U globalnom poretku u kojem se znanje sve češće proizvodi kroz brojke, liste i indekse, pojam „korupcije“ zauzima centralno mesto u moralnoj geografiji savremenog sveta. Svake godine međunarodne organizacije objavljuju rang liste zemalja prema stepenu njihove „korumpiranosti“, stvarajući mapu koja naizgled objektivno prikazuje gde vlada „poštenje“ a gde „nepoštenje“. Međutim, posmatrano iz perspektive teorije svetskog sistema, ovakvi indikatori ne predstavljaju neutralne instrumente merenja, već alatke reprodukcije globalne hijerarhije između jezgra, poluperiferije i periferije.
Imanuel Volerstin je isticao da svet-sistem ne funkcioniše samo kroz ekonomsku eksploataciju, već i kroz hegemoniju značenja to jest kroz načine na koje se definišu kriterijumi „razvijenosti“, „demokratije“ ili „moralnosti“. Indeksi korupcije upravo su jedan od savremenih mehanizama takve simboličke dominacije. Oni oblikuju predstavu o moralnom poretku sveta, gde su zapadne zemlje prikazane kao uzori institucionalne čistoće, dok se ostatak sveta pojavljuje kao prostor „devijacije“. Na taj način, pojam korupcije postaje deo diskurzivnog aparata kojim centar sveta legitimiše sopstvenu normativnu poziciju, dok istovremeno delegitimiše političke i ekonomske prakse periferije. U tom smislu, merenje korupcije nije samo tehnički čin, već politički i ideološki gest.
Kada „majka” svih istraživanja korupcije, Transparency International (TI)1, svake godine objavi svoj Indeks percepcije korupcije, on ne meri samo nivo mita u administraciji, niti isključivo poverenje tržišta u institucije. U stvarnosti, taj indeks postaje simbolički alat za upravljanje globalnim moralnim poretkom. Zapadni kapital ne izbegava zemlje koje su nisko rangirane već naprotiv, upravo u tim zemljama često ostvaruje najveći stepen uticaja. Tamo gde je institucionalni okvir po njihovim merilima slab, gde su elite politički zavisne i gde je pojam „reforme“ stalno na stolu, kapital ulazi lakše, pod povoljnijim uslovima i uz manju odgovornost.
Dakle, ono što se na prvi pogled čini kao empirijska, gotovo tehnička analiza, zapravo je proizvod globalne epistemologije moći. Mapa korupcije je donekle i mapa svetskog sistema. Ona ne prikazuje gde se više ili manje krade, već gde se odlučuje o tome šta se uopšte računa kao krađa.
Najveći globalni uticaj u istraživanjima korupcije ima gorepomenuta organizacija Transparency International (TI). Osnovana je 1993. godine u Berlinu, u trenutku kada je liberalni trijumfalizam Zapada proglasio kraj Hladnog rata i početak „globalne transparentnosti“. Njeni osnivači, bivši funkcioneri Svetske banke i zapadne diplomate, postavili su sebi zadatak da razviju globalni sistem za praćenje i borbu protiv korupcije. U to vreme, korupcija je u međunarodnim odnosima počela da se nameće kao strukturna prepreka razvoju tržišne demokratije, naročito u postsocijalističkim i zemljama globalnog Juga. Po završetku Hladnog rata, Zapadu je bilo neophodno da integriše postsocijalistički svet i bivše nesvrstane zemlje u novi ekonomski poredak, zasnovan na liberalnom tržištu, privatizaciji i slobodnoj trgovini. Međutim, te države, od Istočne Evrope do Afrike i Latinske Amerike, imale su sopstvene društvene modele, ekonomske resurse i oblike organizacije koji su u mnogim slučajevima bili samodovoljni. Industrijski kapaciteti, jaka javna preduzeća i sistemi društvene solidarnosti činili su ih delimično nezavisnim od zapadnog kapitala. Da bi taj otpor bio savladan, bilo je neophodno proizvesti narativ o unutrašnjoj „pokvarenosti“ tih društava, o njihovoj „neefikasnosti“, „moralnom padu“ i „nesposobnosti da se samostalno razvijaju“.
Diskurs o korupciji postao je jedan od mnogih alata za takvu operaciju. Kroz njega je Zapad mogao da predstavi ekonomsku liberalnu transformaciju kao moralni projekat, a privatizaciju kao lek protiv moralne i institucionalne bolesti. Poruka je bila jednostavna: vi ne možete dalje sami, jer ste korumpirani. Samim tim, bilo je legitimno da spoljašnje sile, međunarodne finansijske institucije, konsultantske firme i nevladine organizacije preuzmu ulogu učitelja. Tako su se u ime „borbe protiv korupcije“ sprovodile duboke strukturne reforme, koje su u praksi značile otvaranje domaćih tržišta, pljačkašku privatizaciju ključnih resursa i političko disciplinovanje elita. Paradoksalno, upravo su te reforme proizvele još dublje oblike stvarne korupcije, ne one koja se ogleda u sitnim mitoima i zapošljavanjima preko veze, već u sistemskoj zavisnosti čitavih država od interesa spoljašnjih centara moći.
U postsocijalističkim društvima formirale su se nove domaće elite, čiji legitimitet i opstanak zavisi od volje međunarodnih finansijskih institucija, ambasada i stranih investitora. Umesto da korupciju smanji, „reformski“ proces ju je preusmerio naviše, u slojeve vlasti u kojima se odlučuje o kreditima, koncesijama, tenderima i strateškim partnerstvima. Problem je u tome što se ovaj oblik zavisnosti na periferiji nikada ne prepoznaje kao korupcija. Naprotiv, on se prikazuje kao oblik „modernizacije“ ili „evropskih integracija“.
Istovremeno, društvima se kao presudni moralni problem podmeće jako šturo viđenje korupcije u vidu mita na šalteru, lekarskih poklona ili zapošljavanja preko veze, dok se strukturalna korupcija, ona koja proizlazi iz odnosa zavisnosti između centra i periferije, sistematski naturalizuje. Tako se diskurs o korupciji pretvara u pedagoški instrument kojim se periferiji stalno ponavlja da je sama sebi najveći problem. Sa druge strane se globalni tokovi novca i interesa, u čijem središtu nastaje stvarna korupcija iz koje sve dalje proiziloazi, izmiče svakoj političkoj raspravi.
Zanimljivo je da je najpoznatiji proizvod organizacije Transparency International (TI), Indeks percepcije korupcije (Corruption Perceptions Index, CPI) koji je uveden 1995. godine. Uprkos tehničkom jeziku kojim se predstavlja, moramo znati da u istraživanjima CPI ne meri stvarne slučajeve korupcije, već percepciju korupcije! Dakle, sva redom istraživanja korupcije koja nam se plasiraju u medijima predstavljaju „utisak“ o tome koliko je neka zemlja korumpirana, a ne koliko je korupcije u njoj zaista prisutno. Radi se o krajnje subjektivnoj metodologiji istraživanja. Ti utisci se prikupljaju od ograničenog broja ispitanika, najčešće menadžera, investitora, analitičara i eksperata povezanih sa međunarodnim institucijama. Drugim rečima, korupcija se mahom meri iz ugla poslovnih zapadnih elita, čime indeks postaje odraz globalnog ekonomskog pogleda na neku državu.
Ova organizacija ima svoje ogranke u oko sto država sveta. Između ostalog i u Srbiji. Naš lokalni ogranak je Transparency Serbia (Transparentnost Srbije)2, a osnovana je 2002 godine. Formalno funkcioniše kao mreža „ravnopravnih“ nacionalnih organizacija, ali njegova unutrašnja struktura u velikoj meri odražava logiku svetskog sistema. U središtu se nalazi Međunarodni sekretarijat u Berlinu, koji oblikuje metodologiju, jezik i ideološke smernice delovanja. Upravo tu se definišu kriterijumi po kojima se korupcija meri i vrednuje, kao i okviri globalnih kampanja. Nacionalni ogranci, iako formalno nezavisni, u praksi funkcionišu kao implementacioni čvorovi jedne centralizovane epistemološke matrice. Ova organizacija u svojoj strategiji3 za Srbiju u periodu 2022-2030 otvoreno navodi „da će se najverovatnije u svom finansiranju dominantno oslanjati na podršku međunarodnih donatorskih institucija.“ Dakle međunarodne institucije finansiraju borbu protiv korupcije u Srbiji.
Drugim rečima, znanje o korupciji teče iz centra ka periferiji. Lokalni ogranci nemaju moć da redefinišu metodološke ili teorijske pretpostavke istraživanja i njihova uloga svodi se na prikupljanje podataka, popularizaciju kampanja i posredovanje između centralnih narativa i lokalne javnosti. Tako, na primer, Transparency International Srbija ne odlučuje o načinu na koji će se izračunavati Indeks percepcije korupcije, niti o kriterijumima prema kojima se ocenjuje institucionalna efikasnost. Umesto toga, lokalni ogranci deluju unutar gotovog diskurzivnog okvira koji dolazi iz Berlina, a čije su teorijske i ideološke pretpostavke oblikovane u zapadnoevropskom političkom kontekstu. Zanimljivo je pomenuti da ova organizacija svoj ogranak nema u Kini a u Rusiji i Belorusiji je označena kao „nepoželjna“.
Raspored koji nam ova istraživanja daju nije slučajan: on odgovara strukturi svetskog sistema, u kojoj zapadne zemlje predstavljaju sebe kao centar znanja i moralne legitimnosti, dok ostatak sveta zauzima poziciju objekta merenja.
Takav pristup ima nekoliko posledica. Prvo, zemlje koje su bliže ekonomskom jezgru svetskog sistema gotovo uvek dobijaju najbolje ocene, jer njihovi institucionalni modeli i normativni okviri čine osnovu kriterijuma samog merenja. Drugo, zemlje poluperiferije i periferije, koje funkcionišu u drugačijim političkim, kulturnim i ekonomskim kontekstima, po pravilu bivaju niže rangirane, ne nužno zato što su „više korumpirane“, već zato što se njihovi oblici društvene interakcije, političke razmene ili neformalnih mreža ne uklapaju u zapadni ideal „transparentnosti“. Prema njihovom istraživanju4 korupcije iz 2024. godine „najmanje korumpirani“ su Nemačka, Finska, Singapur, Luksemburg itd. Sa druge strane „najviše korupmirani“ i na dnu njihove liste su Južni Sudan, Somalija, Venecuela, Sirija. Bliže dnu su takođe i Rusija, Kina, Severna Koreja, Iran, Bolivija, BiH, Srbija. Zanimljivo da su Albanija i tzv. Kosovo na ovoj listi iznad Srbije. U bogatim državama jezgra, mnogi oblici koji bi u postsocijalističkim ili zemljama globalnog Juga bili percipirani kao korupcija, u Nemačkoj ili Finskoj se često tretiraju legalnim, institucionalizovanim ili normativno regulisanim praksama. Na primer lobiranje i politički uticaj kompanija u EU se legalno reguliše kroz registre lobista, dok se u drugim državama slične aktivnosti vide kao netransparentno povezivanje politike i kapitala. Treba reći i da nizak indeks korupcije u zapadnim državama poput Nemačke, nije razlog njihove ekonomske snage ili „uređenosti“ društva. Realnost je mnogo složenija, te države su decenijama imale koristi od istorijskih prednosti, kolonijalnih i trgovinskih tokova, industrijske akumulacije i centralne pozicije u svetskom ekonomskom sistemu gde su iskorišćavale resurse država periferije.
Od sredine 1990-ih, kada se prvi put pojavio CPI, tema korupcije postala je globalni moralni marker: znak društvene patologije, ali i legitimni instrument spoljnopolitičkog pritiska. Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska unija redovno koriste rezultate ovih istraživanja kao orijentir za procenu „institucionalne stabilnosti“ i uslovljavanje kredita, pomoći ili procesa pristupanja Evropskoj uniji.
Ta transformacija korupcije u globalnu političku temu dovela je do toga da ona postane i jezik različitih protesta. Poziv na borbu protiv korupcije u poslednjim godinama postao je univerzalni slogan nezadovoljstva, prepoznatljiv u najrazličitijim ideološkim kontekstima. U tom smislu, korupcija (i to njeno vrlo usko razumevanje) se nametnula kao pra-pitanje legitimnosti vlasti, moralni simbol kroz koji građani artikulišu osećaj nepravde, dok istovremeno globalni akteri taj isti simbol koriste da bi disciplinovali države koje odstupaju od dominantnog zapadnog modela. Paradoks je u tome što korupcija istovremeno predstavlja i instrument moći i izraz otpora. U rukama međunarodnih organizacija, ona je sredstvo pritiska i kontrole, u rukama „neposlušnih“ građana, postaje još jedna parola za promenu. U oba slučaja, njeno značenje oblikuje se unutar istog zapadnog diskursa, onog koji namerno pretpostavlja da je transparentnost od suštinskog značaja za naše društvo.
Zaključno treba napomenuti i da ova organizacija i istraživanja korupcije koja plasira širom sveta pa i kod nas nisu skroz bez kritika. Postoji nemali broj naučnih istraživanja u kojima su se profesori bavili ovom temom naglašavajući problematičnost korišćenja percepcijskih indeksa kao alata za merenje složenih društvenih fenomena poput korupcije. Čak i jedan od tekstova5 objavljenih za Foreign Policy ukazuje na to da CPI može doprineti stvaranju pogrešnih percepcija o stvarnom stanju u zemljama koje se nalaze na dnu liste, često zanemarujući specifične političke i ekonomske kontekste tih društava. Ovaj autor naglašava elitistički pristup CPI-a jer većina anketa uključuje međunarodne eksperte ili poslovne lidere, što rezultuje homogenim i uskim pogledom na ovaj društveni problem. Slični su zaključci i jednog naučnog rada6 naslovljenog „A critique on the Corruption Perceptions Index: An interdisciplinary approach” gde dva profesora naglašavaju kao ključni nedostatak neutemeljenu pretpostavku da su svi izvori podataka jednako važni i nezavisni, što nije tačno. Različiti izvori od kojih se podaci dobijaju imaju različit uticaj na indeks i međusobno su povezani, što ozbiljno dovodi u pitanje validnost CPI-a. Potom, u radu7 “The Politics of Perception: Use and Abuse of Transparency International’s Approach to Measuring Corruption” autori istražuju kako je indeks korpucije korišćen u političke svrhe te nije uvek doprinosio borbi protiv korupcije.
Mnogi istraživači primećuju da je korupcija u svojim najrazličitijim oblicima kao društveni fenomen postojala oduvek, u svim društvima i političkim sistemima na svoj način, ali da je tek tokom devedesetih postala globalna tema od „međunarodnog značaja“. Taj nagli porast interesovanja za korupciju, naročito među zapadnim međunarodnim organizacijama i finansijskim institucijama, ne može se posmatrati odvojeno od šireg političkog i ekonomskog konteksta. Nakon kraja Hladnog rata, kada su tržišni i liberalno-demokratski modeli proglašeni univerzalnim idealima, Zapad je kroz diskurs o korupciji nametnuo novu normativnu matricu „dobrog upravljanja“. U tom okviru, korupcija je periferiji predstavljena ne samo kao moralni, već i kao razvojni problem to jest prepreka za tržišne reforme, investicije i međunarodnu saradnju. Tako je borba protiv korupcije postala svojevrsno političko oruđe i deo šireg paketa ideoloških i ekonomskih pritisaka na zemlje globalnog juga i tranzicione ekonomije. Paradoksalno, upravo u tom trenutku kada je korupcija postala navodno „merljiva“ i vidljiva kroz indekse i rang-liste, izgubila je mnogo od svog stvarnog društvenog značenja i kompleksnosti.
Katarina Antonić
https://www.transparency.org/en/ ↩
https://www.transparentnost.org.rs/sr/ ↩
https://www.transparentnost.org.rs/images/Strateski%20okvir%20za%20period%202022-2030.pdf ↩
https://www.transparency.org/en/cpi/2024 ↩
https://www.cgdev.org/blog/corrupting-perceptions-why-transparency-international%E2%80%99s-flagship-corruption-index-falls-short ↩
https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0038012118301411 ↩
https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0147596718302087 ↩
