Yandex.Metrica

Fridrih Engels: O Autoritetu

0616_ig-friedrich-engels_1024x576

 

Neki socijalisti poveli su u poslednje vreme sistematski krstaški rat protiv onoga što oni zovu princip autoriteta. Oni misle da je za ovaj ili onaj način dovoljno kazati da je autoritaran, pa da bude osuđen. taj uprošćeni metod oni su počeli toliko zloupotrebljavati, da je tu stvar potrebno ispitati nešto pobliže.

Autoritet, u onom smislu u kojemu je ovde reč, znači nametanje tuđe volje našoj volji; sa druge strane, autoritet pretpostavlja potčinjavanje. Ali, ukoliko oba ova izraza loše zvuče i ukoliko je odnos koji izražavaju neprijatan za potčinjenu stranu, pitanje je: možemo li biti bez tog odnosa, možemo li — u uslovima koji postoje u današnjem društvu — stvoriti neki društveni poredak, kojem taj autoritet neće više imati nikakve svrhe, u kojem će on, prema tome, morati da iščezne.

Ispitujući ekonomske, industrijske, i agrarne odnose, na kojima počiva moderno buržoasko društvo, mi nalazimo da oni imaju tendenciju da sve više zamenjuju izolovanu akciju kombinovanom akcijom ljudi. Na mesto malih radionica izolovanih proizvođača došla je moderna industrija s ogromnim fabrikama i mlinovima, u kojima stotine radnika nadziru komplikovane mašine koje pokreće para; diližanse i kola na dugačkim putevima istisli su železnički vozovi, a škune u jedrenjake — parobrodi. Čak i u poljoprivredi sve više počinju da vladaju mašina i para, koje polako, ali neumoljivo, zamenjuju sitne vlasnike krupnim kapitalistima, koji pomoću najamnih radnika obrađuju velike komplekse zemlje. svugde kombinovana akcija, komplikovanje procesa koji zavise jedan od drugog, stoje na mesto nezavisne akcije pojedinih individua. ali kombinovana akcija znači organizaciju, a da li je moguća organizacija bez autoriteta?

Uzmimo da je socijalna revolucija svrgla kapitaliste, i da autoritet radnika upravlja proizvodnjom i raspodelom bogatstva. Uzmimo, stavljajući se potpuno na gledište antiautoritarista, da su zemlja i sredstva za rad postali kolektivna svojina radnika koji ih upotrebljavaju. Da li će u tom slučaju autoritet isčeznuti ili će samo promeniti oblik? Hajde da vidimo.

Uzmimo kao primer predionicu pamuka. Pre nego što se pretvori u konac, pamuk mora proći bar šest uzastipnih operacija, a te se operacije većinom vrše u raznim prostorijama. Dalje, da bi mašine radile ispravno, potreban je inženjer koji nadzire parnu mašinu, potrebni su mehaničari za svakodnevne opravke i mnogi drugi radnici za prebacivanje proizvoda iz jedne prostorije u drugu i tako dalje. Svi ti radnici — muškarci, žene i deca — prinuđeni su da počinju i da završavaju svoj posao u časovima koje određuje autoritet pare, koja ne mari za ličnu autonomiju. Dakle, radnici se pre svega moraju sporazumeti što se tiče časova rada; a čim su ti časovi utvrđeni, oni su obavezni za sve bez izuzetka. Zatim, u svakoj prostoriji svakog trenutka iskrsavaju pitanja detalja u pogledu načina proizvodnje, raspodele materijala itd., koja treba rešavati odmah, ako nećemo da se proizvodnja odjednom zaustavi. Rešavala se ta pitanja odlukom delegata koji stoji na čelo svake grane rada ili se rešavala, kada bi to bilo moguće, većinom glasova, volja pojedinca se uvek mora potčinjavati, a to znači da se pitanja rešavaju autoritarno. Automatski mehanizam velike fabrike mnogo je veći tiranin nego što su ikada bili mali kapitalisti koji zapošljavaju radnike. Bar što se tiče časova rada, nad vratima tih fabrika može se napistati: lasciate ogni autonomia voi ch’entrate. [ostavite svaku autonomiju, vi koji ulazite].

Ako je čovek naukom i stvaralačkim genijem potčinio sebi prirodne sile, one mu se svete potčinjavajući njega samog, dok ih on iskorišćava, pravom despotizmu, nezavisno od svake socijalne organizacije. Želeti uništenje autoriteta u krupnoj industriji značiti želeti uništenje same industrije — uništenje parne predionice, da bismo se vratili preslici.

Uzmimo drugi primer — železnicu. I tu je saradnja ogromnog broja ljudi apsolutno potrebna; ta saradnja mora se ostvariti u tačno određenim časovima, da bi se izbegli nesrećni slučajevi. I tu je prvi uslov posla dominirajuća volja, koja rešava svako podređeno pitanje, bilo da tu volju predstavlja jedan delegat, bilo komitet kome je stavljeno u dužnost da izvršava odluke većine interesenata. U jednom i u drugom slučaju imamo autoritet koji je snažno izražen. Šta bi bilo od prvog voza koji je pušten, kada bi bio uništen autoritet železničkih službenika u odnosu prema gospodi putnicima?

Kada takve argumente suprotstavljam najbesnijim antiautoritaristima, oni mi mogu odgovoriti samo ovo: „Da! to je istina, ali ovde se ne radi o autoritetu koji dajemo delegatima, nego o izesnom zadatku.“ Ta gospoda uobražavaju da su izmenivši ime stvari izmenili i samu stvar. Eto kako se ti duboki mislioci izruguju celom svetu.

Dakle, videli smo da su, s jedne strane, izvestan autoritet, delegiran ovako ili onako, a s druge — izvesno potčinjavanje, nezavisno od svake socijalne organizacije, za nas obavezni usled materijalnih uslova u kojima se vrši proizvodnja i promet proizvoda.

Osim toga, videli smo da materijalni odnosi proizvodnje i prometa neizbežno sve više podležu uticaju krupne industrije i krupne poljoprivrede i da imaju tendenciju da sve više šire područje tog autoriteta. zato je apsurdno predstaviti princip autoriteta kao apsolutno loš, a princip autonomije kao apsolutno dobar. Autoritet i autonomija su relativne stvari; njihove sfere menjaju se sa različitim fazama društvenog razvitka. Kada bi se autonomisti ograničavali na to da kažu da će socijalna organizacija budućnosti dopuštati autoritet samo u onim granicama u kojima to odnosi proizvodnje čine neizbežnim, onda bismo se s njima mogli sporazumeti, ali oni su slepi za sve činjenice koje ga čine nužnim, i bore se protiv reči.

Zašto se antiautoritaristi ne ograničavaju na to da viču protiv političkog autoriteta, protiv države? Svi socijalisti se slažu u tome da će politička drzava, a sa njom i politički autoritet, iščeznuti usled buduće socijalne revolucije, to jest da će javne funkcije izgubiti svoj politički karakter i pretvoriti se u proste administrativne funkcije koje čuvaju prave interese društva. Ali anitautoritaristi zahtevaju da se autoritarna politička država ukine odjedanput, još pre nego što budu uništeni socijalni odnosi koji su je rodili. Oni zahtevaju da prvi akt socijalne revolucije bude ukidanje autoriteta. Da li su ta gospoda ikada videla revoluciju? Revolucija je, nesumnjivo, najautoritarnija stvar koja može biti. Revolucija je akt u kome jedan deo stanovništva nameće svoju volju drugom delu pomoću pušaka, bajoneta i topova, to jest autoritarnim sredstvima; i ako pobednička strana ne želi da izgubi plodove svojih napora, ona mora da održava svoju vlast pomoću straha koji njeno oružje uliva reakcionarima. Da se Pariska Komuna nije oslanjala na autoritet naoružanog naroda protiv buržoazije, zar bi ona trajala i celi jedan dan? I zar je ne možemo, naprotiv, prekoravati što se ona tim autoritetom nije služila dovoljno široko?

Dakle, jedno od ovoga: ili antiautoritaristi sami ne znaju šta govore, i u tom slučaju samo seju zbrku, ili oni to znaju, i u tom slučaju izdaju pokret proletarijata. U oba slučaja oni služe reakciji.

Fridrih Engels, Januar 1873.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.