Adžamu Baraka – Zapadni levičari i kolaboracija sa imperijalizmom

Uprkos tome što radikalni levičari tvrde da čitaju i shvataju Gramšijevo korektivno razumevanje odnosa baze i ideološke nadgradnje spram mehanicističkog, lakoća kojom su izmanipulisani banalnim ideološkim mahinacijama vladajuće klase zaista je zapanjujuća. Sasvim je razumljivo što su liberali izmanipulisani ideološkim trikovima poput „humanitarne intervencije“ i „odgovornosti zaštite“, koji se oslanjaju na pretpostavku (ispostavlja se tačnu), da će liberalska svest pozitivno reagovati na apele da se suprotstave “autoritaristima” i autoritarnim sistemima. Međutim, mislim da u početku ni državni propagandisti nisu shvatili potencijalnu efikasnost ovog ideološkog uređaja da mobiliše i radikale i samoproklamovane „revolucionare“ Zapada na stranu buržoaske države i imperijalističkih avantura.

Dešavanja u Siriji tokom poslednjih nekoliko nedelja ukazala su na to. Sticanje podrške zapadnih radikala za izgrađeni narativ u kojem ulične demonstracije protiv Asadove vlade prerastaju od navodno nenasilnih demonstracija do „opravdanog“ poziva na oružanu borbu u roku od nekoliko nedelja, bio je neverovatan podvig. Bez ponovnog prepričavanja detalja ovog tužnog spektakla, važno je podsetiti da je oružano krilo ove pobune koje je dobilo nekritičku podršku liberala i zapadnih radikala bila “Slobodna sirijska vojska (FSA).”

Kad su neki od nas upozorili zapadne radikale da se njima manipuliše, da je takozvana revolucija u Siriji postala prevarantska jer joj nedostaje organska, nezavisna socijalna osnova, a pokretale su je imperijalističke snage koje ne mare za demokratske reforme, radničku klasu, niti sirijsku nezavisnost i suverenitet, označeni smo kao „Asadisti“ i „Putinove marionete“. Iz prihvaćenog diskursa bilo je izbrisano svako razmatranje odnosa tlačiteljskih i potlačenih država, stvarne geostrateške i ekonomske klase i takmičenja nacionalnih interesa u Siriji i regionu, ili legalnosti intervencije izvan okvira Povelje Ujedinjenih nacija.

Umesto toga, hegemonsko mapiranje Sirije podstaknuto je uzajamnim zbližavanjem levičarskog i desničarskog, paternalističkog oblika belačkog „spasiteljstva“ koje je etički legitimizovano konceptom humanitarne intervencije, i izgrađeno na normalizovanom uverenju u superiornost belog Zapada, bilo u njegovom trenutnom kapitalističkom obliku ili zamišljenoj socijalističkoj budućnosti. Politički, logična pozicija obe verzije ove evrocentrične samoobmane je da bi trebalo podržati bilo koji narod koji sledi i oponaša bilo koju od ovih evrocentričnih vizija. Međutim, u slučaju Sirije, taj pažljivo konstruisan ideološki okvir sada se urušava kao rezultat sopstvenih unutrašnjih protivrečnosti. „Odgovornost“ belih suprematista da „zaštite“ – što je zapravo verzija „Tereta belog čoveka“ 21. veka – zahteva i adolescentski okvir negativca i pozitivca. Diktator/autoritarna figura i mase koje pate i čeznu za slobodom – slobodom zapadnog stila koja pruža poznati kulturni okvir za ovu epsku borbu između “dobra” i “zla.

U Siriji, Asad je bio negativac, a Kurdi oni čedni drugi koji su na sebe preuzeli borbu protiv divljačkih snaga Islamske države – a, ona se pojavila niotkuda prema ovoj verziji priče. Dok su Kurdi spašavali zapadnu civilizaciju od ID – što je baš tako formulisano, jer to je jedini način da se kreira stvarna podrška neevropskom životu (morate spašavati bele ljude) – „pozitivni“ revolucionari i umereni opozicionari u obliku FSA borili su se protiv Asada za oslobađanje miliona ljudi koji, čini se, nisu razumeli da ih Asad tlači.

Ali sve se to sada okrenulo naglavačke odlukom Trampove administracije da napusti Kurde i da zeleno svetlo ilegalnoj turskoj invaziji na Siriju, čiju pešadiju čini upravo ta FSA. U gnevu prema Trampu, korporativna štampa je zaboravila na nalog da su FSA pozitivci koje su od samog početka fabrikovanog rata podržavale američke vlasti. Nova formulacija postala je „Turski podržana FSA“, posebno nakon što su počeli da kruže jezivi video snimci koji pokazuju ono što su mnogi od nas znali i ranije, zajedno sa CIA-om i većinom poštenih spoljnopolitičkih dopisnika, da je FSA uvek bila Al-Kaida, uz par drugih grupica džihadista.

Nezavisni novinar Aron Mate, koga su takođe označili kao „Asadistu“, samo zato što je pokušao da postavi objektivna pitanja o tome šta se događa u Siriji i uticaju američke politike na region, predlaže da bi sada, kada teza da su FSA i takozvani umereni opozicionari ikada postojali više nije održiva, svi oni koji su klevetali nezavisne novinare zbog ovog pitanja trebalo da se izvine. Uveren sam da takvo izvinjenje nikada neće dočekati; zato što su arogantnost i samopravednost duboko ugrađeni u kulturni DNK većine zapadnjaka. Slično kao što su američki radikali očajnički pokušavali da nađu revolucionarni entitet koji će podržati u Siriji kako bi opravdali svoje objektivno usklađivanje sa američkim imperijalizmom, pronaći će i način da opravdaju ono što danas svi mogu jasno videti – da je rat nad narodom Sirije monstruozni zločin protiv čovečnosti.

Umesto izvinjenja, pravda bi zapravo bila međunarodno gonjenja Obame, Klintona i svih zapadnih lidera koji su počinili ovaj zločin. Ideološka borba je stvarna. Ona oblikuje svest i usmerava akcije. Ne postoji sredina. Zapadni radikali bi trebalo da zauzmu konzistentnu antiimperijalističku poziciju uprkos unutrašnjim protivrečnostima ili problemima koji postoje unutar država Globalnog juga. Ali, ono što razlikuje zapadnog radikala od njegovih kolega iz Globalnog juga je činjenica da radikali sa južne strane razumeju da je svaka nacija koja se nađe na meti američkog i zapadnog imperijalizma nacija koja se, na ovaj ili onaj način, smatra pretnjom imperijalističkoj dominaciji. Bilo bi najzad vreme da i zapadni radikali to već jednom shvate i obustave svoje savezništvo sa neprijateljima čovečanstva.

Adžamu Baraka: Syria: Exposing Western Radical Collaboration with Imperialism¹
Prevod: Princip.info