Povodom 100 godina od rođenja kultnog revolucionara Patrisa Lumumbe, prvog premijera Demokratske Republike Kongo, ubijenog samo nekoliko meseci nakon što je zemlja stekla nezavisnost od Belgije, prenosimo prevod njegovog govora sa ceremonije proglašenja nezavisnosti održane 30. juna 1960:

Muškarci i žene Konga,

Pobedonosni borci za nezavisnost,

Pozdravljam vas u ime kongoanske vlade.

Molim sve vas, prijatelji moji, koji ste se neumorno borili u našim redovima, da ovaj 30. jun 1960. godine obeležite kao slavan datum koji će zauvek biti urezan u vaša srca, datum čije ćete značenje s ponosom objašnjavati svojoj deci, kako bi oni zauzvrat mogli da ispričaju svojim unucima i praunucima slavnu istoriju naše borbe za slobodu.

Iako se ova nezavisnost Konga danas proglašava sporazumom sa Belgijom, prijateljskom zemljom, sa kojom smo ravnopravni, nijedan Kongoanac nikada neće zaboraviti da je nezavisnost stečena u borbi, istrajnoj i inspirisanoj borbi koja se vodila iz dana u dan, borbi u kojoj nismo bili uplašeni ni oskudicom ni patnjom i nismo štedeli ni snagu ni krv.

Bila je ispunjena suzama, vatrom i krvlju. Duboko smo ponosni na našu borbu, jer je bila pravedna, plemenita i neophodna u okončanju ponižavajućeg ropstva koje nam je nametnuto.

To je bila naša sudbina tokom osamdeset godina kolonijalne vladavine i naše rane su previše sveže i previše bolne da bi se zaboravile.

Iskusili smo prisilni rad u zamenu za platu koja nam nije dozvoljavala da zadovoljimo glad, da se obučemo, da imamo pristojan smeštaj ili da odgajamo svoju decu kao voljene.

Jutro, podne i noć bili smo izloženi podsmehu, uvredama i udarcima jer smo bili „crnci“. Ko će ikada zaboraviti da se crncu obraćalo sa „ti“, ne zato što je bio prijatelj, već zato što je učtivo „vi“ bilo rezervisano za belog čoveka?

Videli smo kako nam se zemlja otima u ime navodno pravednih zakona, koji su priznavali samo pravo sile.

Nismo zaboravili da zakon nikada nije bio isti za bele i crne, da je bio blag prema jednima, a surov i nehuman prema drugima.

Iskusili smo užasne patnje, bili smo progonjeni zbog političkih uverenja i verskih verovanja i proterani iz naše rodne zemlje: naša sudbina je bila gora od same smrti.

Nismo zaboravili da su u gradovima vile bile za belce, a trošne kolibe za crnce; da crnac nije bio primljen u bioskope, restorane i prodavnice namenjene „Evropljanima“; da je crnac putovao u trpu, pod nogama belaca u njihovim luksuznim kabinama.

Ko će ikada zaboraviti pucnjave u kojima je ubijeno toliko naše braće, ili ćelije u koje su nemilosrdno bačeni oni koji više nisu želeli da se potčine režimu nepravde, ugnjetavanja i eksploatacije koji su kolonijalisti koristili kao oruđe svoje dominacije?

Sve to, braćo moja, donelo nam je neopisivu patnju.

Ali mi, koji smo izabrani glasovima vaših predstavnika, predstavnika naroda, da vodimo našu rodnu zemlju, mi, koji smo patili telom i dušom od kolonijalnog ugnjetavanja, kažemo vam da je od sada svemu tome kraj.

Republika Kongo je proglašena i budućnost naše voljene zemlje je sada u rukama njenog naroda.

Braćo, započnimo zajedno novu borbu, uzvišenu borbu koja će našu zemlju voditi ka miru, prosperitetu i veličini.

Zajedno ćemo uspostaviti socijalnu pravdu i osigurati svakom čoveku pravednu naknadu za njegov rad.

Pokazaćemo svetu šta crnac može da uradi kada radi u slobodi i učinićemo Kongo ponosom Afrike.

Pobrinućemo se da zemlje naše rodne zemlje zaista koriste njenoj deci.

Revidiraćemo sve stare zakone i pretvoriti ih u nove koji će biti pravedni i plemeniti.

Zaustavićemo progon slobodne misli. Pobrinućemo se da svi građani u punoj meri uživaju osnovne slobode predviđene Deklaracijom o ljudskim pravima.

Iskorenićemo svaku diskriminaciju, bez obzira na njeno poreklo, i obezbedićemo svakome mesto u životu koje odgovara njegovom ljudskom dostojanstvu i dostojno njegovog rada i njegove lojalnosti zemlji.

Uspostavićemo u zemlji mir koji ne počiva na puškama i bajonetima, već na slozi i dobroj volji.

I u svemu tome, dragi moji sunarodnici, možemo se osloniti ne samo na naše ogromne snage i ogromno bogatstvo, već i na pomoć brojnih stranih država, čiju ćemo saradnju prihvatiti kada ona nije usmerena na nametanje nam strane politike, već je data u duhu prijateljstva.

Čak je i Belgija, koja je konačno naučila lekciju istorije i više ne mora da pokušava da se suprotstavi našoj nezavisnosti, spremna da nam pruži svoju pomoć i prijateljstvo; u tom cilju je upravo potpisan sporazum između naše dve ravnopravne i nezavisne zemlje. Siguran sam da će ova saradnja koristiti obema zemljama. Sa naše strane, mi ćemo, ostajući budni, pokušati da poštujemo obaveze koje smo slobodno preuzeli.

Dakle, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu, novi Kongo koji stvara moja vlada biće bogat, slobodan i prosperitetan. Ali da bismo bez odlaganja postigli naš cilj, molim sve vas, zakonodavce i građane Konga, da nam pružite svu moguću pomoć.

Molim vas sve da smirite svoje plemenske svađe: one nas slabe i mogu dovesti do toga da budemo prezirani u inostranstvu.

Molim vas sve da ne ustručavate se ni od kakve žrtve zarad osiguranja uspeha našeg velikog poduhvata.

Na kraju, molim vas bezuslovno da poštujete život i imovinu sugrađana i stranaca koji su se naselili u našoj zemlji; ako ponašanje ovih stranaca ostavlja mnogo da se poželi, naša pravda će ih odmah proterati sa teritorije republike; ako je, naprotiv, njihovo ponašanje dobro, moraju biti ostavljeni na miru, jer i oni rade na prosperitetu naše zemlje.

Nezavisnost Konga je odlučan korak ka oslobođenju celog afričkog kontinenta.

Naša vlada, vlada nacionalnog i narodnog jedinstva, služiće svojoj zemlji.

Pozivam sve građane Konga, muškarce, žene i decu, da se odlučno posvete zadatku stvaranja nacionalne ekonomije i obezbeđivanja naše ekonomske nezavisnosti.

Večna slava borcima za nacionalno oslobođenje!

Živela nezavisnost i afričko jedinstvo!

Živeo nezavisni i suvereni Kongo!¹

1. https://www.marxists.org/subject/africa/lumumba/1960/06/independence.htm  ↩