15. oktobra 1968. godine vlada Jamajke zabranila je povratak Volteru Rodniju, mladom i harizmatičnom profesoru sa Univerziteta Zapadne Indije u Kingstonu. U tom trenutku Rodni je bio u Kanadi, gde je prisustvovao konferenciji o crnačkoj moći. Iako rođen u Gvajani, Rodni Jamajci nije bio stranac — tu je diplomirao 1963. godine, a pet godina kasnije vratio se kao predavač nakon postdiplomskih studija u Engleskoj i kratkog rada u Tanzaniji.
Njegov drugi boravak na ostrvu trajao je svega devet meseci, ali je bio buran i ostavio dubok trag. Zabrana njegovog povratka izazvala je talas protesta i nereda koji su potresli glavni grad Kingston — što je bio jasan znak koliko je snažno njegovo prisustvo odjeknulo, i na univerzitetu i u društvu.
Sjedinjene Američke Države, koje su tada pomno pratile dešavanja u regionu, odmah su se zainteresovale za ono što je postalo poznato kao „Rodnijeva afera“. U trenutku kada su se kod kuće suočavale s pokretom Crne moći, američke vlasti u Karibima su u Rodniju videle odjek iste „pretnje“. Njihova ambasada u Kingstonu pažljivo je pratila događaje, sarađujući sa jamajčanskom vladom u pokušajima da obuzda rastuće pokrete crnačke svesti i levih ideja.
Danas, zahvaljujući ranije neobjavljenim američkim dokumentima, znamo mnogo više o tom periodu. Iz njih se vidi da je jamajčanska policija mesecima pre zabrane nadzirala Rodnija i njegove kontakte, a dobijene informacije delila s američkom ambasadom. Ti izveštaji otkrivaju i unutrašnju dinamiku jamajčanske vlasti — i zašto je baš tada odlučila da reaguje.
Rodni je već ranije bio poznat obaveštajnim službama, još od studentskih dana na Univerzitetu Zapadne Indije. Njegov dosije opisivao ga je kao „ubeđenog komunistu sa prokastrovskim uverenjima, koji se kasnije zainteresovao za crnačku moć“. Ta kombinacija levičarskog radikalizma i antikolonijalne svesti bila je, za vlasti, eksplozivna.
Po povratku na Jamajku, Rodni nije gubio vreme. Ubrzo se povezao s grupom mladih intelektualaca i političkih aktivista, koje je sam nazivao „reakcionarnim momcima“. Obaveštajni izveštaji navode da su svi članovi te grupe već imali „negativne bezbednosne dosijee“. Rodni je, kako piše u tim dokumentima, želeo da se pripremi za „predstojeću borbu“.
Iako su mu savetovali da se priključi opozicionoj Narodnoj nacionalnoj partiji (PNP) ili „Grupi za novi svet“ — levičarskom krugu intelektualaca koji je delovao širom Kariba — Rodni je odbio obe ideje. Smatrao je da je PNP previše kompromisna, a „Grupa“ previše akademska i udaljena od naroda. Umesto toga, odlučio je da se okrene direktno običnim ljudima: radnicima, mladima, i naročito Rastafarijancima, koje je video kao istinske glasove potlačenih.
Pored Rastafarijanaca, Rodni se zbližio i s gradskom omladinom, pa čak i s nekim omladinskim bandama, kao i s verskim pokretom koji je predvodio karizmatični propovednik Klaudije Henri — čovek koji je već imao istoriju sukoba s vlašću.
Rodnijev plan bio je ambiciozan: da poveže sve te raznolike društvene slojeve i stvori široki front Crne moći na Jamajci. U izveštajima tajnih službi zapisano je da je „pokazivao veliko interesovanje za osnivanje Pokreta crnačke moći (BPM) i pokušavao da formira njegove ogranke na Univerzitetu i u Kingstonu“.
Bio je to pokušaj da se pokrene nova vrsta političke energije — one koja dolazi odozdo, iz naroda. Upravo to je vlastima izgledalo najopasnije.
Ideje koje su uzdrmale Jamajku
Na jednom istraživačkom skupu na Univerzitetu Zapadne Indije, Volter Rodni je, prema tadašnjim izveštajima, jasno izložio četiri glavna cilja pokreta Crne moći:
- podizanje svesti o crnačkom identitetu,
- mobilizacija crnaca da „deluju u sopstvenom interesu“,
- odbacivanje „belog kulturnog imperijalizma“, i
- uspostavljanje „vladavine crnaca u crnačkom društvu“.
Rodni je, pritom, otvoreno zahtevao „potpuni raskid s kapitalističkim sistemom“ i odbacio službeni jamajčanski moto „od mnogih, jedan narod“. Po njegovom mišljenju, Jamajka nije multirasna zajednica, već zemlja u kojoj većinu čine crnci – i, kako je govorio, „crnci bi trebalo da budu ti koji njome upravljaju“. Zaključio je da se ovi ciljevi mogu ostvariti jedino revolucionarnim putem, dodajući da „nijedna revolucija nikada nije prošla bez borbe i nasilja“.
Pokret Crne moći, u čijem je središtu bio Rodni, obuhvatao je široku mrežu grupa i pojedinaca unutar i izvan univerziteta: rastafarijance, gradsku omladinu, verske pokrete, studente i disidentske intelektualce. Ono što je u toj mreži nedostajalo bio je organizovani radnički pokret. Taj deo društva, koji je obuhvatao neke od najstabilnijih i bolje plaćenih slojeva radničke klase, bio je čvrsto povezan sa sindikatima koji su podržavali dve glavne političke stranke i činili temelj njihovih organizacionih struktura. U meri u kojoj je postkolonijalni poredak doneo ikakve „koristi“, sindikalci su bili među onima koji su od toga dosta profitirali.
Nasuprot tome, pokret Crne moći izražavao je glas onih koji su od formalne dekolonizacije (od 1962.) imali najmanje koristi — ili nikakve. To su bili mladi iz gradskih siromašnih naselja, studenti i radikalni intelektualci. Na Jamajci su im se pridružili rastafarijanci i sledbenici verskih vođa koji su se otvoreno suprotstavljali vlasti. Posmatrano u širem kontekstu, Crna moć bila je deo svetskog pokreta tzv. „Nove levice“. Gotovo svuda u svetu, organizovani rad ostao je stub „Stare levice“, iz koje je Nova levica i potekla, ali se prema njoj postavila i kao ideološki i organizacioni protivnik.
Pod budnim okom službi
U avgustu 1968. godine, jamajčanske obaveštajne službe sastavile su izveštaj o Rodnijevim aktivnostima od njegovog povratka na ostrvo u januaru te godine. Zaključile su da njegovo delovanje pokazuje „istoriju subverzivnih aktivnosti, agitacije, širenja ideja pokreta Crne moći i propagande komunizma i nasilja“. Ipak, smatrale su da on „ne predstavlja neposrednu pretnju unutrašnjoj bezbednosti“. Međutim, njegova sposobnost da povezuje nezadovoljne slojeve društva nosila je u sebi potencijal buduće opasnosti: „potencijalno je opasan jer bi mogao uspeti da ujedini različite nezadovoljne elemente na Jamajci.“
Jamajčanske obaveštajne službe i političari kojima su služile plašili su se te mogućnosti. Smatrali su, s razlogom, da je Rodni ključna karika u stvaranju šireg pokreta Crne moći. Ono što je taj pokret činilo specifičnim na Jamajci bila je njegova razuđenost. Nije postojao jedinstven centar koji bi okupljao sve te različite grupe i pravce. Jamajka se po tome razlikovala od drugih zemalja u kojima je Crna moć imala jači uticaj.
U Sjedinjenim Državama, na primer, Partija Crnih Pantera bila je centrala organizovanih pokreta Crne moći, dok su u Južnoj Africi i Trinidadu postojali nacionalni komiteti koji su imali sličnu ulogu. Na Jamajci, međutim, rastafarijanci, verske zajednice okupljene oko propovednika Klaudija Henrija, gradska omladina, studenti i intelektualci delovali su nepovezano, bez zajedničkog plana ili rukovodstva.
Rodni je gotovo sam stajao u središtu tog razuđenog pokreta i predstavljao jedinu tačku koja mu je davala izvesnu povezanost i smisao. On je, više nego bilo ko drugi, simbolizovao mogućnost stvaranja jedinstvenog fronta Crne moći. Nije čudo što su se obaveštajci plašili da bi „mogao uspeti da okupi različite nezadovoljne slojeve društva na Jamajci“. Zaista, on je bio potencijalna pretnja sistemu koji su nastojali da očuvaju — iako ne onakva kakvom su ga oni zamišljali.
U septembru 1968. godine, mesec dana posle prvog izveštaja, obaveštajne službe ažurirale su njegov dosije. Ono što je ranije opisivano kao „potencijalna opasnost“, sada je, prema njihovim rečima, počelo da se ostvaruje. „Već neko vreme“, pisalo je u dopuni, „preporučujemo deportaciju Rodnija zbog njegovih subverzivnih aktivnosti“, a njegovo „zloglasno ponašanje“ se, navodno, nastavilo. Zabeleženo je da je „održavao bliske kontakte“ sa propovednikom Klaudijem Henrijem, delio s njim raspored događaja na univerzitetu i prihvatao da govori u njegovim crkvama tokom godine.
Najvažniji i najalarmantniji dodatak Rodnijevom obaveštajnom dosijeu između avgusta i septembra 1968. godine bila je tvrdnja da je postao pretnja – turističkoj privredi! Obaveštajne službe su, navodno, „dobijale informacije da je Rodni bio u kontaktu sa rastafarijancima u oblasti Montego Beja i da pokušava da ih podstakne da napadnu turiste u decembru, na početku glavne turističke sezone.“
Kao da su želeli da deluju objektivno, obaveštajci su odmah zatim dodali: „problematično je da li bi Rodni bio uspešan“ u takvom poduhvatu. Zaista – problematično. Samo mesec dana ranije ista grupa ljudi tvrdila je da su Rodnijevi pokušaji da pridobije rastafarijance bili neuspešni. Iako su, kako su naveli, prema njemu gajili „poštovanje koje se duguje učenom čoveku“, dredovi „nisu bili spremni da ga prihvate kao vođu“.
Ali čuvari bezbednosti Jamajke nisu morali da brinu o doslednosti. Kao i obaveštajne službe svuda u svetu, njihove tvrdnje nisu morale da izdrže teret dokaza. Dovoljno je bilo da zadovolje svoje političke nadređene. Sama pomisao da je ugrožena turistička privreda – „belo zlato“ Jamajke – bila je dovoljna da izazove uzbunu. Već i sama tvrdnja da Rodni, zajedno sa prezrenim dredovima, predstavlja pretnju turističkoj industriji, koja je tada, kao i danas, bila svetinja jamajčanske privrede, bila je dovoljna da pokrene političare na akciju, iako su špijuni sami potkopavali sopstvene tvrdnje dok su ih iznosili.
Čak ni američka ambasada nije bila impresionirana kvalitetom tih informacija. Iako su oštro kritikovali „slabe i neefikasne grupe agitatora“, među kojima su bili „pristalice crne moći i druge rasističke, marksističke i antiestablišmentske“ struje povezane s Rodnijem, američki diplomati su ocenili da su jamajčanske obaveštajne službe previše revnosne i pristrasne. U svom izveštaju Vašingtonu, ambasada je navela da su šefovi obaveštajnih službi „skloni da pritiskaju vladu da preduzme represivne i uznemirujuće mere“ – poput deportacija, hapšenja i policijskih racija – „čak i kada je osnova za hapšenje nejasna ili bi mogla izazvati neodobravanje javnosti.“
U stvarnosti, odnos između „proizvođača“ i „korisnika“ obaveštajnih informacija na Jamajci bio je složeniji nego što se činilo. Šefovi obaveštajnih službi, iako su možda imali svoje motive, umeli su da plasiraju upravo one „podatke“ za koje su znali da političari žele da ih čuju. Ojačani izveštajem o navodnoj pretnji turizmu, političari su se osetili ovlašćenima – makar politički, ako ne i pravno – da reaguju. Taj potez bio je svojevrsni preventivni udarac protiv rastućeg pokreta Crne moći, s ciljem da se preseče lanac povezivanja koji je Rodni pokušavao da stvori.
Volter Rodni – persona non grata
Kabinet se 14. oktobra sastao iza zatvorenih vrata i doneo odluku koja će odjeknuti širom ostrva – Voltera Rodnija proglasili su personom non grata. Odluka je stigla sporo, gotovo nevoljno, iako su obaveštajni izveštaji na koje su se ministri pozivali kružili već nedeljama. Teško je reći da je to bila stvar neznanja ili tromosti; pre će biti da se čekao pravi politički trenutak. Jer, optužba je bila teška: prema rečima ministra pravde, „nikada u istoriji moderne Jamajke nije postojao čovek koji je predstavljao veću pretnju bezbednosti zemlje od Rodnija.“
Da su zaista verovali u tu procenu, teško da bi čekali dve nedelje. Ako je Rodni zaista podsticao nasilje i predstavljao opasnost po stub nacionalne ekonomije – turizam – reakcija bi morala biti brza, gotovo instinktivna. Ali ništa od toga se nije dogodilo. Delovalo je kao da su ministri više reagovali na političku paniku nego na konkretan dokaz.
A onda je došao dan zabrane — i kampus Univerziteta Zapadne Indije eksplodirao je u gnev. Studenti su, u naletu besa i solidarnosti, organizovali autobuse i kamione kako bi sledećeg dana krenuli u protest ispred kancelarija premijera i ministra unutrašnjih poslova. Vozila, međutim, nikada nisu stigla. Vlasti su ih, čini se, zadržale, a studenti su odgovornost jasno uperili ka vladi. Policija je ubrzo reagovala — pendrecima i suzavcem. Demonstranti su se povukli nazad na kampus, ali plamen protesta više nije bilo moguće ugasiti.
Jer, ono što je počelo kao studentski bunt ubrzo je preraslo u nešto mnogo veće. Na ulice su izašli i građani Kingstona — gradska omladina, radnici, simpatizeri rastafarijanskog pokreta. Američki diplomatski izveštaji iz tog perioda zabeležili su upečatljiv kontrast između dve grupe demonstranata: jedne, uredne i artikulisane, i druge, sirove i besne. Ipak, upravo ta neobična kombinacija predstavljala je savez koji je Rodni godinama pokušavao da stvori — spoj obrazovanih i potlačenih, kampusa i ulice.
Studenti su u prvim redovima nosili crvene akademske toge i improvizovane antivladine transparente. Njihova energija bila je buntovna, ali dostojanstvena. Ipak, kada su ih isprovocirale pristalice provladinog Industrijskog sindikata Bustamante, mir se raspao — i u vazduhu su poletele kamenice. Bio je to simboličan trenutak: sukob dve Jamajke, one koja se borila za promenu i one koja je branila poredak.
Nema Rodnija, nema ksenofobije
Pošto su se studenti povukli, stanovnici grada su marširali u sam centar Kingstona, trgovački, finansijski i diplomatski epicentar zemlje. Bilo kakva disciplina koju su ranije pokazivali nestala je, a uredne formacije ustupile su mesto bučnoj i rasplamsaloj neslozi. Demonstracije su se ubrzo pretvorile u besnu gomilu, a građanski bunt u otvoreni revolt.
Naoružani kamenjem, Molotovljevim koktelima od flaša sode i benzina i drugim projektilima, izgrednici su lutali kroz poslovni kvart. Posebno su se koncentrisali na simbole međunarodnog kapitala – banke, osiguravajuće kuće, naftne kompanije. Neki su svoj gnev usmerili prema lokalnoj trgovačkoj klasi, razbijajući izloge i pljačkajući robu, dok su drugi palili gradske autobuse u privatnom vlasništvu, koji su već prethodno podigli cene karata.
Neki od izgrednika ciljali su i na automobile u kojima su se nalazili imućni pojedinci – vozila koja su, prema američkim zvaničnicima, bila „statusni simboli onoga što se smatra boljim životom“. Među žrtvama bilo je i nekoliko službenika američke ambasade, čiji su automobili pretrpeli znatna oštećenja kamenjem, dok su sami preživeli sa površinskim povredama.
Američki zvaničnici smatrali su da je ustanak nastao spontano. Nisu našli dokaze da su u njemu učestvovale disidentske ili subverzivne organizacije. Jamajčanska vlada i vladajuća klasa mislile su drugačije. Jednoglasno su proglasili da je deo pobune potekao od stranaca i njihovih unutrašnjih saveznika. Političari i komentatori beskompromisno su osuđivali obe grupe, ali najveće negodovanje bilo je rezervisano za strane agitatorske elemente, među kojima su mnogi dolazili iz drugih delova Kariba – „malih ostrvljana“, u šta su, očigledno, uključeni i stanovnici Gvajane na južnoameričkom kopnu.
Institucionalno, ksenofobija se posebno usmeravala ka Univerzitetu Zapadne Indije, koji je doveo najviše stranaca na Jamajku. Pozivi da se uklone strani studenti i da se „jamajkanizuje“ UWI počeli su na samom vrhu političke piramide, predvođeni premijerom H. L. Širerom i šefom vladajuće Jamajčanske laburističke partije.
Oštre anti-strane, ili preciznije anti-karipske i anti-UWI izjave, izazvale su zabrinutost američkih diplomata. Upozorili su Vašington da kriza narušava „tanku nit stabilnosti sa koje visi Damoklov mač nereda i revolucije, ili, možda, desničarske reakcije“.
Da li se zvanična opozicija takođe plašila eskalacije, bilo je teško reći. Narodna nacionalna partija (PNP) generalno je osuđivala šovinizam vlade i njenih pristalica, ali su u suštini uglavnom podržavali režim. Jedan parlamentarac PNP-a žalio se američkim diplomatama da je vlada „od Rodnija napravila mučenika, povećala broj njegovih sledbenika i stimulisala verovatnoću spoljne podrške revolucionarnom pokretu na Jamajci“.
Lider PNP-a, Norman Menli, sa svoje strane, nije osporavao potrebu da se odluka donese, ali mu se nije dopao način na koji je sprovedena, kako navodi depeša američke ambasade. Vlada je izbacila Rodnija usred kakofonije antistranih tirada. PNP je pozdravila sam čin deportacije, ali odbacila ksenofobičnu retoriku. Njihov nepostojeći slogan mogao bi da glasi: „Nema Rodnija, nema ksenofobije“.
Političke kontradikcije i posledice „afere“
Politički i moralno, Laburistička partija Jamajke nikada se nije potpuno oporavila od afere Rodni. Zato je opoziciona Narodna nacionalna partija (PNP) lako pobedila na izborima 1972. godine. Crna moć, iako nenamerno, postavila je društvene temelje za tu pobedu, dok je kampanja PNP-a pažljivo privukla birače povezanih s pokretom i drsko prisvojila simbolički kapital Crne moći – bez trunke kajanja za ulogu u represiji, uključujući Rodnijevo izbacivanje.
Najupadljiviji detalj bilo je pojavljivanje Majkla Menlija, koji je nasledio oca kao vođa PNP-a. Njegova predizborna pojava bila je spektakularna i nikada bez „štapa“, navodno poklona etiopskog cara Hajlea Selasija i simboličkog značenja za rastafarijance.
Menli, vrhunski šoumen sa darom za govor, prelazio je ostrvo gotovo kao mag, metaforički kažnjavajući zalutale svojim „štapom korekcije“. Publika nije znala da je dar cara Selasija zapravo replika štapa Mojsija, kojim je razdvojeno Crveno more, stvarajući put oslobođenom narodu. Mojsije je otišao, a završetak posla preuzeo je Menli – u nadimku Jošua – dok je masa skandirala: „Udri ih, Jošua, udri ih; udri ih štapom korekcije“, oponašajući popularnu pesmu.
U izbornoj atmosferi, Rastafarijanci su dodatno obojili priču o egzodusu – prethodno su nesretnog premijera Širera, člana JLP-a, prozvali „faraonom“. Menli je, s druge strane, pružao dim u ogledalima i show u svakom smislu reči. Širerova kampanja bila je prazna i monotona, dok je Menlijev šou nadvladao dosadu, pretvarajući političku predstavu u spektakl. Stil je pobedio, a Menli je verovatno poslužio kao model za Rodnijevu marksističku refleksiju da se tragedija Afrike ponovo pojavljuje na Karibima – ovaj put kao komedija.
Ubrzo nakon što je preuzeo premijersku funkciju, Menli je otputovao u Vašington, kao deo obavezne diplomatske rutine. Na marginama jednog javnog foruma, Entoni Ferguson, sledbenik K. L. R. Džejmsa, postavio je pitanje o ukidanju zabrane Rodniju. Premijer je neuobičajeno ćutao i odbio da razmotri istragu.
Neustrašivi Ferguson saterao je Menlija u ćošak na prijemu. „Širer je zabranio Rodniju ulazak“, podsetio je, „a sada vi protestujete?“ Menli je, iznenada brbljiv, odgovorio da lično „nije istražio okolnosti afere“, ali je dodao da Rodni može slobodno podneti zahtev za vizu. „Tada i samo tada će slučaj biti razmotren“, citirao je Ferguson.
Ipak, Menli je dodao da je zabrana bila potrebna zbog navodnog podsticanja naroda na akciju protiv vlade. „Ne bih tolerisao da bilo ko, a posebno stranac, uđe i uznemiri moju zemlju“, rekao je premijer. Širer i JLP očigledno nisu iscrpeli svoj nacionalni šovinizam.
U burnim danima pre Rodnijevog proterivanja, prepodobni Henri je predvideo da će, ako bude potrebno nasiljem, svrgnuti vladu do 1972. – iste godine kada su bivši sledbenici Crne moći podržali Menlijevu izbornu pobedu. Međutim, Menlijeva, ili bolje rečeno „Jošua“, vizija obećane zemlje nije uključivala Volija, Henrijevog nekadašnjeg saborca – što je stav premijera prema povratku Rodnija jasno pokazao.
Priprema i prevod originalnog teksta1 – Princip Info
https://againstthecurrent.org/atc120/p136/ ↩
