Ratni veteran iračkog rata, Ross Caputi, širi istinu o zločinima u Faludži – Interviju za “Princip”

Interviju

 Veteran iračkog rata i učesnik u drugoj opsadi grada Faludže, Ross Caputi, u svom filmu „Fear not the path of truth“ optužuje Američku administraciju i novu iračku vlast za zločine nad iračkim narodom, kako u Faludži tako i drugim gradovima provincije Anbar. U ekskluzivnom intervijuu za „Princip“ otkriva detalje oko svog angažmana u Iraku, i sadašnje borbe za širenje istine o zločinima u Faludži. 

 

Kako ste završili u Iraku? Prve impresije, i kontakti sa lokalnim stanovništvom…

Dobrovoljno sam se prijavio da služim, kao i većina vojnog personala. Nisam to učinio iz patriotskih razloga već bejah vođen isključivo sebičnim motivima. Hteo sam slavu i poštovanje koje veterani u našoj kulturi dobijaju. Novac i karijeru takođe.

Zaista ništa nisam znao o Iraku i nisam razumeo „rat protiv terorizma“, ali sam iskreno želeo da okusim rat. Bilo mi je svejedno protiv koga ratujemo, i iz kojih razloga.

Nažalost, nisam shvatao koliko sam neodgovoran i sebičan, dok nisam stigao u Irak. Vrlo brzo sam ustanovio da, u stvari, ne branimo nikoga od „loših momaka“ u Iraku, već namećemo vanredno stanje, zbog kojeg primoravamo Iračane na neželjenu ekonomsku i političku agendu.

Sve vreme nisam mogao da gledam Iračane u oči, jer sam znao da im činimo zlo. Svejedno nisam imao hrabrosti da uradim pravu stvar i odbijem da nastavim sa misijom. Umesto toga nastavio sam da pratim naređenja i tokom druge opsade Faludže.

 

Šta se zapravo dogodilo u Faludži?

Koalicione snage su opsele Faludžu dva puta u 2004, iz razloga što je otpor u tom gradu bio veći nego bilo gde u Iraku. Faludža je postala simbol otpora protiv imperije, i koalicione snage su strahovale da ne postane primer drugim gradovima i oblastima. Odatle im potreba da unište taj simbol, ceo grad i sve one koji pokušaju da ga odbrane.

Prva opsada je propala i isterani smo iz Faludže nakon šest meseci. Druga opsada, u kojoj sam i ja učestvovao, započela je u novembru 2004. Ovaj put je rešeno da nema suzdržavanja i potpuno smo razorili grad.

Faludža je imala oko 300.000 stanovnika, od kojih su 200.000 postali beskućnici i izbeglice. Dve trećine grada je srušeno do temelja, a zmeđu 3.000 i 6.000 civila je pobijeno. A da ne pričam o zagađenju kao posledici našeg oružja koje još uvek uzrokuje veliki broj obolelih od raka, deformacije novorođenčadi i druge zdravstvene probleme.

Battle of Fallujah

 

Kada ste odlučili da vam je dosta?

Kada sam dobio naredbu za drugi odlazak u Irak, rešio sam da na svaki način pokušam da ga izbegnem. Pozvao sam se na „posttraumatski stresni poremećaj“ i upalilo je, iako sam izgubio mnoge povlastice.

Što je bilo iznenađujuće, ispostavilo se da zaista imam „posttraumatski stresni poremećaj“.

 

Šta je projekat „Pravda za Faludžu“?

Mreža studenata, veterana, novinara, akademika i radnika koje dotiče ono što se odigralo u Faludži i koji se trude da pomognu koliko mogu. Fokusirani smo na podizanje svesti o američkoj misiji u Iraku, i borbi protiv narativa mejnstrim medija o našoj ulozi u Faludži. Ali trenutno pokušavamo da proširimo rad na snabdevanje bolnica u Faludži medicinskom opremom i materijalima.

 

Recite nam više o svom filmu. Kakve su kritike?

Film se zove „Fear not the path of truth“ (Ne plaši se puta istine) i predstavlja protivtežu medijskom narativu o tzv. oslobođenju Faludže. Upotrebili smo moju ličnu priču da razvijemo radnju. Obavio sam intervjue sa novinarima, akademicima i očevicima i opovrgao sve „dokaze“ koje su nam naši lideri predočili kao opravdanja misije u Faludži. Dobar smo posao uradili.

Kritika je bilo iznenađujuće malo. Većinom bivši vojnički kadar koji nas optužuje za laži i podršku terorizmu. Ipak atmosfera je takva da građani žele da čuju i našu stranu. Međutim, čak i kada se građani slažu sa našom, pravom verzijom priče, vrlo je teško podstaći ih na akciju, da promene naše društvo. Mislim da je većina Amerikanaca širokih shvatanja, ali je teško probiti njihovu apatiju.

 

Da li je bilo poteškoća za vreme snimanja?

Moje neiskustvo kao reditelja bio je glavni problem. Nisam imao bekap scene da bih duge intervjue učinio zanimljivijim. Takođe je trebalo da potrošim više novca na video i audio tehniku. Jedan od mikrofona je zakazao za vreme snimanja intervjua, a znate kako je, ne možete reći čoveku kao što je Noam Čomski: „Izvini, možemo li ceo intervju ponovo?“

Ceo dokumentarac je urađen sa fondom od $7.000. Tako da smo bili finansijski ograničeni.

 

Da li su zapadni mediji obratili pažnju na film?

Ne, uopšte. Ali nadam se da ćemo plasirati film na neke festivale ove godine i primorati ljude da obrate pažnju. Srećom, uspeli smo da organizujemo projekcije u mnogim američkim gradovima, i ponekim van Amerike.

 

 

Koji je glavni cilj američke intervencije u Iraku? Takođe, šta mislite o drugim intervencijama, u Srbiji, Libiji… mogućoj intervenciji u Siriji.

Nisam politički analitičar, ali izneću svoje viđenje. Mislim da smo napali Irak zbog spoja 1) pristupa iračkoj nafti, 2) da zaštitimo sporazum „Breton Wuds“, koji povezuje vrednost dolara sa cenom nafte, i 3) da restrukturiramo Irak, a potom i ceo Bliski istok, na nama koristan način.

„Restrukturiranje Iraka“ znači privatizovanje iračkih nacionalizovanih resursa, pretvaranje zemlje u korumpirano i podeljeno društvo i otvaranje iračkog tržišta američkom finansijskom sektoru.

Što se ostalih američkih intervencija tiče, mislim da su SAD imperija koja generalno interveniše da održi ili proširi svoju imperijalnu moć. Iako sam manje upoznat sa ciljevima vojne kampanje protiv Libije i Srbije, siguran sam da nisu povezani sa zaštitom i promocijom ljudskih prava. Humanitarne intervencije su postale novi omiljeni izgovor i opravdanje američkim ratovima. Postoje razne alternative bombardovanju, ali SAD se uvek prvo odlučuju za nasilno rešenje, a ono uvek ima katastrofalne rezultate.

Hvala Bogu da je Obama morao odstupiti od ideje intenziviranja i pokretanja intervencije u Siriji. Navodna zabrinutost naše administracije zbog korišćenja hemijskog oružja u Siriji je apsolutno licemerna, uzimajući u obzir kakvu smo zdravstvenu krizu prouzrokovali našim bombama u Faludži. Kažem „intenziviranja“ jer smo već, poput Irana, Rusije i Saudijske Arabije, uključeni u sukob, tako što se svrstavamo i podržavamo određenu stranu, i tako produžavamo već dugotrajan rat. Sirijski narod pati jer je u interesu svetskih moćnika da pretvore Siriju u geopolitičko bojno polje.

 

Jesu li naoružani muškarci, koje viđamo preko medija, i koji se bore protiv američkih trupa, zapravo povezani sa Al-Kaidom, ili samo lokalci koji brane svoje gradove?

Od početka ove godine, iračka marionetska vlada vrši treću opsadu Faludže. Oni tvrde da je organizacija „ISIS“ – Islamska država Iraka i Sirije – preuzela Faludžu, i shodno tome žestok vojni napad je opravdan. Istina je da je „ISIS“ jedno vreme bila povezana sa Al-Kaidom, iako je Al-Kaida prekinula saradnju sa njima. Istina je i da je „ISIS“ donekle prisutan u Faludži. Ali njihovo prisustvo je veoma malo, i odigrali su beznačajnu ulogu u borbi protiv iračke vlade.

Borci u Faludži su, u većini, lokalci koji se osećaju ugnjeteno od strane nove iračke vlade, i to sa dobrim razlogom.

Svejedno, iračke vlasti ne ciljaju borce, bilo da su lokalci ili članovi „ISIS“-a, već nasumično granatiraju Faludžu, kao i mnoge druge gradove u provinciji Anbar. Do sada je poginulo 135 civila u Faludži i 341 u ostalim delovima provincije.

Nedavno je Struan Stivensen, predsednik Delegacije Evropskog parlamenta za odnose sa Irakom, izjavio da ono što trenutno iračke vlasti rade u Faludži, odgovara definiciji „legalnog genocida“. I sve to, naravno, SAD podržavaju kroz vojne pošiljke i slanje plaćenika da obučavaju novu iračku vojsku.

 

 

Postoji li uopšte Al-Kaida, ili je u pitanju fiktivna organizacija, izmišljena da opravda imperijalističke agresije? Da li su Bin Ladena zaista ubili američki marinci?

Mislim da je u prošlosti postojala, a nisam siguran da li postoji danas. Ali sam siguran da izraz „Al-Kaida“ mediji koriste za sve sunitske milicije i otporaše koje žele delegitimizovati, a ne samo za organizaciju koju, navodno, finansira Bin Laden.

Postoje razne sunitske milicije u Siriji, koje mediji nisu označili kao Al-Kaidu, i kao što smo videli u Faludži postoje razne sunitske milicije koje nemaju veze sa Al-Kaidom, ali ih mediji svejedno tako zovu. Tako da ime „Al-Kaida“ danas znači vrlo malo u pogledu taktike i ideologije koje ove grupe koriste, ili njihove povezanosti sa drugim grupicama. Ono se koristi u vezi sa odnosom tih grupica prema američkoj spoljnoj politici, i da li ih mediji vide kao saradnike ili protivnike američkih interesa.

 

Insert iz filma “Fear not the path of truth” možete pogledati ovde:

 

 

Ostavite komentar