Afrikanci koji su ginuli za Francusku, a potom od Francuske ruke

Pri kraju Drugog svetskog rata, crni kolonijalni vojnici, koji su činili većinu Slobodne francuske vojske generala De Gola, uklonjeni su iz jedinica koje su planirane za oslobađanje Pariza. Šarl de Gol je želeo da njegove snage predvode operaciju oslobađanja Pariza, kako bi što pre preuzeo vlast u post-nacističkoj Francuskoj, i tako izbegne situaciju u kojoj bi ga preduhitrio Pokret otpora (FTP), predvođen od strane komunista. Njegovi strahovi bili su sasvim opravdani, jer je komunistički FTP pred kraj 1944. brojao oko 100.000 boraca.1

Saveznička Vrhovna komanda je pružila podršku ideji Generala De Gola, ali pod uslovom da afrički vojnici budu otklonjeni iz divizije koja bude oslobađala Pariz. Šef Ajzenhaurog štaba, general-major Valter Bedel Šmit, napisao je u poverljivom memorandumu: “Poželjnije je da se pomenuta divizija sastoji od belih vojnika. To znači da bismo morali Drugu oklopnu diviziju, koja ima samo četvrtinu domaćeg kadra i koja je jedina operativno na raspolaganju, pretvoriti u 100% belu.2

Britanski general, Frederik Morgan je napisao: “Problem je što je jedina francuska formacija koja je 100% bela, oklopna divizija u Maroku. Svaka druga francuska divizija ima samo oko 40% belaca. Ja sam rekao pukovniku De Ševenu da će šanse da dobije ono što želi biti znatno povećane ako uspe da proizvede belu pešadijsku diviziju.3

S obzirom na to da su regrutovani Afrikanci činili 65% Slobodne francuske vojske, sastavljanje čisto bele divizije pokazalo se nemogućim. Saveznička komanda je ipak insistirala da se svi crni vojnici uklone i zamene belim iz drugih jedinica. Kada je postalo jasno da nije bilo dovoljno belih vojnika da popune praznine, dovedeni su francuski vojnici koji su služili u severnoj Africi i Bliskom istoku. To je takođe bio razlog zašto je Komanda pristala da koristi i Devetu četu, sastavljenu od španskih anarhista i republikanskih izgnanika, u misiji oslobađanja Pariza.4

Žorž Duson u trenutku kada ga odvode sa Parade. General De Gol posmatra scenu.

Međutim, crnim vojnicima nije bilo zabranjeno samo učešće u vojnim operacijama oslobođenja Svetog grada, već su mnogi sprečeni i da učestvuju u proslavi oslobođenja. Najzanimljivij slučaj je onaj Gabonca Žorža Dusona. Duson je nakon bekstva iz nemačkog koncentracionog logora važio za urbanu legendu pariskog pokreta otpora, nakon što je sam zarobio jedan nemački tenk. Odigrao je vrlo važnu ulogu u pokretanju pobune u Parizu 1944., kada mu je zbog izuzetne hrabrosti data vojna jedinica na rukovođenje, a nakon ranjavanja unapređen je potporučnika. Tokom proslave oslobođenja Pariza, Duson je šetao u neposrednoj blizini generala De Gola, a momenat kada su ga pod prisilom odveli sa proslave, zabeležila je i kamera.

200.000 Afrikanaca je regrutovano u redove francuske vojske, a 25.000 je poginulo boreći se protiv nacista.5 Međutim, nakon oslobođenja, kako Afrikanci ne bi došli na ideju da se nastane u Francuskoj, primorani su da vrate svoje uniforme i poslati su kući. Naravno, na brutalan i krajnje bezobrazan način. Velika većina afričkih regruta nije plaćena, a rečeno im je da će dobiti novac po dolasku u matične zemlje. Mnogi su poverovali u francusku bajku i otišli, a neki od zapadnoafričkih vojnika su odbili da se ukrcaju na brodove dok im se ne isplate dugovanja. Jedan od tih incidenata dogodio se u kampu u Huiton u Engleskoj, kada su Senegalci primorani da se ukrcaju na brodove pod nišanom.6

Senegalski vojnici su odvedeni u kamp “Thiaroie”, blizu Dakara u Senegalu. Prve čarke sa francuskim kolonijalnim vlastima nastale su nakon što su ratni veterani negodovali zbog lošeg postupanja prema njima i pored toga što su se borili za Francusku, i što su mnogi od njih prošli kroz strahote nacističkih koncentracionih logora. Ono što je sprečavalo opštu pobunu je činjenica da veterani još nisu bili isplaćeni za svoju službu u francuskoj vojsci. Nakon što im je rečeno da će biti isplaćeni u domaćoj valuti, po duplo nižem kursu od zvaničnog, nezadovoljstvo je kulminiralo.

Nekoliko hiljada bivših regruta je održalo protest 30. novembra 1944. godine, a kada protest nije urodio plodom, uzeli su francuskog generala kao taoca. Međutim, veterani nisu bili naoružani i očekivali su diplomatsko rešenje problema, nadajući se fer isplatama i boljem tretmanu. U ranim jutarnjim časovima 1. decembra, francuske trupe opremljene američkim tenkovima i mitraljezima napale su kamp, masakrirajući između 300 i 400 Senegalaca koji su im služili u ratu.7 Masovna grobnica u koju su bačena tela još nije otkrivena.

Sledeće godine, 34 preživelih ratnih veterana, koji su uhvaćeni, osuđeni su na 10 godina zatvora pred vojnim sudom, a neki su kasnije umrli tokom služenja kazne. Masakr u kampu “Thiaroie” se ne uči u francuskim školama, a film o tom događaju iz 1988. “Camp de Thiaroie”, u režiji Osmana Sembene, zabranjen je u Francuskoj.8

 


  1.  Marshall, Bruce (2001) [1952]. <i>The White Rabbit: The Secret Agent the Gestapo Could Not Crack</i>. London: Cassell & Co  

  2.  http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7984436.stm  

  3.  http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7984436.stm  

  4.  https://libcom.org/history/anarchists-who-liberated-paris-why-they-did-it  

  5.  http://rarehistoricalphotos.com/black-soldiers-fighting-france-1944/  

  6.  https://libcom.org/history/thiaroye-massacre-1944-steven-johns  

  7.  http://www.grioo.com/info991.html  

  8.  http://www.france24.com/fr/20141128-massacre-thiaroye-commemoration-senegal-dakar-tirailleurs-armee-france-polemique-historien  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.