Svi građani Republike Srbije bi danas, povodom Dana nezavisnosti Venecuele, našeg iskrenog prijatelja, sa posebnim poštovanjem i žarom bratske solidarnosti trebali da se sete, ne samo tradicionalne podrške Srbiji u međunarodnim institucijama, već da se sa poštovanjem setimo venecuelanskih oslobodilačkih podviga i njihovih heroja posvećenih slobodi i pravdi. Duh Oslobodioca Simona Bolivara i Komandanta Huga Čaveza Frijasa živi u svesti svakog rodoljuba Srbije i svakog slobodoljubivog čoveka u svetu, danas preopterećenim strahom od ugrožavanja mira, imperijalističkog nasilja i terorizma.
Dan nezavisnosti Venecuele, poznat i kao Sinko de Julio, obeležava se i slavi 5. jula. Označava proglašenje nezavisnosti Venecuele od španske kolonijalne vlasti 1811. godine. Bio je to nemerljiv korak u dugom i teškom procesu oslobođenja Naše Amerike, koji je označio početak borbe za nezavisnost na kontinentu.
Osvajanje nezavisnosti Venecuele, bio je politički i pravni proces koji se odvijao između 1810. i 1830. godine, sa ciljem prekidanja veza između generalnog kapetanstva Venecuele i Španskog carstva. Cilj je bio da se apsolutna monarhija zameni republikom kao oblikom vladavine u ovoj naciji.
Prvi oslobodilački pokreti za nezavisnost u Venecueli pojavili su se krajem 18. veka, kao i stvaranje patriotskog društva koje su predvodili Simon Bolivar i Fransisko de Miranda. Bili su to ključni događaji za osamostaljivanje Venecuele od španske krune.
Relevantni presedan bio je održavanje Gradskog veća Karakasa 19. aprila 1810. godine, koje je primoralo španskog guvernera i general-kapetana, Visentea Emparana, da podnese ostavku. Tada je i formalno nastala Prva republika.
Nakon toga, 2. marta 1811. godine, raspisan je poziv za izbor Nacionalnog ustavotvornog kongresa, sa predstavnicima 7 provincija Generalnog kapetanstva Venecuele: Karakasa, Kumane, Barinasa, Margarite, Barselone, Meride i Truhilja.
5. jula 1811. godine, Kongres je proglasio apsolutnu nezavisnost Venecuele, proglasivši novu naciju nazvanu Američka konfederacija Venecuele novom državom, sastavljenom od sedam provincija koje su propadale bivšem generalnom kapetanu zemlje. Potpisan je Zakon o deklaraciji nezavisnosti, čime je Venecuela postala prva španska kolonija u Južnoj Americi koja je proglasila nezavisnost.
Dan nezavisnosti Venecuele je nacionalni praznik u toj zemlji. Proslavlja se paradama, građanskim događajima, govorima i drugim komemorativnim aktivnostima širom zemlje.
Uz stratešku saradnju hegemonističke moći „kolektivnog Zapada“ i njihovih medija, portparoli Bele kuće i američkog Kongresa nastoje da u svetskom javnom mnjenju pozicioniraju scenario navodne „neuspele države“ Bolivarske Republike Venecuele. Iza takvih ocena, sankcija i pokušaja izvođenja obojenih revolucija, globalni imperator prikriva svoje stvarne kolonizatorske ambicije, invazije i pljačke prirodnih resursa Venecuele.
Vlada Sjedinjenih Država se ne miri sa činjenicom da je venecuelanski narod osvojio svoju nezavisnost, svoju slobodu i svoj suverenitet, da je Komandant Ugo Čavez, odzvonivši kraj vazalnom statusu zemlje 1998.g., otpočeo revolucionarni proces gradnje socijalističkog društva, ne mareći za doktrinu Monroa, unipolarizam, „kraj istorije“, „večni kapitalizam“ i sveukupni osećaj trijumfalizma novog svetskog poretka.
Čavez pripada plejadi pokretača otpora imperijalizmu širom sveta, među kojima je i srpski predsednik Slobodan Milošević, otet, utamničen i ubijen u haškom kazamatu. Srpski narod je dolazak Čaveza doživeo kao magični trenutak dolaska “čoveka iz naroda”, patriote i objedinitelja višenacionalne zajednice, koji je bio svestan da sem ekonomskih interesa postoji i veći, uzvišeni cilj koji pokreće narod na odbranu sopstvene otadžbine. Njegov marš ka slobodi ujedinio je globalistansku elitu, pretvorivši Venecuelu i Čaveza u TARGET (metu), što je koincidiralo sa sudbinom srpskog naroda i predsednika Slobodana Miloševića, čija je odluka da vodi nezavisnu politiku pretvorila 1999. godine svaku tačku Srbije, svako ljudsko biće, kuću, most u TARGET. Gradeći Srbiju na ruinama razorene Jugoslavije, Milošević je – kao i Čavez – insistirao na tome da država pripada svim narodima koji u njoj žive, što je remetilo medijsku sliku o „okorelom nacionalisti“, unapred osuđenom na smrt.
Venecuela Nikolasa Madura je danas na isti način targetirana od globalističke elite. Sa crnim majicama i crvenim maramama na čelu i prepoznatljivim simbolima srpske verzije „Otpora“ od 5. oktobra 2000-te, protivnici Venecuele Madura i Čaveza, neumorno pokušavaju da održavaju nerede, zauzmu ulice Karakasa i osvoje državne institucije.
Venecuelanski narod, na tegobnom putu osvajanja slobode, ima svoje lučonoše – od Bolivara do Čaveza – koji su svoje živote stavili u zalog za izgradnju društva slobode i socijalne pravde. Revolucionarno nasleđe Uga čaveza je pokazalo svoju otpornost. Na tom putu se nalazi plejada heroja zaustavljenih u trenutku kad je nezavisnost bila na domak, a njihova imena – upisana u mapu venecuelanskog marša ka slobodi – biće s nama i ovog 5. jula kao memento da borba nikad ne sme prestati.
Državno rukovodstvo na čelu sa predsednikom Nikolasom Madurom potvrđuje svoju posvećenost idealima nezavisnosti, pravde, jedinstva, kao i odgovornu ulogu vernog tumača istinskog duha Oslobodioca Simona Bolivara i komandanta Huga Čaveza Frijasa.
Dan nezavisnosti Venecuele je praznik slavne hrabrosti i odlučnosti venecuelanskog naroda u borbi za slobodu, jedinstvo i suverenitet.
Ratko Krsmanović
