Princip Info je razgovarao sa Piterom Besčerom, članom Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića (SMIC – Slobodan Milošević International Committee), o nastanku komiteta, pravnoj pomoći kojoj su pružali Miloševiću u Haškom tribunalu, antijugoslovenskoj i antisrpskoj propagandi u Nemačkoj i tamošnjoj političko-medijskoj atmosferi tokom devedestih…  

Možete li detaljnije da nam opišete nemački javni diskurs tokom devedesetih godina? Koliko je tada bila jaka antisrpska i antijugoslovenska propaganda?

Želeo bih pre svega da istaknem to da je nemačka tajna služba imala kontakte s ultranacionalističkim grupacijama u Jugoslaviji još od sedamdesetih. To bismo mogli da povežemo sa činjenicom da su kadrovi nemačke obaveštajne službe regrutovani među bivšim fašistima. Nakon ujedinjenja Nemačke, ovdašnji političari su nastojali da povrate svoj uticaj na međunarodnoj sceni. Ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer je tada, suprotno volji ostalih zemalja EU i SAD, insistirao na priznavanju Slovenije i Hrvatske.

Kada je u pitanju Savezna Republika Nemačka, antijugoslovenska propaganda je bila snažna od samog početka, i vremenom je bivala sve jača, da bi kulminirala tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Srbi, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, optuživani su za sve i pripisivana su im najstrašnija zlodela. U to vreme, za razliku od današnjeg, u medijima je bilo nešto prostora i za drugačije mišljenje, pa su u štampi mogli da se nađu i kritički tekstovi na temu nemačke politike prema Jugoslaviji.

Da li biste mogli da navedete neke od najekstremnijih primera? I da li je postojala razlika u tome kako su Srbiju doživljavali u Istočnoj u odnosu na Zapadnu Nemačku?

Postoji jedan ekstreman primer, kada je ministar spoljnih poslova Joška Fišer (Zeleni), na stranačkom kongresu 1999. godine progurao učešće svoje partije u ratu protiv Jugoslavije pod sloganom „Nikad više Aušvic“. Tom prilikom pogođen je kesom punom farbe, a Udruženje progonjenih od nacističkog režima (VVN) je oštro protestovalo. Ipak, do tada još delimično pacifistička partija Zelenih, ovim se definitivno pridružila već zahuktalom ratnom kursu.

Kao drugi ekstreman primer, naveo bih ministra odbrane Šarpinga, koji je izmislio to da postoji takozvani „potkovica-plan“ za uništenje kosovskih Albanaca, uprkos tome što su izveštaji spoljne službe govorili suprotno, a to je da jugoslovenska vojska deluje isključivo protiv terorističkih aktivnosti takozvane OVK. Na konferenciji za štampu je lagao o postojanju logora u Prištini, tvrdio je da su se tokom fudbalske utakmice za igranje koristile odsečene dečje glave, kao i to da su trudnicama nasilno vađeni fetusi.

Tada su bile i česte manipulacije u medijima. Recimo, zločini koje su činili bosanski Muslimani pripisivani su Srbima. Ne bih mogao ovo da potvrdim iz ličnog iskustva, ali pretpostavljam da su ljudi u Istočnoj Nemačkoj, zbog načina na koji su odgajani i obrazovani, bili otporniji na tadašnju propagandu, a možemo da primetimo da su to i danas, glede sukoba u Ukrajini.

Da li su tada u Nemačkoj mogli da se čuju prosrpski stavovi, kako je država reagovala na njih, i da li su takvi stavovi (ako ih je uopšte bilo) dosezali do vodećih nemačkih medija? Da li je bilo pokušaja da se uguše, slično kao što se danas radi po pitanju Palestine?

Jeste bilo prosrpskih stavova. Među onima koji su ih zastupali bili su: Klaus Hartman, tadašnji predsednik Nemačkog udruženja slobodnomislećih, zatim zamenik urednika „Junge Welt“ Verner Pirker, Peter Priskil iz izdavačke kuće Ahriman, pisac Peter Handke, glumac Rolf Beker, general Lokvaj, novinar Tomas Dajhman (izdavač časopisa „Novo“), admiral Šmeling, Ralf Hartman – bivši ambasador DDR u Jugoslaviji, novinar Jirgen Elzeser i kabare umetnik Ditrich Kitner. Pomenuo sam samo neke od njih.

Sloboda govora tada nije bila toliko ograničena kao u današnje vreme, tako da su stavovi pojedinaca mogli da se čuju i u vodećim medijima. Kako internet u to vreme još uvek nije predstavljao značajan kanal za drugačija mišljenja, takvi stavovi su se pojavljivali mahom u nezavisnim štampanim izdanjima. U svakom slučaju, situacija nije bila tako loša kao danas. Sećam se da smo tad mogli da organizujemo tribine o Jugoslaviji na Tehničkom univerzitetu u Darmštatu, dok je sada to nezamislivo. Demonstracije su počele da se organizuju tek nakon početka NATO agresije. Nije da su nailazile na odobravanje, ali se ne sećam ni da je bilo konkretnih zabrana.

Kako ste dolazili do informacija koje su se suprotstavljale imperijalističkoj propagandi? Na osnovu kojih izvora ste formirali stav i svrstali se uz srpsku stranu?

Na prvo pitanje sam već delimično odgovorio. Pratio sam događaje u Jugoslaviji tokom čitavih devedesetih, tako da nisam bio neinformisan kada je počela NATO agresija. U Zapadnoj Nemačkoj je tada još postojala iluzija da zemlja, zbog svoje fašističke prošlosti, više ne može da učestvuje u ratovima.

Na sve ovo, stvorio se i čudan oblik iskazivanja neutralnosti mirovnog pokreta Nemačke – u isto vreme su bili protiv NATO-a, ali i protiv rukovodstva zemlje koja je bila napadnuta, i ta ambivalentnost u stavu se održala do danas. Za mene tada više nije bilo dileme po pitanju toga da li treba da stanem uz Jugoslaviju. Jeza me je podišla kad je Gerhard Šreder objavio rat Jugoslaviji rečima: „Mi nismo u ratu!“

Kako ste se uključili u rad Međunarodnog komiteta za odbranu Miloševića, koja je bila njegova svrha i kakva je bila vaša konkretna uloga u okviru komiteta?

ICDSM su osnovali Velko Valkanov, predsednik Antifašističkog saveza Bugarske, i Remzi Klark, bivši državni tužilac SAD. Odmah su shvatili da je nakon otmice Slobodana Miloševića neophodno mobilisati svetsku javnost i podržati njegovu odbranu u Hagu.

Tokom NATO agresije, osnovali smo u Darmštatu Radnu grupu koja se bavila ratom u Jugoslaviji, u saradnji s jugoslovenskim klubom „Jadran“. Kroz ovu grupu smo sprovodili kontra-propagandu. Tada smo upoznali Klausa Hartmana, koji je kasnije postao predsednik nemačke sekcije ICDSM-a, pa je bilo i logično da se pridružimo tom komitetu posle otmice Miloševića.

Najvažnija funkcija ICDSM-a bila je da na međunarodnom nivou ospori namešteni sudski proces u Hagu. Početak suđenja izazvao je medijsku buru, ali je vrlo brzo u medijima zavladala tišina. Jedini koji je istrajao do kraja suđenja, bio je novinar Germinal Civikov, da bi na kraju o tome napisao i knjigu. Nemačka sekcija je tu knjigu objavila i zove se „Raspad Jugoslavije – Slobodan Milošević odgovara na optužbe“, sa prevodima njegove odbrane i odabranim transkriptima. Knjiga je sada izašla u šestom dopunjenom izdanju.

ICDSM je imao sekcije u 20 zemalja. Organizovali smo demonstracije i konferencije za štampu u Hagu. Pokrenute su i inicijative lekara i umetnika. Miloševićev portparol bila je kanadska advokatica Tifin Dikon, uz podršku kolege Kristofera Bleka. Pošto Milošević nije priznavao nelegalni tribunal, nije imao pravo na finansijsku pomoć. Branila su ga trojica srpskih advokata, a mi iz nemačke sekcije poslali smo troje članova u Hag radi pripreme svedoka i dokumenata.

Ja sam bio zadužen za prikupljanje sredstava. Organizovali smo događaje širom Nemačke i sakupljali smo donacije putem mejlova i pisama. Prvi račun nam je brzo ugašen, a račun jednog našeg člana blokiran, uz pozivanje na EU uredbu na osnovu koje se zabranjuje finansijska podrška Miloševiću i podrška za još 11 osoba navedenih u pomenutoj uredbi. Nakon što smo se žalili sudu, utvrđeno je da ne dajemo novac Miloševiću lično, već da finansiramo pravnu pomoć, što ne potpada pod uredbu. Ipak, računi su opet blokirani, a mene su posećivali carinski istražitelji, zaplenili su mi računar i optužili me za kršenje uredbe. Sve ovo je trajalo do Miloševićeve smrti, nakon čega sam oslobođen. Jasno je da je cilj svega bio to da nam se maksimalno oteža prikupljanje pomoći.

Nakon smrti Miloševića, komitet se nije raspustio, već je preimenovan u ICSM – uklonjeno je „D“ za „defense“ (odbrana) u skraćenici. Cilj je ostao isti: s jedne strane, da se nastavi s otkrivanjem istine o ratu u Jugoslaviji i oda priznanje Miloševićevom političkom nasleđu, a s druge, da se ova izuzetna međunarodna saradnja iskoristi za ukazivanje na imperijalističke zločine, posebno na agresiju, okupaciju i neokolonijalnu politiku.

ICDSM je prvi pokrenuo kampanju za rasvetljavanje okolnosti smrti Slobodana Miloševića, ali bezuspešno, jer je tribunal u Hagu ujedno i „apelacioni sud“, pa je odbio da preda dokaze. Na našem sajtu www.free-slobo.de nalaze se linkovi ka svim sekcijama. Trenutno je najaktivnija italijanska.

Šta znate o Zoranu Đinđiću – da li je on krajem devedesetih bio značajan faktor u nemačkom političkom kontekstu, pre nego što je Milošević uklonjen s vlasti kroz takozvanu obojenu revoluciju?

Đinđić je bio mezimac nemačkog establišmenta i medija, i glavni favorit za zamenu Slobodana Miloševića. Studirao je u Nemačkoj i, ako se dobro sećam, bio je u Nemačkoj i tokom NATO agresije. To što je tada napustio zemlju i predlagao „bombardovanje Jugoslavije“ nije mu donelo mnogo simpatija u samoj Jugoslaviji. Ipak, uspeo je veštom taktikom da postane premijer, da uvede u državu najgoru formu neoliberalnog kapitalizma i da izruči predsednika Miloševića Hagu. Zbog toga danas na masovne proteste u Srbiji gledam s velikom zabrinutošću. Verovatno da među učesnicima ima iskrenih, ali cela stvar miriše na takozvanu obojenu revoluciju. Ali, na tu temu ću svakako ja vama da postavim pitanja.

Kako su mediji u Nemačkoj izveštavali o NATO bombardovanju i kako je ono objašnjeno nemačkim građanima?

Nažalost, objašnjeno je na jednostavan i degutantan način: Slobodan Milošević, navodno, teži stvaranju Velike Srbije i usput sprovodi zločine, uključujući i genocid. Fašistička prošlost Nemačke se koristi kao opravdanje za intervenciju, i to oružanu. U te svrhe je i skovan izraz „humanitarna intervencija“. Iako danas baratamo mnogo temeljnijim saznanjima, mediji i dalje kao papagaji ponavljaju propagandu karakterističnu za onaj period.

Čak je i Haški tribunal morao da izbaci „masakr u Račku“ iz optužnice protiv Miloševića, a upravo je taj masakr bio izgovor NATO-a za rat. Mi smo rat u Jugoslaviji uvek karakterisali kao uvod u novu epohu agresija, što se i obistinilo. Pod poznatim sloganom „Rusi dolaze!“, danas se intenzivno ulaže u naoružanje i infrastrukturu, što otežava život građanima i nosi opasnost od nuklearnog rata. Protiv toga mora da se uspostavi organizovan otpor.

Piter Besčer
Nemačko udruženje slobodnomislećih
Radni kolektiv “Arbeiterfotografie”