Poslednjih dana pojavila se vest da američki predsednik Džo Bajden najavljuje čitavu seriju novih ulaganja u socijalnu zašitu i infrastrukturu finansiranu delom kroz oporezivanje najbogatijih. Levo krilo Demokratske partije na ovu objavu reagovalo je tvrdnjom da ona predstavlja eksplicitno odbacivanje neoliberalnog pristupa i prelazak na novi, društveno odgovorniji model upravljanja. Ovakav razvoj događaja je prilično neočekivan budući da je Bajden ostvario pobedu na izborima kao centristički kandidat i zastupnik postojećeg modela prethodno (na unutarstranačkim izborima) porazivši socijal-demokratskog kandidata Bernija Sandersa koji se zalagao upravo za napuštanje dominantnog neoliberalnog sistema. Ono što se sada nameće kao pitanje jeste zbog čega se Bajden odlučio na ovakav potez i odakle dolaze finansijska sredstva za takve inicijative. Dalje, zanimljivo je razmotriti implikacije potencijalnog prelaska na društveno odgovorniji sistem upravljanja u SAD iz perspektive ostatka sveta.
Smatramo da je iz ugla američkog establišmenta ovakav potez postao politička nužnost imajući u vidu sve veću podeljenost društva i ubrzano zaostajanje SAD za ostatkom Zapadnog sveta i uspon zemalja kao što je Kina, prvenstveno u pogledu razvoja infrastrukture, očuvanja životne sredine i razvoja društvenog kapitala (obrazovanje, zdravstvo). Platežnu moć SAD da sprovede ovakve projekte ne treba dovoditi u pitanje zbog njihove jedinstvene pozicije zemlje nosioca rezervne valute koja donosi sposobnost praktično neograničenog štampanja novca bez velikog uticaja na inflaciju. Zbog toga, sagledavajući unazad celokupan neoliberalni period i stagnaciju američkog društva i životnog standarda u proteklih 40 godina, nameće se zaključak da su ti procesi isključivo rezultat političkih odluka i desničarskog ideološkog pristupa a nikako ekonomski uslovljena nužnost. Promena paradigme ka socijal-demokratskom modelu u uslovima neograničenih sredstava otvara prostor za ubrzan uspon SAD-a i dostizanje daleko višeg životnog standarda, a na uštrb ostatka sveta, naročito zemalja Globalnog juga. Na teorijskom planu, izvodimo zaključak da ne postoji strukturna kontradikcija i sukob između američke radničke klase i vladajuće klase u ekonomskoj bazi već da je taj sukob isprovociran potpuno ideološki i samim tim bespotrebno te da bi ovakva promena kursa doprinela klasnoj konsolidaciji američkog društva time ogoljavajući činjenicu da je glavna i suštinska ekonomska i politička kontradikcija današnjeg sveta imperijalizam odnosno globalna podela Sever-Jug zasnovana na finansijskoj dominaciji, nejednakoj razmeni i superprofitu.
Približavajući se stotom danu svoje administracije, Džo Bajden je objavio plan za oporavak zemlje od posledica pandemije kroz dva ključna aspekta – pomoć siromašnijim slojevima društva i ulaganje u infrastrukturu. Bajden je najavio direktnu finansijsku pomoć siromašnim porodicama u ukupnom iznosu od 1 bilion dolara. Povrh toga, obećao je i 800 milijardi pomoći u vidu poreskih olakšica. Sa druge strane, planira se i podsticaj ekonomiji u vidu opsežnog ulaganja u obnovu i izgradnju infrastrukture u ukupnom iznosu od 4 biliona dolara. Deo novca potrebnog za infrastrukturna ulaganja pribaviće se kroz dodatno oporezivanje imućnijih pojedinaca.1
Iako se radi o finansijski pozamašnim projektima, neki kritičari ističu da je za obnovu američke infrastrukture i njeno podizanje na nivo potreban za ekonomiju 21. veka neophodno daleko više novca. Ipak, levo krilo Demokratske stranke okupljeno oko Bernija Sandersa ocenjuje ove mere kao istorijski pomak. Poslanik Ro Kana, jedan od istaknutijih članova ove političke grupacije, okarakterisao je ove najave kao „eksplicitno odbacivanje neoliberalnog pristupa“.2 U poređenju sa iskustvom od prethodnih 40 godina u kojima su se izdvajanja za siromašnije slojeve društva i infrastrukturu konstantno smanjivala, najava ovakvih programa zaista predstavlja novinu, ako ne i potpunu promenu političkog pravca.
Ukoliko se zaista radi o otklonu od neoliberalnog modela važno je razmotriti mogućnosti i domete ovog novog pravca američke politike. Uzevši u obzir način na koji je Vlada SAD-a raspolagala javnim novcem u periodu nakon finansijske krize iz 2008. godine čini se da su dometi takve politike praktično neograničeni. Nakon sloma finansijskih tržišta krajem 2007. godine i u toku krize 2008. godine, Vlada SAD-a je potrošila bilione dolara na spašavanje propalih banaka i pomoć kompanijama koje su bile pogođene krizom. Za sve to vreme trošene su neverovatne svote novca na finansiranje ratova u Iraku, Avganistanu, Libiji i Siriji. U toku krize izazvane pandemijom Kovida-19, potrošeno je gotovo 5 biliona dolara za pomoć privredi i razvoj vakcina a jedan mali deo prosleđen je direktno američkim građanima.3 U periodu od 2008. godine nije bilo drastičnih povećanja poreza kako bi se nadomestili ovi troškovi, a Trampova administracija je čak smanjila poreze za bogatije pojedince i korporacije kako bi stimulisala ulaganja. Dakle, gotovo sva ova za mnoge nepojmljivo visoka sredstva prikupljena su zaduživanjem i primarnom emisijom („štampanjem“) novca, a da to nije imalo bitnijeg uticaja na inflaciju.
Ovaj naočigled neobjašnjiv fenomen enormne potrošnje javnog novca kroz štampanje i zaduživanje zapravo nalazi prilično jednostavno objašnjenje u činjenici da su SAD država nosilac svetske rezervne valute. To znači da su sve ostale konvertibilne valute indeksirane u dolarima i da se najveći deo svetske trgovine odvija u dolarima. Posledica toga je da je potražnja za američkim dolarom garant stabilnosti američke valute a svaki realan pad dolara rezultuje i proporcionalnim padom ostalih valuta koje su u njemu indeksirane. Drugim rečima, svako štampanje dolara u Americi predstavlja skriveni porez celokupnom svetskom stanovništvu kroz globalno raspoređenu inflaciju, a novac stvoren primarnom emisijom se onda ubacuje u američku ekonomiju i time je povratno osnažuje u odnosu na ostale svetske ekonomije. Kada je reč o državnom zaduživanju, SAD takođe imaju praktično odrešene ruke jer je njihov dug indeksiran u dolarima što im uvek ostavlja mogućnost da isplaćuju dospele kamate prostim doštampavanjem novca. Pored toga, kao svetski hegemon, SAD uživaju tu pogodnost da državne obveznice izdate od njihove vlade imaju konstantno visoku potražnju kao jedan od najsigurnijih vidova ulaganja što opet održava cenu ovih obveznica bez obzira na konstantno zaduživanje. Većina ostalih zemalja sveta, uz određene izuzetke, nema (faktičku ili političku) mogućnost zaduživanja u sopstvenoj valuti što bi im omogućilo neometano vraćanje dospelih dugova i kamata već se zadužuju u dolarima, a kao što se pokazalo na primeru Grčke prezaduženost ovih zemalja može dovesti do duboke ekonomske krize i velike društvene nestabilnosti. Na osnovu ovog aranžmana, kao što se pokazalo u praksi, SAD imaju na raspolaganju praktično neograničena novčana sredstva.
Imajući u vidu ove činjenice, ono što je teže objasniti jeste izuzetno visok stepen siromaštva u SAD u poređenju sa drugim razvijenim zemljama kao i nepostojanje javne zdravstvene zaštite i nerazvijenost infrastrukture. Budući da su državna sredstva SAD neograničena ne postoji prosto ekonomsko objašnjenje za sve ove društvene probleme. Zbog toga je objašnjenje potrebno potražiti na nivou političke organizacije ove države i dominantne ideološke struje. Kada je reč o izostanku javne zdravstvene zaštite, razlog leži u snažnom i dobro organizovanom lobiju osiguravajućih kuća, farmaceutske industrije i zdravstvenih institucija čiji modeli poslovanja su zasnovani na privatnom zdravstvenom osiguranju. Lobiranjem i podmićivanjem političkih predstavnika ove grupacije osiguravaju opstanak ovakvog modela zdravstvenog sistema. U široj slici, prevlast neoliberalne ideologije u američkoj politici dogmatski je isključivalo javna ulaganja u infrastrukturu, zdravstvo i školstvo kao i pomoć najugroženijima. Najkraće rečeno, društvena kriza u SAD-u rezultat je striktno političkih odluka a ne ekonomske nužnosti.
Sa najavljenom promenom političkog smera od neoliberalizma ka društveno odgovornijem sistemu javnog upravljanja postavlja se samo pitanje direktnog uzroka i političkog tajminga takve odluke što su stvari o kojima se trenutno može samo spekulisati. Najlogičnije objašnjenje za ovu transformaciju leži u činjenici da je neoliberalni model SAD doveo do ruba društvene dezintegracije. Nepostojanje javnog zdravstva u situaciji pandemije rezultovalo je skandaloznim i gotovo nekontrolisanim širenjem virusa i enormno visokim stopama zaražavanja i smrtnosti. Nedostatak javne infrastrukture predstavlja ozbiljnu kočnicu za dalji ekonomski razvoj države a katastrofalno stanje prirodne sredine povezano je sa brojnim prirodnim katastrofama kao što su požari i uragani koji razaraju čitave gradove i države. Povrh svega ovoga, niska ulaganja u obrazovanje rezultovali su izuzetno niskim nivoom razvoja ljudskog i društvenog kapitala potrebnog za savremenu ekonomiju. U kontekstu nezadrživog rasta i razvoja kineske ekonomije koja je usaglašena sa razvojem obrazovanja, društvenog kapitala, javne infrastrukture i ulaganja u unapređenje životne sredine, jasno je da SAD ne mogu izdržati u toj utakmici u koliko ostanu zaključane unutar neoliberalnog modela, tim pre što svi ovi nedostaci nisu rezultat ekonomske nužnosti već prostog političkog i ideološkog izbora. U tom smislu, izvodimo zaključak da je otklon od neoliberalnog modela ukoliko do njega zaista dođe motivisan nastojanjem da se odgovori na izazov koji predstavlja Kina.
Budući da je već rečeno da postojeća struktura svetskog ekonomskog i finansijskog poretka garantuje SAD praktično neograničena finansijska sredstva koja se mogu utrošiti na unapređenje čitavog društva mogu se razmotriti i realni dometi takvog programa. Ukoliko ne dođe do masovnog napuštanja dolara kao rezervne valute i srozavanja vrednosti obveznica američke Vlade, što je prilično realan scenario barem u kraćem i srednjem roku, dometi ovog programa su praktično neograničeni. To znači da bi SAD, u principu, mogle da podignu nivo životnog standarda i razvoja javne infrastrukture čitave države do nivoa najrazvijenijih zemalja kao što su Norveška ili Švajcarska, a i preko toga.
U ovom trenutku ne možemo reći da li će se razvoj SAD zaista odvijati u tom pravcu. Sasvim je realno da ideološka zaslepljenost i okoštao politički aparat ove države ispresecan raznim pojedinačnim interesnim grupama neće dozvoliti da se prevaziđu postojeće podele u ovom društvu i postigne potpuni klasni konsenzus koji globalna ekonomska dinamika dozvoljava. Međutim, sama teorijska mogućnost ovakvog scenarija o karakteru današnjeg svetskog kapitalističkog sistema. Sistem svetske finansijske hegemonije ustrojen po interesima SAD sačinjen je tako da dozvoljava Globalnom Severu da se neograničeno bogati nauštrb siromašnih nacija Globalnog Juga i uspostavi sistem parazitskih država blagostanja čije populacije uživaju visok životni standard bez obzira na klasnu pripadnost. Sve to ukazuje na iluzornost bilo kakvog revolucionarnog potencijala radničke klase zemalja u bogatim krajevima sveta i nužnost antiimperijalističke borbe na periferiji i poluperiferiji u cilju uništenja i prevazilaženja ovakvog sistema.
Predrag Kovačević
https://www.democracynow.org/2021/4/29/ro_khanna_joe_biden_100_days ↩
https://www.democracynow.org/2021/4/29/ro_khanna_joe_biden_100_days ↩
https://www.investopedia.com/government-stimulus-efforts-to-fight-the-covid-19-crisis-4799723 ↩
Leave a Reply