Postoji jedna od stavki koja me posebno nervira od početka ovih protesta a to je što pozivi na borbu protiv korupcije dolaze od jedne od najkorumpiranijih profesija. Govorim o profesiji profesora, kako na fakultetima tako i u nižim školama. U startu bih se ogradila, pa ću reći da mi je i te kako poznato da među njima ima i puno pozitivnih izuzetaka od gore navedenog. Dakle, recimo da se veći deo profesora priključio trenutnom štrajku, dok su ostali na to bili posredno primorani.
Profesori nas pozivaju na borbu protiv korupcije, na borbu za pravo na slobodu mišljenja i svemu tome slično. Ovaj će tekst biti upravo borba na slobodu mišljenja, ali na ono mišljenje koje profesori i njihovi studenti ne pominju. Oni se nažalost ovim ne bave. Govorićemo o prećutnim, a nasušnim aspektima obrazovanja u Srbiji koje ima udela u stvaranju svih negativnih tendencija protiv kojih se studenti deklarativno bore, a o kojima tako malo znaju.
Kolonijalno obrazovanje
Da bismo adekvatno operacionalizovali promene koje obrazovni sistem danas podnosi, moramo najpre uvideti sa kakvim promenama političkog sistema su one povezane. U istorijskoj perspektivi možemo kao bitne tačke za nas mapirati pad Berlinskog zida te rušenje istočnog bloka, a posledično sa tim razbijanje Jugoslavije. Ove su tačke bitne iz razloga što se tada na ovim prostorima dešava konačan prodor jedne drugačije ideologije i političkog sistema koje najpre bivaju nametane otvorenom silom, a potom preko najrazličitijih perfidnih poluga i onoga što zovemo meka moć. Sve ovo dovodi do niza promena obrazovnog sistema koji poprima aspekte neoliberalnog.
Kako na tržištu vlada sve veća međudržavna povezanost a države centra imaju uticaja na države periferije, moramo imati u vidu da obrazovanje u jednoj državi može biti pod uticajem koji više ne dolazi samo od strane matične države u kojoj se neki obrazovni sistem razvija nego i od strane neke druge države ili multinacionalne organizacije. U tom smislu nam je bitan pojam kolonizacije.
“Bivše države nekadašnje Jugoslavije a među njima i Srbija suočavaju se sa tim da im se nameće određeni sistem vrednosti i zakona a njihov kolonizator se predstavlja kao civilizator.” Ovo su zaključci autora knjige “Kritika balkanističkog diskursa” koji se u svom radu između ostalog pozabavio rasvetljavanju oblika skrivene kolonizacije Balkana. “Predstave o drugom govore i o onome ko ih stvara. Prezrivi pogled na Balkan otkriva fiziologiju kolonijalnog i rasističkog oka. Kolonizator, onaj koji hoće da uspostavi dominaciju, veoma voli da se predstavi kao civilizator. I dok rasista “drugog” prezire nemilosrdno do poništenja, dotle civilizator velikodušno poziva “drugog” da postane ljudsko biće i izjednači se sa njim, ali tako što će sam poništiti sebe, saobraziti se njegovoj želji i prihvatiti ulogu objekta dominacije.”1
Srbiju sada u daljem tekstu prepoznajemo kao kolonizovanu na osnovu kroz teoriju i praksu njenog utvrđenog ekonomski zavisnog položaja. Iz tog položaja dalje proističe njena politička i kulturna zavisnost to jest uslovljenost da svoje prakse uskladi sa praksama zapadnoevropskih zemalja.
Kolonijalizam nije pojava novijeg datuma i njene odlike možemo pratiti još od “otkrića Amerike” i ekspanzije evropskih sila te eksploatacije Orijenta. Stoga je “kolonizovano obrazovanje” uveliko prepoznato u teoriji. Filip Altbah i Kejl Geli baveći se kolonijalizmom u Africi pišu kako su zapadne kolonijalne sile uvek nametale lokalnom stanovništvu svoj obrazovni program i jezik. Svi su morali da nauče jezik kolonizatora koji je asocirao na modernost, sofisticiranost i visoki društveni status. Obrazovni sistem je zato morao da proizvodi ljude koji taj jezik dobro poznaju kao i da svoje obrazovanje stiču u samim metropolama što više se približavajući praksama kolonizatora. Oni dele ideju da je obrazovanje važno za proces asimilacije a krajnji cilj kolonijalnog obrazovanja može se sumirati izjavom Tomasa Babingtona Makolija, britanskog istoričara i političara koji je govorio: “U ovom trenutku moramo dati sve od sebe da formiramo klasu onih koji bi mogli biti prevodioci između nas i miliona onih kojima vladamo; klasu Indijanaca po krvi i boji ali Engleza po stilu, mišljenju i moralu. Toj klasi možemo ostaviti da precizira narodne dijalekte zemlje, obogati ih pojmovima zapadne nomenklature i učini odgovarajućim vozilima za prenos znanja masi stanovništva.”
Kroz obrazovni sistem se odvajkada u kolonijama težilo stvaranju klase kompradorski nastrojenih elita koje će potom na osnovu svog intelektualnog i socijalnog kapitala prenositi na mase zapadno-prihvatljive prakse. Institucije obrazovanja u ovom slučaju bivaju deo onoga što Altiser predstavlja ideološkim aparatima države preko kojih se uspostavlja status kvo jer je mlade generacije sad potrebno obrazovati u duhu tranzicije, individualizma, tržišta i globalizma.2
Obrazovanje u Srbiji
Ono što je najviše obeležilo tranzicioni period srpskog obrazovanja, bez čega rasprava o bilo kom obrazovnom pitanju više nije moguća, jeste to da sada uticaj na naš obrazovni proces imaju i međunarodne organizacije. Malo je verovatno da će ti uticaji biti vođeni težnjom za unapređenje srpskog društva umesto težnjom da se ugodi potrebama tržišta rada koje ima zapadni kapital. Jedna od takvih organizacija je i Svetska banka. Slično MMF-u, Svetska banka daje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje- zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva. Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja i faktički upravljači u toj zemlji.
U prilog ovoj tezi možemo izneti podatak koji sociolog Slobodan Antonić prezentuje u jednom poglavlju knjige Višijevska Srbija. To poglavlje nije slučajno nazvao “Svetska banka protiv srpskih škola”. 2009 godine Svetska banka analizirajući kako da naš budžet uštedi predlaže rezanje troškova za obrazovanje, zdravstvo i penzije. “Neobično je da analitičari iz Svetske banke nisu uočili takvu “sitnicu” da se u srpskom budžetu izdvaja 4.1 milijarda dinara (ili 44 miliona evra) godišnje za donacije raznim NVO. To je više nego za subvencije u privredi, učenički standard, Fond za mlade talente, izbegla i raseljena lica itd.” navodi Antonić.3
Kao što smo gore već pomenuli kolonizatori teže tome da na lokalu kreiraju klasu onih koji će biti spona između njih, predstavnika zapadnog kapitala i mase stanovništva. U tom smislu ne treba da čudi što su ulaganja u NVO sektor veći prioritet nego nešto drugo. Predlog o rezanju ulaganja u obrazovanje pratili su i predlozi o zatvaranju na hiljade odeljenja. Antonić u istom poglavlju navodi predlog o ukidanju 11.000 odeljenja osnovnih i srednjih škola, uglavnom seoskih gde se broj učenika zbog migracije smanjio. Ovakav potez je za sobom povukao i otpuštanje na hiljade nastavnika. Kako neoliberalizam propagira i daje prednost privatnom sektoru, svaki element državnog se mora uništiti.
Srbija je kao i neke druge zemlje Istočne Evrope poznata po tradicionalno jakom sistemu državnog obrazovanja, koje je bilo kakav takav kanal društvene pokretljivosti. “Socijalizam je to državno obrazovanje samo usavršio. Zahvaljujući mogućnosti besplatnog i kvalitetnog obrazovanja, na hiljade dece seljaka i radnika postali su istaknuti stručnjaci. I ma koliko da je u Srbiji, tokom devedesetih obrazovni sistem ruiniran, on je i dalje ostao kvalitetniji od svega što se može naći u privatnom sektoru.” – zaključuje Antonić
Analizirajući period tranzicije srpskog obrazovanja velika se pažnja u teoriji dala i procesu koji prepoznajemo kao Bolonja. Poznata je knjiga Milana Uzelca “Priče iz Bolonjske šume” koja je posvećena kritici bolonjskog procesa. U njoj profesor objašnjava da su “univerziteti a sa njima i sve škole unutar jedne države, osnova za formiranje nacionalnog samoidentiteta i samoopredeljenja građana jedne zemlje” i da “stoga nije nimalo slučajno što su na Srbiju nakon bombardovanja došli još veći udari, daleko razorniji od samog bombardovanja.”Reč je o “udaru na sistem obrazovanja u Srbiji koji je i najteži udar na Srbiju jer on pod maskom približavanja Evropi ruši i poslednje pozitivne elemente dosadašnjeg višedecenijski razrađivanog sistema obrazovanja.”4
U osnovi bolonje je ideja da ceo sistem vrednosti na kojima se stolećima zasnivalo univerzitetsko obrazovanje, sad, preko noći, treba da bude prevrednovan, odnosno odbačen, tako što će na njegovo mesto doći sistem obrazovanja koji diktira nekoliko multinacionalnih korporacija. Naravno da centralne zemlje sistema i ne pomišljaju da ovu “reformu” primene na sebe. “Ova reforma je, dakle, namenjena prvenstveno malim evropskim zemljama u kojima se ovim jednim potezom briše viševekovno duhovno nasleđe, zarad kulturnog jedinstva u prostoru sumnjivih geografskih granica i još sumnjivijih namera.”
Uroš Šuvaković u svom naučnom radu o tranziciji obrazovanja u Srbiji, pravi periodizaciju ovog procesa na “do bolonjsku” i “bolonjsku” fazu naglašavajući da obrazovanje u nekadašnjim socijalističkim zemljama tranzitira vođeno interesima svetskog centra i služeći njihovim potrebama. Ukazuje na to da je ideološka podloga tranzicione reforme obrazovanja u Srbiji, a posebno njene „bolonjske faze”, neoliberalna, globalistička i antiprosvetiteljska. Svrha obrazovanja je izmenjena, pa su obrazovne ustanove postale „preduzeća” koja, umesto prosvetiteljske uloge i stvaranja širokoobrazovanih ličnosti, dobijaju funkciju stvaranja profita na obrazovanju i istovremeno obrazuju mlade ljude za zanimanja koja treba da doprinesu porastu BDP-a kao glavnom kriterijumu kurentnosti kvalifikacija radne snage. Šuvaković u svom radu zaključuje da je čitav proces kao ishod imao: inflaciju visokoobrazovanih, emigraciju najboljih, ostanak u zemlji osrednjih i slabih stručnjaka, nedostatak kadrova svih vrsta, promociju tehničkih „znanja”, različite oblike „sistemske obrazovne korupcije” i zapostavljanje društveno-humanističkih nauka. Ovo naravno treba posmatrati i kroz prizmu „globalne podele rada”: zemlje periferije ili poluperiferije, poput drugih sirovina, „izvoze” svoje najbolje stručnjake u zemlje centra, i na taj način finansiraju prosperitet bogatih, dok oni istovremeno ostaju u stagnirajućem ili čak regresivnom položaju.
Od promena koje su se dešavale obrazovnom sistemu u periodu 1989-2005 (do-bolonjska faza) autor navodi: detitoizaciju obrazovanja (koja je potom bila praćena desrbizacijom); ukidanje predmeta poput Marksizma, Opštenarodne odbrane ili Društvene samozaštite; uvođenje Građanskog vaspitanja kao alternativu Veronauci; otvaranje privatnih škola i fakulteta, ukidanje besplatnog visokog obrazovanja i uvođenje školarina; česte lustracije profesora koji nisu po volji postpetooktobarskom režimu i tsl. Ovim se putem obrazovanje nastavilo kretati i dalje s tim što se od 2005. godine u bolonjskoj fazi sve dodatno razvija. “Septembra 2005, sa usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju, započela je bolonjska faza. Ona se, naravno, odnosi na univerzitet, jer „beda evropskih visokih škola ima svoje ime: Bolonja” – piše Šuvaković „Bolonjska deklaracija izražava neoliberalni diskurs razvoja. U njoj se obrazovanje podređuje tržištu, globalnoj podeli rada, instrumentalizuje i reducira na tehničko, zanat; razdvaja se obrazovanje od procesa vaspitanja i sveta kulture”5
Sistem zasnovan na „bolonjskom procesu” predstavlja „prilagođavanje obrazovanja neoliberalnoj strategiji razvoja u svetu, zahtevima savremene podele rada i evrointegracijskih procesa”. Zanimljivo je pomenuti da „Bolonjsku deklaraciju” nisu inicirali rektori evropskih univerziteta, nisu čak ni ministri prosvete i nauke, već ministri inostranih poslova. Dakle, odluka o „bolonjskom procesu” je bila politička, a ne prosvetna. „Bolonjski proces nije ništa drugo nego standardizovanje koje prati svaku masovnu proizvodnju”. Uz ovo treba dodati da se ceo proces bolonje na srpske fakultete i danas nije u potpunosti preneo. Srpsko obrazovanje je i dalje mešavina socijalističke strukture sa najrazličitijim evropskim standardima koji su mu usput i preko reda nametani a koji zbog svoje ne-zapadne istorije verovatno neće uskoro biti nalik onome što od njega zapadni stručnjaci očekuju.
Da je cilj obrazovanja najpre sveden na masovnu proizvodnju govori i jedan bitan podatak vezan za doktorate koji Šuvaković navodi u svom radu. “Sledeći problem koji je proizveo Zakon o visokom obrazovanju po „bolonjskim načelima” jeste hiperprodukcija doktorata. Njime je definisano da je „Doktorska disertacija završni deo studijskog programa doktorskih studija”. Poređenja radi, Zakon o univerzitetu iz 1990 je ovako definisao doktorsku disertaciju: „Disertacija, u smislu ovog zakona, je rezultat originalnog naučnog rada doktoranda, koji predstavlja doprinos razvoju naučne misli”. Iz ovoga proizlazi suštinska razlika između predbolonjskih i bolonjskih doktorata. Prvi su 1) rezultat originalnog naučnog rada, koji istovremeno treba da bude i 2) doprinos razvoju naučne misli; drugi su završni deo programa doktorskih studija. Zakon ne traži ni originalnost, ni doprinos naučnoj misli, ni samostalnost, zapravo ih svodi na diplomski rad na trećem stepenu studija. Pa, ako zakonska odredba ne zahteva originalnost, kako utvrditi plagijerizam, izuzev u slučajevima doslovce prepisanog teksta?!
Iz svega navedenog vidimo da tranzicija obrazovanja trideset godina unazad prati neoliberalni model. Za ovakav trend mnogi naučnici se slažu da je doveo do produbljivanja socijalnih razlika i stagnacije prave naučne misli. Citiraćemo još jednom Šuvakovića: “Praktično, sistem obrazovanja Srbije se transformisao u sistem koji školuje radnu snagu (u prvo vreme visokoobrazovanu, a sada i nižeg obrazovanja) najviše za zemlje svetskog centra, što potencijalno vodi stagnaciji i regresiji u društvenom razvoju zemalja poluperiferije i periferije kakva je Srbija. Svrha obrazovanja postala je antiprosvetiteljska i profitna, škole i fakulteti postaju preduzeća koja ostvaruju profit na onima koje školuju, a glavni zadatak odškolovanih nije da šire kulturu, pismenost, obrazovanost, već da doprinose porastu BDP-a.”
Zaključno, postavlja se pitanje kada će profesori i akademska zajednica u Srbiji početi da se bave temama koje su ključne za razumevanje kolonijalnog nasleđa i neoliberalnih pritisaka koji oblikuju naš obrazovni sistem. Umesto da se ograničavaju na sumiranje problema i stvaranje idealizovanih protivnika, potrebno je kritički sagledati ulogu koju i sami igraju u ovom sistemu. Bez tog koraka, borba za slobodu mišljenja i protiv korupcije ostaje samo deklarativna, a ne autentična promena koja može da transformiše društvo.
Katarina Antonić
B. Šijaković. (2009). Kritika balkanističkog diskursa. Službeni glasnik ↩
L. Altiser.(2009). Ideologija i državni ideološki aparati. Beograd: Karpos books ↩
S. Antonić. (2011). Višijevska Srbija. Čigoja štampa: Beograd ↩
M. Uzelac. (2009). Priče iz Bolonjske šume. Vršac ↩
U. Šuvaković. (2019). Neki društveni aspekti obrazovanja u tranzicionoj Srbiji. Katedra za filozofiju i društvene nauke: Beograd ↩
