Frilenseri – radnici ili preduzetnici?

O prirodi i problemima frilens rada

Pixabay/Expresswriters

Tema frilens rada dospela je u žižu javnosti krajem 2020. godine najavom ministra finansija, Siniše Malog, da će država pokrenuti kampanju naplate poreza od pojedinaca koji ostvaruju prihod putem interneta. Iako je ovaj problem i dalje veoma zastupljen u medijima primećuje se izražen stepen politizacije i to tako što vlast pokušava da predstavi frilensere kao neodgovorne građane koji nastoje da izbegnu svoju građansku obavezu plaćanja poreza, a sa druge strane opozicione partije i organizacije tumače ovaj potez vlasti samo kao primer eklatantne demonstracije moći i represije nad pojedincima koji nastoje da prežive od svog znanja, veština i rada. Ono što uporno izostaje iz čitave ove diskusije je ozbiljna analiza samog fenomena frilens rada u uslovima savremene ekonomije iz političke i ekonomske perspektive.

Čini se nespornim da ekspanzija ove vrste privređivanja tek predstoji i da će se sve više ubrzati u uslovima pandemije COVID-19 i nakon nje, smatramo da je od izuzetne važnosti da predstavimo jednu takvu analizu kao osnovu za buduće političko delovanje i organizovanje na ovom planu. Smatramo da se frilens rad može ispravno razumeti samo kroz prizmu duboke klasne podele koja postoji na ovom novom tržištu rada i u svetlu svetskog sistema nejednake razmene između tzv. Globalnog severa i Globalnog juga. Kada se problem sagleda iz ove perspektive, dolazi se do nekoliko zaključaka: (i) frilens „rad“ se ne može tretirati kao jedinstvena i nedeljiva društvena i ekonomska pojava već se unutar ove ekonomije jasno raspoznaje klasna podela između radnika[1] koji se suočavaju sa različitim stopama eksploatacije i „digitalnih preduzetnika“ koji su samostalni akteri na globalnom tržištu (tj. nisu u odnosu klasne eksploatacije); (ii) iz prethodnog proizilazi da se frilenseri ne smeju tretirati na isti način ne uzimajući u obzir njihov položaj unutar ove klasne podele; (iii) frilens rad može predstavljati važnu kontrasilu naspram sve snažnije ekonomske podele između Globalnog severa i Globalnog juga; (iv) uslovi digitalnog rada donose značajne ali ne i nepremostive prepreke u političkom organizovanju radnika. Na samom kraju, iznećemo neke ideje o tome kako bi se moglo pristupiti rešavanju ovog problema.

Ono što nam se čini najvažnijim u raspravi o statusu frilensera jeste njihov ekonomski i pravni status. Veliki deo kontroverze oko kampanje naplate poreza koju je pokrenula Vlada Srbije proističe iz činjenice da status frilensera nije adekvatno pravno prepoznat. Poreski sistem Republike Srbije nije adekvatno prepoznao frilensere kao pravne i ekonomske subjekte. To je i jedan od razloga zašto ogromna većina frilensera nije registrovana u poreskom sistemu. Brojni frilenseri ističu da im nisu stavljene na raspolaganje odgovarajuće odluke i uputstva koje bi koristili prilikom prijavljivanja poreza. Vlada se, sa druge strane, poziva na pretpostavku da su frilenseri samo podvrsta preduzetnika koja svoje usluge nudi na digitalnom tržištu i kao takvi su dužni da plaćaju porez u iznosu koji je propisan za sve preduzetnike. U jednom delu javnosti je ova pozicija Vlade naišla na podršku zbog uverenja da frilenseri ostvaruju izuzetno visoke zarade u poređenju sa prosečnim primanjima u Srbiji pa se smatra nepoštenim da oni uživaju usluge besplatnog zdravstva, školstva i drugih beneficija koje se finansiraju iz budžeta države a da ne plaćaju nikakav porez.

Može se uočiti i da sami frilenseri imaju podeljena mišljenja oko toga kakav pravni status bi trebalo da im se dodeli. To se može videti i iz činjenice da postoje dva različita udruženja frilensera formirana nakon objave Vlade Srbije o početku kampanje naplate poreza. Udruženje radnika na internetu na svojoj Fejsbuk stranici broji preko 9,000 članova i iz samog imena udruženja se vidi da oni sebe smatraju radnicima a ne preduzetnicima. Međutim, zahtevi koje ovo udruženje upućuje nisu dovoljno jasni po ovom pitanju jer oni ne ističu činjenicu da među frilenserima zaista postoje pojedinci koji su zaposleni pri velikim globalnim frilens platformama i oni koji na globalnom tržištu rada posluju samostalno. Štaviše, među različitim zahtevima ovog udruženja dominira ideja o linearnom i jedinstvenom oporezivanju svih frilensera po stopi od 10% od ukupnog ostvarenog prihoda. Drugo udruženje nosi naziv Udruženje frilensera i preduzetnika Srbije što jasno upućuje na ideju da su frilenseri samo vrsta preduzetnika što je zapravo i osnovna pretpostavka vlasti. Prateći standardnu logiku preduzetničkog sektora ovo udruženje se zalaže za što manje poreze za sve preduzetnike oslanjajući se na argumentaciju o dobrobiti frilens rada za privredu države. Tu se radi o klasičnoj desničarskoj ideji da se privredni rast ostvaruje prvenstveno smanjenjem poreskog opterećenja i oslobađanjem privatnog sektora.

Ovde naglašavamo da su obe ideje koje zastupaju ova dva udruženja pojednostavljene i u izvesnoj meri pogrešne. Ideja da su frilenseri radnici koju plasira Udruženje radnika na internetu je pogrešna ne zbog toga što frilenseri ostvaruju daleko veća primanja od prosečnih primanja u Republici Srbiji, što nikako ne važi za sve frilensere (!) već zbog činjenice da nisu svi frilenseri radnici u osnovnom smislu tog pojma, što se onda reflektuje i u različitim nivoima primanja. Prema postojećem zakonskom okviru, radnici su svi oni pojedinci koji ostvaruju zaradu radom za drugog pojedinca ili kompaniju koji ubira profit iz tog rada. Sa druge strane, preduzetnik ostvaruje zaradu direktnom prodajom svojih usluga (ili proizvoda) na tržištu, bez posrednika. Preduzetnik najčešće i upošljava druge ljude u svom preduzeću i ubira profit tako što proizvode njihovog rada plasira na tržištu za prihod koji premašuje ukupne zarade zaposlenih i početna ulaganja. Ključna razlika je, dakle, u tome što je radnik po definiciji svoje uloge eksploatisana strana zbog toga što su njegova primanja uvek manja od ukupne vrednosti koju ostvaruje radom za drugog pojedinca ili kompaniju. Preduzetnik u najgorem slučaju, ukoliko nema zaposlenih, ostvaruje zaradu koja je jednaka njegovom uloženom radu i početnim ulaganjima, a ukoliko ima zaposlene uvećana za razliku između zarada koje im isplaćuje i stvarne vrednosti koje su oni ostvarili kroz proizvodnju robe i usluga.

U sferi digitalne ekonomije postoje i radnici i preduzetnici i može se sa velikom sigurnošću reći da najveći deo frilensera zaista jesu radnici. Veliki deo frilensera u Srbiji svoje usluge plasiraju na globalnim internet platformama kao što su Upwork, Freelancer.com i druge. Ove platforme su u svojoj suštini globalne korporacije koje upošljavaju veliki broj frilensera iz svih krajeva sveta i njihove usluge nude kompanijama ili pojedincima kojima su te usluge potrebne. Na njima postoji berza najrazličitijih poslova, a frilenseri zatim daju svoje ponude u smislu cene i vremena potrebnog da taj posao obave dok naručioci poslova biraju ponudu koja im najviše odgovara i na taj način obavljaju poslovnu transakciju. Upwrok, Freelancer.com i druge slične platforme, međutim, ne isplaćuju frilenserima celokupni iznos koji su zaradili već iz tog iznosa ubiraju svoj profit. Prema zvaničnom cenovniku Upwork-a, frilenser koji zaradi 500 dolara ili manje daje 20% od svoje zarade ovoj platformi, ako zaradi između 500 dolara i 10,000 dolara, Upwork-u ostavlja 10%, a za zarade preko 10,000, Upwork uzima 5%. Prema ovom cenovniku se jasno vidi da su oni koji najmanje zarađuju zapravo i najviše ekspolatisani. Treba istaći i to da neke platforme nude daleko lošije uslove od ovih. Platforme za nastavu stranih jezika (prvenstveno engleskog) plaćaju nastavnicima manje od 30% od sume koju dobijaju za jedan čas od svojih korisnika.

Nasuprot frilenserima zaposlenim na globalnim frilens platformama, postoje i pojedinci koji svoje usluge nude direktno, bez posrednika, na globalnom tržištu rada. Takvi pojedinci najčešće do posla dolaze na osnovu kontakata koje imaju sa kompanijama koje su zainteresovane za njihove usluge ili oglašavanjem putem ličnog vebsajta. Tu se najčešće radi o pojedincima koji poseduju nešto ređa znanja ili veštine pa zbog toga ne podležu toliko jakoj konkurenciji i u stanju su da dođu do posla bez krupnih posrednika. Ovi frilenseri primaju celokupan iznos koji na taj način zarade, a po pravilu se radi o veoma visokim zaradama. Štaviše, mnogi od njih koriste svoj privilegovan položaj da uposle druge pojedince koji za njih obavljaju posao, a oni uzimaju deo njihove zarade i na taj način na sebe preuzimaju ulogu posrednika na globalnom tržištu rada. Nije velika retkost da pojedinci koji posluju na ovaj način prihoduju nekoliko hiljada evra mesečno, a u ređim slučajevima i nekoliko desetina hiljada evra mesečno.

U potpunosti je neopravdano tretirati dve gore navedene grupe frilensera na isti način, bilo kao radnike, bilo kao preduzetnike. Ukoliko bi država tretirala frilensere koji rade na globalnim platformama kao preduzetnike i naplatila im poreze i doprinose u iznosu od 55%, ti pojedinci bi se našli u situaciji dvostruke eksploatacije jer bi osim rente koju im naplaćuje globalna platforma za koju rade više od polovine na taj način stečenog novca plaćali Replublici Srbiji u vidu poreza. Uzmimo na primer nastavnike stranih jezika koji od platformi za koje rade ne dobijaju ni trećinu novca koji su zaradili i dodajmo na to opterećenje još 55% poreza i dobićemo pojedince koji na kraju ne dobijaju ni 1/6 vrednosti koju stvaraju. Ako uzmemo u obzir činjenicu da nastavnici stranih jezika na ovaj način prihoduju u proseku oko 600 dolara ili približno 500 evra, dolazimo do zaključka da bi njima nakon poreza ostajalo manje od minimalne zarade u Republici Srbiji što bi čitavu ovu vrstu posla učinilo u potpunosti nerentabilnom.

Rešenje koje zagovara Udruženje radnika na internetu bilo bi da se svim frilenserima naplati porez u iznosu od 10%. To rešenje bi verovatno sačuvalo značajan segment frilens ekonomije od nerentabilnosti. Na primer, nastavnici stranih jezika koje smo ovde pomenuli bi plaćali porez u iznosu od oko 50 evra, u proseku, što se može smatrati prihvatljivim. Međutim, to ne menja činjenicu da bi u tom slučaju država postala dodatni teret i doprinela eksploataciji ovih pojedinaca koji su već u veoma teškom položaju.

Vrlo je verovatno da bi veliki broj frilensera koji rade na internet platformama prihvatio ovakve uslove zbog činjenice da se trenutno nalaze pod velikim egzistencijalnim pritiskom imajući u vidu pretnju naplate dospelog, a nezastarelog poreskog duga i mogućnost potpunog nestanka njihovog glavnog izvora prihoda ukoliko se trenutni sistem ne promeni. Ipak, ovakav linearni sistem oporezivanja omogućio bi onim frilenserima koji već sada posluju kao preduzetnici i ostvaruju izuzetno visoke prihode da zadrže svoj privilegovan položaj. Neko ko samostalno posluje na internetu i na taj način zarađuje hiljade ili čak desetine hiljada evra je u svakom smislu te reči preduzetnik pa se postavlja pitanje zašto bi se njemu dozvolilo da plaća porez u iznosu od 10% dok ostali preduzetnici koji posluju u Srbiji plaćaju znatno više poreze. Tu se odmah otvara prostor i ostalim preduzetnicima da za sebe zahtevaju istovetan tretman pa se tako otkriva i motivacija desno orijentisanog Udruženja frilensera i preduzetnika da na osnovu borbe za bolji status frilensera izbore drastično smanjenje poreskog opterećenja za sve preduzetnike i na taj način umanje poreske prihode Republike Srbije i potencijalno ugroze finansiranje javnog zdravstva, školstva i drugih usluga. Prema tome, izuzetno je važno naglasiti rizik koji predlog o linearnom oporezivanju frilensera sobom nosi.

Pre nego što se pozabavimo prihvatljivijim rešenjima ovog problema, potrebno je da sagledamo i širu ulogu frilens rada u uslovima globalne ekonomije i njegov potencijal za razvoj lokalne ekonomije Republike Srbije u uslovima polu-periferije globalnog ekonomskog sistema. Neophodno je istaći da frilens rad može da igra veoma progresivnu ulogu kao mehanizam kočenja negativnih tokova globalizacije koji vode ka povećanju razlika u bogatstvu između Globalnog severa i Globalnog juga. Ključni razlog bogaćenja zemalja Globalnog severa u odnosu na zemlje Globalnog juga jeste mehanizam nejednake razmene o kom smo opširnije pisali ovde i ovde. Ukratko, iako jedan sat ljudskog rada svakog radnika na svetu staje jednako (tj. jedan sat njegovog vremena), zbog uslova globalne raspodela proizvodnje i uslova na tržištu rada, radnik na Globalnom jugu realizuje mnogo manje vrednosti za jedan sat rada nego radnik u zemljama Globalnog severa. Ako uzmemo banalan primer, radnik koji radi u proizvodnju obuće u Indoneziji mora da radi mesec dana da bi kupio patike koje sam proizvede dok radnik sa uporedivim nivoom kvalifikacija u nekoj od Zemalja globalnog severa može iste te patike da zaradi za dva ili tri dana. Ovakvi ekonomski uslovi dovode do izuzetno snažne motivacije ka migracijama iz zemalja Globalnog juga ka zemljama Globalnog severa, a imajući u vidu činjenicu da viši nivo obrazovanja olakšava migracije dolazi do neprestanog slivanja ljudskog potencijala u zemlje Globalnog severa što pospešuje njihovu ekonomsku dinamiku a slabi konkurentnost zemalja Globalnog juga. Drugim rečima, obrazovaniji, veštiji i motivisaniji radnici se koncentrišu u bogatim zemljama dok siromašne zemlje konstantno gube svoje ljudske resurse.

Frilens rad koči ove snažne ekonomske strukture na dva načina. Prvi je da omogućava kvalifikovanim pojedincima u zemljama Globalnog juga da ostvaruju zarade koje su više od onih koje bi inače mogli da ostvare na lokalnom tržištu rada, ali niže od cena rada u zemljama Globalnog severa. Omasovljenjem frilens rada, dakle, obara se cena rada u bogatim zemljama jer kompanije iz tih zemalja mogu da dobiju usluge istog kvaliteta ali za manje novca od frilensera. U okvirima ekonomija zemalja Globalnog juga, mogućnost frilens rada podiže cenu rada zbog toga što radnici mogu da plasiraju svoje usluge na digitalnom tržištu i time stvaraju manju konkurenciju na lokalnom tržištu rada, a manja konkurencija vodi ka višim cenama.

Drugi pozitivan uticaj frilens rada na smanjenje globalnih razlika u bogatstvu tiče se preusmeravanja tokova kapitala. U uslovima globalizovane ekonomije van digitalne sfere tokovi kapitala su usmereni od periferije ka centru jer globalne korporacije proizvodnju najčešće vrše na periferiji da bi zaradu realizovali prodajom u centru (brendirana obuća proizvedena u Indoneziji se najviše prodaje u Zapadnoj Evropi i SAD-u). Viškovi vrednosti koje ostvaruju globalne korporacije dalje se investiraju u banke i investicione fondove u svetskim finansijskim centrima (Njujork, London, itd.) te tako nastaje ono što neki ekonomisti nazivaju „cunami kapitala“ koji svakodnevno zapljuskuje SAD, tačnije Volstrit kao centar svetskog finansijskog sistema.

Iako su srazmere frilens ekonomije zasada premale da bi ugrozile ove strukturne mehanizme svetske ekonomije, frilens rad svakako isisava određenu količinu kapitala iz bogatih ekonomija i ubrizgava ih direktno u lokalne ekonomije. Frilenseri, za razliku od preduzetnika, nisu tradicionalni deo lokalne ekonomije koji koristi resurse te iste ekonomije i na osnovu njih stvara određeni procenat dodate vrednosti. Oni zapravo kompletnu svoju zaradu unose u lokalnu ekonomiju, a zatim tim sredstvima plaćaju usluge lokalnih privrednih subjekata od proizvođača osnovnih životnih namirnica do ugostiteljskih objekata i sl.

Društveni i ekonomski uticaj frilens rada se već može osetiti u Srbiji. Brojni pojedinci sa visokim obrazovanjem ili veštinama koje se mogu plasirati na digitalnom tržištu rada na ovaj način stiču uslove da rade u Srbiji umesto da emigriraju, a pored frilens rada mnogi od njih se bave i poslovima koji predstavljaju konvencionalni deo lokalne ekonomije i na taj način doprinose njenom jačanju. Mnogi nastavnici koji rade u školama dopunjuju svoj kućni budžet frilens radom i time ostvaruju egzistenciju što za mnoge od njih ne bi bilo moguće ako bi se oslanjali samo na prosvetnu platu koja je jedva dovoljna za puko preživljavanje. Svi oni doprinose poboljšanju kvaliteta školstva koji je i dalje na zavidnom nivou s obzirom na uslove rada. Zarade koje frilenseri ostvaruju se direktno ubrizgavaju u lokalne ekonomije jer se taj novac troši na zelenim pijacama, u zanatskim radnjama, ugostiteljskim objektima i sl.

Pored svega ovoga, frilens rad uključuje i bitne strukturne probleme. Verovatno najvažniji problem je atomizovanost, ekstremni individualizam i nedostatak kolektivne svesti među frilenserima. Kao što je poznato frilens rad se obavlja od kuće i frilenseri nisu nužno u bilo kakvom kontaktu sa ljudima koji rade iste poslove. Zbog toga su im smanjene mogućnosti kolektivnog organizovanja u udruženja i sindikate koji bi im omogućili da se izbore za bolje uslove kod poslodavaca. Bez obzira što postoje onlajn forumi i društvene mreže, pokazalo se da je izuzetno teško organizovati štrajk frilensera zaposlenih na globalnim platformama kao što je Upwork ili pomenute platforme za nastavu stranih jezika jer je vrlo teško utvrditi da li se pojedinci zaista pridržavaju dogovora o štrajku, a činjenica da frilenserima zarada zavisi isključivo od vremena provedenog na radu, odnosno nema zagarantovane zarade, svaki izgubljeni dan je veoma značajan ekonomski gubitak.

Zbog ovako individualizovanog načina rada i natprosečnih primanja u odnosu na ostale radnike u svojoj zemlji, frilenseri su skloni individualističkom, malograđanskom razmišljanju a zbog svoje uključenosti u zapadne kulturne tokove često potpadaju pod uticaj kolonijalnih narativa te na taj način gaje srednjeklasni, liberalni politički angažman koji ih dovodi u konflikt sa interesima njihovih sunarodnika a time dugoročno ugrožavaju i sopstvene političke i ekonomske interese. Ova negativna pojava se naročito jasno manifestovala u diskursu koji su neki članovi pomenutih udruženja frilensera praktikovali u javnim onlajn diskusijama na temu oporezivanja frilensera. Ovde govorimo o narativu da srpsko društvo duguje zahvalnost frilenserima zato što su oni praktično jedino vredno što je ostalo u Srbiji, a ostali su tu zahvaljujući mogućnostima frilens rada. Takav narativ se gotovo uvek oslanja na pretpostavku da su frilenseri obrazovani i nosioci moderne prozapadne kulture koja je vrednija od srpske ili bilo koje druge lokalne kulture što je jedan od ključnih stubova dominantnog kolonijalnog narativa koji dominaciju Globalnog severa nad Globalnim jugom objašnjava kulturnom superiornošću (koja je samo zamenila rasističku ideju biološke superiornosti). U konkretnom primeru protesta zbog kampanje naplate poreza ovi ideološki impulsi su se manifestovali savezima sa liberalnim i prozapadnim organizacijama i partijama koje nastoje da ovaj problem iskoriste za svoje dnevno političke i ideološke obračune sa aktuelnim režimom. Kratkoročno, ovakvo političko pozicioniranje je frilensere dovelo do pogrešaka u tumačenju sopstvenog položaja, što smo gore objasnili, a dugoročno ih dovodi u sukob sa siromašnijim slojevima društva koji su izuzetno neprijateljski nastrojeni ka ideološkim konstruktima koje smo ovde predstavili.

Na kraju se postavlja pitanje šta je rešenje ovog problema. U najkraćem, frilenseri moraju prestati da insistiraju na jedinstvenom statusu svih frilensera i da svoje zahteve formulišu u dve kolone. Oni koji su zaistra radnici u digitalnoj sferi bi trebalo da zahtevaju da se njihov status prepozna kao takav i da se država suzdrži od dodatne ekspolatacije ovog dela radne snage. S tim u vezi, trebalo bi da postoji neoporezivi minimum, upodobljen sa neoporezivim minimumom zarada za ostale zaposlene u RS, koji frilenseri mogu da zarade a da na njega ne plaćaju porez, a iznad tog nivoa bi se oporezivanje vršilo progresivno tako što bi oni koji zarađuju više snosili veće poresko opterećenje. Takođe, frilenseri koji posluju samostalno, odnosno digitalni preduzetnici, bi morali biti registrovani kao preduzetnici i oporezovani shodno tome. U smislu daljeg političkog i društvenog angažmana, frilenseri bi trebalo da se oslobode individualističkog shvatanja društva i politike i da traže načine da prevaziđu atomizujuće efekte svog poslovnog okruženja kako bi stvorili snažnije kolektivne organizacije putem kojih bi mogli da se suprotstave eksploataciji od strane globalnih internet platformi a za bolje uslove rada. Drugim rečima, borbu bi dalje trebalo usmeravati prema glavnom izvoru eksploatacije a od države zahtevati zaštitu i pomoć na tom polju. Ukoliko se značaj i opseg frilens rada bude širio u budućnosti, monopolistička i rentijerska moć globalnih korporacija koje definišu ovaj sektor ekonomije će morati da se zaustavi što će zahtevati internacionalnu koordinaciju i učešće velikog broja država. Na kraju, ključ rešenja za ovaj problem koji je i globalni i lokalni biće solidarnost sa kolegama, ostalim radnicima, narodom i drugim potlačenim narodima.

[1] Termin “radnici” ovde koristimo u legalnom smislu kao sinonim za “zaposleno lice” odnosno osobu koja prihod ostvaruje radom za drugo fizičko ili pravno lice. U sociološkom smislu, u kontekstu frilens rada gotovo uvek se radi o nekoj vrsti intelektualnog rada pa bi se sa te strane frilensere najpre mogli smatrati “inteligencijom”, naravno u opisanom a ne evaluativnom smislu.

 

Predrag Kovačević

 

Liked it? Take a second to support Predrag Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.