U zapanjujućem ispadu kognitivne disonance, američki konzervativci podižu uzbunu da Sjedinjene Države nisu dovoljno pripremljene za potencijalni sukob sa Kinom, navodeći kao glavni problem nedostatak taktičkog nuklearnog oružja.

Ironija je više nego očigledna. Nakon decenija vojne avanturističke politike, bilionskih odbrambenih budžeta i širenja globalne mreže vojnih baza i bilateralnih sporazuma, američka ratna mašinerija sada strahuje od sukoba sa državom koja je uglavnom fokusirana na regionalnu odbranu i ekonomski razvoj.

Ova iznenadna anksioznost otkriva dublju istinu: unipolarni trenutak je prošao, a vašingtonske elite se bore da prihvate nastanak multipolarnog sveta u kojem njihova hegemonija više nije neosporna.

Umesto da se okrenu diplomatiji i uzajamnom poštovanju, ti isti konzervativci zagovaraju još jednu trku u naoružanju, zahtevajući proširenje američkog nuklearnog arsenala u Indo-Pacifiku. Ovaj pristup ne samo da dodatno podiže tenzije, već i odvlači dragocene resurse od ključnih unutrašnjih problema.

Američki narod mora postaviti ključno pitanje: da li je ova histerija iskren strah za nacionalnu bezbednost, ili je to samo očajnički pokušaj vojno-industrijskog kompleksa da opravda svoje postojanje?

U svetu u kojem su saradnja i dijalog važniji nego ikada, poslednje što čovečanstvu treba je nova trka u naoružanju vođena paranojom i imperijalnim ambicijama, uključujući i one ekonomske.

Prvi talas carina

SAD su ponovo povukle prvi potez. Trampovih 34% „reciprocitetnih“ tarifa protiv Kine predstavljeno je domaćoj javnosti kao ekonomski populizam – demonstracija suverene snage, sa ciljem da se povrati industrijsko dostojanstvo. Ali, Peking je odgovorio brzo i precizno: istih 34% tarifa na sve američke proizvode, počev od 10. aprila. Bez nejasnoća. Bez odlaganja. I što je najvažnije – bez blefa. Ovo je trenutak kada se multipolarni svet pomera od reakcije ka rekalibraciji.

Na papiru deluje kao igra oko-za-oko. U stvarnosti, kineski potez je višeslojan. To nisu samo tarife – Peking je aktivirao paralelni front u vidu izvoznih ograničenja na ključne retke zemlje, uključujući samarijum i gadalinijum – minerale od presudne važnosti za sve, od precizno navođenog oružja do zelenih tehnologija. Dok Vašington i dalje razmišlja u terminima tarifa i kontejnera, Peking razmišlja u periodnim tabelama i geoekonomskim uskim grlima.

U tome i leži fatalna greška u tarifnom krstaškom ratu Vašingtona: američka industrijska baza je već decenijama razrušena neoliberalnim autsorsingom. Da bi tarife funkcionisale kao što se tvrdi – kao podstrek domaćoj proizvodnji i strateškom preporodu – neophodne su masivne investicije, povratak lanaca snabdevanja i infrastruktura proizvodnje. Umesto toga, Amerika ima papirnata obećanja i finansijsku elitu alergičnu na dugoročnu industrijsku politiku. Bez fabrika, nema oslonca. Samo fiskalni vudu i medijski spin.

Udaranje po retkim zemljama nije slučajno. Kina kontroliše preko 70% svetske prerade retkih elemenata, a ova hirurška restrikcija pogađa SAD tamo gde najviše boli: vojna tehnologija, poluprovodnici, sistemi obnovljive energije. Ovo nije protekcionizam – ovo je geoekonomski šah. Dok Tramp prodaje bum, Peking se priprema za dugoročnu asimetričnu eskalaciju u sferama koje Zapad ne može lako da replicira.

Kratkoročno, američki potrošači će osetiti udar. Tarife su porezi u neoklasičnom smislu, ali to je pojednostavljenje. Cene će porasti. Inflacija će se pojačati. I nijedan slogan „Amerika na prvom mestu“ neće sakriti činjenicu da SAD uvoze daleko više nego što izvoze – što znači da u tarifnom ratu poluga stoji na strani Pekinga. Amerikanci možda dobiju bum koji je Tramp obećao – ali će više ličiti na termonuklearni udar po njihovim novčanicima. Veliki „ako“ – da li će administracija imati hrabrosti za stvarna ulaganja u industriju, umesto nade da će prihod od tarifa pokriti sve? Prekasno, premalo.

Srednjoročno, Kina ubrzava trgovinska poravnanja u juanima, produbljuje saradnju u okviru BRICS+ i širi doseg Inicijative pojasa i puta kroz Evroaziju. SAD, opterećene deficitom i prezaduženim dolarom, suočavaju se sa uvoznom inflacijom i strategijskim gušenjem lanaca snabdevanja. Finansijski kazino-kapitalizam počeo je da proždire sopstvenu realnu ekonomiju.

U međuvremenu, Evropa nervozno posmatra – razapeta između atlantske poslušnosti i evroazijske stvarnosti. Dok američke tarife remete globalne tokove, a Kina steže svoj mineralni obruč, evropska industrija trpi ulazne šokove i stratešku neodređenost. Vašington zahteva jedinstvo; Peking nudi infrastrukturu i resurse. Stari kontinent mora da odluči: vazalstvo ili suverenost?

U dugom luku istorije, ova konfrontacija označava prekretnicu. Ono što je počelo kao tarifni sukob, može se pretvoriti u lavinu dedolarizacije – ne iz ideoloških, već iz pragmatičnih razloga. Svet ne može trgovati sa zemljom koja oružjava svoj deficit, dug i finansijsku diplomatiju. Kina ne odgovara – ona gradi plan novog trgovinskog poretka.

Donja linija: Tramp možda dobije rat optike unutar zemlje, ali Peking igra dublju igru. Era bezbolne američke dominacije je završena. Multipolarni svet se više ne rađa – on se nameće. Dok Vašington sanja o izuzetnosti, Evroazija postavlja cigle posthegemonističke budućnosti – element po element, luku po luku, tarifu po tarifu.

Tehnološka trka u naoružanju

Dok se SAD guše u birokratskoj traci i panelima Pentagona, Kina već juri napred u tehnološkoj trci naoružanja, sa pogledom čvrsto uprtim u potpunu dominaciju u veštačkoj inteligenciji, 5G mrežama i infrastrukturi nove generacije.

Peking ne igra igru nadoknađivanja. Peking igra da pobedi. Sa državnim resursima i privatnim inovacijama stavljenim pod centralizovanu kontrolu, kineska arhitektura za veštačku inteligenciju i 5G već dominira ključnim čvorištima globalne infrastrukture. Njihove mreže već funkcionišu, sistemi su već raspoređeni. U međuvremenu, Vašington se drži zastarelih modela nabavke, tehnološke nepismenosti u vrhu vlasti, i iluzije da će Silicijumska dolina nadoknaditi deindustrijalizovanu privrednu osnovu.

Bivša šefica Pentagonskog odeljenja za AI Radha Plamb oglasila je uzbunu — i s pravom: SAD rizikuju da zauvek zaostanu ako ne ubrzaju radikalno. Ali tu je ključ: nikakva kozmetička inovacija neće biti dovoljna bez potpune strateške rekonstrukcije. Imperija je prepustila tehnološku budućnost drugim državama, deindustrijalizovala svoju srž, i prodala se za kvartalne profite, dok njeni evroazijski rivali grade imperije na dugoročnoj viziji.

Kineski uspon u AI i digitalnoj infrastrukturi nije samo ekonomska priča — to je i vojna priča. Digitalno bojište se već crta. Od luka pod kontrolom 5G mreža do AI navođenih sistema za nišanjenje — ne radi se o nekom budućem ratu. Ovo je već taj rat.

Ako se Vašington uskoro ne probudi iz ideološke obamrlosti i ne prestane da svet doživljava kao sopstveni rulet sto, ubrzo će se naći u šah-mat poziciji od onih koje je potcenio.

Dobro došli u multipolarni vek. A zmaj ne čeka.

Povratak američke diplomatije topovnjača u Panamu

Imperijalni refleks Vašingtona se vratio — ovog puta s MAGA kapom i zastavama u Panami.

Američki ministar odbrane Pit Hegseth upravo je obećao da će „vratiti“ Panamski kanal od, kako on kaže, „kineskog uticaja“. Stojeći pored novoizgrađenog američki finansiranog mornaričkog pristaništa, okružen ratnim brodovima i vojnim zvaničnicima, Hegseth je najavio da Amerika „ponovo preuzima“ kanal. Rečnik je bio kolonijalan. Poruka jasna.

Ovo je povratak diplomatije topovnjača, maskirane kao „bezbednosna saradnja“.

Da se podsetimo: Kina nije izgradila Panamski kanal. Ali je, kroz komercijalne sporazume, stekla uticaj u logističkim zonama oko kanala. Upravo ono što su SAD radile više od jednog veka — samo sada paniče jer neko drugi igra istu igru, ali bolje… i pobeđuje.

Onda stupa Tramp. Zahtevao je „vojne opcije“ kako bi se osigurala američka dominacija nad ovom ključnom morskom arterijom. I sada, Pentagon šalje resurse — uključujući raketne krstarice i marince — na teren. Ovo nije diplomatija. Ovo je prisila, potkrepljena čeličnim trupovima i tomahavkama.

Panama je, sa svoje strane, negirala bilo kakvu kinesku kontrolu nad kanalom, nazvavši ga „neotuđivim nasleđem“. Ali nakon što je Trampov izaslanik Marko Rubio uručio ultimatum, Panama se tiho povukla iz kineske inicijative Pojas i put. To nije suverenost — to je potčinjenost.

Ovde se ne radi o „bezbednosti“. Radi se o tome da Vašington pokušava da povrati stratešku teritoriju u novom multipolarnom svetu, u kojem više ne drži jedini set ključeva. To je i upozorenje svakoj zemlji Globalnog juga koja se usudi da produbi odnose s Kinom: vaša luka, vaša infrastruktura, vaša diplomatija — sve je meta.

A evo i poente: ako se ova konfrontacija produbi, Peking neće biti sam. Ima saveznike. Rusiju. Iran. BRIKS+. Globalni jug.

Vašington igra imperiju. Ostatak sveta gradi budućnost.

Trampova šok terapija

Donald Tramp je u toku pisanja teksta uveo carinu od 104% na kineski uvoz, potez koji je dodatno uzdrmao svetska tržišta i izbrisao 1,5 biliona dolara iz vrednosti američkih akcija u samo jednom danu. U ovom trenutku, čovek više ne vodi trgovinski rat laktovima, već nasumično maše razaračem.

Eskalacija je usledila nakon što je Peking odgovorio svojim taksama od 34%, što je Trampa navelo da izvede ekonomsku salvu: „Dok ne postignu dogovor s nama, tako će biti.“

Ovo nije politika. Ovo je lažna poluga ucenjivanja – očajnički pokušaj da se silom nateraju bilateralni sporazumi, dok se razaraju temelji multilateralne trgovine. Svet gleda kako se „nezamenljiva nacija“ ponaša kao kabadahija iz kazina koji reketira globalnu ekonomiju.

Ali da ostavimo parole i pogledamo dubinske pomake:

• Trampov doktrina „reciprociteta“ je u suštini taktika spaljene zemlje koja kocka na industrijski preporod, bez prethodne obnove same industrijske baze.
• Kina se neće predati. Ne samo da ima duboke rezerve i industrijsku disciplinu, već kontroliše i preradu retkih zemalja, a ujedno je i najveći poverioc na svetu, sa uticajem u Africi, ASEAN-u, ŠOS-u i unutar BRIKS+ bloka.
• Multipolarna prekompozicija se ubrzava. Kada Vašington ucenjuje planetu, planeta pronalazi alternativu. Vazali možda i dalje pokleknu, ali ih je sve manje nego pre samo deset godina. Od Moskve do Džakarte, od Teherana do Brazilije, trgovinski koridori se preusmeravaju – dalje od SAD.

A što se tiče Trampovih tvrdnji da Amerika „zarađuje“ 2 milijarde dolara dnevno od tarifa? To nije prihod, već skriveni porez na američke uvoznike, proizvođače i, na kraju, na potrošače. Da je ovo bilo upareno s domaćim investicijama i podrškom za vraćanje proizvodnje u SAD, bila bi to druga priča. Ali mi to ne vidimo. Lanci snabdevanja prolaze kroz šok terapiju bez dovoljno vremena ili podrške za izgradnju fabrika unutar zemlje. Ne možete samo snapnuti prstima – postoji vremenski zastoj, i postepeno uvođenje tarifa u kombinaciji sa ulaganjima u domaću industriju bilo bi pametnije. Cena ove slepe šok terapije se sada plaća višim cenama, begom investitora i kolapsom berzanskih indeksa.

Da ne bude zabune: ovde se ne radi o „suprotstavljanju Kini“. Radi se o tome da SAD lutaju ka ekonomskoj samoizolaciji, deindustrijalizaciji i globalnoj irelevantnosti — ukoliko se ne preusmere sa prisile na domaće investicije i saradnju.

Imperiju ne ruše strane sile. Ruši je sopstveni hibris, šuplja industrija i iluzija kontrole koja je izjeda iznutra.

Pokretanje totalnog ekonomskog rata protiv Kine u značajnoj meri bilo je samo pitanje vremena imajući na umu snažnu antikinesku poziciju i samog Donalda Trampa i članova njegovog kabineta i u ovom trenutku veliko je pitanje na koji će način Kina odgovoriti — ekonomije dve zemlje duboko su povezane i trenutni razvoj događaja ne pogoduje ni jednoj strani.

Svi su izgledi da je Trampova procena bila da je deflacija privrede s kojom se Kina suočava već dve godine za redom dovoljno ozbiljan rizik da Peking popusti i prihvati američke tarife bez recipročnih mera, pokušavajući tako da izbegne pad u recesiju — ovo, međutim, ostaje otvoreno pitanje, budući da Kina i dalje raspolaže značajnim mehanizmima putem kojih može ublažiti udar gotovo neizbežnog ekonomskog rata.

No, imajući na umu eskalaciju na Korejskom poluostrvu, ekonomski rat može biti samo jedna od opcija u američkom arsenalu — i mada se u ovom trenutku pokretanje proksi-sukoba posredstvom Seula i Pjongjanga čini malo verovatnim, slično se moglo reći i pre samo nekoliko dana za tarife od 104%.

Sve ovo pokazuje da tenzije u azijsko-tihookeanskom okeanu ubrzano rastu i situacija se približava ozbiljnoj eskalaciji, a naznake daljeg razvoja događaja, vrlo verovatno, videćemo već u narednim časovima.

Vašington tvrdi da rusko-kineska saradnja destabilizuje svet

Komentarišući navode kijevskog režima da su dva kineska vojnika koja su se borila u redovima armije RF zarobljena negde u zoni SVO, portparolka američkog Stejt departmenta Temi Brus okarakterisala je incident kao ”uznemirujući”, pojašnjavajući da se radi o potvrdi visokog nivoa podrške koju Peking pruža Moskvi u kontekstu tekućeg sukoba. No, ovo nije sve — Brusova dodaje:

”Kina osigurava gotovo 80% svih proizvoda dvojne namene koji su Rusiji neophodni da nastavi rat. Nastavak saradnje između ove dve nuklearne sile samo će dodatno doprineti globalnoj nestabilnosti, čineći SAD i druge zemlje manje bezbednim, manje zaštićenim i manje uspešnim”.

Poruka ovog saopštenja dovoljno je jasna — za SAD, rusko-kinesko strateško partnerstvo predstavlja strateški izazov globalnih razmera i direktnu pretnju američkoj viziji svetskog poretka. Drugim rečima, apsolutnoj hegemoniji Vašingtona.

Ovako nešto teško da čudi — prema brojnim simulacijama i istraživanjima koje su stručnjaci Pentagona sproveli nakon 2018. godine kada je usvojena Strategija nacionalne odbrane (National Defence Strategy) koja je usmerila celokupnu američku doktrinu na ideju sukoba sa jednom svetskom silom, SAD prosto ne mogu pobediti u ratu na dva fronta. I upravo zbog ovoga Kina je okarakterisana kao strateška pretnja, a Rusija samo kao akutna, zbog čega je odgovornost za istočni front budućeg globalnog sukoba dodeljena upravo Evropi.

I upravo zato, za Vašington je od životnog značaja da na jedan ili drugi način zabije klin u rusko-kineske odnose i onemogući formiranje jedinstvenog bloka koji će se koordinisano suprotstaviti američkim hegemonističkim planovima. Ovo je otvoreno poručio i američki državni sekretar Marko Rubio krajem februara:

”Odnosi SAD i Kine obeležiće ovaj vek (…) Ali Rusija postane postojan partner Kine, to će značiti da su se dve nuklearne države ujedinile protiv Vašingtona”.

Sličnog stava, ali umerenije retorike bio je američki potpredsednik Džej-Di Vens koji je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenci poručio da Vladimiru Putinu nije u interesu da bude ”mlađi brat u savezu sa Kinom”.

Trampov trgovinski rat kao prilika za Kinu da privuče Vijetnam u svoju sferu uticaja

Iako privremena suspenzija američkih tarifa ranije uvedenih Vijetnamu (i ostatku sveta) dovodi u pitanje krajnji ishod agresivne ekonomske politike Vašingtona, izuzimajući tu Kinu koja se u trenutku pisanja ovog teksta suočava sa taksama od zapanjujućih 125%, postoji mogućnost da trenutne turbulencije predstavljaju šansu za Peking da povrati uticaj u Hanoju i tako značajno naruši američke planove u azijsko-tihookeanskom regionu.

Prvobitne takse od 46% s kojima se suočio Vijetnam predstavljale su bolan udarac na strateške planove aktuelnih vlasti — njihova ambiciozna ideja o ekonomskom rastu od 8% godišnje uz formiranje moćne ekonomije primarno zasnovane na visokim tehnologijama do 2045 bila je zasnovana na planu povećanja izvoza u SAD koji već sada sačinjava oko 30% vijetnamskog BDP-a.

Vašington je ove planove svesrdno podržao još u martu prošle godine na sastanku tadašnjeg državnog sekretara Entonija Blinkena sa ministrom spoljnih poslova Bui Can Sonom — za SAD, ovakav razvoj događaja predstavljao bi mogućnost za diverzifikaciju izvora poluprovodnika i mikročipova čime bi opasnosti izbijanja sukoba u Tajvanskom moreuzu bile znatno ublažene.

Već početkom ove godine, neke američke kompanije kao što je Qualcomm izmestile su svoje fabrike u Vijetnam, a dve zemlje najzad su počele sa implementacijom odbredbi sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu iz 2023.

Trampove drakonske (mada sada ublažene) tarife Vijetnamu otkrile su Hanoju ne samo duboku zavisnost od Vašingtona, već i duboko ukorenjenu nesigurnost ekonomske strategije koja se zasniva na pretpostavci stabilnih odnosa sa SAD — ovo, kako je postalo očigledno, prosto ne može biti prihvaćeno kao datost.

Ukoliko bi Kina uspela da se prikaže kao pouzdaniji partner koji može podržati ambicije Hanoja u naredne dve decenije, nema sumnje da bi vijetnamske vlasti prerazmotrile svoju spoljnopolitičku orijentaciju, time pre imajući u vidu da kontinuiran ekonomski rast predstavlja najznačajniji izvor široke podrške koju uživa vladajuća partija.

Ovakva saradnja nesumnjivo bi bila obostrano korisna — dok bi Vijetnam dobio stabilnog partnera spremnog da podrži njegove ambicije, Kina bi oduzela Vašingtonu mogućnost da zameni tajvansku proizvodnju visokotehnoloških proizvoda, tako značajno smanjujući verovatnoću eskalacije u bliskoj budućnosti.

Radomir Jerinić / Hronika Suverenizma