Na Praznik rada podsetimo se da današnja industrijalizacija kapitalističke periferije i poluperiferije nije rezultat napora naših naroda ili naših nacionalnih buržoazija (čime često imaju običaj da se neopravdano hvale), već se radi isključivo o tipu industrijalizacije nametnutom od strane država centra (imperijalističkih država), kao vid restrukturacije globalne ekonomije.
Istorijski, države centra su prvo nasilno i sistematski deindustrijalizovale Globalni jug, zarad eliminacije konkurencije domaćim kapitalistima i radnicima. Primera radi, Indija je bila glavni izvoznik pamučne tkanine u Britaniju još od početka 17. veka. Visok kvalitet indijske tkanine i tada sofisticirane predilice činili su malu britansku industriju tekstila nekonkurentnom, a indijski tekstil bio je simbol prestiža u britanskim metropolama.
Britanija tada koristi kolonijalnu dominaciju da ostvari komparativnu prednost: 1. akumulacijom kapitala od kolonijalne eksploatacije inicira brži tehnološki razvoj, dok Indiji oduzima mogućnost akumulacije neophodne za razvojne investicije; 2. uvodi tarife na uvoz indijske robe; 3. preplavljuje indijska tržišta jeftinijim i manje kvalitetnim tekstilom iz lankaširskih predionica.
Do sredine 19. veka indijska industrija tekstila postala je neprofitabilna, što je uz masovnu nezaposlenost podstaklo socijalne nemire koji će se vremenom pretvoriti u borbu za nacionalnu nezavisnost. Borba za radnička prava u zemljama Globalnog juga, dakle, inicijalno je bila vrlo usko vezana za otpor kolonijalnoj dominaciji zemalja centra.
Tokom osamnaestog veka, britanski tekstil probio se i na afrička i američka tržišta. Kako M. E. Čemberlejn primećuje:
“Lankaširska i škotska tekstilna industrija izvozila je velike količine robe svih vrsta širom Afrike. Stoga, engleski radnik nije nužno prevideo sopstveni interes u tome. Ako se roba nije mogla prodati, ljudi ne bi mogli biti zaposleni. Njihova podrška imperijalizmu, koju je Engels primetio, možda nije, kako je Lenjin pretpostavio, samo rezultat lukave prevare buržoazije.”1
Udeo svetske industrijske proizvodnje koji je poticao od proizvodnje u zemljama Globalnog juga opao je sa oko 70% između 1750-1800, na 10% 1950.2 Uloga dodeljena Globalnom jugu u međunarodnoj podeli rada (drugi naziv za organizovanje globalnog kapitalizma od strane zemalja centra) bila je uloga resursa i poljoprivrednog proizvođača.
Iako je Marks smatrao da će kolonijalni kapitalizam proletarizovati kolonijalne narode3, tj. da će kolonijalisti u kolonijama graditi industriju, ispostavilo se da su gradili infrastrukturu za izvoz, dok su industriju zadržali u matici. To je dovelo i do razvoja drugačije klasne strukture u kolonijama u odnosu na evropsku , što su kasnije akcentovali marksisti iz Globalnog juga. Prema njima, malobrojni urbani proletarijat u kolonijama bio je tada privilegovan u odnosu na seljačke mase, koje jedine “nisu imale šta da izgube sem lanaca”.4
Broj industrijskih radnika na Globalnom jugu porastao je tokom reindustrijalizacije koja je sprovođena od 1975 – 1990, opet na inicijaciju Globalnog severa. Naime, svaka restrukturacija globalnog kapitalizma dešava se usled pada profitne stope, pa je alokacija sredstava za proizvodnju prema najjeftinijoj dostupnoj ceni rada bila način da se kapitalizam revitalizuje i sačuva. Neoliberalni model kapitalizma personifikovan kroz Margaret Tačer i Ronalda Regana (nominalno konzervativce) žrtvovao je deindustrijalizacijom centra jednu generaciju radnika, da bi buduće generacije dobrim delom prekvalifikovao u, grubo rečeno, kolektivni menadžment svetske ekonomije.
Specifičnost radništva Globalnog juga je u njegovom predominantno poluproleterskom karakteru, što znači da najnižu cenu rada kojoj ga podvržu ekonomije centra nadoknađuje kroz neformalni rad (sivu ekonomiju, poljoprivredne aktivnosti, šverc, itd). Ono teži da se formalizuje i time se izbori za mogućnost da zarađuje za život kroz plaćeni rad, i stekne osnovna radnička prava. Građani centra obilno su nagrađeni potrošačkim suficitom koji nastaje od prenosa vrednosti sa (polu)periferije, bilo putem repatrijacije profita od izvoza kapitala, nejednakom razmenom, i drugim mehanizmima esploatacije.5
Dodajmo i da se može povući paralela između skice koju smo ovde nacrtali i procesa kapitalističke tranzicije u Srbiji. Naime, nasilnu deindustrijalizaciju delimično samoodržive privrede 2000ih, pratila je reindustrijalizacija 2010ih, na način kojim bi se nova srpska industrija uklopila u međunarodnu podelu rada i potčinila zapadnim tržištima. Radnička prava, cena rada i odsustvo državnog vlasništva nad industrijom svrstavaju nas u red država bez kapaciteta za ozbiljan otpor daljoj imperijalističkoj eksploataciji.
Jedina industrijalizacija zemalja periferije sprovođena planski i u korist razvoja tih zemalja bila je i ostala socijalistička industrijalizacija.
M.E. Chamberlain, “Imperialism and Social Reform”, in British Imperialism in the Nineteenth Century, ed. C.C. Eldridge (London and Basingstoke: Macmillan, 1984), 148-167, at 160, 159 ↩
Patrick Karl O’Brien, “Industrialization”, in The Oxford Handbook of World History, ed. Jerry H. Bentley (Oxford: Oxford University Press, 2011), 304-324, at 309. Kada piše “industrija”, O’brajen verovatno misli na manufakturu kao formu rane industrijske proizvodnje ↩
Karl Marx and Frederick Engels, On Colonialism, articles from the New York Tribune and other writings, 1972, p. 104. ↩
Fanon, Frantz. The Wretched of the Earth. New York: Grove Press, 1968. ↩
Clelland, D. (2014) ‘The Core of the Apple: Dark Value and Degrees of Monopoly in Global Commodity Chains,’ Journal of World-Systems Research XX ↩
