U poslednjih godinu dana sve češće se primećuje način na koji mladi govore o politici. Upravo su njihove samouverene tvrdnje, zajedno sa opštim tonom društvene komunikacije u ovom periodu, poslužile kao glavna inspiracija za ovaj tekst. Uočava se jedna zanimljiva i sve raširenija pojava: sve veći broj ljudi smatra da je glavni problem u tuđim političkim stavovima to što „ne znaju sve informacije“. Političko razumevanje se, prema toj logici, svodi na to da li je neko pogledao i čuo sve detalje svih mogućih vesti i afera. Posebno je zanimljivo koliko često mladi koriste ovu primedbu prema starijima. U njihovom shvatanju, stariji navodno „ne znaju“ jer „ne prate“, dok su oni, budući da su svakodnevno informisani, uvereni da bolje znaju.

Živimo u vremenu u kojem se količina informacija, i to površnih informacija, shvata kao dokaz političke kompetencije. Što si više vesti apsorbovao, to si navodno bliži „istini“. Informisanost je postala statusni simbol, znak da si „budan“, da vidiš „pravu sliku“, da se ne daš obmanuti. Problem je samo što to sa znanjem ima vrlo malo veze. Razlozi za ovu pojavu su razni. Informacija ima previše. Toliko da više ništa ne razlikujemo. Sve je “velika vest”, sve je skandal, sve je dokaz, sve je hitna pretnja. Sa društvenih mreža i medija se stiče utisak da nema većih političkih eksperata od onih koji su sinoć preslušali tri podkasta i ujutro pročitali sve vesti. Oni su upućeni, oni znaju, oni su „otvorili oči“. Sa druge strane, njihovi stariji (kojima bi, da mogu, oduzeli pravo glasa?!) ili bilo ko čiji se pogled razlikuje od njihovog, su verovatno „neinformisani“ (u najboljem slučaju) ili prosto ucenjeni (u malo gorem slučaju).

U takvom gestu ima mnogo više patroniziranja nego znanja. Jer stariji možda ne znaju koji je najnoviji skandal nekog političara, ali bolje znaju šta je važno. Imaju iskustvo, imaju istorijsku orijentaciju, imaju pamćenje koje nije skladište vesti nego mapa društvenih obrazaca. Oni ne reaguju u afektu na svaku novu informaciju jer su slične viđali decenijama unazad. Sigurno bolje znaju da politika nije zbir afera nego struktura, i da je za razumevanje potrebno mnogo više od informacione hiperprodukcije. Zato danas nije ključno pitanje ko je bolje informisan, nego ko ume da odvoji bitnu informaciju od nebitne. U društvu koje je preplavljeno informacijama, znati nije isto što i biti informisan. Umesto nadmetanja ko je „više upućen“, treba se zapitati nešto mnogo važnije, ko ume da razume?

Ako nešto postaje jasno iz današnje inflacije informacija, onda je to da razumevanje nije prirodna posledica informisanosti, već se pojavljuje tek kada se informacija zna ograničiti, organizovati i uklopiti u širi smisao. Drugim rečima, informacija nije nužno početak znanja. Početak znanja je umeće operacionalizacije informacije. Upravo ovde ulazimo u pitanje logičkog aparata za selektovanje i razumevanje informacija kao skupa kognitivnih i kulturnih filtera kroz koje pojedinac oblikuje svoj pogled na svet. Takav aparat se gradi kroz kombinaciju obrazovanja, društvenih iskustava, kulturnih okvira i političke socijalizacije. Na primer, neko ko je naviknut da analizira stanje institucija kroz širu istorijsku i sistemsku prizmu može percepirati vest o npr. korupciji ne kao senzaciju ili moralni skandal, već kao simptom ustaljenog obrasca funkcionisanja sistema. Za njega, ta informacija sama po sebi ne stvara ni frustraciju ni osećaj krivice, ona je element složenog sistema. Suprotno tome, pojedinac čiji aparat za selekciju i razumevanje informacija funkcioniše kroz moralno-politički filter „dobri-loši lideri“ doživljava istu vest kao ključnu za sve i svakoga. Dakle ista informacija u dva različita aparata proizvodi potpuno različite percepcije stvarnosti.

Ovaj rascep u percepciji stvarnosti nije samo lični ili psihološki fenomen, on je duboko ideološki oblikovan. Kada se u društvu sistematski podstiču različiti aparati razumevanja, koji jedne informacije pretvaraju u moralne priče, druge u senzacije, a treće u potvrdu ličnih identiteta, onda se ne stvara pluralizam mišljenja, već radikalna fragmentacija stvarnosti. Ta fragmentacija je izvor najveće političke koristi. Društvo koje živi u paralelnim verzijama stvarnosti mnogo se teže organizuje oko zajedničkih interesa, mnogo teže međusobno komunicira. Teže prepoznaje strukturne probleme ili usmerava energiju ka realnim centrima moći. Zato informacijski haos nikada nije neutralan. On proizvodi publiku koja je stalno zauzeta „tumačenjem“ novih vesti, ali nema kapacitet da analizira sistem iz kojeg te vesti nastaju. Primetno je da je fragmentacija danas otišla za korak dalje jer nije više negativno samo imati određen stav, negativno je i nemati ga ili ne želeti da ga izneseš. Negativno je biti neinformisan ili neutralan. Neinformisanost se prikazuje kao propust , kao moralni podbačaj, dok se neutralnost doživljava kao bekstvo to je izraz prikrivene lojalnosti neprijatelju. Upravo taj pritisak da uvek reaguješ deo je šire depolitizacije. U društvu gde se prava politika otrgla od naroda, čak i odsustvo stava biva napadnuto, jer razotkriva prazninu čitave predstave.

Mediji su fabrike adrenalina, ne znanja. Zato mladi toliko veruju da imaju uvid u „pravu sliku“. Sistem im prodaje iluziju razumevanja u formi beskonačnih informacija. Možemo se zapitati kako bi izgledalo da sve to nestane? Šta bi se desilo sa našim i vašim političkim stavovima kada bi se kanali informacija, u sadašnjem obliku, ugasili? Zamislimo da nestanu društvene mreže, portali, jutjub kanali, privatne televizije. Da se vratimo u davno zaboravljeni medijski ekosistem, u vreme ukupno dva državna kanala. U tom svetu, politička analiza se nije kreirala iz upućenosti u afere, već iz kapaciteta da se vidi kako sistem funkcioniše. Iz kapaciteta da se dozna šta je sistem kao takav. Informacije su dolazile iz iskustva i pravca institucija. Ljudi su tako znali manje površnih informacija, ali su, drznućemo se da zaključimo, imali više razumevanja. Ako bismo se vratili u taj “siromašni” medijski sistem, izgubili bismo iluziju da posedujemo ogromno znanje i iluziju da samo mi imamo legitimitet da ga namećemo.

Paradoks je u tome da oni koji danas glasno insistiraju na „pravima na informisanje“ prilično emotivno reaguju kada se neka vest za koju su samo oni vezani ne pojavi na državnoj televiziji. Tada idu redom optužnice da se „sakriva istina“, jer veruju da je svaka informacija koja njima znači automatski i društveno-politički jako značajna. Oni ne brane pravo na informaciju kao princip, već brane sopstveni identitetski odnos prema toj informaciji. Ako je nema na ekranu, osećaju se lišeno, nevidljivo, potcenjeno. Informacija prestaje da bude javno dobro, a postaje marker njihovog političkog samopotvrđivanja. To nije sloboda, to je njihova zavisnost. I upravo ta zavisnost je najveći dokaz koliko je savremeni sistem uspeo jer mladi ne samo da ne prepoznaju iluziju informisanosti, već je smatraju osnovnim oblikom političkog bivstvovanja.

Da se vratimo na prvobitno. Nije samo generacijski jaz ono što oblikuje ovu dinamiku, tu je uvek najpre klasno pitanje. I svakako da nikako nisu u pitanju samo “mladi”, oni su refleksija. Nije slučajno da ideja da se politička kompetencija meri količinom informacija dolazi uglavnom iz srednje i više srednje klase, naročito njene obrazovne i urbane frakcije. Upravo ta klasa najviše polaže na „informisanost“ (i pismenost) kao svoju najvažniju prednost u svetu. Za mnoge pripadnike srednje klase, informisanost postaje poslednja oaza identitetske sigurnosti. To je ono što im omogućava da se osete superiorno i, što je još važnije, da moralno opravdaju svoje političke pozicije. Ali tu se javlja interesantna stvar: dok oni “informisani” grade osećaj političke nadmoći, dotle radnička klasa često ima mnogo razvijeniju intuiciju za političku realnost. Zašto? Zato što radnička klasa svakodnevno najbolje oseća materijalne posledice politike. Njihovo razumevanje nije teorijsko, niti medijski posredovano, ono je životno i kao takvo, najviše odgovara realnosti. Ne zasniva se na broju kanala koje prate, nego na najdirektnijem iskustvu. Oni vrlo dobro znaju šta se u državi dešava, ne zato što su informisani, nego zato što žive posledice. Zato nije preterano reći da je nadobudnost informisanih pre svega srednjeklasni sindrom. To je sindrom one grupe koja ima dovoljno vremena i digitalnih resursa da bude „u toku”. To je sindrom onih koji su, parafraziraću Šabana Šaulića, zaneseni svetlima modernoga sveta.

Radnička klasa, naravno, takođe može biti izložena manipulacijama. Ali njena politička intuicija je u većini tačnija jer se zasniva na strukturi, a ne na mikro pojedinostima. Ona nema luksuz da se zanosi

skandalima. U scenariju u kome bi se medijski haos ugasio, kada bismo se vratili na dva državna kanala ili na potpunu medijsku tišinu, srednjeklasna forma političkog identiteta bi prva pukla. Jer ona zavisi od konstantne infuzije sadržajem, da bi svakog dana mogla da potvrdi sopstvenu „upućenost”. Radnička klasa bi se vratila, to jest nastavila, sa svojim metodama orijentacije. Radnička klasa bi nastavila da razume svet kao i pre, kroz iskustvo. Samo bi srednja klasa izgubila jedino merilo koje ima, virtuelnu informisanost. I možda baš zato srednja klasa najviše brani hiperprodukciju informacija. Ona u njoj ne pronalazi istinu, nego najpre svoj identitet. Upravo zbog toga što je informisanost za srednju klasu postala instrument oblikovanja identiteta, svaka suprotna interpretacija ili stav doživljava se ne kao drugačija perspektiva, već kao direktni napad na lični integritet. Kada identitet počiva na kompetenciji da „baš ti znaš šta se dešava”, različita ili kontradiktorna tumačenja informacija ugrožavaju osnovu samopoimanja, ne samo političku ili intelektualnu, već i egzistencijalnu.

Za kraj, moramo pomenuti još jedno ključno pitanje, ko nam sve te informacije uopšte daje? I tu dolazimo do možda najdubljeg problema savremene scene informisanja. Ona je nužno povezana i sa urušavanjem društvenih nauka kao autoriteta i njihove potpune marginalizacije u javnom prostoru. Informacije nam uglavnom dolaze od ljudi koji politiku objašnjavaju kroz moral, karakter i nečiju ličnost a ne kroz strukturu. Društveni problemi se personalizuju i dramatizuju, umesto da se objasne u njihovoj materijalnoj dimenziji. Zato u emisijama uglavnom slušamo istu priču: ko je „dobra osoba”, ko je „loša osoba“, ko je „izdao“, ko „mora otići“, kakav je čiji dentalni status i ko je pismeniji od koga. Na kraju, dobijamo površnu, fragmentisanu sliku društva, u kojoj svaki politički i društveni fenomen izgleda kao incident specifičan samo za nas, a ne kao rezultat dubokih struktura kapitala i institucija. Kritika sistema se tako maksimalno depolitizuje i zamjenjuje se pričama o pojedincima, karakterima, nečijoj čestitosti ili nečijem moralu.

U takvoj atmosferi je zato savršeno moguće da društvo bude do krajnjih granica eksploatisano, a da se ama baš niko time stvarno ne bavi.

Katarina Antonić