Turske progresivne i demokratske snage imaju dugu istoriju borbe štrajkom glađu kada svi ostali oblici borbe i otpora zataje. Koliko se borba putem štrajka glađu ozbiljno shvata govori i činjenica da je u periodu od 2000. do 2007. godine tzv. Post smrti povodom pooštrenja zatvorskih uslova za političke zatvorenike odneo 122 života. Deo žrtava nisu čak bili ni sami zatvorenici već i građani na slobodi koji su se solidarisali sa otporom u zatvorima.

Da država ne može da zatvori oči pred ovim vidom spore smrti svedoči i Operacija povratak u život, tj. policijska intervencija koja je pomenuti štrajk pokušala da uguši silom. Ne samo da zatvorenici nisu „vraćeni u život” već je tokom operacije poginulo 30 osoba i dva agenta policije.

Da bi usporili put ka smrti, štrajkači glađu piju vitamin B i vodu sa šećerom. Na taj način sprečavaju oštećenje moždanih funkcija. Poznato je da je jedan od štrajkača, Berkan Abataj, na taj način izdržao 589 dana pre nego što je preminuo.

Ulica Juksel u Ankari

U duhu ovog otpora akademik Nurije Gulmen i učitelj Semih Ozakča sprovode svoju borbu protiv represije nametnute Zakonom o vanrednom stanju.

Nakon pokušaja puča, vladajući AKP je uveo vanredno stanje, što je omogućilo progon neistomišljenika. Nurije Gulmen i Semih Ozakča su radnici u državnom obrazovnom sistemu kritički orijentisani ka Erdoganovoj vladi. Otpušteni su sa posla pod lažnim optužbama za pripadnost terorističkoj organizaciji kao i desetine hiljada drugih.

Nurije je protest sa zahtevom za povraćaj radnog mesta otpočela novembra 2016. godine, a Semih joj se sa istim zahtevom ubrzo pridružio. Nakon što je postalo očigledno da vlada nema nameru da usliši njihove zahteve, doneli su odluku da otpočnu štrajk glađu. U toku je 63. dan štrajka pri čemu je on ušao u kritičnu fazu. Zdravstveno stanje im je ozbiljno ugroženo, a ne prihvataju medicinsku pomoć.

Kao podrška njihovim zahtevima koji istovremeno predstavljaju i borbu svih otpuštenih javnih radnika istupile su i mnoge javne ličnosti iz zemlje i inostranstva, među kojima je i Sezen Aksu, a i italijanska grupa Banda Bassotti, poznata po solidarnosti sa borbom u Donbasu i Siriji.

Spomenik Sejitu Rizi

Osim Nurije i Semiha, 70-godišnji Kemal Gun već 76 dana štrajkuje glađu kod spomenika Sejitu Rizi, ali sa drugačijim zahtevima. Njegov sin, Murat Gun, nalazi se među 10 ubijenih partizana u operaciji turske vojske hemijskim bombama u planinama Dersim. Država odbija da isporuči posmrtne ostatke partizana porodicama. Kemal Gun želi da ostvari svoje pravo da sinu obezbedi dostojanstvenu sahranu.