Svi smo svedoci jedne relativno nove pojave u komunikaciji među ljudima, a to je da ljudi pridaju neobično veliki značaj svojim kulturnim izborima, muzici koju slušaju, filmovima koje gledaju, hobijima koje upražnjavaju, svom načinu ishrane, tome da li su pušači ili nisu, itd. Svađe i tuče između rokera, metalaca, repera i narodnjaka bile su 80-ih i 90-ih godina vrlo česta pojava što pokazuje da je u to vreme muzika bila jedan od ključnih činilaca identiteta za mnoge mlade ljude. Danas se ti sukobi najčešće prelamaju na društvenim mrežama, u komentarima statusa, tvitova ili Jutjub snimaka. Sa druge strane, interesovanje za politiku gotovo da ne postoji među ogromnom većinom mladih ljudi. Postavlja se pitanje zbog čega se to muzički ukusi i stilovi života mladima čine važnijim od politike ili bilo kod drugog aspekta društvenog života. Cilj ovog teksta biće da doprinese razumevanju ovog fenomena u kontekstu političkih i ekonomskih odnosa u savremenom društvu gde naizgled nevini i neutralni kulturni obrasci i izbori pojedinaca postaju fokus prelamanja različitih političkih i ideoloških sukoba.

U svom ključnom delu pod naslovom „Postmodernizam kao kulturna logika kasnog kapitalizma“, američki marksista Fredrik Džejmison analizira kapitalističko društvo na kraju dvadesetog veka kao društvo koje pravi zaokret od vere u napredak i svetlu budućnost kroz transformaciju društvenih institucija ka uverenju da su takve krupne promene nemoguće i da je vera u progres kroz nauku i društvenu transformaciju iluzija. Počevši od ovakve postavke, Džejmison analizira postojeće kulturne i umetničke obrasce u savremenom svetu kao posledicu ovakve promene u pogledu na svet. Razlozi zbog kojih je došlo do ovog zaokreta su brojni i duboki a tiču se najviše raspada komunističkih društava u Istočnoj Evropi koja su predstavljala simboličku alternativu zapadnom kapitalizmu a velikim delom i sloma socijaldemokratskih snaga u Zapadnoj Evropi i pobede neoliberalizma.

Govoreći o političkim posledicama ovakve promene u svesti ljudi, Džejmison iznosi sledeće zapažanje:

Setimo se ovde Frojdovog oduševljenja kada je pronašao egzotičnu plemensku kulturu, koja je jedina od mnoštva kulturnih tradicija u analizi snova uspela da pogodi ideju da svi snovi imaju seksualno značenje – osim seksualnih snova, koji su označavali nešto drugo! Takođe izgleda da se u debati o postmodernizmu u depolitizovanom birokratskom društvu, kom ta debata pristaje,  sva naizgled kulturna stanovišta svode na političko moralisanje, osim otvoreno političkih tvrdnji, koje nagoveštavaju povratak iz politike u kulturu[1].

Džejmisonova ideja je vrlo interesantna. On tvrdi da usled raspada velikih sistema ideja kojima su se pojedinci vodili u političkoj borbi dolazi do preformulisanja političkih ideja u vidu kulturnih izbora. U 20.veku političke borbe imale su za cilj stvaranje pravednijeg društva za sve putem brisanja bitnih razlika u pogledu nacionalnosti, rase, roda, seksualne orijentacije i slično. Nakon što je ideja o radikalnoj transformaciji propala, na scenu stupa politička fragmentacija po linijama identiteta te pojedinci počinju da doživljavaju sopstveni identitet kao polje političke borbe gde je svaki njegov aspekt, počevši od dubljih kategorija kao što su rod i etnička pripadnost do odabira muzike i hobija, potencijalna tačka konflikta. Novi cilj koji se uspostavlja jeste što veće osnaživanje sopstvene društvene grupe i borba za njene interese koji se dovode u suprotnost sa interesima drugih.

Drugi deo Džejmisonove ideje tiče se druge strane ove medalje a to je da je politička sfera potpala pod kulturu. Drugim rečima, kao što je kultura potpuno politizovana tako je i politika kulturalizovana. To znači da su se politička pitanja svela na pitanja kulturnih izbora (gej prava, legalizacija marihuane, abortus, religijska nastava, itd.), a politička pripadnost i interesovanje za politiku postali su samo još jedan životni stil. Kao što se neko bavi sportom, neko muzikom, tako se neko bavi politikom. Neki ljudi prate emisije u kojima se tračari o poznatima a drugi gledaju političke talk–show emisije u kojima se tračari o politici i političarima.

Kultura kao politika

Teorijsko utemeljenje ovakvog pristupa politici uspostavljeno je neke dve decenije pre nego što je Džejmison uočio da se politika zaista pretvara u kulturu a kultura u politiku. U predgovoru čuvenoj knjizi Žila Deleza i Feliksa Gatarija, „Anti-Edip“, kao i u brojnim drugim radovima, Mišel Fuko definiše novi politički program kao umnožavanje i razvijanje različitih načina života i zajednica koje prkose kapitalističkom poretku. Prema Fukou, kapitalistički sistem se razvija u smeru totalne birokratizacije, atomizacije, ujednačavanja i optimizovanja radničke klase u svrhe što efikasnije reprodukcije kapitala. Sistemom kazne i nagrade, savremeni kapitalizam stimuliše one načine života i one identitete koji su efikasni, fleksibilni, produktivni i jeftini za održavanje. Kakvi su to načini života? Idealni tip pojedinca u ovom sistemu je neko ko nema porodicu i prijatelje, ali se lako uklapa u nova okruženja, poseduje znanja i veštine koji mu omogućuju da lako menja poslove, pritom nema visoke materijalne prohteve i vodi računa o sopstvenoj fizičkoj kondiciji i ishrani jer sve to pospešuje njegovu produktivnost. Takav pojedinac je ekstremno fleksibilan jer može lako da menja posao i mesto prebivališta i time se prilagođava brzim promenama na tržištu rada. Fuko tvrdi da kapitalistički sistem usmerava sve svoje birokratske snage ka stvaranju ovakvih pojedinaca, te da mu se svaki pojedinac zasebno mora suprotstaviti na svom mikroplanu kako ne bi došlo do potpunog ujednačavanja svih pojedinaca i uspostavljanja totalne kontrole. Drugim rečima, usled nasrtaja kapitalističke komodifikacije, atomizacije i uniformizacije, pojedinci su dužni da odaberu aspekte svog identiteta koje žele da očuvaju uprkos svim pritiscima.  Fuko ovaj totalizujući birokratsko-tehnokratski kapitalizam naziva novim fašizmom a mikropolitike suprotstavljanja njegovom nasrtaju programom za „nefašistički život“[2].

Fukoova dihotomija između totalizujućeg birokratskog sistema, s jedne strane, i pojedinca (ili zajednice) koji mu se suprotstavlja, s druge, daje nam odgovor na pitanje zbog čega pojedinci imaju toliko čvrste i krute stavove oko kulturnih pitanja – odgovor je zato što elementi kulture i životnog stila sada daju potpuno novi smisao egzistenciji pojedinca a to je da oni počinju sebe da vide kao nosioce određenih ideja i identitetskih obrazaca koje čuvaju od nasrtaja globalnog birokratskog kapitalizma. Na ovom mestu bi se mogli ponuditi brojni primeri u svrhu ilustracije, neki od njih su sasvim jasni, recimo, pojedinci koji odlaze da žive u prirodi ili na selu kako bi očuvali neke običaje i način života koji nije u skladu sa savremenim kapitalizmom. Velika je razlika između čoveka koji je rođen i odrastao u seoskoj sredini i onog ko je odlučio da se preseli na selo iako je odrastao u gradu i cela porodica mu je generacijama u gradu. Kod čoveka koji se preselio na selo, seoski način života u celosti, sa svim svojim prednostima i manama, percipira se kao stvar ličnog izbora, dok je kod čoveka koji je rođen i odrastao na selu ceo taj životni stil datost, a možda bi se moglo reći i nešto nametnuto. Ono što možemo videti na osnovu ovog primera je da živimo u situaciji u kojoj ljudi nemaju samo pojedinačne izbore u smislu profesije, partnera, mesta stanovanja, koji se donose unutar nekog šireg kulturnog okvira. Sada je moguće odabrati i sam kulturni okvir i promeniti celokupan način života. Sve ovo važi i za pojedince koji se odlučuju na promenu religije, rodnog identiteta ili etničke pripadnosti (na primer, sve je više ljudi koji se putem interneta i drugih vidova komunikacije upoznaju i povežu s nekom kulturom i etničkom zajednicom koja im je potpuno strana, a zatim odluče da se presele u zemlju gde je ta etnička zajednica dominantna i tamo grade svoj život).

Ko su savremeni fašisti?

Ako je savremeni totalizujući, hiperproduktivni i hipermoderni kapitalizam sa svojim zahtevima u odnosu na pojedinca sistem novog fašizma, kako ga je nazvao Fuko, onda nam postaje jasno ko su novi fašisti. Novi fašisti su prosto svi oni koji zdušno zagovaraju ovakav sistem i kritikuju, satirizuju i demonizuju načine života koji nisu u skladu s njim. Na Zapadu, primarno u SAD i Velikoj Britaniji, svedočimo kulturnoj klimi u kojoj se načini života radničke klase, kao i verskih i etničkih manjina, neprestano demonizuju i ismevaju. Oven Džouns je napisao vrlo kvalitetnu knjigu o demonizaciji radničke klase u Velikoj Britaniji gde se preko tabloidnih a i drugih medija vodi konstantna kampanja ismevanja siromašnih Britanaca zbog njihove kič sportske odeće, muzike koju slušaju, konzumiranja alkohola, lakih droga i sklonosti ka kriminalitetu[3]. Sve ove odlike životnog stila su naravno u potpunoj suprotnosti sa onim što totalizujući novi fašizam zahteva od pojedinca. Ono što vidimo u ovom kontekstu demonizacije radničke klase jeste samo jačanje identiteta takozvanih „čavza“ (pandan ruskim „gopnicima“ ili našim „dizelašima“).

Naredni primer demonizacije načina života koji se ne uklapa u ultrakapitalističku viziju verovatno je mnogo poznatiji javnosti u Srbiji, a to je način života američkih crnaca u gradskim kvartovima. Vrlo sličan načinu života čavza u Britaniji, životni stil crnaca u američkim kvartovima vezuje se za kriminalitet, konzumiranje alkohola i droge i hiphop muziku. Demonizacija ovog stila života dovela je do određene vrste prkosa koji se oslikava u liku gengsta repera u popularnoj kulturi, koji je lik koji otvoreno prisvaja sve stereotipe koje mu mejnstrim nalaže. Ono što je specifično za kontekst SAD je ne samo ekonomsko ugnjetavanje ljudi koji pripadaju ovakvom načinu života već njihovo fizičko uklanjanje iz kvartova i smeštanje u zatvore opštom kriminalizacijom takvog stila života koja je dovela do toga da SAD imaju najviše zatvorenika po glavi stanovnika na svetu[4]. U SAD ima još mnogo primera ovog nasrtaja na „neprilagođene“ životne stilove. Treba ovde spomenuti i demonizaciju ruralnog stanovništva uz uvrede kao što su rednek, hilbili i mnoge druge, a uz sve to naravno idu i stereotipi i optužbe za zaostalost, rasizam, nasilje prema ženama, lenjost, alkoholizam, kojima je sada pridodata i odgovornost za izbor Donalda Trampa.

Navešćemo još samo jedan primer sa Zapada koji dolazi iz Francuske. U Fukoovoj domovini imamo primer zakona koji zabranjuje ženama islamske veroispovesti nošenje burke u javnosti. Naravno opravdanje ovog zakona proizlazi iz brige o pravima žena i zaštiti sekularizma, ali iz perspektive Fukoove analize postaje jasno da burke na ulicama francuskih gradova remete idealnu panoramu ultramoderne, hiperproduktivne kapitalističke utopije i podsećaju svakog prolaznika na brojne etničke, rasne i klasne podele koje presecaju i komadaju francusko društvo.

Odmaknemo li se od Zapada, na globalnom nivou se odvija sličan konflikt kao i unutar zapadnih društava samo je on mnogo pooštreniji. U gotovo svakom nezapadnom kolonizovanom društvu, a vrhu društvene lestvice nalazi se pozapadnjačena elita koja prihvata sve obrasce zapadnog mejnstrima uključujući i ovaj zahtev za hipermodernizaciju i transformaciju svakog pojedinca u savršen delić kapitalističke mašinerije. Smeštene u enklavama unutar siromašnih nezapadnih društava, ove kolonijalne (kompradorske) elite svakodnevno su suočene sa ogromnom većinom ljudi koji ne žive u skladu sa diktatima onoga što Fuko naziva novim fašizmom. Oni pripadaju različitim, nezapadnim religijama kao što su islam, pravoslavlje, budizam, hinduizam, i druge. Oni ne govore engleski jezik, ne zabavljaju se po zapadnim običajima i ne konzumiraju samo zapadni kulturni sadržaj.

Ovaj svakodnevni sukob između realnog života u koloniji i totalno-kapitalističkog zapadnog ideala kome kolonijalne elite teže čini ih ogorčenim zbog činjenice da njihov zaostali narod nikako da se modernizuje. U ključu tog iskustva, oni tumače sve probleme svojih društava kao posledicu nedostatka modernosti, zaostalosti, tupavosti, lenjosti, neobrazovanosti i nezdravih navika svog naroda. Budući da sami nisu poreklom zapadnjaci već da pripadaju narodu s kojim žive, pojedinci iz krugova kolonijalne elite pretvaraju se u najvatrenije nove fašiste jer ne vide nikakav problem u besomučnom demonizovanju sopstvenog naroda. Jezik kojim se oni služe u opisu sopstvenog naroda bi bez sumnje bio potpuno nedopustiv van granica njihove države. Kada bi se nemački kolumnista u opisu balkanskih gastarbajtera koristio jezikom kojim se kolumnisti prozapadnih novina u Srbiji koriste u opisu srpskog naroda, on bi sasvim sigurno odmah bio proglašen fašistom ili nacistom. Međutim, oni za to nemaju potrebe jer postoji čitava mreža novinara, intelektualaca i članova nevladinih organizacija koji to rade umesto njih i to u samim kolonijama. Prozapadni fanatični novi fašisti ne vide nikakav problem u tome što su oni na sebe preuzeli retoriku zapadnog fašizma i usmerili je protiv svojih naroda. Oni u tome vide dokaz sopstvene prosvećenosti, napretka i hrabrosti jer su spremni da ustanu protiv zaostale i primitivne većine zarad opšteg dobra. U jednoj vrsti orvelijanskog obrta nosioci fašističke retorike sebe predstavljaju liberalima i antifašistima.

Kako taj novi fašizam izgleda u praksi možemo ilustrovati na primeru Srbije iz brojnih uglova. Jedan od dominantnih elemenata ovog globalnog kolonijalnog nasrtaja na sve nezapadne oblike postojanja predstavlja narativ o „nenormalnoj zemlji“. Veliki broj medija u Srbiji gotovo svaki problem tumači iz perspektive propalih državnih institucija, korupcije i kriminala. Međutim, taj isti narativ vidimo gotovo u svim zemljama Južne Amerike i Afrike, i u mnogim zemljama Azije. Stoga se postavlja pitanje da li to jedino zapadna društva nisu korumpirana i ogrezla u kriminalu pa su zato bogatija od ostalih. Ako je tako, kako je moguće da su samo zapadnjaci toliko pošteni, odgovorni i disciplinovani.  Da li se možda radi o genetskoj predispoziciji? Naravno, u okviru priče o korupciji kao objašnjenju siromaštva, nikad se ne diskutuje o ovim rasističkim implikacijama te argumentacije.

Činjenica je, međutim, da je u mnogim zapadnim zemljama, kao na primer u SAD, korupcija potpuno legalizovana u mnogim oblastima života. Problem podmićivanja lekara s kojim se mi suočavamo u Srbiji tamo je „rešen“ tako što se svako lečenje plaća, pa oni koji nemaju da plate ne mogu ni da se leče. Problem političke korupcije ozakonjen je tako što postoji odluka Vrhovnog suda po kojoj ne postoji ograničenje na političke donacije a donacije političarima se smatraju slobodom govora. U pravosuđu je problem korupcije rešen kroz potpuno tržišno orijentisanje pa tako onaj ko angažuje skupog advokata koji iza sebe ima tim istraživača i čvrste kontakte u sudu može da računa na gotovo zagarantovan uspeh.

Narativ o „nenormalnoj zemlji“ ima za cilj da kod najvećeg broja ljudi formira ubeđenje kako ta zemlja nema nikakvu budućnost jer živi prema obrascima koji nisu u skladu sa hipermodernim Zapadom. Zbog toga nema nikakvog efekta angažovati se u cilju popravljanja stanja u državi već je jedini racionalni cilj emigracija. Na taj način, kolonijalni centar ostvaruje konstantan priliv kvalifikovanog mladog stanovništva koje je u potpunosti prihvatilo ideju o neophodnosti ultramoderne transformacije društva i napuštanjem svoje zemlje napravilo životni odabir da se prepusti „zakonitostima“ savremenog društva ili onoga što Fuko zove novim fašizmom.

Kako izgleda otpor novom fašizmu?

Ako novi fašizam, prateći Fukoovu definiciju, znači konstantnu tendenciju ka ujednačavanju i objedinjavanju pojedinaca u jednu celinu totalnog kapitalističkog sistema, onda odgovor na to jedno mora doći od mnoštva ili onoga što Delez i Gatari nazivaju multiplicitetom. Odupiranje potpunom svođenju čoveka na česticu realizuje se kao radikalno povezivanje i organizovanje društvenih grupa definisanih oko nekapitalističkih i antikapitalističkih ciljeva i izlaženjem iz struktura dominacije globalnog kapitala.

Instance takvog otpora mogu se videti svuda po svetu. Borba Palestinaca za oslobođenje suštinski je definisana nacionalno ali ona predstavlja primarno izraz otpora globalnom kolonijalnom sistemu brisanja kolektivnih identiteta. Opstajanje Palestinaca u ovoj borbi uprkos nezamislivim pritiscima dokaz je suštinske nemogućnosti sprovođenja ovog totalizujućeg programa i njegovog utopijskog karaktera. Druge primere tog istog otpora vidimo gotovo svuda po islamskom svetu od Irana do Sirije kao i u Južnoj Americi, u Boliviji, Venecueli, Ekvadoru i drugim zemljama gde se lokalno stanovništvo organizuje i suprotstavlja globalnoj kapitalističkoj hegemoniji.

U svim ovim pokretima otpora nedvosmisleno centralno mesto imaju kulturni elementi i odbrana načina života pod kapitalističkim nasrtajem. Međutim, posledica je uspostavljanje prepreka za prodor kapitala i nametanje sistema totalnog brisanja svakog kolektivnog identiteta. Društva koja nastaju na taj način su gotovo uvek na svojevrstan način uskraćena i oštećena time što se silom izbacuju iz globalnih tokova, ali i takva ona opstaju i nastavljaju da slabe kolonijalnu dominaciju.

Ključno je u celoj ovoj problematici ne upasti u kvazimarksističku zamku koja bi svaki od gorepomenutih pokreta otpora kao i mnoge druge mogla okarakterisati kao sitni nacionalizam, provincijalizam i partikularnost, a s druge strane epitet „revolucionarni“ dodelila levičarskom pokretu koji se bori na strani NATO-a. Međutim, ono što svaki od tih pokreta čini globalnim i izuzetno važnim jeste njihova pozicija i uloga u strukturi moći kapitalističkog svetskog sistema. Čini se da su mnoge političke etikete i definicije napravile pun krug do kraja 20. veka i vreme je za novu podelu karata.

 

Predrag Kovačević

[1] Jameson, Fredric. Postmodernism, or, the cultural logic of late capitalism. Duke University Press, 1991. str. 64. autorov prevod.

[2] Deleuze, Gilles, et al. „Preface.” Anti-Oedipus, Continuum, 2003, pp. xiii-xvi.

[3] Jones, Owen. Chavs: The demonization of the working class. Verso books, 2012.

[4] Alexander, Michelle. The new Jim Crow: Mass incarceration in the age of colorblindness. The New Press, 2020.