Džejms Konoli – Može li ratni sukob biti civilizovan?

Napredak velikog rata i mnogih vanrednih događaja koji ga prate čine da javnost ubrzano shvata istinu socijalističkih tvrdnji da je svaki rat svirep i da bi pokušaj da se izdvoji bilo koja njegova faza kao surovija u odnosu na ostale bila samo pokušaj zbunjivanja javnog mnjenja.

Mi u ovom časopisu, kao i u prethodnom “Irish Worker”, se dosledno pridržavamo tog principa. Držali smo do toga, i dalje držimo, da je rat kao relikt varvarizma jedino moguć iz razloga što svojim varvarskim idejama nama upravlja vladajuća klasa; držali smo do toga, i dalje držimo, da se radničke klase svih država ne mogu nadati oslobođenju od užasa rata dok god ne smaknu varvarske vladajuće klase sa vlasti; držali smo do toga, i dalje držimo, da je žudnja za moći tih vladajućih klasa toliko duboko ukorenjena u prirodu i instinkte njenih članova, da je apsolutno jasno da ništa manje od superiorne sile neće biti dovoljno da napuste svoj način razmišljanja radi života i slobode celokupnog čovečanstva.

Imajući ovakve stavove mi se sve vreme borimo protiv ideje o ratu; smatramo da nemamo spoljnih neprijatelja osim naše vladajuće klase; smatramo da ako smo već primorani da idemo u rat, radije bismo se borili protiv vladajuće klase nego protiv bilo koga drugog, i da je dužnost radničke klase da zbog samozaštite organizuje svoje sopstvene snage u odbrani od vladajuće klase. Sila koja stoji na raspolaganju radničkoj klasi je dvostruka, industrijska i politička, koja kasnije uključuje i vojnu organizaciju u cilju zaštite političkih i industrijskih prava. „Ko se mača lati, od mača će i poginuti“, i to bi moglo da znači da bi u cilju napretka radnička klasa Irske mogla biti suočena sa neophodnošću uzimanja mača (ili puške) u borbi protiv klase čija je vladavina njima i ostatku sveta donela pakao užasa rata u Evropi. Kako ta potreba bude rasla bilo bi dobro shvatiti da razgovor o “humanim metodama ratovanja”, o “pravilima civilizovanog ratovanja” i sva slična prepuštanja finijim sentimentima su licemerna i nerealna, i namenjena za konzumaciju posmatrača iz kućnih fotelja. Ne postoje humane metode ratovanja, ne postoji civilizovano ratovanje, svaki rat je nehuman, svaki rat je varvarski, prvi zvuk vojničke trube zapravo označava sahranu ljudskog progresa.

Nekoliko ilustracija je dovoljno da opravda ove zaključke. Jedan se odnosi na negodovanje zbog korišćenja dum-dum metaka. Obe strane navode da ostali koriste ove metke i da oni nanose veoma teške telesne povrede, te obzirom da proizvode tako ozbiljne povrede su u suprotnoti sa pravilima „civilizovanog i humanog ratovanja“. Isti ti ljudi koji u ovom slučaju podižu glas i plaču će mirno čitati o tome kako geleri pogađaju vojne trupe i hvaliće se time. A ipak, geleri sadrže 340 metaka koji se raspršuju u svim pravcima, kidaju ruke i noge, razaraju ljudska tela, i uopšte stvaraju rane koje ni jedna medicina ne može da izleči. Samim tim, jako je licemerno užasavanje nad stravičnim ranama koje izazivaju dum-dum meci!

Takvog je karaktera i negodovanje povodom bombardovanja nezaštićenih gradova. Neko bi mogao pomisliti pošto pročita ovakve prozivke da to nije bila utvrđena praksa ratne mornarice. Javno mnjenje ovih ostrva je generacijama čitalo da je Velika Britanija slala kaznene ekspedicije protiv domorodačkih plemena u Africi, ostrva okeana ili u delove Azije. Moglo se desiti da neki neprosvećeni domorodac ukrade bure ruma iz misionarskog kampa, ili da baci kamen na sveštenika kada mu ovaj zatražio da mu se bure vrati. Smesta se naređuje da britanski vojnik ode na tu obalu, otvori vatru i unisti ceo grad, bez razmišljanja mučeći većinu žitelja, žene i starce, nerođene bebe, da bi se kaznila jedna ili dve osobe zbog uvrede Britanca. To što je na hiljade britanskih podanika podvrgnuto gorim progonima u svojim kucama svakog dana ne zaslužuje da se aktivira niti jedan policajac a kamoli vojni brod. Ipak, britanske stope prolaze uzduž i popreko po celom svetu izvršavajuci ovakva naređenja i bombardujući ovakva nezaštićena mesta a da nikad ne pokrenu bedna piskarala šovinističke štampe na protest.

Sve zavisi, čini se, od toga čije se kuće bombarduju, čiji su ljudi masakrirani, čiji se ekstremiteti kidaju od tela, čija su tela pretvorena u jezivu masu mesa, krvi i kostiju. Izgleda da je zločin Nemaca to što veruju da ono što važi za jedne važi i za druge.

Ali šta kaže teorija? Imamo pred nama rad M. Bloha o savremenom oružju i savremenom ratu, čuveni rad u kome su metode i rezultati savremenog ratovanja analizirane i predviđene mnogo pre nego što ih je bilo moguće isprobati u praksi na savremenim bojnim poljima. Ovaj autor, Poljak ali ruski podanik, je predvideo većinu pojava koje prate savremene ratne kampanje, i doživeo da vidi da su se rezultati koje je predvideo u velikoj meri prikazali tačnim u praksi prilikom vojnih sukoba.

Da bi se došlo do takve preciznosti u predviđanju on je morao da preduzme sistematična ispitivanja svih uslova savremenog ratovanja savremenim oružjem na kopnu i moru. Po pitanju nezaštićenih gradova on govori sledeće, a svi koji su upoznati sa njegovim radovima su svedoci njegove neutralnosti i lišenosti bilo kakve nacionalne pristrasnosti.

Mora se imati na umu, da kako je prikazano u praksi ratnih manevara, princip da nezaštićeni gradovi ne mogu biti predmet bombardovanja nije priznat, i da u budućnosti ni jedan grad neće biti pošteđen. Kao dokaz ovome može se navesti sledeća situacija: 23. avgusta 1889. komandant Kolingvud je uputio pismo gradonačelniku Peterheda:

„Po naređenju vice-admirala 11. divizije flote, zahtevam od vašeg grada prilog u iznosu od 150.000 sterlinga. Moram da dodam da u slučaju da ako se službenik koji vam dostavlja ovo pismo ne vrati u roku od dva sata, grad će biti spaljen a brodovi i fabrike uništeni.“

Ovo pismo je štampano u svim novinama i nije izazvalo proteste. Očigledno je da se Engleska neće uzdržati od takvih zahvata kada ih smatra prikladnim, i kako je njen glas najvažniji u pomorskim pitanjima, druge sile će sigurno slediti njen primer.

M. Bloh ovde navodi primer pravca koji zauzima Britanska flota po pitanju pomorsksih manevara, a pošto se takvi manevri uvek obavljaju strogo u skladu sa zvaničnim priručnicima, lako je doći do zaključka da je bombardovanje nazaštićenih gradova običaj autorizovan od strane britanskog Ministarstva ratne mornarice. Bilo da je autorizovan od strane britanske ili nemačke prakse ili teorije, radi se o brutalnom, odvratnom, ubilačkom činu.

Do sada se takvo bombardovanje nije desilo, jer su bombardovani gradovi istočne obale branjeni zaklonima i artiljerijom, ali koji ljubitelj čovečanstva može a da se ne zgrane na ovo nemilosrdno uništenja ljudskog života.

Dakle, to je rat: rat za kojim svi šovinisti zavijaju, rat kome se žrtvuju sve nade sveta, rat u koji luda vladajuća klasa uvlači ostatak sveta, u sopstveno ludilo.

Ne, ne postoji humani i civilizovani rat. Rat se može nametnuti potčinjenoj rasi ili potčinjenoj klasi da stavi tačku na potčinjavanje rase, klase ili pola. Kada se to desi, rat se mora voditi neumorno i temeljno, ali bez zabluda o njegovoj uzvišenoj prirodi ili civilizovanim metodama.

Džejms Konoli, 30. januar 1915. – “The worker”
Prevod – Princip.info

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.