Nadam se da vas ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju, dobrog raspoloženja i u opštem duhu dobrote. Moram da priznam da mi nikada ranije nije palo na pamet da vam pišem, i zatičem sebe preplavljenom osećanjima i dirnutom što imam ovu priliku. Iako su me okolnosti prisilile da vam se obratim, drago mi je što imam ovu priliku da pokušam da pređem preko granica koje su napravljene da nas razdvoje. Koliko shvatam, Državna policija Nju Džerzija vam je pisala i tražila da se umešate i omogućite moju ekstradiciju u Sjedinjene Države. Smatram da je njihov zahtev nezapamćen u istoriji. Pošto su odbili da njihovo pismo vama učine dostupnim javnosti (iako nisu oklevali da objave svoj zahtev), potpuno sam neobaveštena o optužbama koje meni upućuju. Zašto sam, pitam se, vredna tolike pažnje? Šta ja predstavljam, što je tolika pretnja? Molim vas dajte mi trenutak da vam kažem nešto o sebi.

Moje ime je Asata Šakur. Rođena sam i odrasla u Sjedinjenim Državama. Potomak sam Afrikanaca koji su oteti i dovedeni u Ameriku kao robovi. Provela sam rano detinjstvo na rasističkom Jugu u doba segregacije. Kasnije sam se preselila u severni deo zemlje, i shvatila sam da su crnci tamo podjednako izloženi rasizmu i ugnjetavanju. Odrasla sam i postala politički aktivista, učestvujući u studentskoj borbi, antiratnom pokretu, i najviše od svega, u pokretima za oslobođenje Afroamerikanaca u Sjedinjenim Državama. Kasnije sam se pridružila Partiji crnih pantera, organizaciji na koju je bio usmeren COINTELPRO program, program koji je osmislio Federalni istražni biro (FBI) da eliminiše svaku političku opoziciju prema politici vlade SAD-a, da uništi pokret za oslobođenje crnaca u Sjedinjenim Državama, da diskredituje aktiviste i eliminiše potencijalne vođe. Pod COINTELPRO programom, mnogi politički aktivisti su mučeni, zatvarani, ubijeni ili na druge načine neutralisani. Kao rezultat toga što sam bila žrtva COINTELPRO-a, ja sam, kao i mnogi drugi mladi ljudi, bila suočena sa pretnjom zatvora, skrivanja, izgnanstva ili smrti. FBI je, uz pomoć lokalnih policijskih agencija, sistematski izbacivao optužbe i lažne vesti u javnost, optužujući mene i druge aktiviste za zločine koje nismo počinili. Iako su u mojem slučaju optužbe na kraju odbačene i oslobođena sam, nacionalne i lokalne policijske agencije stvorile su situaciju u kojoj na osnovu njihovih lažnih optužbi protiv mene, bilo koji policajac može da me upuca na mestu. Sve dok nije donet Akt o slobodi informacija, sredinom sedamdesetih, mi nismo uviđali obim krivičnih gonjenja političkih aktivista od strane vlade Sjedinjenih Država.

U ovom trenutku, smatram da je veoma važno da nešto razjasnim. Zalagala sam se i još uvek se zalažem za revolucionarne promene u strukturi i principima koji vladaju Sjedinjenim Državama. Zalažem se za samoopredeljenje mog naroda i svih potlačenih naroda u Sjedinjenim Državama. Zalažem se za okončanje kapitalističke eksploatacije, za ukidanje rasističke politike, za istrebljenje seksizma i uništenje političkog tlačenja. Ako je to zločin, onda sam ja apsolutni krivac.

Da skratim dugu priču, mene su zarobili u Nju Džerziju 1973. godine, nakon što su me upucali dok sam obe ruke država u vazduhu, a onda su me upucali još jednom, u leđa. Ostavili su me da umrem, na zemlji, a kada se to nije desilo, odvedena sam u gradsku bolnicu, gde su mi pretili, tukli me i mučili. Godine 1977. osuđena sam, na suđenju koje može da se opiše samo kao legalno linčovanje. Uspela sam da pobegnem 1979. uz pomoć nekoliko drugova. To sam smatrala neophodnim korakom, ne samo zbog toga što sam bila nevina po pitanju optužbi protiv mene, već zato što sam znala da zbog rasističkog pravnog sistema u Sjedinjenim Državama ja nikada neću dobiti pravdu. Takođe sam se plašila da će me u zatvoru ubiti. Kasnije sam došla na Kubu, gde trenutno živim u izgnanstvu kao politička izbeglica. Državna policija Nju Džerzija i drugi policijski zvaničnici kažu da žele da me vide pred licem pravde. Ali ja bih volela da znam, šta podrazumevaju pod pravdom? Je li mučenje pravda? Držali su me u samici više od dve godine, uglavnom u muškim zatvorima. Je li to pravda? Mojim advokatima su pretili zatvorom, i zatvarali su ih. Je li to pravda? Sudila mi je porota belaca, koja se nije čak ni pretvarala da je objektivna, i osuđena sam na trideset tri godine života u zatvoru. Je li to pravda?

Dozvolite mi da naglasim da pravda za mene nije pitanje koje potežem, već pravda za moj narod. Kada moj narod dobije pravdu, sigurna sam da ću je i ja dobiti. Znam da će Vaša Svetost doći do svojih zaključaka, ali osećam da sam u obavezi da predstavim okolnosti praktikovanja takozvane „pravde” u Nju Džerziju. Nisam ni prva ni poslednja žrtva džerzijevskog sistema pravde. Država policija Nju Džerzija je ozloglašena po rasizmu i okrutnosti. Mnogi pravni postupci su pokrenuti protiv njih, i nedavno, u grupnom pravnom postupku, Državna policija Nju Džerzija je osuđena što je, citiram, „zvanično odobravala de facto politiku napadanja manjina za istragu i hapšenje”, kraj citata. Iako je stanovništvo Nju Džerzija preko 78% belo, više od 75% zatvorskog stanovništva čine crnci i Latinoamerikanci. Osamdeset procenata žena u zatvorima Nju Džerzija su obojene žene. U ovoj državi trenutno petnaest ljudi čeka izvršenje smrtne kazne, od toga sedam crnaca. Istraživanje iz 1987. godine je uvtrdilo da Nju Džerzi gonio i tražio smrtnu kaznu u 50% slučajeva u kojima je optuženi crnac a žrtva bela, ali samo 28% slučajeva u kojima je optuženi crnac i žrtva crna. Nažalost, situacija u Nju Džerziju nije jedina svoje vrste, ali jeste odraz rasizma koji je prožeo čitavu zemlju. Sjedinjene Države imaju najveću stopu ljudi u zatvorima na svetu. U američkim zatvorima ima više od milion i sedamsto hiljada ljudi. U ovaj broj nije uračunato više od petsto hiljada ljudi u okružnim zatvorima, niti zabrinjavajući broj maloletnika u popravnim institucijama. Velika većina onih iza rešetaka su obojeni ljudi, i gotovo svi oni su siromašni. Ishod ove stvarnosti je poražavajuć. Jedna trećina crnih muškaraca starosti između 20 i 29 godina su ili u zatvoru ili pod jurisdikcijom krivično-pravnog sistema.

Zatvori su veliki biznis u Sjedinjenim Državama, a izgradnja, upravljanje i snabdevanje zatvora je najbrže rastuća industrija u zemlji. Fabrike se premeštaju u zatvore, a zatvorenici su prisiljeni da rade za robovske nadnice. Ova ekstremna eksploatacija ljudskih bića označava institucionalizaciju nove vrste ropstva. Oni koji ne mogu na nađu posao na ulici primorani su da rade u zatvoru. Ne samo što se zatvori koriste kao oruđe za ekonomsku eksploataciju, već često služe kao oruđe za političko ugnjetavanje. Ima više od stotinu političkih zatvorenika u Sjedinjenim Državama, Afroamerikanaca, Portorikanaca, Čikanosa, američkih domorodaca, Azijata i progresivnih belaca koji se suprotstavljaju politici američke vlade. Mnogi od onih na koje je usmeren COINTELPRO program u zatvoru su od ranih sedamdesetih. Iako situacija u zatvorima upućuje na kršenje ljudskih prava u Sjedinjenim Državama, postoje drugi, smrtonosniji nagoveštaji. Trenutno tri hiljade trista šezdeset pet ljudi iščekuje izvršenje smrtne presude, i više od 50% onih koji čekaju smrt su obojeni ljudi. Crnci čine samo 13% stanovništva, ali mi spadamo u 41.01% ljudi koji su dočekali smrtnu kaznu. Broj državnih ubistava se drastično povećao. Samo u godini 1997. pogubljena je sedamdeset i jedna osoba. Specijalni izvestilac, kog je postavila Organizacija ujedinjenih nacija, izvestio je o ozbiljnom kršenju ljudskih prava u Sjedinjenim Državama, posebno onih koji se tiču smrtne kazne. Prema njegovim istraživanjima, na smrt su osuđeni mentalno oboleli ljudi, ljudi sa ozbiljnim psihološkim poteškoćama i poteškoćama u razvoju, kao i maloletnici ispod osamnaest godina. Ozbiljne rasne predrasude su utvrđene kod sudija i tužilaca. U izveštaju je posebno pomenut slučaj Mamije Abu-Džamala, jedinog političkog zatvorenika na iščekivanju smrtne kazne, osuđenog na smrt zbog svojih političkih ubeđenja i novinarskog rada u kome izlaže javnosti policijsku brutalnost u Filadelfiji.

Verujem da neki ljudi pišu reč Bog (« God ») sa jednim O, dok je drugi pišu sa dva. Ono što nazivano Bogom je nevažno, sve dok činimo božje delo. Ima onih koji žele da božji gnev padne na potlačene, a ne na tlačitelje. Verujem da je došao kraj vremenu kada ropstvo, kolonijalizam i ugnjetavanje mogu da se vrše u ime religije. Upravo u tamnicama zatvora izbliza sam osetila prisustvo Boga, i moja vera u Boga i dobro u ljudima pomogli su mi da preživim. Nije me sramota što sam bila u zatvoru, i zasigurno me nije sramota što sam bila politički zatvorenik. Smatram da je Isus bio politički zatvorenik, koji je pogubljen jer se borio protiv zala Rimske imperije, jer se borio protiv pohlepe zelenaša u hramu, jer se borio protiv grehova i nepravdi svoga vremena. Kao istinsko božje dete, Isus je progovorio u ime siromašnih, slabih, bolesnih i ugnjetenih. Rani hrišćani bacani su u lavlje jazbine. Ja ću pokušati da pratim primer mnogobrojnih koji su se držali uspravno suočeni sa onesposobljavajućim ugnjetavanjem.

Ne pišem da bih vas molila da se založite za mene. Za sebe ne tražim ništa. Od vas tražim samo da ispitate društvenu stvarnost Sjedinjenih Država i da progovorite protiv kršenja ljudskih prava koja se odigravaju. Na ovaj dan, rođendan Martina Lutera Kinga, podsećam se svih onih koji su dali svoje živote za slobodu. Većina ljudi koji žive na ovoj planeti i dalje nisu slobodni. Tražim samo da nastavite da radite i da se molite da se okonča ugnjetavanje i politička represija. Moje je iskreno uverenje da svi ljudi na ovom svetu zaslužuju pravdu, društvenu pravdu, političku pravdu i ekonomsku pravdu. Smatram da je to jedini način da ikad ostvarimo mir i blagostanje na zemlji.

Nadam se da uživate u vašoj poseti Kubi. Ovo nije zemlja koja je bogata u materijalnom bogatstvu, ali je zemlja bogata u ljudskom bogatstvu, duhovnom bogatstvu i moralnom bogatstvu.

S puno poštovanja,

Asata Šakur

Havana, Kuba

Prevod: Jelena Šipetić
Priprema: Princip.info