Nacionalizam, nacionalna svest, predstavlja, u najširem smislu, privrženost sopstvenom narodu usled samopoimanja naroda kao entiteta koji ima određene pozitivne karakteristike. Prirodu konkretnog nacionalizma određuju materijalne okolnosti pod kojima se nacionalizam svakog naroda razvijao i ciljevi kojima je nacionalna svest tog naroda služila kroz istoriju.
Prirodu nacionalizma lako je spoznati jednom kada se ovaj pojam kontekstualizuje, odnosno kada se sagleda kroz istorijske događaje i kroz prizmu ekonomskih odnosa u državi i ekonomskog statusa te države na globalnom nivou.
Primera radi, nije teško zaključiti da američki ili francuski nacionalizam ima destruktivnu ulogu, jednom kada se stavi u kontekst eksploatacije trećeg sveta – on postaje alatka kojom se jedan narod ujedinjuje u svojoj veri u sopstvenu izuzetnost, nadmoćnost, civilizacionu superiornost u odnosu na druge narode, te se jačanjem ovakve vrste nacionalizma legitimišu politike vladajućih struktura – pljačkanje, porobljavanje, vojne intervencije, instaliranje marionetskih vlada itd.
Za razliku od gorepomenutog nacionalizma centra (najbogatije zemlje koje su svoje bogatstvo stekle i stiču na eksploataciji siromašnih zemalja), nacionalizam u zemljama periferije i polu-periferije, igra po pravilu progresivnu ulogu, jer nacionalna svest u državama tog statusa predstavlja „koordinisanu kristalizaciju najdubljih stremljenja celog naroda, kao neposredni i opipljivi rezultat narodne angažovanosti“ (Fanon)1.
Pa tako, ekonomsko, vojno i političko oslobođenje kolonija širom Afrike i Azije dešavalo se pomoću nacionalizma i bilo je oblikovano nacionalnom svešću, koja je kao najdublje stremljenje tih naroda – pored specifičnosti svakog od njih – postavljala slobodu.
Srpski nacionalizam je takođe, uslovljen viševekovnim istorijskim dešavanjima, kao najdublje stremljenje našeg naroda postavljao slobodu. U tome se sastoji i vrednost i potreba za očuvanjem Kosovskog mita, slavljenja srpskih ustanaka i našeg otpora u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Naša istorija i ciljevi koji su kroz nacionalizam bili baštinjeni, tokom vremena su oblikovali samopoimanje našeg naroda kao slobodarskog i kao naroda koji nije onaj što „smisleno tlači“ (D. Maksimović), odnosno doveli su, između ostalog, do identifikacije našeg naroda sa vrednostima slobode, kako za naš tako i za druge narode, odnosno do poimanja da najdublje stremljenje našeg naroda jeste sloboda, a nije eksploatacija ili smisleno činjenje nečega nažao drugim narodima.
Imajući u vidu činjenicu da se naša zemlja nalazi na polu-periferiji i da se svakim danom sve više nalazimo u neokolonijalnom položaju u odnosu na zemlje centra – Zapada, koji sprečava naše oslobođenje i samosvojni razvoj, dolazi se do zaključka da srpski nacionalizam u ovom istorijskom momentu ima potencijal da igra progresivnu ulogu u našem oslobođenju i nužna je pretpostavka oslobođenja našeg naroda.
Juče je bila godišnjica ratnog zločina u Srebrenici. Nakon tzv. Republike Kosovo i Crne Gore, i druge zemlje regiona, ili, kako nas kolonizator zove lišavajući nas povezanosti sa istorijski izgrađenim identitetom: „Zapadni Balkan“, podstaknute su da izglasaju rezoluciju kojom bi se osudio „genocid“ u Srebrenici i kojom bi se zabranilo negiranje istog.2
Pravna argumentacija toga zašto Srebrenica nije genocid višeslojna je i jezgrovita, međutim za potrebe trenutnog razmatranja, suština ovog stanovišta svodi se na jedan jedini argument: da bi neki zločin bio genocid, potrebno da postoji namera grupe ljudi da potpuno uništi, da zbriše sa lica zemlje neku drugu grupu ljudi. Da svojim planskim, smišljenim delanjem učini da određena grupa ljudi, koja pripada određenoj naciji, veroispovesti, ili čemu drugom, ne postoji. U ratnom zločinu koji se dogodio u Srebrenici ovakva namera apsolutno nije postojala.
Pitanje koje se često postavlja, jeste zašto je uopšte bitno, je li nešto genocid ili ratni zločin?
Da li su događanja u Srebrenici bila ratni zločin ili genocid, bitno je iz istog razloga iz kog je bitno da li je neki rat ofanzivni ili defanzivni, da li je bilo koja borba imperijalistička ili oslobodilačka: zato što društvena karakterizacija određenog događaja, jednom kada je oko nje postignut konsenzus, ima sadržinsko dejstvo na poimanje tog događaja, kako od strane pojedinca, tako i od strane naroda, a to poimanje utiče, između ostalog i na nacionalnu svest.
Istina je da genocid čini određena grupa ljudi, te da formalno gledano, nije narod kao celina taj koji čini genocid. Međutim život ne čini formalnopravna logika. Životna je činjenica da se prilikom poimanja genocida kao izvršilac posmatra narod kao celina: Amerikanci izvršili genocid nad domorodačkim narodima, Turci nad Jermenima, Nemci nad Jevrejima, Slovenima i Romima itd. Ovakvo specifično poimanje genocida dešava se upravo iz razloga što je genocid po sebi jedna od najgorih stvari koja jedna grupa uopšte može da učini drugoj.
Dakle, bilo to ispravno ili ne, za genocid je uvek (životno, društveno posmatrano) kriv narod kao celina, i „činjenica“ genocida, jednom prihvaćena, ulazi u krvotok nacionalne svesti i u istorijsko nasleđe jednog naroda, oblikujući njegovo samopoimanje i predstavljajući deo onoga što je u jednom momentu predstavljalo najdublje stremljenje tog naroda, stremljenje koje je po svojoj suštini zlo.
Insistiranje i upornost Zapada da se ratni zločin u Srebrenici okarakteriše kao genocid nije nasumično.
Zemlje centra, odnosno zemlje koje nas ekonomski eksploatišu i imaju interes da nastave to da rade – sa što manje otpora – svesne su činjenice da je uporište slobodarskog otpora potlačenih u njihovom nacionalizmu. Vršenjem pritiska na našu državu (rezolucije) i indoktrinacijom našeg naroda (putem „intelektualnih elita“ koje sarađuju sa neokolonizatorima) da prizna da ratni zločin u Srebrenici jeste genocid, želi se uticati na onaj slobodarski deo naše nacionalne svesti, onaj deo koji želi slobodu i koji nije od onih što smišljeno tlače. Jer, upravo je taj aspekt nacionalne svesti onaj koji je suštinski progresivan, onaj koji zaista ima potencijal da nas ujedini u borbi protiv i oslobođenju od kolonizatora, a ne onaj koji pokušava da veštački, izolovano od slobodarskog duha neguje našu narodnu nošnju, muziku, kulturu, umetnost i arhitekturu, lišavajući ih istorijskog konteksta i odvajajući od suštine srpskog nacionalizma kroz vekove – takav impotentni nacionalizam upravo neguju potkupljene intelektualne elite i domaća buržoazija.
Ukoliko bismo mi sami sebe počeli da poimamo kao narod koji je „genocidan“, odnosno koji je u svom nacionalizmu iz mržnje prema drugoj etničko-verskoj grupi učinio njoj nešto najgore zamislivo – pokušao da je izbriše sa lica zemlje, onda bi odatle bilo mnogo lakše objasniti Srbima da je srpski nacionalizam kao takav defektan, destruktivan, opasan, nepotreban, nazadan, te da ga samim tim treba potiskivati i protiv njega se boriti uvek i svim sredstvima. Tim uplivom u kolektivno samopoimanje kupilo bi se, ako ništa, još nekoliko decenija u kojima bi nas Zapad ekonomski eksploatisao i geopolitički iskorišćavao, u kom periodu bismo mi kao narod bili nesposobni da se organizovano odupremo neokolonijalizmu, jer ne bismo bili u mogućnosti da se masovno koristimo slobodarskim nasleđem i progresivnim nacionalizmom, koji bi nas ujedinio u borbi za oslobođenje.
Iz istog razloga se u svaku poru našeg društvenog života planski uvlači ideja da je nacionalizam loš jer stvara „drugost“ – podelu, podelu koja nije realna, jer „svi smo mi ljudi“. Međutim, smišljeno se prećutkuje da u stvaranju podele (na nas i njih), nacionalizam istovremeno i ujedinjuje, upravo jer odvaja njih i nas, njih koji nas tlače i nas koji se oslobađamo: nacionalizam kroz podelu definiše i ujedinjuje subjekt oslobođenja. Podela koju nacionalizam neminovno stvara postaje tema jednom kada se narod oslobodi, tek kada treba da usledi društveno-ekonomska nadgradnja. Podela na nas i njih, koja je progresivna i izuzetno korisna tokom oslobođenja, može da ima negativan uticaj na razvoj oslobođenog društva kao celine, ako ostane sama sebi cilj i ako ostane u prvom planu.
I na kraju, zašto je Zapadu bitno da Srebrenica bude okarakterisana kao genocid?
Bitno je zato što insistiranjem na genocidu kolonizator planski udara na najzdraviji i najprogresivniji aspekt srpskog nacionalizma, onaj koji je podoban da dovede do pružanja organizovanog otpora.
A zašto nije dovoljno da bude ratni zločin?
Zato što iako užasan čin, ratni zločin je daleko češći (u njega spadaju voljno ubijanje, mučenje, nehumani tretman, voljno izazivanje patnje i telesnih povreda, ali i ekstenzivno uništenje i prisvajanje imovine u opsegu koji prevazilazi vojne ciljeve, deportacija ili nezakonito zatvaranje, uzimanje talaca) i teško da se može naći narod koji je bio u ratu, a da nije u određenom momentu počinio ratni zločin – većeg ili manjeg obima, te samim tim ova odrednica nema tako dubok i presudan efekat na nacionalnu svest, onakav kakav bi imala karakterizacija Srebrenice kao genocida.
„Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje,
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače,
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.“3
Leave a Reply