Kvame Nkruma – Mehanizmi neokolonijalizma

Da bi se sprečilo strano mešanje u poslove zemalja u razvoju neophodno je proučavati, razumeti, izložiti i aktivno se boriti protiv neokolonijalizma pod bilo kojom maskom. Metode neokolonijalista su suptilne i raznovrsne. Oni ne operišu samo na ekonomskom polju, već i u političkoj, verskoj, ideološkoj i kulturnoj sferi.

Suočen sa militantnim narodima bivših kolonijalnih teritorija u Aziji, Africi, Karibima i Latinskoj Americi, imperijalizam jednostavno menja taktiku. Bez većih tegoba “daje” nezavisnost svojim bivšim podanicima, nakon čega sledi “pomoć” za njihov razvoj. Iza takvih fraza, međutim, on stvara nebrojene načine za postizanje ciljeva koji su ranije postizani golim kolonijalizmom. Upravo ovaj zbir modernih pokušaja održavanja kolonijalizma, dok se istovremeno govori o “slobodi”, postao je poznat kao neokolonijalizam.

Među neokolonijalistima prednjače Sjedinjene Države, koje su dugo primenjivale svoju snagu u Latinskoj Americi. U početku su se okrenule prema Evropi, a zatim sa još većom sigurnošću nakon Drugog svetskog rata, kada su zadužile većinu zemalja tog kontinenta. Od tada, s metodičnom temeljitošću i detaljnošću, Pentagon se usredsredio na konsolidaciju svoje nadmoćnosti, čiji dokazi se mogu videti širom sveta.

Ko zaista vlada na mestima poput Velike Britanije, Zapadne Nemačke, Japana, Španije, Portugala ili Italije? Ako general De Gol uspeva da “izbegne” kontrolu američkog monopola, koja interpretacija se može dati njegovim “eksperimentima” u Sahari, njegovim padobrancima u Gabonu ili na njegovim putovanjima u Kambodžu i Latinsku Ameriku?

Skriveni iza takvih pitanja su rašireni pipci hobotnice Vol Strita. A njegove usisne čaše i mišićna snaga obezbeđeni su fenomenom zvanim “Nevidljiva vlada”, koji proizilazi iz veze Vol Strita sa Pentagonom i raznim obaveštajnim službama. Citiram:

Nevidljiva vlada … je labava amorfna grupacija pojedinaca i agencija izvučenih iz mnogih delova vidljive vlade. Nije ograničena na Centralnu obaveštajnu agenciju, iako je CIA u njenom središtu. Niti se ograničava na devet drugih agencija koje čine ono što je poznato kao obaveštajna zajednica: Savet za nacionalnu sigurnost, Agencija za odbranu, Agencija za nacionalnu sigurnost, Vojna obaveštajna služba, Mornarički obaveštajni i istraživački rad, Komisija za atomsku energiju i Federalni biro istraživanja.

Nevidljiva vlada uključuje i mnoge druge jedinice i agencije, kao i pojedince, koji deluju spolja kao normalni deo konvencionalne vlade. Obuhvata čak i poslovne firme i institucije koje su naizgled privatne.

U meri koja je tek počela da se percipira, ova vlada iz senke oblikuje živote 190 miliona Amerikanaca. Informisan građanin može doći do sumnje da se spoljna politika Sjedinjenih Država javno vodi u jednom, a tajno – preko nevidljive vlade – u suprotnom smeru.

Ova nevidljiva vlada je relativno nova institucija. Nastalo je kao rezultat dva srodna faktora: uspon Sjedinjenih Država nakon Drugog svetskog rata na poziciju dominantne svetske sile, i izazov toj sili od strane sovjetskog komunizma …

Do 1964. godine obaveštajna mreža prerasla je u ogromni skriveni aparat, koji tajno zapošljavao oko 200.000 ljudi i troši milijarde dolara godišnje. [Nevidljiva vlada, Dejvid Vajs i Tomas B. Ros, Random House, Njujork, 1964.]

Ovde, iz same tvrđave neokolonijalizma, opisan je aparat koji sada usmerava sve druge Zapadne obaveštajne strukture, bilo ubeđivanjem ili silom. Rezultati su postignuti u Alžiru tokom zavere generala protiv De Gola, aprila 1961; kao i u Gvatemali, Iraku, Iranu, Suezu, Kongu…

Sa kojim ciljem su se desili ovi nebrojeni incidenti? Glavni cilj je već pomenut: postizanje kolonijalizma, dok se u javnosti propoveda nezavisnost.

Na ekonomskom planu, snažan faktor koji favorizuje zapadne monopole i deluje protiv sveta u razvoju je kontrola međunarodnog kapitala na svetskom tržištu, kao i cena roba koje su tamo kupuju i prodaju. Od 1951. do 1961. godine, ako izuzmemo naftu, opšti nivo cena primarnih proizvoda pao je za 33,1 %, dok su cene industrijskih proizvoda porasle za 3,5 % (u okviru kojih su cene mašina i opreme porasle za 31,3 %). U toj istoj deceniji to je izazvalo gubitak azijskim, afričkim i latinoameričkim državama od oko 41, 4 milijardi dolara. U istom periodu, dok je obim izvoza iz ovih zemalja porastao, njihova zarada u devizama od ovakvog izvoza smanjila se.

Još jedna tehnika neokolonijalizma je upotreba visokih kamatnih stopa. Podaci iz Svetske banke za 1962. godinu pokazali su da su sedamdeset i jedna azijska, afrička i latinoamerička država imale spoljni dug od nekih 27 milijardi dolara, na koji su plaćale kamatu i troškove usluga od oko 5 milijardi dolara. Od tada su ovakvi spoljni dugovi procenjeni na više od 30 milijardi dolara u ovim oblastima. U 1961. kamatne stope na skoro tri četvrtine zajmova koje su nudile glavne imperijalističke snage iznosile su više od 5 %, a u nekim slučajevima i do 7 ili 8 %, dok su rokovi za takve zajmove bili opterećujuće kratki.

Dok je u periodu između 1956. i 1962. godine izvezen kapital vredan 30 milijardi dolara u nekih pedeset šest zemalja u razvoju, “procenjuje se da su samo interesi i profit koji su izvučeni iz ove sume iz zemalja dužnika iznosili više od 15 milijardi dolara. Ovaj način penetracije kroz ekonomsku pomoć nedavno je upao u oči kada su neke zemlje počele da je odbacuju. Cejlon, Indonezija i Kambodža su među onima koji su je odbacili. Ovakva “pomoć” se procenjuje na godišnji prosek koji je iznosio 2.6 milijardi dolara između 1951. i 1955. godine; 4,7 milijardi dolara između 1956. i 1959. i 6 milijardi dolara između 1960. i 1962. godine. Međutim, prosečni iznosi izvučeni od zemalja koje su pomagale takvi donatori u 1961. godini, procenjuju se na 5 milijardi dolara u dobiti, 1 milijardu dolara u kamatama, i 5.8 milijardi dolara iz nejednake razmene, ili ukupno 11.8 milijardi dolara naspram uloženih 6 milijardi dolara. Tako se “pomoć” ispostavlja kao još jedno sredstvo eksploatacije, savremena metoda izvoza kapitala pod kozmetičkim imenom.

Još jedna neokolonijalistička zamka na ekonomskom frontu postala je poznata kao “multilateralna pomoć” preko međunarodnih organizacija: Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodne banke za obnovu i razvoj (poznata kao Svetska banka), Međunarodne finansijske korporacije i Međunarodne asocijacija za razvoj. Sve one imaju zaleđinu američkog kapitala. Ove agencije imaju naviku prisiljavanja potencijalnih zajmoprimaca da se podvrgavaju raznim uvredljivim uslovima, kao što su pružanje informacija o njihovim ekonomijama, podnošenje njihove politike i planova na pregled od strane Svetske banke i prihvatanje nadgledanja agencije njihovog korišćenja kredita. Što se tiče navodnog razvoja, između 1960. i sredine 1963. godine, Međunarodna asocijacija za razvoj obećala je ukupno 500 miliona dolara podnosiocima zahteva, od čega su primili samo 70 miliona dolara.

U poslednjih nekoliko godina, kako je istakao Monitor u The Times-u, 1. jula 1965. godine, došlo je do značajnog povećanja aktivnosti u oblasti komunističke tehničke i ekonomske pomoći zemljama u razvoju. Tokom 1964. godine ukupan iznos pružene pomoći iznosio je oko 600 miliona funti. To je skoro trećina ukupne komunističke pomoći date tokom prethodne decenije. Bliski istok je dobio oko 40 % od ukupne sume, Azija 36 %, Afrika % i Latinska Amerika ostalo.

Povećana aktivnost Kine bila je u određenoj meri odgovorna za veću količinu pomoći koja je ponuđena 1964. godine, iako je Kina doprinela samo četvrtinom ukupne pomoći; Sovjetski Savez je obezbedio pola, a istočnoevropske zemlje četvrtinu.

Pomoć socijalističkih zemalja je i dalje manja od one koju nudi Zapad, ali često je impresivnija, jer je brza i fleksibilna, a kamatne stope na komunističke zajmove su samo oko dva procenta u poređenju sa pet do šest procenata na kredite iz zapadnih zemalja.

Ali, nije cela priča o “pomoći” sadržana u brojkama, jer postoje uslovi koji je okružuju: zaključivanje trgovačkih i plovidbenih ugovora; sporazumi o ekonomskoj saradnji; pravo na mešanje u unutrašnje finansije, uključujući valutu i deviznu razmenu, u cilju smanjenja trgovinskih barijera u korist robe i kapitala donatora; zaštita interesa privatnih investicija; utvrđivanje načina na koji se sredstva koriste; prisiljavanje primaoca da uspostavlja partnerske fondove; da snabdeva sirovine donatoru; kupovanje roba od donatorske nacije. Ovi uslovi se odnose na industriju, trgovinu, poljoprivredu, pomorstvo i osiguranje, osim onih koji su politički i vojni.

Tzv. “nevidljiva trgovina” obezbeđuje zapadne monopole sa još jednim sredstvom ekonomskog prodiranja. Preko 90% svetske brodske špedicije kontrolišu imperijalističke zemlje. One kontrolišu stope špedicije i, između 1951. i 1961. godine, povećavaju ih oko pet puta u ukupnom porastu od oko 60 %, nastavljajući trend rasta. Prema tome, neto godišnji troškovi prevoza od strane Azije, Afrike i Latinske Amerike iznose ne manje od 1.6 milijardi dolara. Ovo je iznad svih ostalih profita i kamata. Što se tiče plaćanja osiguranja, samo 1961. godine ono je koštalo Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku dodatnih 370 miliona dolara.

Proučivši sve ovo, počeli smo da razumemo samo osnovne metode neokolonijalizma. Puni stepen njegove inventivnosti je daleko od iscrpljenog.

Na polju rada, na primer, imperijalizam funkcioniše kroz socijaldemokratske partije Evrope pod vođstvom britanske laburističke partije, i kroz instrumente kao što je Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata (ICFTU), koji sada očito zamenjuje novi Američko-afrički centar rada u Njujorku (AALC) pod šefom AFL-CIO-a Džordžom Minijem i poznatim čovekom CIA-e u radničkim organizacijama Irvingom Braunom.

Šta je tome prethodilo? 1945. godine, iz euforije antifašističke pobede, formirana je Svetska federacija sindikata (WFTU), koja je uključivala sve radna tela osim Američke federacije rada (AFL). Međutim, do 1949. godine, pod vodstvom Britanskog kongresa sindikata (TUC), veliki broj proimperijalističkih radnih tela na Zapadu istupio je iz WFTU-a zbog pitanja antikolonijalističkog oslobođenja i uspostavili su ICFTU.

Deset godina nastavio je rad pod rukovodstvom britanskog TUC-a. Njegova delatnost u Africi, Aziji i Latinskoj Americi zadovoljila je velike međunarodne monopole koji su izvlačili super-profite iz tih područja.

Godine 1959. u Briselu, američki AFL-CIO preuzeo je kontrolu nad Izvršnim odborom ICFTU-a. Od tada su na poplavi potrošnog materijala, automobila, zgrada, plata upućena mita liderima radnih organizacija u nerazvijenom svetu što je dovelo u žižu javnosti odnos ICFT i CIA. Njihov prestiž je pod američkim šefovima trpeo toliko da su 1964. godine AFL-CIO mozgovi smatrali neophodnim da navuku novu odeću. Tad su osnovali AALC u Njujorku preko reke od zgrade Ujedinjenih nacija.

“Kao principijelni šampion nacionalne nezavisnosti, demokratije i socijalne pravde”, besramno je pisao Bilten koji je ovaj Centar objavio u aprilu 1965., “AFL-CIO će umnožiti svoje napore kako bi pomogao unapređenju ekonomskih uslova afričkih naroda. U tom cilju preduzeti su koraci da se proširi pomoć za afričke slobodne sindikate organizovanjem Američko-afričkog radničkog centra. Takva pomoć će asistirati afričkom radništvu da igra ključnu ulogu u ekonomskoj i demokratskoj izgradnji svojih zemalja.”

Martovski broj ovog Biltena, međutim, otkrio je igru: “U mobilizaciji kapitalnih resursa za ulaganja u edukaciju radništva, stručnu obuku, zadruge, zdravstvene klinike i stanovanje, Centar će raditi i sa privatnim i javnim institucijama. Takođe će ohrabrivati lidere radništva na saradnju kako bi proširili američke kapitalne investicije u afričke države.” Može li jasnije od ovoga?

Prateći obrazac koji je prethodno postavio ICFTU, već su započeli časove: jedan za vozače i mehaničare u Nigeriji, jedan za krojenje u Keniji. Radničke stipendije se nude Afrikancima koji žele da uče sindikalizam – od svih mesta, baš u Austriji, od strane austrijskih sindikata. Na drugim mestima, radništvo, organizovano u političke partije, od kojih je Britanska laburistička partija vodeći i tipičan primer, pokazalo je sličnu nameru da podstakne… „lidere radništva na saradnju da prošire kapitalne investicije u afričkim državama”.

Ali, kako se borba zaoštrava, čak i ove mere neokolonijalizma se pokazuju previše blagim. Tako da su Afrika, Azija i Latinska Amerika počele da doživljavaju niz državnih udara ili pokušaja državnih udara, zajedno sa nizom političkih atentata koji su uništili, na njihovom političkom vrhuncu, mnoge od najboljih lidera novih afričkih zemalja. Kako bi osigurali uspeh u ovim naporima, imperijalisti vrlo lukavo i naširoko koriste ideološko i kulturno oružje u obliku intriga, klevete i političkih kampanja.

Neke od ovih metoda koje neokolonijalisti koriste da bi zaobišli našu odbranu sada se moraju ispitati. Prvi je zadržavanje raznih vrsta privilegija strane odlazećih kolonijalista, koje narušavaju naš suverenitet: uspostavljanje vojnih baza ili slanje trupa i “savetnika” u bivše kolonije. Ponekad se zahtevaju određena ‘prava’: koncesije za zemljište, prava na iskopavanje minerala i/ili nafte; “prava” na carinu, na administraciju, na izdavanje papirnog novca; da budu oslobođeni carina i/ili poreza za preduzeća uspostavljena u inostranstvu; i, pre svega, “pravo” da se pruži “pomoć”. Takođe su tražene i odobravane privilegije u oblasti kulture; da zapadne informativne usluge dobiju ekskluzivna prava; i da se one iz socijalističkih zemalja isključuju.

Čak se nameću i filmske priče o fantastičnom Holivudu. Čovek treba samo da čuje afričku publiku koja navija dok holivudski heroji ubijaju Indijance ili Azijate kako bi razumeo efikasnost ovog oružja. Jer, na kontinentima u razvoju, gde je kolonijalističko nasleđe ostavilo ogromnu većinu stanovništva nepismenim, čak i deca razumeju poruku sadržanu u krvavim pričama iz Kalifornije. I zajedno sa ubistvima i Divljim zapadom dolazi i neprekidan rafal antisocijalističke propagande, u kojoj je sindikalni čovek, revolucionar ili čovek tamne kože generalno označen kao negativac, dok je policajac, vojnik, savezni agent – špijun tipa CIA – heroj. Ovde je istinski ideološki ključ tih političkih ubistava u kojima se često koriste lokalci kao oruđe.

Dok se Holivud brine o fikciji, masivna monopolska štampa se, zajedno sa tvrdim, pametnim, skupim časopisima, posvećuje onome što naziva novostima. U odvojenim zemljama jedna ili dve novinske agencije kontrolišu informacije o vestima, kako bi se postigla stroga uniformnost, bez obzira na broj različitih novina ili časopisa; dok se na međunarodnom nivou finansijska nadmoć Sjedinjenih Država oseća sve više kroz strane dopisnike i kancelarije u inostranstvu, kao i kroz njen uticaj na međunarodno kapitalističko novinarstvo. Ispod ovih odora, poplava antioslobodilačke propagande potiče iz glavnih gradova Zapada, usmerena protiv Kine, Vijetnama, Indonezije, Alžira, Gane i svih zemalja koje krče sopstveni nezavisni put ka slobodi. Predrasude su mnogobrojne. Na primer, gde god se vodi oružana borba protiv sila reakcije, nacionalisti se nazivaju pobunjenici, teroristi ili često “komunistički teroristi”!

Jedna od najpodmuklijih metoda neokolonijalista je hrišćansko misionarstvo. Posle oslobođenja od kolonijalizma došlo je do stvarnog naleta verskih sekti, od kojih su velika većina američke. Tipični primer su Jehovini svedoci, koji su nedavno stvorili probleme u određenim zemljama u razvoju učeći njihove građane da ne salutiraju svojim nacionalnim zastavama. Države su negde odreagovale, ali broj misionara nastavlja da raste.

Pa ipak, evangelizacija i bioskop su samo dve grančice na mnogo većem drvetu. Od 1961. godine, SAD aktivno razvijaju ideološki plan za invaziju tzv. Trećeg sveta, koristeći sva raspoloživa oruđa od štampe i radija do Mirovnog korpusa.

Tokom 1962. i 1963. godine više međunarodnih konferencija sa ovom svrhom održano je širom sveta, kao što su one u Nikoziji, San Hozeu i Lagosu. Učesnici su bili CIA, Američka informativna agencija (USIA), Pentagon, Međunarodna agencija za razvoj, Mirovni korpus i drugi. Izrađeni su programi koji uključuju sistematsko korišćenje državljana SAD-a u inostranstvu u virtuelnim obaveštajnim aktivnostima i propagandnom radu. Izrađene su metode regrutovanja političkih agenata i prisiljavanja na “savez” sa SAD. Suština programa je postizanje apsolutnog monopola SAD-a u oblasti propagande, kao i uspešno suprotstavljanje bilo kakvim naporima nerazvijenih država da u oblasti informacija ostvare nezavisnost.

Sjedinjene Države su takođe planirale da na osnovu svoje strategije koordinišu i propagandne aktivnosti drugih zapadnih zemalja. U oktobru 1961. održana je konferencija zemalja NATO-a u Rimu kako bi se razgovaralo o problemima psihološkog rata. Pozvano je na organizaciju zajedničkih ideoloških operacija u afroazijskim zemljama od strane svih učesnika.

U maju i junu 1962. godine u Beču je održan seminar o ideološkom ratovanju. Tajno je usvojena odluka da se pokrene propagandna ofanziva protiv zemalja u razvoju na liniji koju je uspostavila SAD. Dogovoreno je da NATO propagandne agencije održavaju bliske kontakte sa američkim ambasadama u zemljama u kojima operišu.

Među instrumentima takvog psihološkog rata su obaveštajne agencije zapadnih zemalja na čelu sa agencijom “Nevidljive vlade SAD”. Ali tu su i Moralno naoružanje (MRA), Mirovni korpus i Informativna agencija SAD (USIA).

Moralno naoružanje je organizacija osnovana 1938. od strane Amerikanca Frenka Buhmana. Pred kraj Drugog svetskog rata, zagovarala je pomirenje sa Hitlerom, često veličajući Himlera, šefa Gestapoa. Upadi MRA-a u Afriku počeli su krajem Drugog svetskog rata. Tokom velikog talasa antikolonijalne borbe koji je usledio posle pobede 1945. godine, MRA je potrošila milione za zagovaranje saradnje između snaga koje ugrožavaju afričke narode i tih istih naroda. Nije slučajno da su Moiz Čombe i Džosef Kasavubu iz Konga podržani od strane MRA. Značajne uloge u MRA odigrali su ljudi poput generala Karpentijea, bivšeg komandanta NATO kopnenih snaga i generala Ho Ling-Čina, jednog od najviših generala Čang Gai-Šeka. Izvestan broj novina, neke od njih u zapadnom svetu, tvrde da je MRA subvencionisana od strane CIA-e.

Kada je uticaj MRA-a počeo da opada, javila se potreba za novim instrumentom za pokrivanje ideološke arene. Došlo je do osnivanja Američkog mirovnog korpusa 1961. godine, od strane predsednika Džona Kenedija i njegovog zeta Sardženta Šrivera. Šriver, milioner koji je stekao bogatstvo špekulacijama na berzi u Čikagu, bio je poznat i kao prijatelj, poverenik i saradnik bivšeg šefa Centralne obaveštajne agencije Alena Dulesa. Radili su zajedno u Kancelariji za strateške službe i CIA.

Šriver se u beleškama podsmeva navodnom zahtevu predsednika Kenedija da “drži CIA podalje od Mirovnog korpusa”. Činjenica je da, iako se Mirovni korpus predstavlja kao dobrovoljačka organizacija, svi njegovi članovi pažljivo su skenirani od strane Federalnog istražnog biroa (FBI).

Od svog osnivanja 1961. godine, pripadnici Mirovnog korpusa proterani su iz mnogih afričkih, bliskoistočnih i azijskih zemalja zbog dela subverzije ili predrasuda. Indonezija, Tanzanija, Filipini, pa čak i pro-zapadne zemlje poput Turske i Irana, žalile su se na njihove aktivnosti.

Međutim, možda je glavni izvršilac američkog psihološkog rata Informativna agencija SAD (USIA). Čak i kao najbogatija nacija na planeti, SAD usmerava neobično veliku količinu ljudstva, materijala i novca ka ovom instrumentu za ostvarenje svojih neokononijalnih ciljeva.

USIA ima oko 12.000 ljudi, sa troškom od oko 130 miliona dolara godišnje. Ima više od sedamdeset redakcija koje rade na publikacijama u inostranstvu. U mreži koja se sastoji od 110 radio stanica, 60 se nalazi izvan SAD. Emituje program za Afriku preko stanica u Maroku, Eritreji, Liberiji, Kritu i Barseloni, kao i sa ofšor stanica na američkim brodovima. Samo u Africi, USIA emituje oko trideset teritorijalnih i nacionalnih radio programa čiji sadržaj glorifikuje SAD dok diskredituje zemlje sa nezavisnom spoljnom politikom.

USIA ima više od 120 filijala u oko 100 zemalja, od kojih je 50 u Africi. Ima 250 centara u inostranstvu, od kojih je svaki obično povezan sa bibliotekom. Drži oko 200 bioskopa i 8000 projektora i skoro 300 filmskih biblioteka. Ovom agencijom upravlja centralno telo u ime predsednika SAD, koje planira i koordiniše svoje aktivnosti sa Pentagonom, CIA i drugim agencijama, uključujući čak i obaveštajne centre oružanih snaga. U zemljama u razvoju, USIA aktivno pokušava da spreči širenje nacionalnih medija i troši ogromne sume za štampanje i distribuciju oko šezdeset novina i časopisa u Africi, Aziji i Latinskoj Americi.

Američka vlada podržava USIA putem direktnih pritisaka na zemlje u razvoju. Da bi osigurala agenciji potpuni monopol u propagandi, na primer, mnogi sporazumi o ekonomskoj saradnji koje nude Sjedinjene Države uključuju zahtev za preferencijalni tretman u širenju informacija. Istovremeno, pokušava da blokira druge izvore informacija, koristeći druge vidove pritisaka. Na primer, nakon što su se složili da uspostave informativne centre USIA u svojim zemljama, Togo i Kongo su se prvobitno nadali da će isto omogućiti i sovjetskim informativnim centrima. Ali Vašington je pretio da će u tom slučaju stopirati svu pomoć, čime su te dve države napustile svoj plan.

Nepristrasne studije o USIA od strane takvih stručnjaka kao što su Dr R. Holt sa Univerziteta Prinston, penzionisanog pukovnika R. van de Veldea, bivšeg obaveštajnog agenta Marila Dajera, Vilsona Dizarda i drugih, sve redom ukazuju na bliske odnose između ove agencije i američke obaveštajne službe . Na primer, zamenik direktora USIA, Donald M. Vilson bio je agent za politička obaveštenja u vojsci SAD. Pomoćnik direktora za Evropu, Džosef Filips, bio je uspešan špijun u nekoliko istočnoevropskih zemalja.

Neke dužnosti USIA dodatno izražavaju njenu obaveštajnu ulogu za američke imperijaliste. Na prvom mestu od nje se očekuje analiza stanja u svakoj zemlji, kao i savetovanje Ambasade, a time i svoje Vlade, o promenama koje mogu dovesti do lokalnog balansa u korist SAD. Drugo, da organizuje mrežu pratilaca radijskih emisija i telefonskih razgovora, dok vrši regrutovanje doušnika iz državnih ureda. Takođe, da zapošljava ljude da distribuiraju američku propagandu. Treće, da prikuplja tajne informacije sa posebnim osvrtom na odbranu i ekonomiju, kao sredstvo za uklanjanje međunarodnih vojnih i ekonomskih konkurenata. Četvrto, da prokrči svoj put u lokalne publikacije kako bi uticala na njihovu politiku, o čemu Latinska Amerika pruži brojne primere. Takođe, da bude aktivna u podmićivanju javnih ličnosti, a takvih primera ima u Keniji i Tunisu. Konačno, da finansira i snabdeva oružjem sve reakcionarne snage u zemljama u razvoju, kao što su Čombe u Kongu i Pak Hung Ji u Južnoj Koreji. Jednom rečju, uz gotovo neograničene finansije, čini se da nema ograničenja na svoju inventivnost u subverziji.

Jedan od najnovijih događaja u neokolonijalističkoj strategiji je predloženo uspostavljanje Korpusa biznismena koji će, kao i Mirovni korpus, delovati u zemljama u razvoju. U članku “O američkoj obaveštajnoj službi i monopolima u međunarodnim odnosima“ (Moskva, januar 1965), V. Černiavski piše: “Jedva da postoji sumnja da je ovaj korpus nova američka obaveštajna organizacija stvorena na inicijativu američkih monopola da koriste biznis za špijunažu. Ni u kom slučaju nije neuobičajeno da američka obaveštajna služba uspostavlja svoje poslovne firme koje su samo prikriveni centri za špijunažu.“ Na primer, prema Černiavskom, CIA je osnovala je firmu na Tajvanu poznatu pod nazivom Western Enterprises Inc. Pod ovim plaštom šalje špijune i sabotere u Južnu Kinu. Kompanija New Asia Trading, koju je uspostavila CIA u Indiji, takođe je pomogla da se kamufliraju američke obaveštajne aktivnosti u jugoistočnoj Aziji.

Takav je katalog aktivnosti i metoda neokolonijalizma u našem vremenu. Nakon što ga pročitaju, oni malodušni mogu doći do zaključka da se moraju odreći borbe pred ovakvim moćnim strojem i neiscrpnim resursima.

Na sreću, međutim, istorija daje nebrojene dokaze o jednom od svojih glavnih zakona; da je pupoljasta budućnost uvek jača od cvetne prošlosti. Ovo je dobro prikazano tokom svake velike revolucije kroz istoriju.

Američka revolucija 1776. godine izborila se za pobedu i pored mreže prepreka, lošeg upravljanja, korupcije, subverzija i kontrarevolucije, što se u određenoj meri ponovilo u svakoj narednoj revoluciji do danas.

Ruska revolucija tokom perioda Intervencije, od 1917. do 1922. godine, delovala je kao da umire stojeći. Kineska revolucija u jednom trenutku bila je primorana da se izvuče iz svojih postojećih baza i krene u dugi marš bez presedana; ipak je trijumfovala. Imperijalistički plaćenici koji su se tako sigurno spustili sa neba na Stanlivil pomislili su da će njihov posao biti lak. Pa ipak, do sada, nacionalističke snage Konga nastavljaju da ostvaruju napredak. Ne razmatraju da li će pobediti, nego kada.

Azija daje još jedan primer snage volje naroda da odredi svoju budućnost. U južnom Vijetnamu se vodi “specijalni rat” kako bi zadržao talas revolucionarnih promena. “Specijalni rat” je koncept generala Maksvela Tejlora i vojna ekstenzija doktrine Džona Fostera Dulea: neka se Azijci bore sa Azijcima. Ukratko, svodi se na to da inostrana snaga snabdeva novac, avione, vojnu opremu svih vrsta, i stratešku i taktičku komandu od Vrhovnog štaba do vojnih “savetnika”, dok trupe marionetske vlade snose teret borbe. Pa ipak, uprkos bombardovanju i ogromnom porastu stranih trupa u toj oblasti, narod Vijetnama se pokazuju nepobedivim.

U drugim delovima Azije, u Kambodži, Laosu, Indoneziji, a sada na Filipinima, Tajlandu i Burmi, narodi bivših kolonijalnih zemalja osvajaju bitke protiv navodno superiornog imperijalističkog neprijatelja. U Latinskoj Americi, uprkos kaznenim ekspedicijama, narastajuće oružane pobune u Kolumbiji, Venecueli i drugim zemljama nastavljaju da konsoliduju dobitke.

U Africi smo mi u Gani izdržali sve pritiske imperijalizma i njegovih agenata; Tanzanija je osujetila subverzivne zavere, kao što i Kongo, Uganda i Kenija. Borba ide napred i nazad. Pobunjene narodne snage i dalje mogu biti ometene kolonijalističkim nasleđima, ali ipak znatno napreduju.

Svi ovi primeri pokazuju da neokolonijalizam nije znak imperijalističke snage, već njegov poslednji udah. To svedoči o njegovoj nesposobnosti da vlada starim metodama. Nezavisnost je luksuz koji više ne može priuštiti svojim subjektima, tako da čak i ono što tvrdi da je “dato” sada pokušava da oduzme.

To znači da neokolonijalizam može biti poražen. Kako se ovo može učiniti?

Do sada su sve metode neokolonijalista ukazivale u jednom pravcu, drevnoj metodi svih vladajućih klasa kroz istoriju – zavadi pa vladaj. Sasvim očigledno je, stoga, jedinstvo prvi uslov za uništavanje neokolonijalizma. Primarna i osnovna je potreba je stvaranje jedinstvene vlade na afričkom kontinentu. Uz to, već je u toku jačanje Afroazijske organizacije solidarnosti i duha Bandunga. Tome moramo dodati privrženost na sve formalnijoj osnovi naše latinoameričke braće.

Osim toga, sve ove oslobodilačke snage imaju, po svim glavnim pitanjima i u svakom slučaju, podršku rastućeg svetskog socijalističkog sektora.

Na kraju, moramo ohrabrivati i upotrebiti u punoj meri ono malo, ali sve više, slučajeva podrške oslobođenju i antikolonijalizmu unutar samog imperijalističkog sveta.

Da bismo sproveli takav politički program, morali bismo ga podržati nacionalnim planovima osmišljenim sa ciljem da se ojačamo kao nezavisni narodi. Spoljni uslov za takav nezavisni razvoj je neutralnost ili politika nesvrstanosti. Ovo je izraženo na dve konferencije Nesvrstanih naroda u skorijoj prošlosti, od kojih je poslednja u Kairu 1964. godine jasno i neizbežno ohrabrila rast snaga oslobođenja i ljudskog dostojanstva.

A preduslov za sve ovo, o čemu se često govori ali retko sprovodi, je da se razvije ideološka jasnoća među antiimperijalističkim, antikolonijalističkim, oslobodilačkim masama naših kontinenata. One, i samo one, dižu, održavaju ili slamaju revoluciju.

Sa najvećom brzinom neokolonijalizam mora biti analiziran u jasnim i jednostavnim terminima za potpuno razumevanje od strane masa ekspanzionih organizacija afričkih naroda. Sveafrička federacija sindikata (AATUF) već je pošla u ovom pravcu, dok Panafrički omladinski pokret, žene, novinari, poljoprivrednici i drugi nisu daleko iza. Podstaknute ideološkom jasnoćom, ove organizacije, usko povezane sa vladajućim partijama gde su oslobodilačke snage na vlasti, dokazaće da je neokolonijalizam simptom slabosti imperijalizma i da je poražljiv. Jer, na kraju krajeva, ipak je tzv. Mali čovek, savijene kičme, izrabljivan, neuhranjen, krvlju umazan borac za nezavisnost, taj koji odlučuje. I on se uvek odlučuje za slobodu.

Nkrumah, K. (1966). Neo-colonialism: The last stage of imperialism. New York: International Publ.
Prevod: Princip.info