7. jul 1941. – revizionizam zvanične politike sećanja u Srbiji od 2000.

Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Tema prvog tjedna Biltenova ljetnog režima je historijski revizionizam, konkretnije postjugoslavenski tretmani nekadašnjih službenih dana ustanka. U svim bivšim jugoslavenskim republikama dani ustanka su nakon raspada države čiji su oni bili inicijalni konstitutivni momenti postali predmet oštrih političkih i ideoloških sporova, kao i administrativnih odluka. Kroz analizu situacije u trima bivšim republikama nastojat ćemo otkriti što nam ti sporovi govore o suvremenoj političko-ideološkoj konstelaciji i kakve agende stoje iza revizionističkih tretmana. Započinjemo sa 7. julom, nekadašnjim Danom ustanka naroda Srbije.

Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Vlade Zorana Đinđića, 9. jula 2001. izglasala je Zakon o državnim i drugim praznicima. Ovim zakonom Sretenje je postalo Dan državnosti, ali je ukinut Dan ustanka naroda Srbije (7. jul). Šef poslaničke grupe vladajuće koalicije, Čedomir Jovanović, ukazao je da se usvojenim zakonom “traga za onim delom državnog i društvenog identiteta koji je izgubljen u prethodnih 60 godina”.1

Narodna skupština Srbije izglasala je 27. juna 1945. poseban zakon kojim je 7. jul (1941) proglašen za “narodni praznik” i “dan kada je otpočeo narodni ustanak u Srbiji”.2 Događaj u Beloj Crkvi komemorisan je već 7. jula 1945. velikim narodnim zborom uz Titovo lično prisustvo. Jugoslovensko rukovodstvo je isticanjem ovog datuma, kao prvog u hronološkom nizu ustanaka naroda Jugoslavije, odalo priznanje narodu Srbije zbog masovnog učešća u antifašističkom ustanku 1941. koji je rezultirao stvaranjem veće oslobođene teritorije (Užička republika), uključujući oslobođenje prvih većih evropskih gradova (Užice, Čačak).

Agenda građanskih partija

Ukidanjem Dana ustanka naroda Srbije (2001), predstavnici vladajućih građanskih partija iskazali su vlastiti ideološki resantiman prema istorijskom nasleđu pokreta kojim je započeo oružani ustanak protiv fašističkog okupatora i snaga kvislinštva i koji je bio nosilac jugoslovenske socijalističke revolucije (Narodnooslobodilački pokret pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije), ali i otklon prema delu oslobodilačkih tradicija Srbije.

Tokom narednih godina, predstavnici državnih institucija i antikomunistički orijentisani pojedinci iz vladajućih građanskih partija, kao i predstavnici akademskog istorijskog revizionizma, uz paralelne napore Srpske pravoslavne crkve, zajedničkim snagama nastojali su da izvrše reviziju istorijskog događaja koji se odigrao u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, 7. jula 1941.

Sudska rehabilitacija dvojice žandarma u kvislinškoj službi, rehabilitovanih pred Okružnim sudom u Šapcu, 8. decembra 2008, na osnovu pravno i istorijski neprihvatljivog Zakona o rehabilitaciji (2006), predstavlja krajnji ishod zajedničkih nastojanja navedenih revizionističkih subjekata.

Ukidanje državnog praznika nedugo nakon okončanja političkih promena u Srbiji ne treba tumačiti samo kao otklon struktura koje su definisale novi službeni poredak sećanja prema nasleđu jugoslovenskog revolucionarnog pokreta i socijalističke Jugoslavije već i kao prilog brisanju komunističkih uljeza iz nacionalne istorije. Naime, brisanjem ovog istorijskog datuma iz neoliberalnog poretka sećanja dodatno se zamagljuje činjenica da su ravnogorski četnici, kao istorijski favoriti zagovornika novoustoličene vladajuće ideologije, bili sporedni akteri antifašističkog ustanka u Srbiji, a kasnije i saradnici okupatora, samim tim – sudeonici u gušenju ustanka, što je takođe činjenica koju revizionisti smišljeno potiskuju.

Ako uporedimo sličnu tendenciju u okviru zvanične politike sećanja u Hrvatskoj, na primeru odnosa prema datumu koji je obeležavao dan ustanka protiv fašizma, dolazimo do zanimljivih zaključaka. U Hrvatskoj je 1991. ukinut Dan ustanka naroda Hrvatske kojim je obeležavan ustanak u Srbu 27. jula 1941. (kada je stvorena prva oslobođena teritorija u Hrvatskoj i izvršen prvi značajniji napad na snage fašističke NDH), pri čemu je ovaj istorijski događaj u službenom poretku sećanja takođe kriminalizovan. Međutim, Tuđmanov režim, za razliku od režima u Srbiji nakon 2000., uveo je Dan antifašističke borbe kojim se obeležava datum formiranja prvog partizanskog odreda na tlu Hrvatske i Jugoslavije, kao svojevrstan ideološki supstitut lišen prethodnog ideološkog sadržaja, dok je događaj u šumi Brezovica pokraj Siska etniziran i nacionalizovan, što je apsurdno s obzirom na kontekst 22. juna 1941. – formiranje Sisačkog partizanskog odreda bilo je motivisano komunističkom i internacionalističkom solidarnošću sa narodima SSSR-a.

Pravna podloga revizionizma

Sudska rehabilitacija Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, dvojice žandarma u kvislinškoj službi, ubijenih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, rehabilitovanih od strane Okružnog suda u Šapcu, predstavlja jednu od najproblematičnijih primena istorijski i pravno spornog Zakona o rehabilitaciji (2006, 2011).

Ubistvo dvojice žandarma u novom službenom poretku sećanja tumači se kao početak “bratoubilačke borbe” i građanskog rata, a ne kao početak ustanka protiv snaga koje su nametnule okupaciju i kvislinški režim. Komunistima se ne samo odriče zasluga za podizanje antifašističkog ustanka već im se stavlja na teret otpočinjanje građanskog rata. Sudska rehabilitacija dvojice pripadnika kvislinškog represivnog aparata imala je za cilj da kriminalizuje istorijski događaj u Beloj Crkvi, njegove učesnike iz redova komunista, kao i da viktimizira stradale učesnike događaja, pri čemu se sugerisalo da je ovaj događaj navodno imao trajne negativne posledice jer je bio uvod u “građanski rat” i navodno nelegitimno preuzimanje vlasti od strane pokreta predvođenog KPJ.

U presudi Okružnog suda u Šapcu o rehabilitaciji dvojice žandarma, od 11. decembra 2008., ističe se da je utvrđeno kako su žandarmi “lišeni života bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život”.3

Ovu sudsku rehabilitaciju treba posmatrati kao političku rehabilitaciju dvojice poginulih pripadnika kvislinškog represivnog aparata, ili u krajnjoj liniji – kao pokušaj političke rehabilitacije kvislinškog aparata. Na taj način normalizovan je čin služenja okupatoru, dok je pokret kome su pripadali izvršioci njihovog ubistva, okarakterisan kao snaga koja je još u leto 1941. vršila “progone i nasilja” i na taj način “povređivala pravo na život onih koje je srpska revizionistička istoriografija okarakterisala kao predstavnike organa državne vlasti. Pokret, u ovom slučaju partizanski, koji vrši “progone i nasilja” inspirisane “ideološkim i političkim razlozima”, nije oslobodilački pokret, već vinovnik “građanskog rata” i prevratnička snaga.

Dalje, u obrazloženju rehabilitacije proizvoljno se ističe da su Lončar i Braković lišeni života “pre svega radi zastrašivanja drugih koji bi se eventualno suprotstavljali pripadnicima partizanskog pokreta koji su sprovodili ideologiju KPJ. Cilj KPJ nije bio samo oslobođenje zemlje već revolucionarno preuzimanje vlasti i u tu svrhu lišeni su života i Bogdan Lončar i Milenko Braković. Taj momenat može se simbolično smatrati i početkom građanskog rata u Srbiji, a njihova rehabilitacija početkom nacionalnog pomirenja.”4

Pripadnici aparata koji je bio nosilac progona i nasilja (a koji je kolaborirao sa okupatorom koji je nametnuo brutalnu okupaciju koja je rezultirala masovnim – danas, iz kolektivne memorije, potisnutim – stradanjem stanovništva Srbije i Jugoslavije) ne mogu biti proglašeni za “žrtve progona i nasilja”. Zaključak iz presude o rehabilitaciji sugeriše da se u uslovima okupacije vodi građanski, a ne oslobodilački rat, što je apsurdno, pri čemu se zanemaruje da je pobeda revolucionarnog pokreta osujetila pobedu snaga kontrarevolucije (nacistički okupator i njegovi domaći saradnici). Naprosto, Bela Crkva pokraj Krupnja nije bilo mesto u kome se odlučivao ishod Drugog svetskog rata na tlu Srbije.

Mit o bratoubilačkom ratu

Svi poznati izvori o ovom istorijskom događaju sugerišu da ubistvo dvojice žandarma nije bilo planirano, pogotovo ne u cilju zastrašivanja i revolucionarnog preuzimanja vlasti (jer je u pitanju slučajan i izolovan događaj), već da je reč o spletu okolnosti koje su rezultirale poznatim ishodom. Sudsko veće koje je izvršilo rehabilitaciju dvojice žandarma ignorisalo je pojedine detalje iz istorijskih izvora, selektivno ih koristeći druge detalje u cilju opravdavanja rehabilitacije, u čemu je imalo podršku istoričara Koste Nikolića, naučnog saradnika Istorijskog instituta u Beogradu, koji je u ovom sudskom procesu figurirao kao sudski veštak.

Sudija Gojko Lazarev, predsedavajući veća koje je rehabilitovalo dvojicu kvislinških žandarma, obrazlažući u medijima odluku o rehabilitaciji, ističe: “Nažalost, 7. jula 1941. Srbin je ubio Srbina, što je označilo početak građanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv države, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, iz ideološko-političkih razloga, pripadnici partizanskog pokreta.”5 Sudija Lazarev nije obrazložio na koji način su snage koje su izvršile “ustanak protiv države”, bile u mogućnosti da u uslovima prve godine nemačke okupacije izvrše “promenu celokupnog sistema”.

Domaće snage koje se stave u službu okupatora postaju legitimna meta pokreta otpora. Kvislinški represivni aparat, uključujući žandarmeriju, svojim delovanjem tokom okupacije nesumnjivo je služio interesima okupatora. Uostalom, dvojica žandarma su se pojavila na seoskom vašaru u Beloj Crkvi (Ivanjdan) kako bi rasterali okupljni narod usled zabrane javnih okupljanja koju je nametnuo okupator.

Stoga ne čudi što je sudija Lazarev 2011. izjavio da bi sudski rehabilitovao predsednika kvislinške vlade Milana Nedića, istorijsku ličnost najodgovorniju za saradnju kvislinških struktura sa nacističkim okupatorom kao i za sprovođenje represivnih mera prema domaćem stanovništvu od strane kvislinškog represivnog aparata. “Ja bih ga kao sudija rehabilitovao. Ja mislim da je njegova žrtva mnogo veća od saradnje.“ Dakle, iz ovog primera jasno se vidi da nečije privatno mišljenje može postati oficijelno mišljenje, bez obzira na očiglednu zloupotrebu pozicije u nametanju vlastitog mišljenja kao opšteg.

Aistorična konstrukcija u obrazloženju rehabilitacije dvojice žandarma, predstavlja odjek mitologeme koju su konstruisali predstavnici kvislinškog propagandnog aparata još tokom Drugog svetskog rata.

Prvo tumačenje događaja u Beloj Crkvi 7. jula 1941. kao početka “građanskog rata u Srbiji” plasirano je u publikaciji Krvava lista komunističkih zločina, objavljenoj 1942. u Beogradu. Reč je o izdanju koje su priredili predstavnici kvislinškog propagandnog aparata i Ministarstva unutrašnjih poslova, koje kritička istoriografija ne koristi kao validan istorijski izvor. Opisujući događaj u Beloj Crkvi priređivači ove publikacije su zaključili: “Tek ovog dana desila su se prva dva ubistva koja bi mogla da se označe kao početak građanskog rata u Srbiji.”6

Jedan od najupornijih zagovornika teze o događaju u Beloj Crkvi kao “početku komunističke revolucije u Srbiji”, bio je ljotićevski emigrant Borivoje Karapandžić, svakako najspornijii autor koji je pisao o događajima u Srbiji 1941-1945. Tumačeći istorijski događaj koji se odigrao 7. jula 1941, Karapandžić ističe: “Ovo je, u stvari, bio početak komunističke revolucije u Srbiji. Početak koji je jasno i nedvosmisleno pokazao da je cilj komunista bio borba protivu srpskog naroda i za uspostavu komunističke diktature nad njim. Dakle, nema ni govora o nekom ustanku protivu okupatora, već o borbi – o krvavoj komunističkoj revolucionarnoj akciji…”7

Aktivna podrška istoričara

Rehabilitaciju dvojice žandarma javno su odobrili saradnici Instituta za savremenu istoriju, Kosta Nikolić (veštak u sudskom predmetu rehabilitacije žandarma Lončara i Brakovića) i istoričar Srđan Cvetković.

Kosta Nikolić ističe: “Treba se suočiti sa bolnom prošlošću. To nije bio nikakav dan ustanka, već ubistvo iz ideoloških i političkih razloga. Mislim da to ubistvo nije bilo detaljno planirano, već običan incident, koji je naknadno dobio toliki značaj. A, počinjeno je u skladu sa strategijom Komunističke partije Jugoslavije – revolucija na prvom mestu! Nije pucano u okupatore, već u predstavnike stare vlasti. To je poruka koja se slala narodu.” Srđan Cvetković podržava odluku suda stavom: “Ovo je novi pogled na istorijske događaje koji nije ideološki obojen. Rasvetljene su složene okolnosti, a ubistvo dvojice žandarma demistifikovano, da se više ne predstavlja kao herojski čin.” Nikolić dodatno ističe da rehabilitacija dvojice žandarma “nije nikakvo prevrednovanje istorije: Nema govora o revizionizmu. Događaji se sada, naprosto, objašnjavaju onako kako su se stvarno dogodili.”8 Cvetković napominje kako je “ubistvo dvojice nedužnih žandarma”, ne predstavlja početak borbe protiv okupatora, već “početak građanskog rata”.9

U autorskom tekstu u jednom beogradskom nedeljniku, nedugo nakon sudske rehabilitacije dvojice žandarma, Kosta Nikolić je obrazložio odluku šabačkog Okružnog suda o rehabilitaciji: “Komunisti nisu pucali u ‘sluge okupatora’, već u državu kao instituciju. (…) Slavljenje ubistva Lončara i Brakovića, ostavilo je dugotrajne negativne posledice i sprečilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja još uvek svežih ideoloških podela. Njihova rehabilitacija predstavlja značajan doprinos suočavanju srpskog društva s njegovim totalitarnim nasleđem koje je i dalje snažna brana punoj modernizaciji i demokratizaciji Srbije.”10

To što je kvislinška tvorevina u Srbiji obuhvatala deo nekadašnje teritorije Kraljevine Jugoslavije i što je deo međuratne vladajuće strukture prihvatio saradnju sa nemačkim okupatorom, ne znači da su oni bili nosioci narodnog suvereniteta niti da je kvislinška tvorevina u Srbiji bila legitimna sledbenica prethodne države.

Iako su svedočenja preživelih očevidaca istorijskog događaja 7. jula 1941. jasna u pogledu vinovnika oružanog sukoba u Beloj Crkvi (preživeli neposredni učesnici i očevidci događaja slažu se da su žandarmi prvi zapucali na Žikicu Jovanovića i njegovog saborca, nakon što su se partizani vratili u selo želeći da spreče žandarme da isleđuju i eventualno naude učesnicima nedozvoljenog skupa), reinterpretatori ovog istorijskog događaja prenebregavaju istorijski kontekst (okupacija zemlje, uloga predratne žandarmerije u novonastalim okolnostima) i neposredan događaj (prvenstvo dvojice žandarma u izazivanju oružanog sukoba).

Veštak i članovi sudskog veća u postupku rehabilitacije Lončara i Brakovića, tendenciozno su tumačili dostupne istorijske izvore koji govore o oružanom sukobu u Beloj Crkvi i ignorisali pojedina svedočenja učesnika i očevidaca koja se ne uklapaju u njihovu tezu.

Nikolićeva tvrdnja da su žandarmi posegli za oružjem, “ali nisu stigli da ga upotrebe”, kosi se sa zabeleženim svedočenjima očevidaca. Svedoci događaja se slažu da su žandarmi upotrebili oružje i da su prvi zapucali iz pušaka u pravcu dvojice prispelih partizana. Napominjemo da su neposredni očevici ovog događaja (borci Rađevske čete koji su preživeli rat), koji su tokom ove akcije pratili i posmatrali događaj iza leđa dvojice saboraca – neposrednih učesnika u oružanom okršaju – u posleratnim svedočenjima tvrdili da su žandarmi pucali u pravcu Jovanovića i njegovog saborca s namerom da ih pogode, iako su promašili, dok svedočenja dvojice predstavnika lokalne vlasti, zabeležena u žandarmerijskom izveštaju iz 1941, sugerišu da su žandarmi upotrebili oružje i prvi zapucali na prispele partizane, s namerom da ih uplaše kako bi ovi odložili oružje i, shodno tome, bili uhapšeni.11

Zanemareni početak terora

Pripadnici represivnog kvislinškog aparata učestvuju u streljanjima talaca (uglavnom komunista) u okupiranoj Srbiji, počev od 5. jula 1941.12 Nakon prvog učešća u streljanju talaca (Beograd, 5. jul 1941. kada je streljano 13 lica – 10 komunista i 3 Jevrejina – od strane policije Uprave grada Beograda), zabeležena su naredna učešća pripadnika kvislinškog represivnog aparata u masovnim streljanjima talaca, zarobljenih partizana i civila, tokom istog meseca, kako u Beogradu tako i u drugim mestima u Srbiji. Prema tvrdnjama generala Vermahta, Feliksa Benclera, od 23. jula 1941, pripadnici srpske žandarmerije su „prema instrukcijama nemačkih okupacionih vlasti“ do ovog datuma “streljali već mnogo više od 100 lica”.13 Ovakva praksa dodatno je intenzivirana u narednom periodu.

Zašto onda predstavnici akademskog istorijskog revizionizma ne proglase 5. jul 1941, kada su pripadnici represivnog aparata u kvislinškoj službi (tj. “predstavnici države” u revizionističkoj interpretaciji) u Beogradu izvršili masovno streljanje svojih sunarodnika, početkom “bratoubilačkog rata” u Srbiji?

Uostalom, predstavnici kvislinškog represivnog aparata (Specijalna policija i žandarmerija), u saradnji sa Gestapom, još od 22. juna 1941. započinju sa hapšenjima komunista širom Srbije, pri čemu je od ovog datuma do 7. jula 1941. uhapšeno nekoliko stotina komunista i simpatizera KPJ.14 Primera radi, od 193 uhapšena komunista u Beogradu, od 22. juna do 7. jula 1941, 166 su uhapšeni od strane kvislinškog represivnog aparata.15 Većina ovih ljudi je streljana tokom leta 1941., a među njima su i komunisti streljani 5. jula 1941.

Odluka o formiranju logora Banjica doneta je u štabu nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji 22. juna 1941. Istog dana šef upravnog štaba Harald Turner je ovu odluku saopštio predsedniku Saveta komesara i komesaru Ministarstva unutrašnjih poslova, Milanu Aćimoviću koji je sprovođenje odluke preneo u nadležnost predsedniku Uprave grada Beograda, Dragom Jovanoviću. Istaknuti pripadnik represivnog aparata Kraljevine Jugoslavije, Svetozar Vujković, postavljen je 5. jula 1941. za dela logora u nadležnosti kvislinških organa. Prvi zatočenici logora bila je grupa od 70 komunista mahom iz Beograda koja je na Banjicu sprovedena 9. jula 1941.16

Početkom 1990-ih u opozicionoj štampi u Srbiji pojavljuju se prvi napisi koji Dan ustanka naroda Srbije karakterišu kao “veliku podvalu srpskom narodu” i “dan mrtvih”. “Tamo je Srbin pucao na Srbina, a ideja da se ovaj datum obeleži kao istorijski događaj, spektakularna je podvala srpskom narodu: bratoubilaštvo je podignuto na stepen kulta.”17 Teze koje je plasirao kvislinški propagandni aparat, a koje je u emigraciji kolportirao Borivoje Karapandžić, po kojima je događaj u Beloj Crkvi “početak bratoubilačkog građanskog rata”, a Žikica Jovanović Španac – “Titov egzekutor”, aktuelizuju se u domaćoj desničarskoj štampi.18

Mitologema o događaju u Beloj Crkvi kao navodnom “početku građanskog rata u Srbiji” dodatno se aktuelizuje u domaćim medijima nakon sudske rehabilitacije dvojice žandarma (2008.-2011.), ovog puta uz podršku pojedinih istoričara. Beogradski provladini mediji koji su 2008.-2009. izveštavali o sudskoj rehabilitaciji dvojice žandarma proglasili su partizanske učesnike događaja “teroristima” i “ubicama nedužnih ljudi”. Tumačenja ovog događaja bila su banalizovana i (“žandarm ubijen zbog konobarice”) pri čemu se insistiralo na navodno kobnim posledicama ubistva dvojice žandarma (“metak koji luta 70 godina”).19

  1. М. Никић, Г. Новаковић, “Заседање Народне скупштине Србије. Сретење нови Дан државности, укидају се 7. јул и 28. март”, Политика, XCVIII, 31497, Београд, 10.7.2001, стр. 7.
  2. Едиб Хасанагић, Овде је Србија рекла слобода, Београд, 1982, стр. 17.
  3. Ljiljana Milenković, “Priča o 7. julu. Bratoubilački ustanički pucanj”, Akter. Magazin savremene Srbije, 41, Beograd, 12.7.2010, str. 22.
  4. Nikola Giljen, Jelena Mandić, “Kobni dani: Metak koji luta sedam decenija”, Istorija. Revija, 30, Beograd, jul 2012, str. 38.
  5. А. Делић, “Суд у Шапцу рехабилитовао жандарма којег је 7. јула 1941. убио Жикица Јовановић: Шпанац пуцао у недужног човека”, Вечерње новости, LVI, Београд, 8.1.2009, стр. 16.
  6. Крвава листа комунистичких злочинаБеоград, 1942, стр. 9.
  7. Боривоје М. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливленд, 1958, стр. 72-73.
  8. И. Мићевић, “Жикица Јовановић Шпанац започео је грађански, а не рат против окупатора. И херој и терориста”, Вечерње новости, LVI, Београд, 10.1.2009, стр. 11.
  9. И. Мићевић, “Жикица поново херој”, Вечерње новости, LVIII, Београд, 4.7.2011, стр. 9.
  10. Коста Николић, “Шта се заиста догодило 7. јула 1941. у Белој Цркви. Улога сеоског вашара у српској историји”, НИН, 3028, Београд, 8.1.2009, стр. 34.
  11. Новак Живковић, “Прва партизанска акција у Србији. Непријатељски извештај о догађајима од 7. јула 1941. године у Белој Цркви”, Архивски преглед, 1-2/1966, Београд, 1967, стр. 142; Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XII/1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Trećeg rajha 1941, Beograd, 1973, str. 194; [13]Љубиша Манојловић, “Први устанички пуцњи”, Глас јединственог Народно-ослободилачког фронта Србије, IV, 40, Београд, 4.7.1945, стр. 4; “Зоран Јоксимовић, Учесници историјског догађаја”, Напред. Лист народног фронта округа ваљевског, XXVII, 1171, Ваљево, 2.7.1971, стр. 2;Зоран Јоксимовић, “Сећања Вјекослава Споја. У Белој Цркви под липом, 7. јула 1941. године”, Напред. Лист народног фронта округа ваљевског, XXIX, 1276, Ваљево, 6.7.1973, стр. 3.
  12. Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941. године, Београд, 1998, стр. 202.
  13. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XII/1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Trećeg rajha 1941, Beograd, 1973, str. 229
  14. Бранислав Божовић, н.д., стр. 179-200.
  15. Београд у рату и револуцији, I-II, Београд, 1985, стр. I/155
  16. Бранислав Божовић, н.д., стр. 229-230; Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, I-II, Beograd, 1989, str. I/30-31.
  17. Илија Петровић, Седми јул – велика подвала српском народу“, Самоуправа. Самостални народни лист, I, 4, Нови Сад, мај 1990, стр. 1.
  18. Miloje Gavrilović, “Kome je bilo stalo da je ustanak počeo baš 7. jula 1941? Dan mrtvih”, Duga, 445, Beograd, 16.3.1991, str. 53-57.
  19. А. Делић, “Суд у Шапцу рехабилитовао жандарма којег је 7. јула 1941. убио Жикица Јовановић: Шпанац пуцао у недужног човека”, Вечерње новости, LVI, Београд, 8.1.2009, стр. 16; И. Мићевић, “Жикица Јовановић Шпанац започео је грађански, а не рат против окупатора. И херој и терориста”, Вечерње новости, LVI, Београд, 10.1.2009, стр. 11; Vlada Arsić, “Građanski rat počeo zbog konobarice”, Press, 1620, Beograd, 4.7.2010, str. 7; Ljiljana Milenković, “Priča o 7. julu. Bratoubilački ustanički pucanj”, Akter. Magazin savremene Srbije, 41, Beograd, 12.7.2010, str. 23; [21]И. Мићевић, “Жикица поново херој”, Вечерње новости, LVIII, Београд, 4.7.2011, стр. 9.

Tekst je preuzet sa: Bilten.Org

Source: Milan Radanović, „7. jul 1941. – revizionizam zvanične politike sećanja u Srbiji od 2000.", http://www.bilten.org/?p=1823

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.