Sa ciljem da se proširi perspektiva analize zemalja bivšeg socijalističkog bloka, objavljujemo prevod teksta marksističkog kolektiva Kyrgsoc iz Biškeka u vezi sa položajem Kirgistana u svetskoj ekonomiji.

---

Ekonomska karakteristika savremenog Kirgistana

Logično bi bilo otpočeti analizu geoekonomskim karakteristikama. Kirgistan je planinska zemlja sa 90% površine na preko 1500 metara nadmorske visine, na prostoru dva velika planinska sistema: Tjen-Šan i Pamir. Takav položaj ima snažan uticaj na komunikaciju među regionima unutar zemlje, otežavajući izgradnju saobraćajne infrastrukture. Takođe, gornji rejoni zemlje su zone rizične poljoprivrede zbog surove klime, što u velikoj meri sužava mogućnost uspostavljanja efektivne i lake izgradnje seoske ekonomije. Ovo se delimično dotiče i  organizacije industrijske proizvodnje.

Ako se govori o prirodnim resursima, onda je osnovno bogatstvo zemlje pitka voda iz mnogobrojnih planinskih reka. Ona je cenjena kako za velike hidroelektrane (najveća reka zemlje, Narin, po energetskom potencijalu prevazilazi Volgu, najveću evropsku reku), tako i po kvalitetu vode za navodnjavanje suvih dolina srednje Azije. Reke, do današnjega dana, predstavljaju osnovu energetske nezavisnosti republike – nizovi velikih hidroelektrana, sagrađenih u sovjetska vremena, podmiruju znatan deo unutrašnjih potreba, a dozvoljavaju i delimičan izvoz elektroenergije. Ako se govori o korisnim mineralnim bogatstvima, u Kirgistanu ima velikih zaliha zlata i antimona, pri čemu jedno od nalazišta zlata – Kumtor – puneći budžet obezbeđuje 9% BNP-a i do 19% industrijske proizvodnje republike. Razume se, planinski masiv Tjen-Šan sadrži velike rezerve metala i minerala. Međutim, bez obzira na to, njihove količine u svetskim razmerama su prilično male, eksploatacija u planinskim uslovima veoma otežana, a prirodni resursi su nedovoljni u kvalitetu osnove za podizanje snažne privrede.

Poslednjih godina dobija na značenju prirodna sredina Kirgistana kao objekat prirodne i ekološke rente. Međutim, skromna infrastruktura ne pruža mogućnost kvalitetnog razvoja u ovom pravcu, uprkos mnogobrojnim nagađanjima tim povodom, koje redovno možemo da vidimo u medijima.

Po geografskom položaju, zemlja je udaljena od krupnih industrijskih centara, lišena pristupa moru, a ima i sasvim ograničeni izbor strategija za potencijalni razvoj.

Istorijski položaj ekonomije Kirgistana bezuslovni je proizvod raspada SSSR-a, koji je doveo do pojave kapitalističkih odnosa na teritoriji zemlje, po prvi put u njenoj istoriji (teza o postojanju kapitalizma na teritoriji Kirgistana do Oktobarske revolucije nam je sumnjiva, ali ona zahteva odvojeno razmatranje). Ključna osobenost ekonomije Kirgiske SSR koja je funkcionisala u okvirima suživota sa drugim socijalističkim republikama koje su obrazovale Sovjetski Savez, bila je orijentacija na samoodržanje i zadovoljenje potreba stanovništva, a koja joj je omogućila da ostvari stabilni i planski razvoj. Međutim, s raspadom SSSR-a, ekonomija je bila prinuđena da se brzo preorijentiše sa unutrašnje potrošnje na potrebe svetskog tržišta i globalne podele rada u procesu proizvodnje, a što je nepobitan uslov za postojanje savremene tržišne ekonomije.

Data promena je pokrenula mnoštvo raznih procesa, najdirektnije utičući na život društva. Na prvom mestu, reorijentacija na potrebe tržišta načinila je savršeno izlišnim postojanje razvijenog tehnološkog kompleksa koji je postojao u republici u sovjetsko vreme. Budući da su postali nepotrebni na tržištu, niz fabrika visoke tehnologije, mašinskih i zavoda za proizvodnju alata, kao i drugih industrijskih preduzeća, bili su prinuđeni da se zatvore zbog manjka rentabilnosti. Mnogobrojnim razlozima koji su doveli do ove situacije, moguće je dodati kako odsustvo lokalizacije niza preduzeća koja su bila karike u sovjetskom lancu proizvodnje, tako i relativnu zastarelost niza proizvodnih pogona kojima je bila potrebna modernizacija i restrukturizacija.

Često se proces likvidacije industrijske proizvodnje Kirgistana sprovodio direktnom intervencijom stranih kompanija koje su kupile potencijalno konkurentna preduzeća prinudno ih likvidirajući. Mnogo je češće novoformirana klasa kapitalističkih sopstvenika prosto rasprodavala industrijska postrojenja koja su joj pala u ruke kao razultat procesa privatizacije. Proces prvobitne akumulacije kapitala koji je otpočeo, zahtevao je brza rešenja, a ona nisu podrazumevala nekakvo dugoročno planiranje. Zato su opremu i alat rashodovali po ceni otpada, a proizvodni pogoni su dati u zakup onima koji su manje bili zainteresovani za tehnologiju, a mnogo više za potražnju tržišta lake proizvodnje poput tekstila i prehrane.

Slični procesi su sprovedeni u poljoprivredi, koja se od masovne kooperacije sa visokim udelom podele rada i nivoom produktivnosti, preobratila u porodičnu proizvodnju, vrativši se po proizvodnji na predratno stanje tridesetih godina prošlog veka. Primitivni oblici rada i vlasničko raslojavanje sela na nove kulake i dehkane¹ svake godine jačaju sve više i više.

Katalizator ovog procesa je namerna neoliberalna politika nove vlasti, koju usmeravaju međunarodne finansijske institucije. Tako je Kirgistan postao prva postsovjetska država koja je pristupila sad već zastareloj Svetskoj trgovinskoj organizaciji, jednoj od glavnih institucija za sprovođenje tržišnih reformi u postsocijalističkim zemljama, čime je u zamenu dobila niz povlastica i stranih kredita na ime pomoći u izgradnji funkcionalne tržišne ekonomije. To je delimično dozvolilo stabilizaciju pada ekonomskih pokazatelja, istovremeno podižući spoljni dug zemlje, koji je po podacima iz 2018. godine činio 3,7 milijardi dolara, tj. prevazišao 50% BNP-a.² Ovo je direktni dokaz toga da unutrašnja proizvodnja ne pokriva potrebe građana, a kompenzuje se kreditima i spoljašnjim prilivom koji će pre ili kasnije morati da se otplate, po ceni neizbežnog pada životnog standarda u zemlji.

Međutim, raspad sovjetskog sistema je otvorio nove horizonte za razvoj, a onda, zahvaljujući geografskom položaju, Kirgistan je preuzeo na sebe novu ulogu tranzicione ekonomije koristeći se susedstvom s najvećom proizvodnom i izvoznom ekonomijom sveta – Kinom. Republici je vrlo brzo, zahvaljujući razvijenoj transportnoj infrastrukturi iz socijalističkog perioda, pošlo za rukom da postane važni logistički punkt u tranzitu kineske robe sa istoka na zapad. To je dovelo do pojave krupnog trgovinskog kompleksa u vidu tržišta “Dordoj”, jednog od najvećih u srednjoj i centralnoj Aziji.

Postojeći uslovi su dozvolili stabilizaciju urušavajuće ekonomije, usporili tempo inflacije i konačno izlaz iz kriznog perioda u fazu skromnog ekonomskog rasta, potpuno utvrdivši trijumf kapitalističkog ekonomskog modela. Ako je u prošlosti bio poljoprivredno-industrijska zemlja, onda je danas Kirgistan jasno moguće okarakterisati kao poljoprivredno-sirovinsku ekonomiju. Logični ishod takvog položaja je to što je danas zemlja u potpunosti zavisna od uvoza kako bitnog dela resursa van granica, tako i od robe široke potrošnje. Ta zavisnost pojačava konsolidaciju Kirgistana unutar sistema međunarodnog robnog prometa putem stupanja u različite regionalne ekonomske saveze poput Evroazijskog ekonomskog saveza (EES), čije se podrobnosti moraju razmatrati u odvojenom tekstu.

Na takav način, danas Kirgistan ima više nego skromne ekonomske pokazatelje. Ukupni BNP zemlje jedva dostiže sedam milijardi dolara godišnje, sa stanovništvom većim od šest miliona ljudi. Po glavi stanovnika to iznosi oko 1200 dolara.³ Oko 50% strukture BNP zauzima sfera usluga, a industrijskom i poljoprivrednom sektoru pripadaju bednih 17% i 11%.

Slični pokazatelji dopuštaju da se republika poredi sa nizom nerazvijenih i zaostalih zemalja. Kao što je rečeno u tekstu, Kirgistan je u potpunosti zavisan od uvoza i ima veoma nezdrav negativni saldo trgovinskog balansa. Razlika između izvoza i uvoza premašuje tri milijarde dolara u korist uvoza.⁴ Za nerazvijenu zemlju to znači da su izvozne grane ekonomije zemlje potpuno nekompetitivne.

Takvi pokazatelji se oštro porede s tim što je pokazao Kirgistan u periodu socijalističkog razvoja. Dovoljno je reći da sve do današnjeg dana zemlja nije dostigla nivo BNP-a koji je imala u trenutku raspada SSSR-a krajem osamdesetih godina. Pritom, udeo industrije i poljoprivrede u strukturi BNP-a Kirgistana činio je 35% i 27%.⁵

U okviru ovog teksta  nećemo podrobno porediti ekonomiju savremenog i sovjetskog Kirgistana. Ta tema zahteva odvojeno razmatranje u nekoj od naših budućih publikacija.

Još jedan važan simptom pretvaranja Kirgistana u periferiju je deurbanizacija zemlje: smanjenje broja gradova i njihovih stanovnika, a u skladu sa tim i povećanje seoskog stanovništva. Prema popisu iz 2009. godine, više od 65% stanovnika živi u selima, a taj broj ima tendenciju rasta.⁶ Naročito je tužno to posmatrati kroz prizmu brzog povećanja broja žitelja prestonice na račun unutrašnje migracije. To znači da svi ostali gradovi strmoglavo gube žitelje.

Osobenost ekonomije Kirgistana koju je obavezno spomenuti je masovna migracija radničke klase, koja neguje ekonomske veze sa zemljom i održava njeno blagostanje na prihvatljivom nivou. Migracioni procesi u Kirgistanu imaju dovoljno specifičan karakter: njegovu osnovu čine gastarbajteri, tj. ljudi koji napuštaju zemlju sa ciljem zarade, a ne radi stalnog preseljenja u drugu zemlju. Ukupan broj emigranata koji rade u inostranstvu dostiže milion, a to čini oko 1/6 celokupnog stanovništva Kirgistana. Na taj način gastarbajteri postaju ekonomska lokomotiva zemlje, obezbeđujući svojim novčanim transferima do 33% BNP-a.

Po nivou zavisnosti od novčanih transfera emigranata, Kirgistan je među prvima u svetu, u ravni sa Tadžikistanom, Haitijem, Nepalom, Liberijom, itd. Glavni kupac kirgiske radne snage i eksploatator je pre svega Rusija, koja se trudi da održi migracioni tok, da ga učvrsti na nivou različitih međunarodnih dogovora, saveza i novčanih priliva u republiku. Poslednjih godina uobičajena destinacija za gastarbajtere postala je Turska, koja se takođe trudi da privuče jeftinu radnu snagu Kirgistana.

Potražnju za Kirgistancima na međunarodnom tržištu rada obezbeđuje relativno razvijena socijalna infrastruktura, nasleđena od socijalističkog perioda, kao i prilično specifična budžetska politika, koja je i dalje socijalno orijentisana, bez obzira na izraženu neoliberalnu politiku u sferi upravljanja ekonomijom. Tako, na primer, do današnjeg dana, veći deo budžeta države se troši na socijalnu sferu: obrazovanje, zdravstvo, itd.

Na drugom polu klasne strukture smestila se nova buržujska klasa, čvrsto srasla s državom: od prvog dana svoje pojave, skorojevići  se nisu stideli da postanu deo državne vlasti. Kao što smo već opisali, formirala se klasa sopstvenika tokom procesa prvobitne akumulacije devedesetih godina. Međutim, zbog nemogućnosti podrške “mladih sopstvenika” tehnološkog, industrijskog i agrarnog kompleksa, koji su ostali u nasleđe od Kirgiske SSR u izobilju, veći ih je deo bio likvidiran, a to nije dozvolilo stvaranje punopravne grupe prebogate oligarhije, kao što je to bio slučaj u drugim republikama SSSR-a. Posledica toga je da je kirgistanska buržoazija bila i ostala savršeno beskorisna za ekonomski razvoj zemlje, igrajući samo bednu posredničku ulogu u ekonomskim odnosima sa zemljama eksploatatorima, parazitirajući na ostacima nacionalnog blagostanja. Odvojeno od toga, treba primetiti da formiranje buržujske klase koči oživljavanje arhaičnih, prerevolucionarnih formi društvenih odnosa kao što su na primer plemenske podele.

Logični ishod takvog stanja stvari je ovo: znatan deo rudarskih i proizvodnih preduzeća, banki, finansijskih institucija, prodajnih mreža, mobilnih operatera i drugih strateški važnih ekonomskih klastera pripada stranom kapitalu: kineskom, ruskom, kazahstanskom i turskom.

U celosti, svi ti faktori dozvoljavaju da se Kirgistan definiše kao periferna zemlja sa svim posledicama koje odatle proističu: neizbežno povećanje jaza sa zemljama Prvog sveta, degradacija socijalne sfere (obrazovanje, zdravstvo, itd.), osiromašenje stanovništva kao posledica gomilanja spoljašnjeg duga čija će otplata neizbežno dovesti do padanja životnog standarda i povećanje razlike u prihodima siromašnih i bogatih slojeva stanovništva. Ti zaključci nisu pali s neba: viševekovna istorija razvoja kapitalizma nam je u mnogo navrata pokazala primere kako zaostale zemlje, čak i uz period visokog ekonomskog rasta, i dalje održavaju nivo zaostalosti u poređenju sa razvijenim zemljama, a zaostalost se čak i intenzivira. Upečatljivi primeri su zemlje Latinske Amerike (od Meksika do Brazila), arapskog Bliskog Istoka (Maroko, Alžir, Tunis, Egipat i dr.), istočne Evrope (Bugarska, Rumunija, Albanija), jugoistočne Azije, i razume se, Afrike. Danas sličan period rasta proživljava susedni Uzbekistan, pritom demonstrirajući veće imovinsko raslojavanje u poređenju sa Kirgistanom, bez obzira na veću količinu investicija i razvoj industrijske proizvodnje.

Da li je moguće iskobeljati se iz ropstva kapitalističke zaostalosti?

Takva prognoza zahteva hitne mere, da se ne dopusti da se zemlja surva u bedu i zaostalost. Iako teorija zavisnog razvoja pruža solidne instrumente za izradu rešenja za izlazak iz tog stanja, zadatak je i dalje krajnje složen. Republika Kirgistan predstavlja u izvesnoj meri jedinstvenu zemlju današnjice za koju ne postoji razrađeni metodološki pristup. Tendencija gubitka pismenosti i povratak arhaičnim oblicima društvenog života javljaju se i danas. Još jedan važan problem koji zahteva odvojeno razmatranje je to što radnička klasa, koja treba da bude lokomotiva ekonomske i političke transformacije zemlje, radi za svoj udeo i što je iz geografskih razloga potpuno izolovana od društvenog života.

Kao svoj prvenstveni zadatak, KIRGSOC vidi izradu metodološkog jezika koji će dozvoliti izgradnju odgovarajuće slike ekonomskog položaja Kirgistana u sistemu međunarodne robne razmene i podele rada, pa iz tog razloga ovo nije poslednji tekst na temu ekonomije. Samo kroz takvu sistematizaciju je moguće razraditi izvodljiv program za prevazilaženje zaostalosti bez daljeg osiromašenja već siromašnog stanovništva. Zato je naš neposredni zadatak detaljno razmatranje svake bitne ekonomske pojave u životu zemlje i ukazivanje na specifične zakonitosti i protivrečja, na naučnom marksističkom jeziku adekvatnom za današnjicu.

 

Prevod: Princip.info

---

1. prim.prev. velike zemljoposednike i pojedinačne zemljoradnike ↩

2. Po podacima Nacionalnog zavoda za statistiku. ↩

3. Po podacima MMF-a. ↩

4. Po podacima Nacionalnog zavoda za statistiku. ↩

5. К. Абдымаликов, «Экономика Кыргызстана», 2010, Бишкек ↩

6. Po podacima Nacionalnog zavoda za statistiku. ↩