Istorija je, uprkos svim pokušajima da se predstavi kao neutralna hronika, uvek bila priča o sukobu. Klasnom, političkom, ideološkom, kulturnom sukobu. Taj sukob se ne vodi samo oružjem ili ekonomskim pritiscima, već i rečima, informacijama i načinima njihovog prenosa. U savremenom svetu, gde se sloboda medija često koristi kao ključni simbol demokratskih vrednosti, paradoksalno redovno svedočimo njenom selektivnom tumačenju i ograničavanju. Zapad, koji medijsku slobodu uzdiže kao temelj otvorenog društva, među prvima pokazuje netoleranciju prema medijima koji dolaze iz politički “neprihvatljivih” sfera, a u ovom slučaju fokusiraćemo se na medije iz Rusije. Sankcionisanje ruskih medija, zabrana njihovog emitovanja i stigmatizacija njihove publike ne govore samo o političkoj strategiji, već o dubljoj kontradikciji, o tome da se ono što se proklamuje kao univerzalna vrednost zapravo primenjuje selektivno, u zavisnosti od interesa i strane kojoj pripadate. Tako se klasni i geopolitički sukob prenosi i na medijsku sferu, čineći slobodu govora privilegijom, a ne pravom.

U tom kontekstu moramo imati u vidu dugu i dobro dokumentovanu ulogu medija kao ideoloških aparata sistema moći. Tokom brojnih vojnih agresija Zapada, od Iraka, preko Libije, do Jugoslavije i Srbije, mediji su imali zadatak da kreiraju narativ koji bi opravdao upotrebu sile. Nacije koje su bile na meti bombardovanja najpre su bile medijski dehumanizovane: prikazivane kao autoritarne, agresivne, iracionalne. Kritika koja je dolazila sa zapadnih medijskih pozicija bila je gotovo uvek jednostrana, bez prostora za kontekst, nijanse ili suprotan ugao gledanja. Takva logika da postoji samo jedan “ispravan” narativ, danas se prenosi i na tretman ruskih medija, čije postojanje i pravo na drugačiju perspektivu bivaju u startu delegitimizovani.

Ova praksa postaje naročito vidljiva nakon početka sukoba u Ukrajini 2022. godine, kada su institucije Evropske unije i veliki broj zapadnih zemalja odlučili da zabrane emitovanje ruskih medija poput RT (Russia Today) i Sputnjika. Obrazloženje je bilo da ti mediji šire propagandu i dezinformacije, kao i da time podrivaju demokratski poredak. Međutim, retko se postavlja pitanje zašto publika tih medija, koja broji milione širom sveta uopšte postoji i šta govori sama potreba za alternativnim izvorima informacija. Još ređe se osvrćemo na to da se isti standardi gotovo nikada ne primenjuju na zapadne medije kada prenose netačne informacije, ili kada otvoreno podržavaju vojne agresije NATO saveza. Mediji poput BBC-a, CNN-a, DW-a i drugi nikada nisu etiketirani kao propagandni alati, čak i kada vrlo aktivno učestvuju u oblikovanju narativa koji služe političkim interesima sopstvenih država.

„Da bi što je moguće više ograničila prostor za raspravu o sankcijama, briselska demokratija je došla na jedinstvenu zamisao. Zabranila je rusku verziju događaja. Uvela je cenzuru. Naravno, ova ružna reč nije upotrebljena u Trećem paketu sankcija, kojim je zabranjeno delovanje ruskih medija u Evropskoj uniji.“ Ovako je svoje poglavlje o cenzuri koja prati privredni rat protiv Rusije, započeo Hanes Hofbauer, austrijski istoričar i publicista u knjizi „U privrednom ratu“. Donet je ukaz sledeće sadržine: „Evropska unija Sputnjiku i televiziji Raša tudej uskraćuje pravo emitovanja na svojoj teritoriji sve dok traje ruska agresija na Ukrajinu i dok Ruska federacija i njoj bliski mediji šire dezinformacije usmerene protiv Evropske unije i njenih država-članica.“

Vredi se zapitati da li je ikada, tokom više decenija ratova koje su vodile članice NATO pakta, ijedna zapadna medijska kuća bila zabranjena zbog širenja propagande ili dezinformacija? Da li je neko suspendovao emitovanje CNN-a zbog uloge koju je imao u oblikovanju narativa o oružju za masovno uništenje u Iraku, narativa koji se kasnije pokazao kao potpuno neutemeljen i lažan? Da li su BBC i njemu slični bili sankcionisani zbog jednostranog izveštavanja tokom intervencija u Libiji, Avganistanu, Siriji ili Jugoslaviji? Da li je NY Times bio sankcionisan zbog naslova „Bomb the Serbs. Now.“ Odgovor je jasan, nisu. Niti su proglašeni širiteljima dezinformacija, niti im je uskraćen pristup tržištu, niti im je zabranjeno da formiraju javno mnjenje. Štaviše, njihova „verzija događaja“ ostaje dominantna, iako se mnoge tvrdnje, od humanitarnih katastrofa do “neizbežnih” intervencija naknadno pokazuju kao politički konstrukt, a ne kao verifikovana činjenica. U slučaju ruskih medija, međutim, dovoljna je optužba.

Prvi nagoveštaj uvođenja cenzure medijima koje finansira Rusija dao je Evropski parlament još 23. novembra 2016. Tada je velikom većinom glasova doneta rezolucija prema kojoj treba da se upravlja Strateški komunikacioni tim „Fast StratCom Task Force“ koji je u Briselu osnovan 2015. Podsećanja radi, osnovan je na inicijativu Evropskog saveta u okviru Evropske službe za spoljne poslove. U saopštenju za štampu se kaže: „Propagandni pritisak na Evropsku uniju od strane Rusije i islamskih terorista stalno se povećava. Ovaj pritisak teži poništavanju istine, širenju straha, podsticanju sumnje i stvaranju raskola u Evropskoj uniji.“ Osnivanje Fast StratCom Task Force-a označilo je formalni početak informacionog rata iz ugla EU, i otvorilo vrata za kasnije, sve agresivnije pristupe kontroli sadržaja koji odstupa od zvaničnog evropskog narativa. Iako se predstavlja kao zaštita od manipulacije i propagande, ova inicijativa je postala ključan instrument za legitimisanje cenzure nad „nepoželjnim“ sadržajem, pogotovo iz Rusije.

Sa Zakonom o društvenim mrežama, koji je stupio na snagu 1. oktobra 2017. Nemačka je preuzela vodeću ulogu u evropskoj cenzuri. To je jedan od prvih evropskih pokušaja da se pravno reguliše govor mržnje i “neprimeren sadržaj” na velikim platformama poput Facebooka, Twittera, Instagrama i YouTube-a. Taj zakon zahteva od svih velikih medijskih platformi da u roku od 24 sata po njihovom pojavljivanju ugase sve sadržaje koji, kako piše na sajtu nemačkog Ministarstva pravde sadrže „govor mržnje i lažne vesti.“ „Neodređenost i široka mogućnost tumačenja pojma „lažne vesti“ bez preciznog navođenja merila i autoriteta koji procenjuje šta jeste a šta nije lažna vest, od ovog zakona stvorilo je sredstvo političkog pritiska.“ – zaključuje Hofbauer. Upravo ta neodređenost, na koju on upozorava, čini zakon o društvenim mrežama opasnim presedanom. Kada se kriterijumi istine prepuste velikim tehnološkim platformama ili drugim organima bez jasnog pravnog okvira i nezavisne kontrole, onda svako mišljenje ili informacija može postati „dezinformacija“, a svaka kritika potencijalna meta cenzure.

Nakon ovoga „Overblocking“ ili preterano uklanjanje sadržaja sa interneta postaje uobičajena praksa jer, kako kaže gorepomenuti autor, menadžeri iz Silikonske doline nisu hteli da rizikuju, pa su spremno uklanjali sve sumnjive slučajeve. Uz preterano uklanjanje sadržaja dolazi i stalno umnožavanje saradnika zaduženih za donošenje mera cenzure. Tako je 2020. formirana evropska stanica za nadzor nad digitalnim medijima (EDMO) kao produžena ruka evropske informacione politike. EDMO deluje kroz mrežu regionalnih centara širom Evrope (tzv. EDMO hubs), koji analiziraju specifične jezičke, kulturne i političke kontekste u svojim zemljama. Ovi centri prikupljaju podatke o dezinformacijama, analiziraju narative (anti-EU, proruske), i izrađuju izveštaje koji se dele sa EU institucijama.

Slična nadzorna stanica formirana je i 1. novembra 2022. GADMO (skraćenica za German-Austrian Digital Media Observatory ili Nemačko-austrijski opservatorijum za digitalne medije) a predstavlja spajanje tri novinske agencije DPA, APA, AFP, sa preduzećem za istraživanje i uhođenje „Korektiv“. Komisija Evropske unije izdvaja milione evra za finansiranje ovog projekta. Kao krunski trenutak u višegodišnjoj ambiciji Evropske unije da reguliše digitalni prostor i uspostavi zajedničko tržište za digitalne usluge dešava se Propis Evropske unije o zajedničkom tržištu za digitalne usluge iz 19. oktobra 2022.

Russia Today je započeo emitovanje na međunarodnom nivou još krajem 2005. godine, sa engleskim kanalom koji je bio dostupan i u Zapadnoj Evropi. Ova televizija vešto je koristila sve veći gubitak poverenja javnosti u zapadne medije tada. Setimo se opet 2003. godine kada se obrazloženje bombardovanja Iraka koje su masovno širili redom svi zapadni mediji, pokazalo kao čista laž. Bagdad je, po rečima tadašnjeg ministra spoljnih poslova SAD Kolina Pauela, izgovorenim na zasedanju Saveta bezbednosti februara 2003. godine uprkos sankcijama Ujedinjenih nacija nastavio da proizvodi hemijsko oružje za masovno uništenje i poseduje 16.000 raketa napunjenih hemijskim bojnim otrovima. I zato se, nastavio je general, irački predsednik Sadam Husein mora srušiti sa vlasti. Ono što je samo tri godine kasnije Pauel označio kao „senku“ na svojoj karijeri jer se sve ispostavilo kao laž, u Iraku je odnelo milion ljudskih života!!!

RT (Russia Today) je dakle predstavljala, i to vrlo uspešno, odgovarajući kontrapunkt. Ova je televizija pružala drugi pogled na stvari od onoga što se obično čuje. To je trajalo gotovo 15. godina, sve dok RT-u nije objavljen rat. Obračun sa RT nije bio izolovani incident, već deo šireg geopolitičkog manevra koji je paralelno tekao sa zaoštravanjem odnosa Zapada prema Rusiji. U trenutku kada je Rusija pokazala spremnost da se odlučno suprotstavi višegodišnjem privrednom pritisku oličenom u sankcijama, energetskim blokadama i finansijskom izolovanju, te naročito kada je reagovala na državni udar u Ukrajini 2014. godine, medijska ofanziva postala je integralni deo tog sukoba. RT, kao simbol ruske medijske samostalnosti i kontrateže zapadnoj naraciji, našao se na meti upravo u trenutku kada je postalo jasno da Rusija neće igrati po pravilima koje joj drugi diktiraju.

Sredinom 2017. za vreme mandata Donalda Trampa RT se morao proglasiti za „inostranog agenta“ prema odluci Ministarstva pravde SAD. Ova stigmatizacija obavezivala je RT da u roku od 48 sati sve svoje publikacije dostavi Odeljenju za cenzuru pri Ministarstvu pravde i da dostupnim učini sve novinarske planove i aktivnosti. Urednicima koji odbiju ovaj zahtev pretio je zatvor ili velika novčana kazna. Zanimljivosti radi, možemo napraviti paralelu kako je u srpskom javnom prostoru dovoljno da neko pomene da je određeni zapadni medij „strani plaćenik“ pa da se redakcije tih medija osete duboko uvređeno, optužujući kritičare za teorije zavere, etiketiranje i pokušaj stigmatizacije. Sama sintagma „strani plaćenik“ izaziva u tim krugovima gotovo ritualnu defanzivu, iako je finansijska povezanost sa zapadnim fondovima često javno deklarisana i korišćena kao dokaz “nezavisnosti” od domaćih i državnih centara moći. Paradoksalno, ono što se u SAD i EU smatra standardom nacionalne bezbednosti, označavanje medija koji rade u interesu neprijateljske strane sile kao inostranih agenata, u Srbiji od strane lokalnih zapadnih satelita postaje nepojamno kršenje slobode izražavanja.

Na nemačkom govornom području način na koji je RT izveštavala o merama protiv korona virusa i uopšte način na koji se razlikovao od izveštavanja nemačkih medija, izazvao je veliko zanimanje. Tokom 2021. drastično je bila povećana gledanost RT na nemačkom jeziku. Prema Soroševoj ustanovi „Avaaz“ ovaj ruski portal imao je u prvoj polovini te godine više interakcija na Fejsbuku nego Bild, Špigl i Tagesšau zajedno. Na Jutjubu, RT Dojč je sa 614.000 pretplatnika bio ispred ZDF-a sa 474.000 pretplatnika. Na dan 21. septembra 2021. kalifornijska video mreža uklonila je RT Dojč sa mreže. Na crnom ekranu belim slovima pisalo je „kršenje propisa kojim se zabranjuju dezinformacije.“ RT Dojč nije se predavala već je pokušala da krene u protivofanzivu i započela svoj program zasnovan na srpskoj licenci za emitovanje u Evropi. Međutim, nemačke regulatorne vlasti su brzo intervenisale ocenjujući da je licenca nedovoljna za rad u Nemačkoj. Ubrzo je kanal uklonjen sa satelita i kablovskih mreža. Čak i u državama poput Srbije, gde je emitovanje ruskih medija kao što su RT Balkan i Sputnjik formalno dozvoljeno, njihovo prisustvo u javnom prostoru ostaje u velikoj meri skrajnuto. Iako ne postoji zvanična zabrana, ovi mediji nemaju širu distribuciju putem najvećih kablovskih i IPTV operatera, što znatno ograničava njihov domet. Tako se i tamo gde su pravno prisutni, ruski mediji nalaze na marginama informativnog sistema.

Sličnu situaciju smo imali i mi sa političkom samovoljom zapadne cenzure 1999. kada je „Eutelsat“ bez obrazloženja isključio RTV Srbije sa satelitskog programa. Tada je to bilo medijsko pokriće za NATO bombardovanje Jugoslavije. Istovremeno, sam NATO je u bombardovanju uzimao RTS kao legitimnu metu, te je zgrada RTS-a bombardovana 23. aprila 1999, sa 16 poginulih. Osnivanje RT Balkan u Srbiji izazvalo je burne reakcije među zapadnim zvaničnicima, koji su ovaj potez protumačili kao pokušaj Kremlja da proširi svoj „propagandni aparat“ u regionu. “Srbija ne treba da bude centar za dezinformacije iz Kremlja,” poručio je 14. novembra izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Vladimir Bilčik, jasno stavljajući do znanja da prisustvo ruskog medija vidi kao prepreku evropskim integracijama. U sličnom tonu oglasio se i američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil, ocenivši da Rusija pribegava “sve očajnijim” metodama kako bi širila propagandu i dezinformacije na Balkanu.

Narativ oko zabrane ruskih medija osvetljava nam širu istinu da medijski prostor nije arena slobodne razmene mišljenja, već bojište na kojem se vodi tihi, ali suštinski rat za kontrolu nad javnom svešću. Geopolitički sukobi danas se ne vode samo tenkovima i sankcijama, već i signalima, platformama i algoritmima. Mediji su uveliko produžena ruka spoljne politike, a cenzura se sve češće prikazuje kao etički čin. U takvoj klimi, pogrešno je reći da su „svi isti“ i da je reč o pukom sukobu dve propagande. Ne postoje dve strane istog novčića kada jedna ima monopol nad infrastrukturom, kapitalom i regulativom, a druga se bori za pravo da uopšte bude čujna. Iskustvo zemalja poput naše jasno pokazuje da zapadna „neutralnost“ gotovo uvek dolazi upakovana u ucene, uslovljavanja i skrivena očekivanja. Zato svaka analiza mora krenuti od pitanja moći to jest ko ima pravo da govori, a ko pravo da utišava.

Katarina Antonić