Kad sam pročitala da se Audrey Lord, 1989, tokom svog poetskog performansa na Stanfordu, publici predstavila rečima: „Ja sam crna feministkinja lezbejka ratnica pesnikinja majka koja radi svoj posao“, a onda još dodala: „Ko ste vi i kako radite svoj posao?“¹, uhvatila sam se kako razmišljam – šta bih ja rekla… Feministkinja, svakako, belkinja – to baš i nije nešto vredno spomena, majka – ok… moja seksualna orijentacija nije zanimljiva… važno je da sam psihoterapeutkinja… možda bi to zazvučalo previše ukočeno. Da li bi trebalo da spomenem svoje razne titule? Ne znam. Pravo pitanje bilo bi: šta je zapravo relevantno reći s obzirom na očekivanja publike? Uvek pokušavam da uhvatim odsjaj u očima slušalaca i rukovodim se time. Ovakav otvoreni tip samopredstavljanja nagnao me je na razmišljanje da li se jednako predstavljamo unutar feminističkih krugova i izvan njih?

Do pre nekog vremena, feministički krugovi su izbegavali nametanje razlika, čak i u obrazovanju, iz straha od elitizma. Nekima od nas titula ispred imena potpuno je nebitna. Drugima, pak, seksualna orijentacija nije tip političke borbe, a upoznavanje je malo formalniji zadatak. Kada se predstavljamo, zaranjamo duboko u vlastito samopoštovanje, analizirajući iznutra svoju biografiju, preispitujući lične kvalitete i uloge odigrane u životu. Ponekad publika zahteva titule – reči koje su od važnosti unutar njihovih sistema. Titule su mera i formalni izraz našeg znanja i iskustva (ili bi to barem trebalo da budu). Ipak, ako želimo da prihvatimo neke mere, moramo prihvatiti ceo sistem mera, znajući da svaki takav sistem neumitno stvara hijerarhiju. Ako neka osoba ima bogato iskustvo koje se da izmeriti mernim kategorijama, postoji tendencija da bude proglašen/a stručnjakom. Stručnjak je formalizovani autoritet. Audrey Lord verovatno samu sebe ne bi proglasila autoritetom, ali neko drugi to čini – neko ko za tim ima potrebu. Uvek drugi proglašavaju nekog autoritetom.

Došlo je vreme za stvaranje nekih novih titula, koje će se formulisati tako da zvuče bliskije nefeminističkoj publici, vladinim predstavnicima i novinarima. Treba li feminizam da prihvati merenje na isti način na koji to čini mejnstrim? Ulazeći u formalni sistem, vladine institucije i ministarstva, feministička borba se identifikuje s rodnom jednakošću ili rodnim mehanizmima. Institucije uvek žele podatke o određenim sposobnostima koje „dokazuju“ naš položaj u njihovom sistemu. Dokazi koji su im potrebni više-manje su formalizovani. Ovaj esej je rasprava o pojavi novog zvanja u Srbiji i jugoistočnoj Evropi. Pojam je nov, zbunjujuć i nepoznat većini ljudi.

Šta on znači u današnjem feminizmu, i menja li ideju borbe protiv hijerarhije? U savremenoj Srbiji, za potrebe različitih projekata, od rodnih stručnjaka se traži brzo formulisanje mišljenja, rodnih procena i evaluacija. Ovi stručnjaci se uvoze, obrazuju u oblasti rodnih studija, a u Srbiji je 2006. godine studirala prva generacija postdiplomaca na rodnim studijima (na studijama Rod i politika). Danas je lokalna rodna scena spremna za formalizovanje rodnih stručnjaka. Ovakvi stručnjaci su odnedavno vrlo traženi na tržištu rada.

Sada se postavlja pitanje koji su to kriterijumi relevantni za prozivanje nekog stručnjakom. Možemo li naučiti kako da postanemo feministkinje/feministi kroz akademski program i ko je kompetentniji za donošenje rodnih procena: magistar/ka ili doktor/ka rodnih studija, ili osoba s konkretnim aktivističkim iskustvom? Je li previše zahtevati i jedno i drugo? Ovde postoji skrivena klasna podloga. Stvaramo li zapravo novu dihotomiju reprodukujući tradicionalni koncept i izmišljajući renesansnu feministkinju, sposobnu istovremeno da razume teoriju i prenese feminizam u praksu? Ovaj esej spaja ideje savremene feminističke teorije, analizu oglasa za posao i rezultate malog istraživanja.

Žene i profesionalni i klasni identitet

„Klasa je mnogo više od Marksove definicije iste kao veze sa sredstvima proizvodnje. Klasa uključuje vaše ponašanje, osnovne stavove, naučeno ponašanje, očekivanja od sebe i od drugih, koncept budućnosti, kako sagledavate i rešavate probleme, kako razmišljate, osećate i delujete.“²

Životi žena su se promenili kao posledica Drugog svetskog rata, kada su žene postigle veći stepen nezavisnosti radeći u fabrikama i kancelarijama, što im je omogućilo i lični izvor prihoda. Zapravo, žene su dobile priliku da privremeno uživaju u nezavisnosti. Po završetku rata, od mnogih se očekivalo da odustanu od svojih poslova, vrate se kućama i nastave sa životima domaćica. Neke žene, naročito one iz obrazovane srednje klase, osećale su nelagodu i nezadovoljstvo zbog svog podređenog položaja u društvu. Iako su američke pripadnice srednje klase počele da pohađaju fakultete sredinom 50-ih godina prošlog veka, ipak ih je 60% prekidalo studije radi udaje.³ Situacija u bivšoj Jugoslaviji je u to vreme bila bitno drugačija. Država je bila na vrhuncu svoje socijalističke faze, a žene su se podsticale na studiranje, ekonomsku nezavisnost, ali, istovremeno, i na brigu o svojim muževima i deci, i obavljanje kućnih poslova. U ostatku zemalja jugoistočne Evrope, žene su takođe imale priliku dobro se obrazovati, ali ne i priliku za zaposlenje na važnim pozicijama.

Kako je savremeni feminizam napredovao, tako su žene shvatale da muškarci nisu jedina društvena grupa koja podržava seksističko razmišljanje i ponašanje, odnosno da i žene mogu biti seksisti, pa ni antimuška strategija nije više dominirala ženskim pokretima. Tokom sedamdesetih radilo se na stvaranju rodne pravde. Prema Hooksovoj, žene nisu mogle unaprediti feminizam bez suočavanja s vlastitim seksizmom, a sestrinstvo nije moglo postati moćno sve dok su se se žene takmičile jedna protiv druge.⁴ Utopijske vizije sestrinstva utemeljene isključivo na svesti kako su sve žene na neki način žrtve muške dominacije, prekinule su rasprave o klasi i rasi.

Rasprave o klasi pojavile su se rano u savremenom feminizmu, prethodeći raspravama o rasi. Nastao je sukob između reformističke vizije ženskog oslobođenja, koja je jednostavno zahtevala jednaka prava za žene unutar postojećeg klasnog sistema, i radikalnijih i/ili revolucionarnijih modela, koji su pozivali na temeljne promene u postojećoj strukturi, kako bi se stare paradigme zamenile modelima zajedništva i jednakosti. Međutim, kako je feministički pokret napredovao, i privilegovane grupe dobro obrazovanih belkinja počele dobijati jednak pristup klasnoj moći kao i njihove muške kolege, feministička klasna štampa je, u svojoj zbirci eseja Class and Feminism⁵, objavila revolucionarne uvide u klasne podele medu ženama od sedamdesetih naovamo. Ove rasprave nisu umanjivale feminističku tvrdnju da je „sestrinstvo moćno“, već su jednostavno naglašavale da možemo postati sestre jedino kroz borbu suočavanja s načinima na koje su žene – na osnovu pola, različite rasne i klasne pripadnosti – dominirale drugim ženama i iskorišćavale ih, kao i stvaranjem političke platforme koja će se baviti ovim razlikama.

Profesionalni uspesi postizali su se, ne zbog bivanja ženom, već uprkos tome. Klasni sistem u zapadnoj kulturi proizveo je određenu istoriju ženskog pokreta, usko povezanu s njegovim postojećim klasnim sistemom koji su žene pokušavale odbaciti. Većina kritičara u feminističkoj teoriji tvrdila je da je belačka srednja klasa samo još jedan uzorak za oponašanje.⁶

Kada je Betty Friedan pisala o depresivnim domaćicama srednje klase, žene u Jugoslaviji se sa tim verovatno nisu mogle identifikovati. U bivšoj Jugoslaviji nismo imali (službeni) klasni sistem, a razlike su se uglavnom temeljile na profesionalnom statusu, političkoj moći i važnosti, ili vezama. Charlotte Bunch tvrdi da je fakultetsko obrazovanje izrazito važno sredstvo političke borbe u feminizmu⁷ jer podstiče žene na prihvatanje izazova obrazovanja, ne samo kao bitke za opismenjavanje, već i kao načina stvaranja kritičke i analitičke svesti.

Feminizam i klasa 

Prema Teresi de Lauretis, unutar feminizma i te kako postoje mnogobrojne i ozbiljne razlike. One koje se tiču rase i seksualnosti su verovatno najozbiljnije, ali tu su i druge: razlike u klasnoj i etničkoj pripadnosti, jeziku, obrazovanju, disciplinarnoj metodologiji, generacijskim, geografskim i rodnim pripadnostima (za one koje zanima mesto muškaraca u feminizmu); i razlike unutar feminizma u odnosu na teoriju.

Feministička teorija nije samo teorija rodne opresije u kulturi, kao što se često ponavlja u udžbenicima ženskih studija; niti je to esencijalistička teorija ženine prirode koju neki suprotstavljaju antiesencijalističkoj, poststrukturalističkoj teoriji kulture. To je zapravo teorija o socijalnom subjektu ženskog pola, čije ustrojstvo i način društvenog i subjektivnog postojanja uključuju pol i rod, ali isto tako – a na trenutke i očitije – rasu, klasu i etnicitet. Dakle, teorija koja se tiče ovih i drugih društveno-kulturnih podela i predstavljanja, je teorija u razvoju o ženskom subjektu koja se temelji na njegovoj specifičnoj i konfliktnoj istoriji, o kojoj se tek počinje pisati.

U svakom slučaju, feministička teorija nije inferiorna onoj koju neki nazivaju „muškom teorijom“, već je jednostavno različita; i upravo ova razlika me zanima, baš kao i brojne razlike, rasprave, unutrašnje podele i polarizacije, koje su rezultat feminističkog delovanja kroz razne institucije, diskurse i prakse od kojih se sastoji društvo, te njegovog samoanalitičkog razmišljanja o tom delovanju. Zanimaju me diskurzivne podele koje su označile feminizam kao rezultat podela (rasnih, polnih, klasnih, etničkih, seksualnih itd), a koje su jednostavno deo društva; zanimaju me diskurzivne i subjektivne granice koje je feminizam definisao i redefinisao zavisno od situacije, kroz istoriju, u procesu svojih veza s društvenim i kulturnim formacijama; zanimaju me, takođe, paradoksi i kontradikcije koji čine istoriju koja je na snazi, i temeljnu različitost feminističke misli.⁸

Bell Hooks preispituje neke primere „novog feminizma“ kako bi pokazala kako isti prilagođava teoriju i izbegava pitanja rasne i klasne pripadnosti, „kako lukavo stvara utisak da se ove rasprave nikad nisu vodile unutar feminističkog pokreta“.⁹ Citira agresivnu politiku tela Naomi Wolf¹⁰ tvrdeći da ovakve feministkinje ignorišu ogromnu količinu radova koji se bave problemima rasne i klasne pripadnosti, te da uopštavaju kategoriju „žene“. „Feminizam moći“ (koji zastupa Naomi Wolf) negira svaku političku ubrojivost, svako učešće u sistemima eksploatacije, privilegija i opresije, te ignoriše veliki broj ljudi čija životna iskustva pobijaju ovakvo razmišljanje. Rezultat ovoga je feminizam lišen radikalne političke važnosti, te premešten u privatnu sferu individualnog samoprocenjivanja. Citat „feministički pokret nije proizvod – nije li „festyle“¹¹, teži stvaranju feminizma (ne feminističkog pokreta), koji u centar pažnje postavlja iskustva materijalno privilegovanih belkinja, na način koji negira rasne i klasne razlike, ne samo u odnosu na izgradnju ženskog identiteta, već i u odnosu na ženski feministički pokret.“¹² Ovakvo brisanje, tvrdi Hooks, je „oportunističko“.

Meritokratija premešta krivicu s ekonomskog sistema i stavlja je na pleća pojedinca. Ovo dozvoljava privilegovanima da svoje bogatstvo čuvaju bez griže savesti ili brige za one manje srećne. Privilegovani veruju da su svoje bogatstvo postigli napornim radom – poverovali su da su to bogatstvo i zaslužili. Stoga, kako bi se uspostavila funkcionalna meritokratija, oni s obrazovanjem i veštinama moraju imati viši status u društvenom prostoru od drugih.

Podrazumeva li novi feminizam i nove klase? 

U nekim kontekstima, povezanost lokalnih aktivista u razmenama iskustava, podstaknutim lobiranjem internacionalnih nevladinih organizacija (IGO), takođe je podstakla i geografsku, unutarnacionalnu decentralizaciju feminizma – odnosno njegovu difuziju izvan originalnog, uglavnom malog, „hegemonog jezgra“ aktivista, organizacija i problema.¹³ Sankcionisanje, čak i podsticanje učešća na konferencijama UN-a, od strane lokalnih, nacionalnih i međunarodnih javnih autoriteta, daje „službenu“ legitimnost tim povezanim aktivnostima pokreta – pružajući i dodatni podsticaj za učešće aktivistima, koji inače možda i ne bi imali priliku da to učine, otvarajući povremeno učesnicima pristup lokalnim i nacionalnim političkim mikrofonima.

Ono što je glavni problem većine društvenih pokreta, pa tako i feminističkog, jeste redukcija kriterijuma izabranih u svrhu predstavljanja celog pokreta. Ovakav pristup zanemaruje složenost društvene stvarnosti, pojednostavljuje je i stvara prostor za različite vrste suzbijanja. Osim toga, vođe civilnog društva i zapadnjački „stručnjaci“ trebalo bi da prepoznaju i prihvate nasleđe socijalističkog feminizma, a ne da stalno iznova pokušavaju s organizacijom žena kao biološki homogene grupe, u opoziciji muškarcima. Žene odgojene u socijalizmu naučile su da veruju da su muškarci i žene iz radničke klase prirodni saveznici u borbi protiv buržoazije – žene pripadnice buržoazije i žene pripadnice radničke klase nisu delile slične interese.

Feministički pokret podelio se iznutra stvarajući svoje vlastite klase, koje su, zbog političkog konteksta u Srbiji različite. Kao što Hooks tvrdi, unutar feminizma, privilegovane klase su u poziciji sticanja veće količine znanja, a imaju čak i privilegiju biranja konfrontacije (u određenim razdobljima svog života one biraju levičarstvo). Situacija je drugačija u pokretima u postkomunističkim zemljama. Žene ne žele više biti levičarke, jer su videle negativne posledice tog pokreta. Izbor liberalne države istovremeno je i izbor ulaska u klasni sistem. Unutar međunarodnog feminističkog pokreta, pripadnice privilegovane klase, koje nikad pre nisu bile deo levičarske borbe za slobodu, naučile su konkretnu politiku klasne borbe suočavajući se s izazovima koje postavljaju manje privilegovane žene, te učeći u tom procesu kako da brane svoje stavove, i kako da se konstruktivno nose s konfliktom. Uprkos konstruktivnoj intervenciji, mnoge privilegovane belkinje nastavile su da se ponašaju kao da feminizam pripada njima, kao da su one vođe pokreta.

Kao što je Blagojević objasnila, u jugoslovenskom feminizmu postojalo je „jezgro“ koje se zapravo sastojalo od žena koje su istovremeno učestvovale u velikom broju različitih grupa. Broj i kvalitet inicijativa pokazuje da je „jezgro bilo hiperaktivno tokom razdoblja od 1990. do 1997“. Zapravo, hiperaktivnost je najverovatnije proizvod negativne mere getoizacije ženske scene tokom devedesetih godina. „Jezgro“ se uglavnom sastojalo od intelektualki koje su se tokom devedesetih intenzivno obrazovale na polju feminističke teorije, nakon iskustva s ratom, ali i kroz međunarodne kontakte, i pokazale su izvrsnu sposobnost učenja iz prošlosti i ličnih grešaka.¹⁴ Možemo reći da jezgro postoji i danas, ali se drugačije zove: to su danas stručnjaci, koji rade na gotovo svim projektima, koji većinu ne zadovoljavaju.

Poteškoće sa radom i stručnjacima 

Uprkos konstantnim naporima uloženim u definisanje razlike između pola i roda, konfuzija vezana uz granice između ova dva pojma se nastavlja: gde završava pol, a počinje rod? U samom središtu problema pristupu i konceptualizaciji roda, često je verovanje u „prirodnu“ distinkciju između rodova, u neku vrstu ženstvene ili muževne biti. Ovaj prirodni „koren“ ili bit, problematičan je pojam, budući da uzima u obzir ne samo biološke/anatomske razlike između muškaraca i žena, kako su isti određeni prirodom, već takođe teži proširenju ove „prirodnosti“, kako bi se obuhvatile rodne uloge koje se vezuju uz ove razlike.¹⁵

U mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, na rod se i dalje gleda kao na uvezeni koncept zapadnjačkog/anglosaksonskog porekla. Ova činjenica izaziva odbijanje onih koji ga povezuju sa specifičnim setom rodnih odnosa koje je promovisao pokret za oslobođenje žena 60-ih i 70-ih godina, te njegovim interpretacijama koje iritiraju muškarce. Kao rezultat toga, potraga za rodnom jednakošću često se pogrešno interpretira kao zahtev da žene budu doslovno jednake muškarcima (odnosno da se ne razlikuju od njih), a pokret za žensku moć pogrešno se interpretira kao želja da žene zamene muškarce i preuzmu apsolutno svu vlast od njih.

Proces sređivanja rodnih odnosa odnosi se na organizovanje procesa i praksi, odgovornosti i kapaciteta za uključenje rodne perspektive. Radi se o pravilnom upotrebljavanju rodne stručnosti u stvaranju politike, izradi analiza rodnog uticaja u ovom procesu, organizovanja konsultacija i sudelovanja relevantnih grupa i organizacija u procesu. Još jedan od razloga zbog kojih rodni pristup nije tako dobro prihvaćen u planiranju razvoja, kao što bi bilo poželjno, jeste postojanje poteškoća u merenju. Kao prvo, u merenju odnosa postoje praktični problemi koji nisu nerešivi, ali se ipak lakše rešavaju drugim metodama – kao što su kvalitativne metode – koje su slabo prisutne u institucijama zaduženim za praćenje razvoja. Ovo ima za posledicu dostupnost samo malog broja pokazatelja, a trenutno se još manje koristi. To otežava poređenje i procene trendova. Osim toga, samo mali broj dostupnih studija je utemeljen na empirijski pouzdanim dokazima, što je problem koji je tek posledica odbijanja koncepta i njegovih implikacija.

Interdisciplinarna priroda roda zahteva sistem organizacija i institucija koji obično nedostaje vladama i nevladinim organizacijama, kao i samim UN. On zahteva mehanizme koordinacije, saradnje ili bar razmene informacija, koji su uglavnom slabi ili nepostojeći u ovim entitetima. Nacionalne ženske institucije imaju nedovoljan broj zaposlenih, premale budžete, i često su stavljene na nisku hijerarhijsku poziciju koja im ne dopušta pravo glasa kad se radi o delovanju drugih vladinih institucija.

Rebick je naznačila novi izazov za feminizam: da posegne širom sveta i „donese mudrost i antielitizam feminizma globalnoj borbi za opšte društvene promene“.¹⁶ Određen broj društveno aktivnih ženskih grupa širom sveta nalazi se u idealnoj poziciji za međusobno povezivanje, te zajedničku borbu protiv globalnog siromaštva i rastuće polarizacije između siromašnih i bogatih.

Ko je rodni stručnjak?

Jedna od karakteristika uređenja rodnih odnosa jeste da zahteva specijalizovane stručnjake i obrazovanje, što nas dovodi do važnih pitanja koja moramo istražiti. Šta znači biti rodni/a stručnjak/inja? Ko postaje rodni/a stručnjak/inja i u kojim se situacijama oni stavljaju u ove uloge? Za koga oni preuzimaju te uloge? Koje to obrazovanje moraju proći „rodni stručnjaci“ u miru, a koje u konfliktnim situacijama?

Kao važna ideja, koncept rodnih stručnjaka izazvao je ambivalentne reakcije. Kao i mnoge druge stvari koje su nam doneli „drugi“, tako je i oko ove nužnosti bilo dosta rezervi. S druge strane, institucionalizacija i profesionalizacija feminističkog/rodnog koncepta otvorile su nove horizonte iskusnim aktivistkinjama, ali i profesorkama i stručnjakinjama sa Ženskih studija, ali i mogućnost da postanu deo sistema.

Budući da je ceo koncept bio generalno nejasan, bilo je dosta mogućnosti za njegovu pogrešnu upotrebu i preoblikovanje. Organizacije/pojedinci koji su bili deo ovog važnog procesa institucionalizacije rodnih pitanja, postali su stručnjaci „preko noći“, zahvaljujući novim referencama.¹⁷

Ženske/rodne studije stekle su formalno prihvatanje, što je rezultat nekoliko procesa: političkih promena (demokratizacije), borbe autorki ženskih studija da uspostave njegovu poziciju, te moguće rastuće potrebe za budućim rodnim stručnjacima/kinjama s formalnim priznanjem (diplomom).

Istorijski kontekst u Jugoslaviji

Prve doktorke i profesorke fakulteta, udate u bogatim porodicama, bile su jezgro srpske kulturne i intelektualne elite početkom 20. veka. Početkom 20. veka samo 6% žena bilo je pismeno, ali je istovremeno nekoliko srpskih žena bilo među prvim studentkinjama na univerzitetima u inostranstvu.¹⁸ Tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ženski pokret za emancipaciju započeo je kroz sindikate i radničke stranke, budući da su isti bili spremni obrađivati ženske probleme.

Nakon rata gotovo svi zakoni koji regulišu status žena ostali su jednaki, a loši uslovi, spor razvoj, nerešena nacionalna pitanja i socijalni problemi, pridoneli su tome da žene postanu najobespravljeniji članovi društva.¹⁹ Komunističke vlasti formalno su propovedale rodnu jednakost. U toku socijalističke revolucije, postignuti su značajni rezultati u unapređenju društveno-ekonomskog položaja i uloge žena. Napredak je učinjen u odnosu na stepen pismenosti žena, fakultetsko obrazovanje, radno mesto, kao i odredbe koje se tiču razvoda, pobačaja i porodiljskog dopusta. U domenu studiranja i radnog mesta, međutim, žene su uglavnom bile ograničene na tradicionalno ženske uloge.

Krajem 70-ih, nova generacija jugoslovenskih žena počela je preispitivati ove pretpostavke o emancipaciji, pozivajući na radikalne promene u postojećim društvenim vrednostima i institucijama, zahtevajući kraj patrijarhalnog uređenja. Prva feministička organizacija, Žene i društvo, započela je s delovanjem u Beogradu 1979. Grupa je aktivno učestvovala u rešavanju problema poput diskriminacije, nasilja, polnih i rodnih predrasuda. Uskoro je stvorena mreža, osnivanjem organizacija u ostalim jugoslovenskim republikama. Do 1990. organizacije su redovno priređivale radionice, seminare i okrugle stolove. Inspirisale su druge ženske grupe da započnu s radom na sličnim problemima, a pomogle su pokretanje SOS telefona za decu i žene žrtve nasilja, Ženskog lobija, Ženskog parlamenta, Žena u crnom, itd.

Ženski pokret u Beogradu je rođen u specifičnim društvenim uslovima, koje istovremeno karakterišu tri društvene činjenice: 1. rat povezan s raspadom Jugoslavije, 2. sankcije UN i izolacija zemlje, i 3. transformacija zemlje od „socijalističke“ u „postkomunističku“.²⁰ Tokom rata devedesetih, ženske grupe su se uglavnom bavile humanitarnim radom, problemima izbeglica, proteranih, socijalnih slučajeva, samohranih majki, nezaposlenih, itd. Uskoro je bilo više od 100 ženskih nevladinih organizacija koje su se borile na civilnoj teritoriji.²¹ Tokom devedesetih teret „ekonomije preživljavanja“ dodatno je narušio ravnotežu rodnih odnosa u privatnoj sferi, često još više marginalizujući žene.

Problem je bio i odliv mozgova, kao i činjenica da se cela ženska feministička scena oslanjala na lični autoritet i snagu nekoliko feministkinja. Njihova vlastita stručnost, dobre veze s donatorima, i međusobno nepomirljive ideje o budućnosti ženskog pokreta rezultirali su raskolom krajem 20. veka. Grupe su se podelile na teoretičarke, poput onih na Ženskim studijama, i aktivistkinje s konkretnim iskustvima. Ove su aktivističke grupe formirale različite nevladine organizacije u skladu sa svojim specifičnim potrebama, te ciljnim grupama koje su odlučile da podrže.

Demokratski proces iz 2000. otvorio je nove mogućnosti za feministkinje, uvodeći institucionalizaciju mehanizama rodne jednakosti u državu. U ovom istorijskom trenutku gotovo 90% žena nije moglo da objasni značenje pojma rodne jednakosti, a većina stanovništva je gajila duboke nacionalističke stavove. Marina Blagojević smatra da se jasno pokazalo kako dominantna feministička tvrdnja, stvorena na Zapadu i uvezena, o ženama kao većim žrtvama tranzicije, ne drži vodu u srpskom kontekstu.²² Model korišćen u Srbiji, kao pokušaj uvođenja roda u civilno društvo, već je bio korišćen u zemljama koje su prethodno prošle neku vrstu tranzicije. Kapitalistički model tražio je rešenja za „probleme“ istočnoevropskih žena. Svaka zemlja u tranziciji bila je podsticana na reformaciju „nacionalne mašinerije“ kako bi se bavila ženskim pitanjima. Druge institucije zapadnjačkog feminizma – ženske lobističke grupe, rodni think tanks, skloništa za žene, telefonske linije za žrtve silovanja, ženske knjižare – počele su se pojavljivati širom postkomunističkih zemalja.²³ Kristen Ghodsee upoređuje komuniste koji su pokušali ukinuti privatno vlasništvo administrativnim odlukama s međunarodnom zajednicom koja je pokušala da stvori novu rodnu subjektivnost preko noći, uvođenjem „najboljih praksi“ sa Zapada. Istovremeno, postojalo je očekivanje da cela feministička scena, koja je postojala pre uvođenja ovakvih zapadnjačkih modela, treba da se uklopi u ovaj plan.²⁴

Ova činjenica, kao i veliki zaokret prema institucionalizaciji, stvorili su rascep između organizacija koje su se uklopile i onih koje će ostati verne svojim starim idejama. Neke nevladine organizacije su nestale zbog nedovoljnog finansiranja, neke su uspele da pronađu svoj put, a neke su postale lideri ovog procesa, uspostavljajući stručni status i visoki autoritet svojim (neformalnim) vođama.²⁵

Ženske studije – faktor emancipacije i legitimizacije znanja 

Ženske studije su jedan od najvažnijih proizvoda pokreta za slobodu žene, smatra Žarana Papić.²⁶ Njihovo postojanje je dokaz snažnog ženskog pokreta u nekim područjima.

Podela na one koji su podržavali promenu i one koji su je kritikovali, bila je prisutna od tog trenutka nadalje. Uz već postojeći sukob između teorije i prakse feminizma, ovaj se problem pojavio kao zahtevan zadatak za ženske studije kako bi sačuvale svoju differentia specifica i ispunile spoljne obaveze formalnog znanja.²⁷

Ženske studije kao alternativni način feminističkog obrazovanja pojavile su se 1992. Tokom 2005. postaju deo univerzitetskog programa na Fakultetu političkih nauka, najpre kao specijalizovani studijski program, a kasnije kao magistarski program (2006). Ova promena je otvorila nove mogućnosti, i novi pregled položaja i uloge Ženskih studija u Srbiji.

Dilema koja stalno uzdrmava Ženske studije u odlučivanju o svom daljem razvoju, 1. kao nezavisne discipline, ili 2. integracije u već postojeću, dobila je drugu dimenziju. Magistri ili doktori rodnih studija imaće novo zvanje koje će im omogućiti čitav niz novih izbora i profesionalnih prilika, ali će im isto tako i zatvoriti neka vrata.

Glas iz srca 

Kao ispitivanje stvarne situacije, ali i odraz dominantnog mišljenja o celom problemu, ovaj tekst uključuje i manje istraživanje kojim su prikupljeni podaci iz polja sveobuhvatnog (i teorijskog i aktivističkog) feminizma. Pitanja su formulisana na način da obrađuju neke stvarne poteškoće, vezane uz ideju/koncept rodnog eksperta/kinje. Mogućnosti i proces postajanja rodnog eksperta, važnost određenih faktora za profesionalizaciju, odnosno lični pregled stepena važnosti feminističke teorije, iskustva u aktivizmu, političke svesti i ličnih kvaliteta.

U istraživanju je učestvovalo 30 osoba (28 žena i dva muškarca) uključenih u Ženske studije, i s (barem nekim) iskustvom u aktivizmu. Ispitanici nisu poznati kao rodni eksperti u Srbiji (ne spominju se među „velikim autoritetima“), iako ih je nekoliko radilo na odredbama koje se tiču pitanja roda. Najmanje 10 osoba je odbilo ispuniti upitnik, uz objašnjenje da osećaju „lični problem ili odmak od pitanja“, i zbog toga nisu u stanju da učestvuju.

Rezultati

Prvo pitanje: Šta znači biti rodni ekspert? Šta vi podrazumevate pod tim? Objasnite svoj stav prema rodnim stručnjacima. Odgovori slede:

Osoba posvećena eliminisanju rodnih stereotipa/uloga, poboljšanju prava žena, s visokim stepenom poznavanja feminističke teorije i prakse, iskustvom u istraživanju. Takođe, stručnjakom za rod smatra se neko ko učestvuje u stvaranju odredbi u vezi sa rodovima, predavačica na Ženskim studijama, neko ko je svestan rodnih pitanja i profesionalno vezan uz rodne projekte. Neki su odgovori naglašavali poznavanje zakonskih pitanja povodom rodne jednakosti, društvenih predmeta, političke nauke i savremene filozofije. Takođe su identifikovani stručnjaci za diskriminaciju, politiku i rodnu teoriju.

Neki odgovori nisu baš bili pozitivni, poput: „Jedna velika seratorska i vrlo profitabilna elitistička profesija“, „Koncept rodnog stručnjaka je problematičan zbog činjenice da su isti samoproglašeni i samoproizvedeni, a i sami objašnjavaju političku dimenziju toga“; „Koncept stručnjaka počiva na principu isključenja drugih, koji nisu privilegovani (kategorije)“. Ovo je stari problem feminističkog pokreta u čije ime ja govorim, i pitam se je li moguće praviti distinkciju između ovih pitanja i pitanja rase/klase/roda. Neki od ispitanika nisu mogli da odgovore na pitanje (njih troje). Utvrdili su da je pojam problematičan, upitan, da ga je nemoguće verifikovati i da nije primenjiv u Srbiji.

Odgovori jasno pokazuju konfuziju oko cele ideje tog pojma, direktnu vezu s aktivnostima različitih ženskih grupa (ispitanici su naveli većinu aktivnosti kojima se bave unutar svojih organizacija). Negativne ocene povezane su s ličnim iskustvom, otporom prema maglovitim i nejasnim kriterijumima, te činjenicom da o stručnjacima vlada stav da nameću svoj autoritet (skrivajući se iza svog stručnog statusa).

Drugo pitanje: Postoje li rodni eksperti u Srbiji? podelilo je ispitanike/ce u gotovo identične grupe. Bilo je 11 pozitivnih i 13 negativnih odgovora.²⁸ Veliki broj ispitanika/ca, njih sedmoro, nisu bili u stanju da odgovore, opravdavajući to „nejasnim kriterijumima“, činjenicom da „rodni stručnjaci u Srbiji koriste rodno nepovezane podatke – i to je dovoljno da se proglase stručnjakom“, ili nisu mogli da kažu jesu li ti ljudi rodni eksperti ili neka druga vrsta stručnjaka. Ovaj rezultat potvrđuje jedan od paradoksa srpske feminističke scene koju je Marina Blagojević spomenula u svojoj studiji. Žene generalno bolje sarađuju s osobama iz inostranstva nego međusobno. Povezivanje ženskih grupa počelo je sa strancima, a međusobno su se beogradske ženske grupe povezale tek u kasnijoj fazi.

Treće pitanje: Može li bilo ko postati rodni ekspert? izazvalo je burne reakcije. Većina odgovora je bila negativna (12), osam je bilo pozitivno, dok, opet, 10 ispitanika nije bilo sigurno ili sposobno jasno odgovoriti. Namera ovog pitanja bila je da razjasni stav prema evaluaciji ličnih elemenata i mistifikacije („moraš biti malo poseban“), a odgovori su pokazali da je mistifikacija zaista prisutna, kao i nemogućnost da se neka lokalna osoba prihvati kao stručnjak za rodna pitanja. Ovi rezultati možda su dokaz nedostatka poverenja u lične (lokalne) sposobnosti, i idealizacije iskustava koja dolaze od „stranih stručnjaka“ kao boljih, a u isto vreme pokušavaju dokazati da bi najbolja rešenja trebalo da dolaze „iznutra“.

Namera sledećeg pitanja bila je istražiti Terms of reference rodnih stručnjaka²⁹ kao i liste ključnih veština i znanja koja se moraju steći. Odgovori ispitanika pokazuju tendenciju (i potrebu) za navođenjem ličnih kvaliteta, pa čak i nekih stavova prema životu, umesto sposobnosti.

Kao najvažnije sposobnosti koje bi rodni stručnjak trebalo da ima, ispitanici su naveli sledeće: toleranciju, otvorenost, antidiskriminatorni stav, upornost, komunikativnost, veštinu davanja podrške. Stavovi prema životu: živeti svoj život; antikonformizam. Lični kvaliteti: šarm, ženstvenost, dobri živci i sposobnost da se sačuvaju, empatičnost, dobar smisao za humor, originalnost, hrabrost, racionalnost. Znanje: poznavanje feminističke teorije, savremene filozofije, opšte znanje; ženska ljudska prava, aktivizam; diskriminacija i rodno utemeljeno nasilje; politička pitanja; uređenje rodnih odnosa; finansiranje rodne borbe; engleski jezik. Sposobnosti su povezane s konceptima ljudskih prava, a znanja koja se smatraju najvažnijima prisutna su u nastavnom programu Ženskih studija.

Pitanje: Kakva vrsta obrazovanja vam je potrebna kako biste postali rodni stručnjaci? podelilo je ispitanike u tri grupe: one koji su odlučili dati prednost formalnom obrazovanju, zatim neformalnom i one koji jednako cene oba.

Formalno obrazovanje: Studije roda, univerzitet, magistarske studije roda, doktorat, iskustvo u istraživačkom radu, filozofija. Neformalno: usavršavanja i seminari o rodnim pitanjima, lični kvalitet, dobre veze (poznanstva).

Neki su naveli i lične kvalitete i spoljašnje faktore: „Morate da razumete feminističku teoriju“, „Morate biti aktivista/kinja“ i „Morate poznavati prave ljude“.

Poslednje pitanje pokušalo je da „izmeri“ važnost sledećih faktora za kvalitet rada rodnog eksperta/kinje: teorijsko poznavanje feminističke teorije, iskustvo u aktivizmu, lični kvaliteti, poznavanje društveno-političke situacije u zemlji. Prioritet je dat teoriji feminizma, dok su lični kvaliteti i iskustvo u aktivizmu zauzeli istu poziciju. Poznavanje društveno-političke situacije ocenilo se kao najmanje važno. Samo je nekoliko ispitanika videlo politički kontekst kao faktor koji je usko/direktno povezan s pitanjem rodnog eksperta.

Prema očekivanju, rodni stručnjak je, po mišljenju ispitanika, osoba koja izvrsno poznaje feminističku teoriju – što je očito povezano s tendencijama ili prevladavajućim trendom na ženskim studijama roda. Aktivizam se smatra jednako važnim kao i lični kvaliteti – što je opet potvrdilo da je „lično – političko“ i da se rodni ekspert doživljava kao osoba čiji bi kvaliteti ili mane imali snažan uticaj na posao. Ovaj je faktor je rangiran tako visoko kao dokaz veze s ideologijom, verovanjima i emotivnom upletenošću (kao zahtevima posla). Ovo takođe pokazuje nedostatak „objektivne udaljenosti“ ispitanika prema pitanjima.

Druga generacija stručnjaka 

Postati profesionalna feministkinja (rodna ekspertkinja) težak je posao. Za one koje diplomu doživljavaju kao dokaz svog profesionalizma, a naročito za one koje spremaju doktorat iz ženskih studija, možemo razmotriti značenja profesionalizacije kroz feminističku analizu rodnog, rasnog i klasnog ustrojstva akademskog znanja.³⁰ Ova vrsta samosvesti omogućava studentima da razmisle kako da kritikuju metode vrednosti svojih polja (uključujući i ženske studije) i osmisle unutrašnje i spoljašnje kritike feministkinja i drugih. Daje im kakvo-takvo poznavanje kanoniziranih kritika drugih disciplina, koje stvaraju granice između njihovih disciplina, interdisciplina i analitičkih jezika, kao i sposobnost da razmotre ulogu feminizma u ovim graničnim raspravama.³¹

Na fakultetu postoji jasna razlika između onih koji imaju snažno utemeljenje i onih koji to nemaju. Ima li politički/aktivistički rad uopšte važnost? Katie King tvrdi da feminističke distinkcije između teorije i prakse često ostavljaju utisak na studente da je teoretiziranje kao takvo protivno političkoj praksi, da se mogu posvetiti jednom ili drugom, jednom unutar akademskog sveta, drugom izvan njega.

U Srbiji smo tek na početku „prirodnog eksperimenta“, prva generacija magistara roda i politike pokazaće put. Neke discipline su konzistentnije u promociji socijalne pravde i Ženske studije ih uključuju u svojoj interdisciplinarnoj nastavi, npr. pripravnički staž i drugi oblici promovisanja aktivizma ili rada u neakademskim profesijama ili ženskim zajednicama.

Unutar programa Ženskih studija akademski status je vrlo važan (uprkos protestima i traženju da to prestane biti), ali samo jedno područje moći je važno. Ženske studije bi trebalo da sačuvaju samu ideju feminizma – najveća moć je u znanju i emancipaciji. Kao što pokazuju rezultati upitnika, moć ličnih kvaliteta, a i sam autoritet, još uvek su poprilično važni.

Zaključak

„Vizionarski pokret temeljio bi svoj rad na konkretnim uslovima siromašnih i žena radničke klase.“ – Bell Hooks

Čak i kada moramo da govorimo o podelama unutar feminizma, unutar feminističke političke misli, feminističkog diskursa, feminističke svesti, itd, ipak znamo da povlačenje granice, koja niti je stalna, niti stabilna, ne može izolovati feminističke diskurse i prakse od onih nefeminističkih.³² Slično tome, razlike unutar feminizma nisu samo razlike i podele medu ženama, već takođe, i jednako tako važno, to su podele unutar žena; želim reći da su nastale kao efekti podele unutar karakteristika svake žene.

Pitanje hijerarhije među feministkinjama, formalnih prioriteta, pomirljivosti formalnog sistema koji uključuje više (novac, važnost) za one koji su priznati kao stručnjaci, jeste realnost.

Kriterijumi za odlučivanje čiju ideologiju treba uključiti, a čiju isključiti, čija su znanja i obrazovanje važni, a čiji nisu dovoljno dobri, nejasni su, a to je vrlo evidentno u rezultatima istraživanja. U društvu koje je službeno bilo besklasno, klase koje se formiraju su nepravilne, nelogične i često nastale iz haosa. U državi poput Srbije, u kojoj su porodične i prijateljske veze važnije od ikakvog obrazovanja – to je ozbiljna lekcija.

Vrsta pažnje pridavana dobro obrazovanim ženama, profesorkama i studentkinjama, isključuje one koji doista trebaju dobiti uvid u feminizam, misli Hooks. Institucionalizovano feminističko obrazovanje dolazi do malog broja ljudi, a njegova funkcija emancipovanja i podizanja nivoa svesti promenili su se u formalnije i ličnije ciljeve. Ostaje pitanje – kako proširiti znanje na šire slojeve, i ponuditi vredno rešenje – za one koji žele da postanu profesionalci/ke na polju rodnih problema.

Potrebna je veća jasnoća pojma, koncepta i njegove primene. Ovo zahteva lobistički trud koji bi identifikovao probleme koji dovode do odbijanja roda, uključujući i preteće aspekte. Osim toga, to zahteva trud sakupljanja i upotrebe pouzdane građe. Uzimajući u obzir dijahronu prirodu ženske populacije koja postoji „na različitim stepenima emancipacije“, neophodno je uključiti različite strategije istovremeno, umesto trošenja energije na beskrajne borbe na temu čija je opcija bolja ili gora. Postaje jasno da ovoj regiji nije potreban uvezeni, već lični i po vlastitoj meri proizvedeni feminizam.

Htela bih se opet vratiti na Bell Hooks i njene bogate i moćne ideje, ovog puta o suštini feminizma. Na kraju krajeva, najvažniji zadaci feminizma jesu podržavanje žena u njihovom obrazovanju, intelektualnom razvoju, kritičkom razmišljanju. Ako obrazovanje doživljavamo kao „praktikovanje slobode“³³, onda bi ovo praktikovanje trebalo da bude jednako dostupno svim ženama. To se takođe odnosi na profesionalizaciju kao budući feministički program.

 

Psihološkinja i psihoterapeutkinja, dr Lidija Vasiljević

 

---

1. Teresa de Lauretis (1990): Upping the Anti (sic) in Feminist Theory. U: Marianne Hirsch; Evelyn Fox Kelle (ur.): Conflicts in Feminism. New York: Routledge, str. 255–270.  ↩

2. Bell Hooks, cit. prema: Gill Hubbard (1996): Why has feminism failed women? U: International Socialism, br. 71, str. 143–154.  ↩

3. Ibid  ↩

4. Bell Hooks; Amalia Mesa-Bains (2006): Homegrown: Engaged Cultural Criticism. Cambridge: South End Press, str. 152–155.  ↩

5. Vidi Bell Hooks (2000): Feminism is for Everybody. Passionate Politics. Cambridge: South and Press.  ↩

6.  Vidi više o intersekcionalnosti u: Kimberly W. Crenshaw (2003): „Rod“, Genero br. 2. Beograd: Centar za ženske studije.  ↩

7. Hooks (2000), str. 131.  ↩

8.  Up. Bell Hooks (1994): Outlaw Culture: Resisting Representations. New York: Routledge.  ↩

9. Hooks (2000), str. 93.  ↩

10. Ibid., str. 95.  ↩

11. Ibid., str. 99.  ↩

12. Ibid., str. 102.  ↩

13. Vidi Arlene Stein (1995): Sisters and Queers: The Decentring of Lesbian Feminism. U: Marcy Darnovsky; Barbara Epstein; Richard Flacks (ur.): Cultural Politics and Social Movements. Philadelphia: Temple University Press, str. 133–153.  ↩

14. Marina Blagojević (ur.) (1998): Ženski pokret u Beogradu 1998-99: Ka alternativnoj ženskoj istoriji. Beograd: Centar za ženske studije u Beogradu.  ↩

15.  Marcela Villarreal; Jacques du Guerny (2000): Why do we still have problems in population programmes after all these years? URL: http://www.fao.org/sd/wpdirect/WPan0047.htm, poslednji pristup: 12.07.2009.  ↩

16.  (1998): Several important challenges face feminism in the next century, says School of Women’s Studies Inaugural Lecturer Judy Rebick. U: Gazette, izd. 28, br. 30. URL: http://www.yorku.ca/ycom/gazette/past/ archive/042298.htm#gen5, poslednji pristup: 4.10.2009  ↩

17.  Nacionalni plan akcije za poboljšanje položaja žena i promovisanje rodne jednakosti (The National Action Plan for Improving the Position of Women and Promoting Gender Equality – NAP) kao strateški dokument vlade, zahtevao je integrisanu akciju nezavisnih stručnjaka iz relevantnih područja. Postojalo je pet grupa koje su pokrivale različita područja u saradnji s savetnicima iz NVO-a. Neke nevladine organizacije nisu se priključile procesu saradnje, već ovom vladinom dokumentu. O prirodi celog procesa svašta se govorilo. Neki su tvrdili da su poznanstva bila glavni faktor pri izboru saradnika, a drugi da je presudio kvalitet.  ↩

18. Miloš Nemanjić (1998): Žene Srbije kao deo stvaralačke inteligencije od početka stvaranja samostalne države do 1920. godine. U: Latinka Perović (ur.): Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 2. Položaj žene kao merilo modernizacije. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, str. 263–277.  ↩

19.  Slobodanka Markov: (2001): Pravo glasa žena. Beograd: CESID.  ↩

20.  Blagojević (1998), str. 10–13.  ↩

21. Organizacije osnovane s ciljem poboljšanja života žena u mnogim aspektima: obrazovanju, nasilju nad ženama, traffickingu, traumama, politici, zdravlju, psihološkoj podršci, pacifizmu, itd.  ↩

22. Marina Blagojević (2000): Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskurzi i prakse, Dio I. Beograd: AWIN, str. 680.  ↩

23.  Kristen Ghodsee (2006): Nongovernmental Ogres? How Feminist NGOs Undermine Women in Postsocialist Eastern Europe. U: The International Journal of Not-for-profit Law, izd. 8, br. 3, str. 44–59.  ↩

24.  Ibid.  ↩

25.  Ove vođe te grupe unutar ženske scene nevladinih organizacija bile su u središtu procesa izrade Nacionalnog akcionog plana tokom 2005  ↩

26. Žarana Papić (1998): Sociologija i feminizam. Beograd: IICSSO, str. 18.  ↩

27. Ibid  ↩

28. Kao rodne stručnjakinje spomenute su: Vesna Ristanović-Nikolić, Marina Blagojević, Daša Duhaček, Sonja Drljević, Zorica Mršević.  ↩

29.  Postoji čitav niz različitih sposobnosti i znanja koja se traže od rodnih stručnjaka, što pokazuje nedostatak kohezije kriterijuma, tj. široku perspektivu rodnog područja kao fleksibilnog i interdisciplinarnog.  ↩

30. Katie King (2002): Theorizing Structures in Women’s Studies: Interdisciplinarities, Languages of Power & Access, Generations and Careers. URL: http://www.womensstudies.umd.edu/wmstfac/kking/present/ interdis.html, poslednji pristup: 4.10.2009.  ↩

31.  King naglašava da ovo podiže mogućnost ženskih studija da postanu interdisciplinarne, kao i intervencije u postojeće discipline i mnoge interdisciplinarne projekte. Postavlja pitanja o područjima koja nastaju unutar odnosa moći, hijerarhije i generacija, i kako dodiplomsko obrazovanje reprodukuje ove odnose ili ih menja.  ↩

32. Visi de Lauretis.  ↩

33. Hooks (2006), str. 140.  ↩