Afrika: Ne želimo pomoć, hvala.
Evropa: Ne, ne, ne razumete da vam treba pomoć.

Najveći zastupnici pomoći za Afriku su uglavnom neafrikanci, dok većina Afrikanaca zahteva da se ona obustavi.

Uzmimo kao primer jednu od najmanjih istočnoafričkih zemalja – Eritreju. Naime, Eritreja je, na putu do ekonomske samostalnosti i samoodrživosti, zabranila i zatvorila sve nevladine i humanitarne organizacije. Odbili su da se oslone na svaku vrstu pomoći u izgradnji svoje zemlje i pokazuju odlične rezultate.

„Držeći se ideje o samoodrživosti, eritrejska vlada prestala je da zahteva i da se oslanja na bilo kakvu finansijsku pomoć SAD i Evrope još od 2005. godine, i potpuno je odsekla pristup svim NVO koje su finansirane njihovim novcem i čija je strategija oblikovana na Zapadu. Eritrejska vlada veruje da je funkcija strane pomoći rađanje i razvijanje kulture zavisnosti koja gura afričke zemlje u nerazvijenost i siromaštvo“, izjavio je jedan eritrejski zvaničnik za „Adal voice“. „Pomoć odlaže osnovna rešenja ključnih problema razvoja tako što uslovno ublažuje njihove posledice bez rešavanja uzroka. Strukturna, ekonomska i politička šteta koja se tako nanosi zemljama primaocima pomoći je ogromna.“

Usvajajući takvu politiku, vlada i narod Eritreje plaćaju visoku cenu. Ne samo što moraju uspešno da se izbore sa siromaštvom i nerazvijenošću, već i sa spoljnim opstrukcijama i satanizacijom od strane zapadnih medija i diskriminacijom međunarodnih finansijskih institucija.

Prema Vikiliksu, Hilari Klinton je 2008. godine uhvaćena kako izjavljuje: „Eritreja je loš primer dobrog upravljanja“, novinar BBC-ja Ed Haris je upozorio da „oslanjanje na sopstvene snage može skupo koštati Eritreju“, a časopis „The Economist“ ismejao je politiku ove afričke zemlje: „Mit o samoodrživosti: eritrejski narod plaća cenu zbog ponosa vlade“.

Ideja o samoodrživosti je pretnja po već ustaljenu eksploatacijsku šemu na koju se imperije oslanjaju u slučaju Afrike, i loš primer drugim afričkim zemljama koje mogu biti ohrabrene mogućim eritrejskim uspehom da slede primer. Zato su Eritreji uvedene sankcije pod izgovorom da pomaže somalijskoj organizaciji „Al-Šabab“, koju su Amerika i Evropa svrstale na listu terorističkih organizacija. Ali istina je ipak nešto drugo. Eritreja se uspešno bori protiv svih oblika neokolonijalizma.

Ono što je svima u Africi već postalo jasno jeste da, kada bi spoljna pomoć imala za cilj ekonomski razvitak, Afrika bi do sada bila najrazvijeniji kontinent. Međunarodna pomoć nanosi više štete afričkom kontinentu nego što mu pomaže. Ona je postala glavno oruđe stranih vlada i organizacija u potkupljivanju afričkih elita i potčinjavanju afričkih vlada. Ako Africi treba bilo kakva pomoć, onda je to da se reši 40 milijardi dolara teške korupcijske industrije u vidu međunarodne pomoći koja kultiviše i održava prosjačku kulturu. Većina mladih u siromašnim afričkim državama odustaje od svake vrste preduzetništva i priželjkuje posao u humanitarnim organizacijama ili se trude da osmisle projekat koji će te organizacije finansirati.

Poljoprivredni proizvodi afričkih zemalja nemaju pristup svetskom tržištu, a da bi ih obeshrabrile od dalje proizvodnje, zapadne vlade kroz humanitarne organizacije preplavljuju afričko tržište jeftinijim proizvodima (damping) i time obaraju cenu domaćih artikala i obezvređuju dalji smisao bavljenja poljoprivredom. Ogorčeni Afrikanci tada za male pare prodaju i napuštaju svoju zemlju, koju kupuju međunarodne korporacije.

Put koji je izabrao narod Eritreje nije lak i stavlja ih u poziciju ekonomske izolacije, ali alternativa u vidu ekonomskog potčinjavanja i neokolonijalnih odnosa sigurno nije rešenje.