Vest o privatizovanju venecuelanskih državnih kompanija još jednom se pojavljuje u medijima uz narativ o porazu socijalizma u ovoj latinoameričkoj državi. Maduro biva optužen da je “liberalizovao” ekonomiju, te dopustio privatnom sektoru da buja nauštrb državnog. Ovoga puta, radi se o 13 državnih prehrambenih kompanija koje su nacionalizovane za vreme vlade Uga Čavesa.

Ipak, i pored ovakvog naslova (“Venecuela stavlja državne firme u privatne ruke dok se socijalistička politika povlači”), u samoj vesti je naglašeno da su privatnici kupili licence za upravljanje državnim firmama, koje su ostale u državnom vlasništvu. O privatnom sektoru u Venecueli, posebno prehrambenoj grani, već smo pisali. Naime, Maduro ne dopušta privatnom sektoru da se razvija nauštrb državnog, već venecuelanski državni vrh kontroliše razvoj privatnog sektora koji je najmanje pogođen sankcijama nametnutim od stranih centara moći.

Prehrambena kriza je, kao i u mnogim državama Globalnog Juga, i u Venecueli konstruisana spolja. U Etiopiji i Somaliji je devedesetih učestvovala vojska UN kako bi dostavljava hranu, tako da je “humanitarna kriza” korišćena kao slogan za nesmetanu vojnu intervenciju. Pored UN, u “ublažavanju” prehrambene krize obično učestvuju USAID, UK Aid, CARE, Save the Children, OXFAM i druge vladine i nevladine organizacije. Naravno, i pored višedecenijske “ispomoći” najbogatijih i najsposobnijih zemalja sveta, u mnogim od pogođenih zemalja problem gladi još uvek nije rešen.

Globalna mreža protiv prehrambene krize (Global Network against Food Crisis) redovno svrstava Venecuelu među zemlje koje imaju problem sa prehranom stanovništa, ali zanimljivo, ne i Argentinu, gde se 11 miliona ljudi hrani u narodnim kuhinjama, ili Brazil, gde 50 miliona stanovnika živi u umerenoj do ozbiljnoj prehrambenoj nesigurnosti. U izveštaju iz 2020. godine Venecuela je označena kao četvrta zemlja po redu po veličini krize kojom je pogođena; u istom izveštaju sankcije su kao razlog za krizu spomenute samo u fusnoti, kao jedan od faktora, ali ne i glavni. U zaključku se zahteva hitna humanitarna pomoć za narod Venecuele.¹

Nestašica hrane se koristi kao izgovor za pružanje “humanitarne pomoći” zemljama kojima nije dopušteno da se nesmetano razvijaju. U slučaju Venecuele, spolja izazvana kriza dodatno je potpomognuta i korišćena kao izgovor za nametanje dodatnih sankcija, pa čak i pokušaja državnog udara na predsednika Venecuele Nikolasa Madura.

U ponedeljak je visoka komesarka UN za ljudska prava Mišel Bašle tražila da se povuku sankcije koje su nametnute Venecueli, uz obrazloženje da su sankcije u kombinaciji sa posledicama pandemije pogoršale već lošu humanitarnu i ekonomsku situaciju u zemlji.² S druge strane, kolumbijski biznismen Aleks Sab, navodno blizak Madurov saradnik koji je uhapšen prošle godine na Kape Verdeu, na putu ka Iranu, gde je išao radi ugovaranja saradnje između dve države, će biti izručen SAD.³ Sab je jedan od najvećih saradnika na Madurovom programu CLAP (Comité Local de Abastecimiento y Producción), koji ima za cilj da distribuira hranu širom Venecuele. Stanovništvo Venecuele protestvovalo je u znak podrške Aleksu Sabu i zahtevalo oslobođenje ovog “agenta protiv blokade” (ekonomskog embarga).