U međuratnom Požarevcu je bila poznata kao “crvena devojka” zajedno sa sestrama od ujaka Olgom, Brankom i Verom Miletić (majkom Mire Marković), a otac joj je bio odlikovani učesnik Prvog svetskog rata. Davorjanka Paunović je već sa 15 godina (1936.) prihvatila komunističke ideje i postala skojevka kad je požarevački okrug brojao samo 63 člana, te je inspirisala mnoge mlade devojke iz okolnih sela da masovno priđu komunističkom pokretu.

Pretili su da će je izbaciti iz gimnazije zbog političkog delovanja, ali joj nisu mogli ništa jer je pre svega bila odlična i uzorna učenica, pa je ubrzo u Beogradu upisala francuski jezik i postala član KPJ, a već tada se zbog svog visokog obrazovanja, inteligencije, spretnosti, dara sa stranim jezicima, a istovremeno i modernog oblačenja pokazala kao savršeni kandidat za ilegalca izuzetnog kova – malo ko je mogao da sluti da je dama sa srebrnom lisicom i šeširom u stvari komunista (jedna anegdota kaže da je tokom okupacije, prilikom putovanja vozom na zagrebačkom kolodvoru krcatom ustaške i nacističke policije uspela da prošvercuje ilegalne partijske dokumente, tako što se prethodno u vozu sprijateljila sa nemačkim oficirom koji je umesto nje preneo kofere sa ilegalnom dokumentacijom i kojeg je iskoristila da joj legitimacija sa falsifikovanim ispravama prođe pored ustaške policije).

Tada ilegalni KPJ angažovao je mlade devojke za partijske kurire kako bi izbegli da kuriri zajedno sa poverljivijim partijskim dokumentima i informacijama padnu u ruke okupatorima. Davorjanka je zato 1941. u Zagrebu pohađala ilegalni radio-telegrafski kurs kada je preuzela lažno ime “Zdenka Horvat” i upoznala generalnog sekretara KPJ – druga Tita – nakon čega se ubrzo javila velika ljubav među njima. Kada je počeo rat 1941. ona je zamenila elegantnu modnu obuću i srebrnu lisicu sa vojničkim pantalonama i uniformom, a šešir sa kapom s petokrakom, te je iz uštirkane posteljine i sigurnosti ugledne porodice otišla da spava na zemlji, po šumama i gorama, pa je i provela čitavu Narodnooslobodilačku borbu na frontu kao desna ruka i ratna sekretarica Tita.

Bez obzira na svoje krhko zdravlje obavljala je svoj posao besprekorno, marširala, gladovala, pešačila i prošla je ratni put od Užica, preko boravka u Sandžaku i Foči, pohoda u Bosansku krajinu, bitaka na Neretvi i Sutjesci, desanta na Drvar do dolaska na Vis. Bojala se jedino bombardovanja, ali je hrabro vodila beleške na Sutjesci dok su oko njih grmele bombe i ta će fotografija do danas ostati zaštitni znak partizanske gerile, a kad je Tito tokom te bitke ranjen prva mu je pritrčala u pomoć i zavila ranjenu ruku.

Međutim, zdravlje joj nije izdržalo i više puta tokom rata je bolovala, a 1944. je upućena na lečenje u SSSR, gde joj je nađen fibrinozni proces u desnom plućnom krilu. Ni tamo joj njen buntovni temperament nije dao mira te je obilazila organizacije žena i omladine i držala predavanja o oslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. Kada je maršal došao u Moskvu radi dogovora sa Staljinom oko prolaska Crvene Armije kroz Jugoslaviju, Davorjanka se vratila sa njim bez obzira što nije bila u potpunosti zalečena.

Nakon oslobođenja Beograda, nastavila je da radi kao sekretarica na Belom dvoru, ali se nije nametala, niti glumila gospodaricu rezidencije (“bila je skromna, ničim se nije odvajala od drugih, bila je suviše povučena u sebe…”). Zdravlje joj se nažalost ubrzo pogoršalo i već sa 25 godina 1946. je preminula od bolesti. Za nju su saradnici govorili da je savršeno obavljala svoj posao, ali i da je „nosila vatru u sebi kao teško breme“. Imala je čin majora Jugoslovenske armije, nosilac je Partizanske spomenice 1941, a odlikovana je jugoslovenskim Ordenom bratstva i jedinstva i sovjetskim Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena.

Ovo je naša osmomartovska priča svim drugaricama i damama da nikada ne zaborave da se najveća hrabrost i ljubav rađaju u zajedničkoj antiimperijalističkoj borbi. Sretan 8. mart i da bude borba za našu slobodnu Srbiju neprestana!

Izvorni tekst preuzet sa Fejsbuk stranice RNP-F.