Evropsko prvenstvo u atletici na otvorenom 1990. je bilo poslednje za DDR¹. U Splitu su tada istočne Nemice počistile trku na 100 m, uzevši sve tri medalje. Zlato je osvojila Katrin Krabe, koja će par godina kasnije postati žrtva procesa „ujedinjenja” Nemačke. „Nikada nisam tako posvećeno slušala himnu”, rekla je posle dodele medalja. „Imala sam knedlu u grlu, bila sam stvarno tužna.”

Naime, Krabe je nastavila da se bavi sportom u novoj Nemačkoj, ali je u više navrata javnosti dala do znanja kako se oseća. „Ja sam u nemačkom timu, tako da se moji bodovi na svetskim i evropskim prvenstvima takođe računaju za Nemačku.” objašnjavaće novinarima u jednom navratu. „Takođe verujem da generacija koja je odrasla uz stari sportski sistem DDR nikada neće razviti ista osećanja prema nemačkoj himni koja je imala za himnu DDR”, zaključiće mlada sportistkinja, uz napomenu da je za nju himna Savezne Republike „nešto strano”.

Povrh svega, nije htela da se priključi doping-hajci koju su nove vlasti sprovodile kako bi se delegitimisala nekadašnja sportska nadmoć DDR u odnosu na triput veću SR Nemačku. To ju je učinilo neprijateljem Nemačkog atletskog saveza (DLV), uprkos uspehu na SP u Tokiju gde je ponovo osvojila zlato u trci na 100 m. Neće pomoći ni kritike koje je imala na račun istog:

„U DDR-u, olimpijski šampion u atletici bio je jednako bitan kao džudista, dizač tegova ili veslač. Na Zapadu je, međutim, sport različito vrednovan, i nisu svi atletičari dobro prošli finansijski. Na primer, Grit Brojer² je takođe prevazišla sopstvene mogućnosti, ali za to nije bila nagrađena. Dobijala je i medalje, ali nije imala ni približno isti status u javnosti kao ja. Došla sam iz druge kulture i drugačijeg načina razmišljanja, tako da mi je teško da to prihvatim“, reći će Krabe.

Problemi su počeli kada je čelnik jednog atletskog kluba u Vupertalu³ poslao otvoreno pismo Nemačkom atletskom savezu zahtevajući da Krabe bude lišena mogućnosti da se takmiči u dresu Nemačke „barem dok ne počne da poštuje ustav (SR Nemačke)”. Pošto DLV nema propise koji bi omogućili suspenziju po tom osnovu, na ovo treba gledati kao upozorenje, žuti karton pred isključenje.

Prvi crveni karton će usledeti 31. januara 1992, kada je Krabe suspendovana zbog navodnog dopingovanja. Radilo se o providnoj nameštaljci – žena koja je sakupljala urin u Južnoj Africi nije bila licencirani radnik, a boce su transportovane bez odgovarajućeg nadzora i nezapečaćene. DLV je morao da poništi odluku već nakon tri meseca, a IAAF (Međunarodna asocijacija atletskih federacija) će u junu potvrditi neosnovanost optužbi.

Već sledeće godine usledio je novi incident, kada su u uzorku urina otkriveni tragovi Spiropenta, leka za astmu. U avgustu 1993. godine, Krabe dobija dvogodišnju zabranu, koja je onda u novembru produžena na ukupno četiri godine. To je bio kraj njene sportske karijere, sa kojom su i prestala pitanja o DDR ili himni dotične zemlje. Mnogi su jedva dočekali priliku da dokažu svoju moralnu superiornost.

Dobar primer dotičnih je atletičar Diter Bauman, koji se demonstrativno odvojio od svog holandskog menadžera jer je isti ostao veran svojoj štićenici Krabe. Bauman će sam biti suspendovan zbog dopinga šest godina kasnije, u aferi koju će njegovi saveznici iz DLV pripisati „Štazi metodama podvale” 19-Norandrostendiona u pasti za zube.⁴ Uprkos tome što su sada živeli u jednoj državi, diskriminacija prema bivšim građanima DDR poput Krabe je bila uveliko prisutna kako u svetu sporta tako i van njega.

Tabloidi je nazivaju „Najbržom lažovkom na svetu”, ali Krabe nastavlja da se bori i odlazi na sud. Ne samo što ovaj lek za astmu nije na doping listi, već i oko 40 odsto vodećih takmičarskih sportista u džepu ima lekarsko uverenje koje im omogućava da u svakom trenutku uzimaju lekove za astmu. IAAF je maksimalno produžio trajanje sudskog procesa, ponudivši odštetu tek nakon osam i po godina gonjenja po sudovima. Krabe je prihvatila, slučaj je „sporazumno” rešen i slabo propraćen od strane medija.

Kada su je 1991. pitali šta misli o životu u „ujedinjenoj” Nemačkoj, rekla je: „Često imam osećaj da su se mnogi ljudi koji su izašli na ulice pre dve godine nadali nečem drugačijem od onoga što se sada odigralo”. Na kraju je „Grejs Keli atletike” iskusila te gorke plodove i na sopstvenoj koži, zajedno sa milionima svojih sugrađana čija su preduzeća oterana u stečaj i koji su ostali bez posla.⁵ Ali uprkos svim pokušajima nove nemačke sportske mašinerije, njeno ime će ostati upisano u istoriji sporta, a sa njime i država čiju je himnu toliko volela.

---

1. Istočna Nemačka kao suverena zemlja de facto prestaje da postoji 1. decembra 1989. De jure će se to desiti tek 3. oktobra 1990. ↩

2. Još jedna atletičarka poreklom iz DDR koja je zajedno sa Krabe učestvovala na mnogim takmičenjima, uključujući i Split 1990, gde je osvojila zlato u trci na 400 m. ↩

3. Grad na zapadu Nemačke, između ostalog i rodno mesto Fridriha Engelsa. ↩

4. Za razliku od Krabe, neuspešno se sporio sa IAAF koji i dalje smatra njegov rekord u trci na 5000 m iz 1997. nevažećim. ↩

5. Prema italijanskom ekonomisti Vladimiru Đakeu, procenjuje se da je minimum 2,5 miliona ljudi ostalo bez posla početkom devedesetih, od ukupno 8 miliona ljudi koji su bili zaposleni u državnim preduzećima širom DDR. ↩