Ekologija, to vam je nešto kao opšte pravo glasa i nedeljni odmor. Najpre, svi buržuji i sve pristalice poretka kažu vam kako vi želite njihovo uništenje, pobedu anarhije i mračnjaštva. Zatim, kada sama snaga stvari i pritisak koji narod vrši postanu neodoljivi, odobrava vam se ono što vam se do juče odbijalo i, u osnovi: ništa se ne menja.

Vođenje računa o ekološkim zahtevima nailazi na veliki broj protivnika među vlasnicima preduzeća. Ali to vođenje računa o ekološkim zahtevima ima već dosta pristalica među kapitalistima, tako da ono može biti ozbiljno shvaćeno i od strane nosilaca finansijske moći.

Zato je bolje da se, već od sada, ne igramo skrivalica: ekološka borba nije sama po sebi jedan kraj, ona je jedna etapa. Ona može kapitalizmu stvoriti određene teškoće i može ga naterati da se menja. Međutim, pošto će se kapitalizam dugo silom i lukavstvom odupirati ekološkoj borbi, on će na kraju popustiti, zato što će ekološki tesnac biti neizbežan. No, on će tada ekologiju integrisati u sebe, kao što je integrisao i sve druge neizbežnosti.

Zato treba iskreno postaviti pitanje: šta mi hoćemo? Hoćemo li kapitalizam koji se prilagođava ekološkim neizbežnostima ili hoćemo jednu ekonomsku, socijalnu i kulturnu revoluciju koja ukida kapitalizam i samim tim uspostavlja jedan nov odnos ljudi prema zajednici, okruženju i prirodi? Jesmo li za reformu ili revoluciju?

Nemojte odgovarati da je postavljeno pitanje sekundarno, a da se kao značajno pojavljuje to da se naša planeta ne sme tako zagaditi da se na njoj više ne bi moglo živeti. Jer, ni nadživljenje nije samo po sebi kraj, cilj: vredi li preživeti “u svetu preobraženom u planetarnu bolnicu, planetarnu školu, planetarni zatvor, u svetu u kome će osnovni posao inženjera duše biti taj da fabrikuju ljude adaptirane tim uslovima.” (Iljič)

Ako još sumnjate u to da nam upravo takav svet pripremaju tehnokrate uspostavljenog poretka, čitajte svedočanstva o novim tehnikama “ispiranja mozga” u Nemačkoj i SAD[1]: sledeći američke psihijatre i psihohirurge, neki istraživači sa psihijatrijske klinike Univerziteta u Hamburgu proučavaju, pod rukovodstvom profesora Grosa i Svaba, načine kako da se pojedincima odstrani agresivnost koja ih onemogućava da mirno podnose najpotpunije frustracije, kao što su one koje nameće kazneni režim, ali i one koje su izazvane radom na pokretnoj traci, stanovanjem u prenaseljenim gradovima, školom, kancelarijom, vojskom.

Bolje je već od početka nastojati da se definiše za šta se borimo, a ne samo protiv koga ili protiv čega. Zatim, bolje je pokušati da se predvidi kako će kapitalizam biti pogođen i promenjen ekološkim neizbežnostima nego verovati da će te neizbežnosti izazvati njegovo nestajanje.

No, najpre, šta bi to bila, ekonomskim jezikom rečeno, jedna ekološka neizbežnost? Uzmite, na primer, gigantske hemijske komplekse iz doline Rajne, u Ludvigshafenu (Basf), Leverzkuzenu (Bajer) ili Roterdamu (Akzo). Svaki od tih kompleksa predstavlja kombinaciju sledećih faktora:

1. prirodnih izvora (vazduh, voda, minerali), koji su sve do danas bili besplatni zato što nisu morali da budu reprodukovani tj. zamenjeni
2. sredstava za proizvodnju (mašine, zgrade), koji predstavljaju nepokretan kapital koji se troši i za koga se mora obezbediti zamena (reprodukcija), po mogućstvu sredstvima koja su još moćnija i efikasnija, što preduzeću daje prednost u odnosu na konkurente;
3. radne snage koja, takođe, treba da se reprodukuje (treba obezbediti ishranu, lečenje, stanovanje, obrazovanje radnika).

U kapitalističkoj ekonomiji, kombinacija ovih faktora, u okviru procesa proizvodnje, ima kao dominantan cilj maksimiranje profita, ostvarenje što je moguće veće dobiti. To, pak, za preduzeće koje brine o svojoj budućnosti, znači i borbu za njegovu moć, da ono bude što snažnije, što prisutnije na svetskom tržištu, da investira. Borba za ostvarenje tog cilja snažno utiče na način kako se vrši kombinacija različitih faktora proizvodnje i na relativan značaj koji se svakom od tih faktora pridaje.

Preduzeće, na primer, nije zainteresovano za to da rad u njemu pruža radnicima zadovoljstvo, da fabrika što je moguće bolje održi prirodnu ravnotežu  i životni prostor ljudi, da proizvedena dobra zadovoljavaju potrebe ljudskih zajednica. Preduzeće je jedino zainteresovano za to da proizvede maksimum robnih vrednosti uz minimum troškova izraženih monetarno. Stoga preduzeće i nastoji da obezbedi što je moguće bolje funkcionisanje mašina, koje su retke i skupe, a na račun psihičkog i fizičkog zdravlja proizvođača. To je zato što preduzeće može proizvođače, radnike, brzo menjati, a da ga to ne staje previše novca. Isto tako, preduzeće nastoji da smanji, što je moguće više, troškove sticanja dohotka i to na račun ekološke ravnoteže, zato što uništavanje ekološke ravnoteže ne pada na njegov teret. Logika preduzeća jeste da proizvede ono što se može skupo prodavati, iako bi se i korisnije stvari mogle proizvoditi uz manje troškove.

Sve nosi pečat kapitalističkih zahteva kao što su: priroda proizvoda, tehnologija proizvodnje, uslovi rada, struktura i dimenzije preduzeća…

Međutim, nastupa i dan kada u dolini Rajne gustina naseljenosti, te zagađenosti vazduha i vode dostižu takav stepen da je hemijska industrija prinuđena, kako bi se mogla i dalje razvijati ili čak samo opstati na istom nivou, da postavi filtere – na dimnjacima i za otpadne vode. To, u stvari, znači da nastupa dan kada će hemijska industrija u dolini Rajne biti prinuđena da reprodukuje one uslove ili izvore proizvodnje koji su, sve dosad, bili besplatni i pojavljivali se kao “prirodni”. Ta neophodnost reprodukcije okruženja dovodi do značajnih promena: potrebno je investirati u zaštitu životne sredine, a to znači povećati masu nepokretnog kapitala; potrebno je, isto tako, obezbediti reprodukciju određenih instalacija (filtera na dimnjacima, onih za otpadne vode itd.) ; ono što se pojavljuje kao nekakav proizvodni rezulatat tih instalacija (relativna čistoća vazduha i vode) ne može se profitno prodavati.

U suštini, sve ovo dovodi do toga da se simultano povećava količina investiranog kapitala (njegov “organski sastav”), kao što se simultano povećavaju i troškovi reprodukcije kapitala i uopšte troškovi proizvodnje, a da ne dolazi do odgovarajućeg porasta prodaje. I dalje, zbog svega ovoga, ili će doći do pada profitne stope ili će se povećati cene proizvoda.

Očigledno je da će preduzeće nastojati da poveća prodajne cene svojih proizvoda. Ali to nije lako ostvariti zato što će i sva ostala preduzeća koja zagađuju okolinu nastojati da svoje proizvode skuplje prodaju finalnim potrošačima. Vođenje računa o ekološkim zahtevima će, kao finalnu, imati sledeću posledicu: postojaće tendencija da cene rastu brže od realnih najamnina, kupovna moć narodnih masa će se smanjivati i sve će se odvijati tako kao da se troškovi zaštite čovekove okoline svaljuju na onu količinu novca kojom ljudi raspolažu za kupovinu dobara. No, pošto se onda ta količina novca smanjuje, pojavljuje se tendencija stagnacije ili smanjivanja obima proizvodnje roba. Tendencije recesije ili krize su pojačane.

To usporavanje ili nestajanje privrednog rasta i stagnacija ili smanjivanje obima proizvodnje bi se u nekom drugom sistemu mogli pojaviti kao nešto dobro i pozitivno (manje vozila, manje buke, više vazduha, kraći radni dan itd.). No u kapitalizmu sve to ima sasvim negativne efekte: proizvodi čija proizvodnja zagađuje okolinu postaće luksuzna dobra, nedostupna masama, ali i dalje dostupna privilegovanima; nejednakosti će se produbljivati; siromašni će relativno postajati još siromašniji, a bogati još bogatiji. Vođenje računa o ekološkim troškovima imaće, u suštini, iste društvene i ekonomske efekte kao i kriza nafte. A kapitalizam, daleko od toga da će podleći krizi, upravljaće njome, kao što je to uvek činio: najsnažnije kapitalističke finansijske grupacije iskoristiće teškoće u kojima se nalaze rivalske grupacije. Snažniji će apsorbovati slabije i proširiti svoju moć nad ekonomijom. Centralna vlast će pojačati svoju kontrolu nad društvom: tehnokrate će izračunavati “optimalne” norme zaštite čovekove okoline i proizvodnje, utvrđivaće propise, proširiće domene “programskog života” i polje aktivnosti represivnog aparata.

 Protiv ideologije rasta

 Kako ne videti da je osnovni pokretač privrednog rasta to unapred uopšteno oticanje koje stimuliše nejednakost, ono što je Ivan Iljič nazvao “modernizacijom siromaštva”. Čim se mase mogu nadati da će posedovati ono što je dotad bilo privilegija elite, ta privilegija (matura, automobil, televizor) se sama po sebi obezvređuje, prag siromaštva se podiže, stvaraju se nove privilegije nedostižne masama. Stalno iznova stvarajući retkost da bi se ponovo stvarale nejednakost i hijerarhija, društvo stvara više nezadovoljenih potreba nego potreba koje mogu biti zadovoljene – “stopa rasta frustracija visoko nadmašuje stopu rasta proizvodnje” (Iljič)

Sve dok se rezonuje u limitima te civilizacije nejednakosti privredni rast će masi ljudi izgledati kao obećanje – u suštini sasvim iluzorno – da će jednoga dana prestati da budu “neprivilegovani”, a odsustvo privrednog rasta izgledaće im kao beznadežna osuda na osrednjost. Zato ne treba toliko napadati sam privredni rast, koliko mistifikaciju koju on izaziva, dinamiku stalno rastućih i frustrirajućih potreba na kojima privredni rast počiva, takmičenje koje rast izaziva između individua od kojih svaka želi da bude “iznad” drugih. Deviza tog društva bi mogla biti: Ono što je dobro za sve, ne vredi ništa. Bićeš poštovan samo ako želiš više od drugih.

Upravo stoga treba afirmisati inverziju, obrnutost, da bi se vodila borba protiv ideologije rasta: Dostojno tebe je samo ono što je dobro za sve. Vredi proizvoditi samo ono što ne izaziva ni privilegiju ni potcenjenost bilo koga. Možemo biti srećniji sa manje izobilja, jer u jednom društvu bez privilegija nema ni siromašnih.

Pokušajte da zamislite društvo zasnovano na takvim kriterijumima. Proizvodnja praktično neuništivih tkanina, obuće koja će trajati godinama, mašina koje se mogu lako održavati i koristiti čitav vek, sve je to naučno i tehnički moguće stvarati, kao što je slučaj i sa umnožavanjem sredstava i instalacija za javne usluge, što bi ljude oslobodilo potrebe da kupuju skupe i trošne mašine, koje gutaju toliko energije. Pretpostavite da u svakoj stambenoj zgradi postoje: dve ili tri sale za gledanje televizije, sala u kojoj se deca mogu igrati, dobro opremljena sala u kojoj svako može ponešto raditi, sala za sušenje i peglanje veša. …

Zamislite još da industrija, sa centralističkim planiranjem, ne proizvodi ništa drugo sem onoga što je stvarno neophodno. Da li je to nemoguće u tržišnoj ekonomiji? Jeste. Da li bi to izazvalo masovnu nezaposlenost? Ne bi: radna nedelja bi trajala dvadeset časova pod uslovom da se promeni sistem.

Pa to je utopija? To, međutim, može da predstavlja određeni program. Jer ta “utopija” odgovara najrazvijenim obliku socijalizma: ona odgovara društvu bez birokratije, u kojem tržište odumire, društvu u kojem ima dovoljno stvari za sve i u kojem su ljudi individualno i kolektivno slobodni da sami uobličavaju svoj život, da sami biraju ono što hoće da rade i da imaju i više od onoga što im je neophodno: društvu “u kojem će slobodan razvoj svih biti istovremeno cilj i uslov slobodnog razvoja svakog pojedinačno” – Marks dixit.

 

Andre Gorc (1982). Ekologija i politika. Beograd: Prosveta
Priprema: Katarina Antonić/Princip.info

 

[1]Les Temps moderns, mart 1974. godine.