Godine 1999. američki državni aparat za nacionalnu bezbednost – koji je širom sveta bio umešan u subverzije, sabotaže, terorizam, mučenja, trgovinu drogom i delovanje eskadrona smrti – pokrenuo je neprekidne vazdušne napade na Jugoslaviju koji su trajali 78 dana. Tokom te agresije bačeno je oko 20.000 tona bombi, a ubijene su hiljade žena, dece i muškaraca. Sve to je učinjeno, navodno, iz humanitarne brige za Albance na Kosovu. Ili nam je barem tako rečeno da verujemo.

U razmaku od svega nekoliko meseci, predsednik Klinton bombardovao je četiri države: Sudan, Avganistan, Irak (više puta) i Jugoslaviju, i to u masovnim razmerama. Istovremeno, Sjedinjene Američke Države bile su uključene u posredničke ratove u Angoli, Meksiku (Čijapas), Kolumbiji, Istočnom Timoru i na brojnim drugim mestima. Američke vojne snage raspoređene su na svakom kontinentu i svakom okeanu, sa oko 300 velikih prekomorskih baza za podršku – sve to, naravno, u ime mira, demokratije, nacionalne bezbednosti i humanitarizma.

Dok su pokazivali spremnost i odlučnost da bombarduju Jugoslaviju navodno u odbranu potlačene manjine na Kosovu, američki lideri nisu preduzeli nikakve mere protiv Češke Republike zbog lošeg položaja Roma, niti protiv Velike Britanije zbog ugnjetavanja katoličke manjine u Severnoj Irskoj, niti protiv Hutua zbog masovnog ubistva više od pola miliona Tutsija u Ruandi – da ne pominjemo Francuze, koji su u tom masakru bili saučesnici. Isto tako, američki lideri nikada nisu razmatrali mogućnost „humanitarnog bombardovanja“ Turske zbog onoga što su njeni vlastodršci činili Kurdima, niti Indonezije, čiji su generali ubili više od 200.000 stanovnika Istočnog Timora i nastavili taj pokolj i tokom leta 1999. godine, niti Gvatemale zbog sistematskog istrebljenja desetina hiljada pripadnika naroda Maja od strane gvatemalske vojske. U svim tim slučajevima, američki lideri ne samo da su tolerisali zločine, već su u njima aktivno saučestvovali – jer su počinioci uglavnom bili lojalni klijentski saveznici, posvećeni tome da pomognu Vašingtonu da „učini svet bezbednim“ za korporacije sa liste Fortune 500.

Zašto su, onda, američki lideri poveli neobuzdano smrtonosni napad na Jugoslaviju?

„Trećesvetizacija“ Jugoslavije

Jugoslavija je bila izgrađena na jednoj ideji – da južni Sloveni neće ostati slabi i podeljeni narodi, zavađeni međusobno i lak plen spoljnim imperijalnim interesima. Zajedno su mogli da formiraju značajnu teritoriju sposobnu za sopstveni ekonomski razvoj. Zaista, posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija postala je održiva država i ekonomski uspešna zemlja. Između 1960. i 1980. imala je jednu od najdinamičnijih stopa rasta: pristojan životni standard, besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje, garantovano pravo na posao, mesec dana plaćenog godišnjeg odmora, stopu pismenosti iznad 90 odsto i očekivani životni vek od 72 godine. Jugoslavija je svom multietničkom stanovništvu obezbeđivala i pristupačan javni prevoz, stanovanje i komunalne usluge, u okviru neprofitne ekonomije koja je u najvećoj meri bila u javnom vlasništvu. To nije bila vrsta zemlje koju bi globalni kapitalizam inače tolerisao. Ipak, socijalističkoj Jugoslaviji je bilo dopušteno da postoji 45 godina, jer je posmatrana kao nesvrstani tampon između zemalja Varšavskog pakta.

Raskomadavanje i sakaćenje Jugoslavije bili su deo koordinisane politike koju su 1989. godine pokrenule Sjedinjene Američke Države i ostale zapadne sile. Jugoslavija je bila jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja nije bila spremna da dobrovoljno sruši ono što je ostalo od njenog socijalističkog sistema i uvede poredak slobodnog tržišta. Naprotiv, Jugosloveni su bili ponosni na svoj posleratni ekonomski razvoj i na nezavisnost kako od Varšavskog pakta, tako i od NATO-a. Cilj SAD bio je da jugoslovensku državu pretvori u region Trećeg sveta – skup slabih desničarskih banana republika sa sledećim obeležjima:

• nesposobnih da same odrede put sopstvenog razvoja;
• razorenom ekonomijom i prirodnim resursima potpuno otvorenim za eksploataciju multinacionalnih korporacija, uključujući ogromno mineralno bogatstvo na području Kosova;
• osiromašenim, ali pismenim i obučenim stanovništvom, primoranim da radi za nadnice na nivou puke egzistencije, čime se stvara jeftina radna snaga koja obara zarade u zapadnoj Evropi i drugde;
• demontiranom naftnom, mašinskom, rudarskom, industrijom veštačkih đubriva i automobila, kao i raznim granama lake industrije, koje više ne predstavljaju konkurenciju postojećim zapadnim proizvođačima.

Američki kreatori politike takođe žele da ukinu javne usluge i socijalne programe Jugoslavije – iz istog razloga zbog kojeg žele da ukinu javne usluge i socijalne programe u sopstvenoj zemlji. Krajnji cilj je privatizacija i trećesvetizacija Jugoslavije, kao što je to i trećesvetizacija Sjedinjenih Država i svake druge zemlje. U izvesnom smislu, bes zapadnog razaranja Jugoslavije predstavlja izokrenuto priznanje uspeha te zemlje kao alternativnog modela razvoja, kao i privlačne snage koju je imala na susedna stanovništva, i na Istoku i na Zapadu.

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, rukovodstvo u Beogradu, slično komunističkom rukovodstvu u Poljskoj, nastojalo je da istovremeno proširi industrijsku bazu zemlje i poveća ponudu potrošačke robe. To su planirali da ostvare intenzivnim zaduživanjem na Zapadu. Međutim, uz ogroman dug prema MMF-u došao je i neizbežan zahtev za „restrukturiranjem“ – surov program štednje koji je podrazumevao zamrzavanje plata, smanjenje javne potrošnje, rast nezaposlenosti i ukidanje preduzeća pod radničkim upravljanjem. Ipak, veliki deo ekonomije ostao je u neprofitnom javnom sektoru, uključujući i rudarski kompleks Trepča na Kosovu, koji je Njujork tajms opisao kao „blistavi ratni plen… najvredniji komad nekretnine na Balkanu… vredan najmanje pet milijardi dolara“, sa bogatim nalazištima uglja, olova, cinka, kadmijuma, zlata i srebra.

Da su američki lideri svesno nastojali da razbiju Jugoslaviju nije stvar nagađanja, već deo javnog zapisa. U novembru 1990. godine, administracija Džordža Buša izvršila je pritisak na Kongres da usvoji Zakon o budžetskim sredstvima za spoljne operacije za 1991. godinu, kojim je predviđeno da svaki deo Jugoslavije koji u roku od šest meseci ne proglasi nezavisnost izgubi američku finansijsku pomoć. Zakon je zahtevao odvojene izbore u svakoj od šest jugoslovenskih republika, uz obavezno odobrenje američkog Stejt departmenta i za izborne procedure i za rezultate, kao uslov za bilo kakvu buduću pomoć. Pomoć je bila namenjena isključivo republikama, a ne saveznoj vladi Jugoslavije, i to samo onim snagama koje je Vašington definisao kao „demokratske“ – što je značilo desničarske, separatističke partije slobodnog tržišta.

Još jedan cilj američke politike bio je uspostavljanje medijskog monopola i ideološke kontrole. Godine 1997, u onome što je ostalo od srpske Bosne, poslednja radio-stanica kritična prema NATO politici nasilno je zatvorena od strane NATO „mirovnjaka“. Izveštaj u Njujork tajmsu uložio je velike napore da objasni zašto je utišavanje jedinog postojećeg disidentskog srpskog medija bilo neophodno za unapređenje demokratskog pluralizma. List je čak jedanaest puta upotrebio termin „tvrdolinijaši“ za bosanske Srbe koji su se protivili gašenju stanice i koji nisu shvatali da je reč o „koraku ka odgovornom informisanju u Bosni“.

Slično tome, deo jugoslovenske televizije ostao je u rukama ljudi koji su odbijali da svet posmatraju onako kako ga vide Stejt department SAD, Bela kuća i korporativni američki mediji. To nije moglo biti tolerisano. NATO bombardovanje uništilo je dva državna TV kanala i desetine lokalnih radio i televizijskih stanica, tako da se do leta 1999. godine u Beogradu, prilikom moje posete tom gradu, moglo gledati samo privatne kanale, uz CNN, nemačku televiziju i razne američke programe. Greh Jugoslavije nije bio u tome što je imala medijski monopol, već u tome što je javni deo njenog medijskog sistema odstupao od zapadnog medijskog monopola koji prekriva veći deo sveta, uključujući i samu Jugoslaviju.

Godine 1992. Beograd je pogođen još jednim udarcem – međunarodnim sankcijama. Pod vođstvom Sjedinjenih Američkih Država uvedena je potpuna blokada trgovine sa Jugoslavijom i iz Jugoslavije, sa katastrofalnim posledicama po privredu: hiperinflacija, masovna nezaposlenost koja je dostizala i do 70 odsto, neuhranjenost stanovništva i kolaps zdravstvenog sistema.

Zavadi pa vladaj

Kako primećuje Džoan Filips, jedna od velikih obmana jeste to što su „oni koji su najviše odgovorni za krvoproliće u Jugoslaviji – ne Srbi, Hrvati ili Muslimani, već zapadne sile – predstavljeni kao spasioci“. Dok su se pretvarali da rade na uspostavljanju sklada, američki lideri su od Hrvatske do Kosova podržavali najrazornije i najreakcionarnije snage.

U Hrvatskoj je zapadni „čovek trenutka“ bio Franjo Tuđman, koji je u knjizi objavljenoj 1989. godine tvrdio da se „uspostavljanje Hitlerovog novog evropskog poretka može opravdati potrebom da se Evropa oslobodi Jevreja“, kao i da u Holokaustu nije ubijeno šest miliona, već svega 900.000 Jevreja. Tuđmanova vlast je usvojila fašističku ustašku šahovnicu i himnu. Tuđman je predsedavao prisilnim proterivanjem više od pola miliona Srba iz Hrvatske između 1991. i 1995. godine, praćenim silovanjima i pogubljenjima bez suđenja. U to spada i progon oko 200.000 Srba iz Krajine 1995. godine, čije je izgnanstvo olakšano napadima NATO aviona i raketa. Podrazumeva se da američki lideri nisu učinili ništa da to spreče, ali su mnogo toga učinili da te zločine pomognu, dok su američki mediji okretali glavu. Tuđman i njegovi saradnici danas žive u razmetljivom bogatstvu, dok narod Hrvatske trpi posledice „raja slobodnog tržišta“. U Hrvatskoj su uvedene stroge kontrole nad medijima, a svako ko kritikuje Tuđmanovu vlast rizikuje zatvor. Uprkos tome, Bela kuća slavi Hrvatsku kao novu demokratiju.

U Bosni su američki lideri podržavali muslimanskog fundamentalistu Aliju Izetbegovića, nekadašnjeg nacističkog aktivistu u mladosti, koji je zagovarao strogu versku kontrolu medija i koji je želeo da uspostavi islamsku bosansku republiku. Izetbegović sam nije imao podršku većine bosanskih Muslimana. Na predsedničkim izborima bio je ubedljivo poražen, ali je ipak preuzeo funkciju zahvaljujući tajnom dogovoru sa favoritom Fikretom Abdićem. Bosna se danas nalazi pod tutorstvom MMF-a i NATO-a. Nije joj dozvoljeno da razvija sopstvene resurse, niti da odobrava kredite ili se samostalno finansira putem nezavisnog monetarnog sistema. Državna imovina, uključujući energetiku, vodu, telekomunikacije, medije i saobraćaj, rasprodata je privatnim firmama po bagatelnim cenama.

Na prostoru bivše Jugoslavije, NATO sile su odbacile neoimperijalizam i opredelile se za otvorenu kolonijalnu okupaciju. Početkom 1999. godine, demokratski izabrani predsednik Republike Srpske, srpske ministate u Bosni, koji je pobedio kandidata koga je favorizovao NATO, smenjen je od strane NATO trupa jer se pokazao nedovoljno kooperativnim prema NATO „visokom predstavniku“ u Bosni. Potonji zadržava ovlašćenja da nameće sopstvena rešenja i uklanja izabrane zvaničnike koji se pokažu kao prepreka. I ovo je u zapadnoj štampi predstavljeno kao neophodna mera za unapređenje demokratije.

Na Kosovu vidimo isti sumorni obrazac. SAD su pružile pomoć i podršku nasilnim desničarskim separatističkim snagama, poput takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, koju je Vašington ranije smatrao terorističkom organizacijom. OVK je godinama bila važan akter u ogromnoj trgovini heroinom koja se proteže do Švajcarske, Austrije, Belgije, Nemačke, Mađarske, Češke, Norveške i Švedske. Lideri OVK nisu imali nikakav društveni program, osim otvoreno proklamovanog cilja etničkog čišćenja Kosova od svih nealbanaca, kampanje koja je trajala decenijama. Između 1945. i 1998. godine, nealbansko stanovništvo Kosova – Srbi, Romi, Turci, Goranci (muslimanski Sloveni), Crnogorci i druge etničke grupe – smanjeno je sa oko 60 odsto na približno 20 odsto. Istovremeno, albansko stanovništvo poraslo je sa 40 na oko 80 odsto (a ne 90 odsto, kako se uporno ponavljalo u medijima), zahvaljujući višem natalitetu, masovnom doseljavanju iz Albanije i sistematskom zastrašivanju i proterivanju Srba.

Još 1987. godine, u jednom ranom i nefiltriranom trenutku istine, Njujork tajms je pisao: „Etnički Albanci u vlasti manipulisali su javnim fondovima i propisima kako bi preuzeli zemlju u vlasništvu Srba… Napadane su slovenske pravoslavne crkve, a zastave su kidane. Bunari su trovani, usevi spaljivani. Slovenski dečaci su ubadani noževima, a nekim mladim etničkim Albancima stariji su govorili da siluju srpske devojke… Dok Sloveni beže pred dugotrajnim nasiljem, Kosovo postaje ono što albanski nacionalisti godinama zahtevaju… ‘etnički čista’ albanska oblast…“

Ironično je da su Srbi godinama optuživani za etničko čišćenje, dok je Srbija danas jedino preostalo multietničko društvo na prostoru bivše Jugoslavije, sa oko dvadeset šest nacionalnih zajednica, uključujući i hiljade Albanaca koji žive u Beogradu i njegovoj okolini.

Demonizacija Srba

Propagandna kampanja demonizacije Srba uklapa se u širu politiku zapadnih sila. Srbi su izabrani kao meta upravo zato što su bili najbrojnija nacija i ona koja se najodlučnije protivila razbijanju Jugoslavije. Na to je još 1994. godine ukazao Čarls Bojd, bivši zamenik komandanta američke Evropske komande: „U popularnoj predstavi rata u Bosni dominira slika neumoljivog srpskog ekspanzionizma. Veliki deo onoga što Hrvati nazivaju ‘okupiranim teritorijama’ jeste zemlja koju Srbi drže već više od tri veka. Isto važi i za većinu srpskih područja u Bosni… Ukratko, Srbi nisu pokušavali da osvajaju novu teritoriju, već samo da zadrže ono što je već bilo njihovo.“ Dok američki lideri tvrde da žele mir, zaključuje Bojd, oni su zapravo podsticali produbljivanje rata.

A šta je sa zločinima koje su Srbi počinili? Sve strane su činile zločine, ali izveštavanje je bilo dosledno jednostrano. Jezivi primeri hrvatskih i muslimanskih zločina nad Srbima retko su dospevali u američku štampu, a kada jesu, pominjani su tek usput. Srpski zločini su, nasuprot tome, prenaglašavani, a ponekad čak i izmišljani, kako ćemo videti. Nedavno su trojica hrvatskih generala optužena pred Haškim tribunalom za bombardovanje i ubistva Srba u Krajini i na drugim mestima. Gde su tada bili američki lideri i američke televizijske ekipe? Džon Ranc, predsednik organizacije „Preživeli logora Buhenvald“ u SAD, pita: gde su bile TV kamere kada su muslimanske snage u blizini Srebrenice masakrirale stotine Srba? Zvanična verzija, koju su američki mediji verno ponavljali, glasi da su Srbi odgovorni za sve zločine u Srebrenici.

Pre nego što nekritički progutamo priče o zločinima koje plasiraju američki lideri i korporativni mediji, vredi se setiti priče o pet stotina prevremeno rođenih beba koje su irački vojnici, navodno uz smeh, izbacivali iz inkubatora u Kuvajtu – priče koja je godinama ponavljana i u koju se verovalo, sve dok nije razotkrivena kao potpuna izmišljotina. Tokom rata u Bosni 1993. godine, Srbi su optuženi da imaju zvaničnu politiku silovanja. Navodno je jedan komandant bosanskih Srba javno poručio svojim vojnicima: „Idite i silujte.“ Izvor te priče nikada nije utvrđen. Ime komandanta nikada nije navedeno. Koliko je poznato, takva izjava nikada nije data. Čak je i Njujork tajms, sa zakašnjenjem, objavio sitnu ispravku, uz stidljivo priznanje da „postojanje ‘sistematske politike silovanja’ kod Srba tek treba da bude dokazano“.

Tvrdilo se da su snage bosanskih Srba silovale između 25.000 i 100.000 muslimanskih žena. Vojska bosanskih Srba brojala je najviše oko 30.000 ljudi, od kojih su mnogi bili angažovani u očajničkim borbama. Predstavnik organizacije Helsinki Watch naveo je da su priče o masovnim srpskim silovanjima poticale od bosansko-muslimanske i hrvatske vlade i da za njih nije postojao nijedan kredibilan dokaz. Zdrav razum nalaže da se takve tvrdnje tretiraju sa krajnjim skepticizmom – a ne da se koriste kao izgovor za agresivnu i kaznenu politiku prema Jugoslaviji.

Tema masovnih silovanja ponovo je aktivirana 1999. godine kako bi se opravdali novi NATO napadi na Jugoslaviju. Naslov u San Francisko egzamineru glasio je: „SRPSKA TAKTIKA JE ORGANIZOVANO SILOVANJE, KAŽU IZBEGLICE SA KOSOVA.“ Tek na samom dnu teksta, u devetnaestom pasusu, navodi se da izveštaji koje je prikupila misija OEBS-a na Kosovu nisu pronašli nikakvu organizovanu politiku silovanja. Stvarni broj silovanja bio je u desetinama – „i to ne u mnogim desetinama“, prema rečima portparola OEBS-a. U istom tekstu pominje se i da je Tribunal UN za ratne zločine osudio jednog bosansko-hrvatskog komandanta na deset godina zatvora jer nije sprečio svoje vojnike da siluju muslimanske žene 1993. godine – zločin o kojem smo tada čuli vrlo malo.

Srbi su optuženi i za zloglasni masakr na sarajevskoj pijaci 1992. godine. Međutim, prema izveštaju koji je procureo na francuskoj televiziji, zapadne obaveštajne službe znale su da su bosanski muslimanski operativci bombardovali sopstvene civile kako bi izazvali intervenciju NATO-a. Čak je i međunarodni pregovarač Dejvid Oven, koji je sarađivao sa Sajrusom Vensom, priznao u svojim memoarima da su NATO sile od početka znale da je reč o muslimanskoj bombi. Ipak, pravovremena izmišljotina poslužila je svrsi – da Ujedinjene nacije prihvate sankcije koje su sponzorisale SAD.

U jednom slučaju, primećuje Beri Lituči, Njujork tajms je objavio fotografiju koja je navodno prikazivala Hrvate kako tuguju zbog srpskih zločina, iako su ubistva u stvarnosti počinili bosanski Muslimani. List je sledeće nedelje objavio neupadljivu ispravku.

Više puta smo videli kako se „odmetničke države“ označavaju i demonizuju. Taj proces je uvek predvidljivo providan. Najpre se demonizuju lideri. Gadafi iz Libije bio je „hitlerovski megaloman“ i „ludak“. Norijega iz Paname bio je „močvarni pacov“, jedan od najvećih „narko-lopova i ološa“ i „obožavalac Hitlera“. Sadam Husein iz Iraka bio je „kasapin iz Bagdada“, „ludak“ i „gori od Hitlera“. Svaki od tih lidera potom je poslužio kao izgovor za napade američkih snaga i sankcije predvođene SAD. Ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su pokušavali da vode donekle nezavisan put razvoja ili da se nisu povinovali diktatu globalnog slobodnog tržišta i američkog bezbednosnog aparata.

Jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića Bil Klinton je opisao kao „novog Hitlera“. Međutim, nije uvek bio tako posmatran. U početku ga je zapadna štampa, videvši u bivšem bankaru buržoaskog srpskog nacionalistu koji bi mogao ubrzati raspad federacije, slavila kao „harizmatičnu ličnost“. Tek kasnije, kada je postao prepreka, a ne sredstvo, počeli su da ga predstavljaju kao demona koji je „započeo sva četiri rata“. To je bilo previše čak i za glavnog urednika uglednog američkog časopisa Foreign Affairs, Fareeda Zakariju. On je u Njujork tajmsu napisao da Milošević, koji vlada „siromašnom zemljom koja nije napala svoje susede – nije Adolf Hitler. On nije čak ni Sadam Husein“.

Navodno su tokom NATO bombardovanja zatvorene pojedine opozicione radio-stanice i novine. Međutim, tokom mog boravka u Beogradu u avgustu 1999. godine, video sam da su nevladini mediji i novine opozicionih partija radile punim kapacitetom. U jugoslovenskom parlamentu bilo je više opozicionih stranaka nego u bilo kom drugom evropskom parlamentu. Pa ipak, vlast je neprestano označavana kao diktatura. Milošević je izabran za predsednika Jugoslavije na izborima za koje su strani posmatrači naveli da je bilo relativno malo nepravilnosti. Krajem 1999. godine predvodio je koalicionu vladu sastavljenu od četiri stranke. Opozicione grupe su otvoreno kritikovali i protestovale protiv njegove vlasti. Ipak, bio je proglašen diktatorom.

Propagandna kampanja protiv Beograda bila je toliko neumoljiva da su čak i istaknute ličnosti na levici – koje se protive NATO politici prema Jugoslaviji – osećale potrebu da se povinuju ovoj ortodoksiji demonizacije. Time su pokazale koliko su i same bile pod uticajem iste one medijske propagandne mašinerije koju inače kritikuju po mnogim drugim pitanjima. Odbaciti demonizovanu sliku Miloševića i srpskog naroda ne znači idealizovati ih niti tvrditi da su bezgrešni ili lišeni zločina. To znači samo dovesti u pitanje jednostranu propagandu koja je pripremila teren za NATO razaranje Jugoslavije.

Još priča o zločinima

Zločini (ubistva i silovanja) dešavaju se u svakom ratu, što ih, naravno, ne opravdava. Zapravo, ubistva i silovanja dešavaju se i u mnogim zajednicama u mirnodopsko vreme. Ono za šta je medijska propagandna kampanja protiv Jugoslavije optuživala jeste da su zločini vršeni u masovnim, genocidnim razmerama. Te optužbe poslužile su kao opravdanje za smrtonosni vazdušni napad NATO snaga.

Do početka bombardovanja u martu 1999. godine, sukob na Kosovu odneo je ukupno oko 2.000 života sa obe strane, prema izvorima kosovskih Albanaca. Jugoslovenski izvori navodili su brojku od 800. U oba slučaja, takvi gubici ukazuju na ograničenu pobunu, a ne na genocid. Politika prisilnog proterivanja započela je nakon NATO bombardovanja, pri čemu su hiljade ljudi raseljene od strane srpskih snaga, uglavnom u oblastima gde je OVK delovala ili se sumnjalo da deluje. Uz to, ako se mogu prihvatiti nepotvrđeni izveštaji etničkih albanskih izbeglica, bilo je mnogo pljačke i slučajeva pogubljenja bez suđenja od strane srpskih paravojnih formacija, koje su puštene s lanca tek nakon početka NATO bombardovanja.

Treba imati u vidu da su desetine hiljada ljudi napustile Kosovo zbog bombardovanja, ili zato što je pokrajina bila poprište stalnih kopnenih sukoba između jugoslovenskih snaga i OVK, ili jednostavno zato što su bili uplašeni i gladni. Jednu Albanku koja je prelazila u Makedoniju televizijska ekipa je nestrpljivo upitala da li ju je srpska policija prisilno proterala. Ona je odgovorila: „Nije bilo Srba. Plašili smo se [NATO] bombi.“ Tokom bombardovanja, procenjuje se da je između 70.000 i 100.000 srpskih stanovnika Kosova pobeglo (uglavnom ka severu, ali neki i ka jugu), kao i hiljade Roma i drugih nealbanskih etničkih grupa. Da li su se ti ljudi sami etnički čistili? Ili su bežali od bombardovanja i kopnenog rata?

Njujork tajms je izvestio da je „glavna svrha NATO operacije da se okončaju srpski zločini koji su više od milion Albanaca oterali iz njihovih domova“. Dakle, od nas se očekivalo da poverujemo da izbeglički talas nije bio posledica kopnenog rata protiv OVK niti masovnog NATO bombardovanja, već neodređenih zločina. Bombardovanje, koje je bilo glavni uzrok izbegličke krize, sada je predstavljeno kao rešenje. Problem izbeglica, delimično stvoren masovnim vazdušnim napadima, sada je korišćen kao opravdanje za te iste napade, kao sredstvo pritiska na Miloševića da omogući „bezbedan povratak etničkih albanskih izbeglica“.

Dok su kosovski Albanci masovno odlazili, uglavnom dobro obučeni i dobrog zdravstvenog stanja, neki na traktorima, kamionima ili automobilima, mnogi od njih mladići regrutne dobi, opisivani su kao da su „masakrirani“. Srpski napadi na uporišta OVK i prisilno iseljavanje albanskih seljana nazivani su „genocidom“. Međutim, stručnjaci za nadzornu fotografiju i ratnu propagandu optužili su NATO da vodi „propagandnu kampanju“ o Kosovu bez ikakvih potkrepljujućih dokaza. Izveštaji Stejt departmenta o masovnim grobnicama i o 100.000 do 500.000 nestalih albanskih muškaraca, prema tim nezavisnim kritičarima, „jednostavno su smešni“.

Kao i u hrvatskom i bosanskom sukobu, slika masovnih ubistava ponovo je prenaduvana. Vašington post je izvestio da bi 350 etničkih Albanaca „moglo biti sahranjeno u masovnim grobnicama“ oko jednog planinskog sela u zapadnom Kosovu. Takve spekulacije zasnivale su se na izvorima koje NATO zvaničnici nisu hteli da identifikuju. Kada se pređe na konkretne detalje, članak pominje „četiri raspadajuća tela“ pronađena u blizini velike gomile pepela, bez ikakvih podataka o tome ko su bili ti ljudi ili kako su stradali.

Emisija „Najtlajn“ televizije ABC davala je dramatične i ponovljene reference na „srpske zločine na Kosovu“, bez ikakvih konkretnih primera. Ted Kopel je pitao besne albanske izbeglice šta su videli. Pokazali su na starca u grupi koji je nosio vunenu kapu. Srbi su mu bacili kapu na zemlju i zgazili je, „jer su znali da mu je kapa najvažnija stvar“, rekli su Kopelu, koji je bio prikladno zgrožen ovim primerom „ratnog zločina“ ponuđenim u jednosatnoj emisiji.

Široko prenošena priča u Njujork tajmsu, pod naslovom „IZVEŠTAJ SAD OPISUJE SRPSKE NAPADE NA KOSOVU“, navodi da je Stejt department objavio „najobuhvatniji dokumentovani zapis do sada o zločinima“. Izveštaj zaključuje da je bilo organizovanih silovanja i sistematskih pogubljenja. Ali čitajući dalje, vidi se da se priče o tim zločinima „gotovo u potpunosti oslanjaju na svedočenja izbeglica. Nije bilo naznaka da su američke obaveštajne službe mogle da provere većinu, ili čak mnoge, od tih navoda… a reči ‘navodno’ i ‘prema tvrdnjama’ pojavljuju se širom dokumenta“.

Britanska novinarka Odri Gilan intervjuisala je kosovske izbeglice o zločinima i naišla na zapanjujući nedostatak dokaza. Jedna žena ju je uhvatila kako gleda u sat na njenoj ruci, dok joj je muž pričao kako su svim ženama oduzeti nakit i druge dragocenosti. Portparol Visokog komesarijata UN za izbeglice govorio je o masovnim silovanjima i o nečemu što je zvučalo kao stotine ubijenih u tri sela. Kada ga je Gilan pritisla da bude precizniji, broj je drastično smanjen na pet ili šest tinejdžerki žrtava silovanja. Ali je priznao da nije razgovarao ni sa jednim svedokom i da „nema načina da proveri te izveštaje“.

Gilan je primetila da su neke izbeglice zaista videle ubistva i druge zločine, ali da je malo toga ukazivalo da su ih videle u razmerama o kojima se izveštavalo. Zvaničnici su joj govorili o izbeglicama koje su pričale da je u jednom selu ubijeno šezdeset ljudi, u drugom pedeset, ali Gilan „nije mogla da pronađe nijednog očevica koji je zaista video da se to događa“. Uvek se ispostavljalo da su se masovni zločini desili u nekom drugom selu. Ipak, zapadni novinari su svakodnevno izveštavali o „stotinama“ silovanja i ubistava. Ponekad bi usput napomenuli da izveštaji još nisu potvrđeni, ali se postavlja pitanje zašto su takve priče onda bile tako revnosno promovisane.

Za razliku od svojih javnih tvrdnji, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova je privatno negiralo da postoje dokazi da su genocid ili etničko čišćenje bili deo jugoslovenske politike: „Čak ni na Kosovu ne može se potvrditi eksplicitni politički progon povezan sa albanskom etničkom pripadnošću… Delovanje [jugoslovenskih] snaga bezbednosti nije bilo usmereno protiv kosovskih Albanaca kao etnički definisane grupe, već protiv vojnog protivnika i njegovih stvarnih ili navodnih pristalica.“

Ipak, Milošević je optužen kao ratni zločinac, tereteći se za prisilno proterivanje kosovskih Albanaca i za pogubljenja po kratkom postupku oko stotinu osoba. Opet su navodni zločini, koji su se dogodili nakon početka NATO bombardovanja, korišćeni kao opravdanje za bombardovanje. Najveći ratni zločinci od svih bili su politički lideri NATO-a koji su osmislili vazdušnu kampanju smrti i razaranja.

Prema viđenju Bele kuće, pošto navodni cilj vazdušnih napada nije bio ubijanje civila, nije bilo odgovornosti, već samo „žalosnih grešaka“. Drugim rečima, važna je bila samo deklarisana namera, a ne neizbežne posledice dela. Ali počinilac može biti proglašen krivim za umišljajno ubistvo i bez izričite namere da ubije konkretnu žrtvu, kao u slučaju nezakonitog dela za koje je znao da će verovatno dovesti do smrti. Kako je rekao Džordž Keni, bivši zvaničnik Stejt departmenta iz vremena Bušove administracije: „Bacanje kasetnih bombi na gusto naseljena urbana područja ne dovodi do slučajnih žrtava. To je namerno terorističko bombardovanje.“

U prvim nedeljama NATO okupacije Kosova, desetine hiljada Srba proterane su iz pokrajine, a stotine su ubili naoružani pripadnici OVK, što je u zapadnoj štampi opisivano kao činovi „osvete“ i „odmazde“, kao da su žrtve to zaslužile. Među žrtvama „odmazde“ našli su se i Romi, Goranci, Turci, Crnogorci i Albanci koji su „sarađivali“ sa Srbima govoreći srpski, protiveći se separatizmu ili se na drugi način identifikujući kao Jugosloveni. Drugi su nastavili da ginu ili da budu sakaćeni od mina koje su postavili OVK i srpska vojska, kao i od velikog broja NATO kasetnih bombi rasutih po zemlji.

U prvim danima NATO okupacije stalno je ponavljano da je 10.000 Albanaca ubijeno od strane Srba, što je već bio pad u odnosu na ranije tvrdnje o 100.000 ili čak 500.000 navodno pogubljenih albanskih muškaraca tokom rata. Nikakav dokaz nikada nije ponuđen za brojku od 10.000, niti je objašnjeno kako je ona tako brzo utvrđena, čak i pre nego što su NATO snage ušle u veći deo Kosova.

Učestale, ali neosnovane reference na „masovne grobnice“, navodno ispunjene stotinama ili čak hiljadama albanskih žrtava, takođe se nisu materijalizovale. Tokom leta 1999. godine, medijska hajka oko masovnih grobnica svela se na povremene, neodređene napomene. Nekoliko lokacija koje su zaista iskopane sadržale su po desetak tela, ponekad i dvostruko više, ali bez pouzdanih dokaza o uzroku smrti ili čak o nacionalnosti žrtava. U nekim slučajevima postojali su razlozi da se veruje da su žrtve bili Srbi.

Pošto nije bilo dokaza o masovnim grobnicama, krajem avgusta 1999. godine Los Anđeles tajms se fokusirao na bunare „kao masovne grobnice same po sebi… Srpske snage su navodno strpale mnoga tela etničkih Albanaca u bunare tokom svoje kampanje terora“. Navodno? Sama priča se zadržava na samo jednom selu u kojem je u bunaru pronađeno telo muškarca od 39 godina, zajedno sa tri mrtve krave i jednim psom. Uzrok njegove smrti nije naveden, a „nisu pronađeni nikakvi drugi ljudski ostaci“. Vlasnik bunara nije identifikovan. Još jednom, kada se pređe na konkretne činjenice, zločini deluju ne kao sistemski, već kao sporadični.

Etnička netrpeljivost i američka „diplomatija“

Neki tvrde da je nacionalizam, a ne klasa, stvarna pokretačka snaga jugoslovenskog sukoba. Takvo gledište polazi od pretpostavke da su klasni i etnički faktori međusobno isključivi. U stvarnosti, etnička netrpeljivost može biti instrumentalizovana u službi klasnih interesa, kao što je CIA pokušavala da učini sa starosedeočkim narodima u Indokini i Nikaragvi — a u novije vreme i u Bosni.

Kada različite nacionalne grupe žive zajedno uz izvesni stepen socijalne i materijalne sigurnosti, one uglavnom funkcionišu skladno. Dolazi do mešanja, pa čak i do mešovitih brakova. Međutim, kada ekonomija zapadne u slobodan pad, usled sankcija i destabilizacije od strane MMF-a, tada postaje znatno lakše podstaći unutrašnje sukobe i društvenu dezintegraciju. Da bi se taj proces u Jugoslaviji ubrzao, zapadne sile su najreakcionarnijim separatističkim elementima obezbedile sve prednosti — novac, organizaciju, propagandu, oružje, unajmljene nasilnike i punu podršku američkog nacionalno-bezbednosnog aparata. Balkan se još jednom balkanizuje.

NATO napadi na Jugoslaviju predstavljali su kršenje sopstvene Povelje Alijanse, prema kojoj NATO može preduzimati vojne akcije isključivo kao odgovor na agresiju nad nekom od svojih članica. Jugoslavija nije napala nijednu članicu NATO-a. Američki lideri su odbacili međunarodno pravo i diplomatiju. Tradicionalna diplomatija podrazumeva proces pregovaranja kroz uzajamne ustupke — predloge i protivpredloge — način da se sopstveni interesi guraju samo do određene granice, kako bi se na kraju došlo do rešenja koje može ostaviti jednu stranu nezadovoljnijom od druge, ali ne do mere da ijednu gurne u rat.

Američka diplomatija je nešto sasvim drugo, što se jasno vidi u njenim odnosima sa Vijetnamom, Nikaragvom, Panamom, Irakom, a sada i sa Jugoslavijom. Ona se svodi na postavljanje zahteva koji se tretiraju kao nenegocijabilni, iako se nazivaju „sporazumima“ ili „dogovorima“, poput Dejtonskog ili Rambujeovskog sporazuma. Nevoljnost druge strane da se u potpunosti potčini svakom uslovu označava se kao „opstrukcija“ i javnosti se predstavlja kao odbijanje da se pregovara u dobroj veri. Kako se navodi, američkim liderima ponestaje strpljenja jer su njihove „ponude“ „odbijene“. Tada se izdaju ultimatumi, a potom sledi vazdušno razaranje neposlušne zemlje, kako bi „naučila“ da svet sagleda onako kako ga vidi Vašington.

Milošević je odbio jer je plan iz Rambujea, sastavljen u američkom Stejt departmentu, zahtevao da preda veliki i bogati deo Srbije — Kosovo — stranoj okupaciji. Plan je dalje predviđao da te strane trupe imaju puna okupaciona ovlašćenja nad čitavom Jugoslavijom, uz imunitet od hapšenja i nadređenost jugoslovenskoj policiji i vlastima. Još otvorenije razotkrivajući američku agendu, Rambujeovski plan je sadržao i sledeću odredbu: „Privreda Kosova funkcionisaće u skladu sa principima slobodnog tržišta.“

Racionalno razaranje

Dok su se formalno izjašnjavali kao „uznemireni“ zbog vazdušnog razaranja Jugoslavije, mnogi liberali i progresivci bili su uvereni da ovog puta američki nacionalno-bezbednosni aparat zaista vodi „pravedan rat“. „Da, bombardovanje ne funkcioniše. Bombardovanje je glupo!“, govorili su tada, „ali moramo nešto da uradimo“. U stvarnosti, bombardovanje nije bilo glupo – bilo je duboko nemoralno. I, zapravo, ono je funkcionisalo: uništilo je veći deo onoga što je od Jugoslavije preostalo, pretvarajući je u privatizovanu, deindustrijalizovanu, ponovo kolonizovanu, prosjački siromašnu zemlju jeftine radne snage, potpuno nezaštićenu od prodora kapitala, toliko pretučenu da se nikada više neće podići, toliko razbijenu da se nikada neće ponovo ujediniti – čak ni kao održiva buržoaska država.

Kada se uništi produktivni društveni kapital bilo kog dela sveta, potencijalna vrednost privatnog kapitala drugde automatski raste – naročito u uslovima današnje krize zapadnog kapitalizma, koja se ogleda u hiperprodukciji. Svaka poljoprivredna baza uništena zapadnim vazdušnim napadima (kao u Iraku) ili putem NAFTA-e i GATT-a (kao u Meksiku i drugde) smanjuje potencijalnu konkurenciju i povećava tržišne mogućnosti multinacionalnog agro-biznisa. Uništiti jugoslovenske fabrike u javnom vlasništvu koje su proizvodile auto-delove, kućne aparate ili đubrivo – ili javno finansiranu sudansku fabriku koja je proizvodila farmaceutske proizvode po cenama znatno nižim od zapadnih konkurenata – znači uvećati investicionu vrednost zapadnih proizvođača. A svaka televizijska ili radio-stanica koju NATO trupe zatvore ili NATO bombe raznesu, dodatno širi monopolsku dominaciju zapadnih medijskih kartela. Vazdušno razaranje jugoslovenskog društvenog kapitala služilo je upravo toj svrsi.

Još uvek ne razumemo u potpunosti razmere posledica NATO agresije. Srbija je jedan od najvećih rezervoara podzemnih voda u Evropi, a zagađenje izazvano američkim osiromašenim uranijumom i drugim eksplozivima oseća se širom regiona, sve do Crnog mora. Samo u Pančevu ogromne količine amonijaka ispuštene su u vazduh kada je NATO bombardovao fabriku veštačkog đubriva. U istom gradu petrohemijski kompleks bombardovan je čak sedam puta. Nakon što je tokom samo jednog napada na rafineriju izgorelo 20.000 tona sirove nafte, ogroman oblak dima lebdio je nad gradom deset dana. Oko 1.400 tona etilen-diklorida izlilo se u Dunav, izvor pijaće vode za deset miliona ljudi. Istovremeno, koncentracije vinil-hlorida u atmosferi bile su više od 10.000 puta iznad dozvoljenog nivoa. U nekim područjima ljudi su dobili crvene osipe i plikove, a zdravstveni radnici predviđaju nagli porast stope kancera u godinama koje dolaze.

Bombardovani su nacionalni parkovi i zaštićena područja koja Jugoslaviju svrstavaju među trinaest zemalja sveta sa najvećim biodiverzitetom. Projektili sa osiromašenim uranijumom koje je NATO koristio širom zemlje imaju poluživot od 4,5 milijardi godina. To je isti osiromašeni uranijum koji danas donosi rak, urođene mane i preranu smrt stanovnicima Iraka. U Novom Sadu mi je rečeno da usevi propadaju zbog zagađenja. Energetski transformatori nisu mogli da budu popravljeni jer su sankcije Ujedinjenih nacija zabranjivale uvoz rezervnih delova. Ljudi sa kojima sam razgovarao suočavali su se sa glađu i hladnoćom u predstojećoj zimi.

Rečima koje navode da se zapitamo o njegovoj ljudskosti, komandant NATO-a, američki general Vesli Klark, hvalio se da je cilj vazdušnog rata bio da se „demontira, uništi, opustoši, degradira i na kraju eliminiše ključna infrastruktura“ Jugoslavije. Čak i ako su srpski zločini zaista počinjeni – a nemam sumnje da su se neki dogodili – gde je tu princip srazmernosti? Paravojna ubistva na Kosovu (koja su se uglavnom desila nakon početka vazdušnog rata) ne mogu biti opravdanje za bombardovanje petnaest gradova u stotinama neprekidnih naleta tokom više od dva meseca, uz rasipanje stotina hiljada tona visoko toksičnih i kancerogenih hemikalija u vodu, vazduh i zemljište, ubistva hiljada Srba, Albanaca, Roma, Turaka i drugih, kao i uništavanje mostova, stambenih naselja i više od dve stotine bolnica, klinika, škola i crkava – zajedno sa proizvodnim kapitalom čitave jedne zemlje.

Izveštaj objavljen u Londonu u avgustu 1999. godine, koji je sačinila Economist Intelligence Unit, zaključio je da će ogromna šteta koju je NATO-ov vazdušni rat naneo infrastrukturi Jugoslavije dovesti do dramatičnog pada ekonomije u narednim godinama. Bruto domaći proizvod će već te godine pasti za 40 odsto i ostaće na nivou znatno nižem nego pre jedne decenije. Jugoslavija će, prema toj prognozi, postati najsiromašnija zemlja u Evropi. Misija ispunjena.

Postscriptum

Sredinom septembra 1999, istraživačka novinarka Dijana Džonston poslala je mejl saradnicima u SAD-u da je bivši američki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, koji je podržavao Tudjmanovu „Oluju“ – akciju koja je pre četiri godine proterala 200.000 Srba (pretežno seljačkih porodica) iz Krajine – nedavno bio u Crnoj Gori, gde je prigovarao srpskim opozicionim političarima zbog njihove nevoljnosti da bace Jugoslaviju u građanski rat. Takav rat bi, uveravao ih je, bio kratak i „rešio sve vaše probleme“.

Druga strategija koja se razmatrala među američkim liderima, a o kojoj se nedavno moglo čuti u Jugoslaviji, jeste predaja severne srpske pokrajine Vojvodine Mađarskoj. Vojvodina ima oko dvadesetšest nacionalnosti, uključujući nekoliko stotina hiljada ljudi mađarskog porekla koji, u celini, ne pokazuju želju za secesijom i koji su svakako bolje tretirani nego veće mađarske manjine u Rumuniji i Slovačkoj. Ipak, nedavna alokacija od 100 miliona dolara od američkog Kongresa podstiče separatističke aktivnosti u ostatku Jugoslavije – bar dok Srbija ne dobije vladu dovoljno po volji zapadnim globalistima slobodnog tržišta.

Džonston zaključuje: „Sa elektranama uništenim i fabrikama razoružanim NATO bombardovanjem, izolovani, pod sankcijama i tretirani kao parije od strane Zapada, Srbi imaju izbor između toga da čestito zimuju u domovini bačenoj u bedu, ili da slede ‘prijateljski savet’ istih ljudi koji su im metodično uništili zemlju. Pošto je malo verovatno da će izbor biti jednoglasan ni u jednom smeru, građanski rat i dalja razaranja zemlje su verovatni.“

Majkl Parenti (30. 9. 1933 – 24. 1. 2026)
Originalni tekst: “The Rational Destruction of Yugoslavia”