Luj Altiser – Državni ideološki aparati

Suština marksističke teorije države

Pojasnimo prvo jednu bitnu tačku: država (i njeno postojanje u njenim aparatima) nema nikakvog značenja osim kao funkcija državne moći. Celokupna politička klasna borba se okreće oko države. Pod tim podrazumevamo: oko vlasništva, to jest, dolaženja do državne moći (pouvoir) određene klase ili saveza klasa ili klasnih frakcija i do očuvanja te moći. Ovo prvo pojašnjenje nas obavezuje da razlikujemo, s jedne strane, državnu moć (očuvanje državne moći ili osvajanje državne moći), cilj političke klasne borbe i državni aparat sa druge strane.

Znamo da državni aparat može preživeti, kao što je dokazano u buržoaskoj „revoluciji” u Francuskoj XIX veka (1830, 1848), državnim udarima (2. decembar, maj 1958), državni slomovi (pad Carstva 1870, Treće Republike 1940), ili političkom usponu sitne buržoazije (1890-95. u Francuskoj) itd, bez uticaja ili izmene državnog aparata: on može preživeti političke događaje koji utiču na dolazak do državne moći.

Čak i posle društvene revolucije kao što je ona iz 1917, veliki deo državnog aparata preživeo je posle dolaska do državne moći saveza proletarijata i siromašnog seljaštva: Lenjin je to često ponavljao. Moguće je opisati razliku između državne moći i državnih aparata kao deo „marksističke teorije” države na način koji je eksplicitno prisutan od Marksovog Osamnaestog brimera i Klasnih borbi u Francuskoj. U cilju rezimiranja „marksističke teorije države” u ovoj tački, možemo da kažemo da su marksistički klasici uvek tvrdili: 1) da je država represivni državni aparat; 2) da se državna moć i državni aparati moraju razlikovati; 3) da se cilj klasne borbe tiče državne moći i da je posledica toga upotreba državnih aparata od strane klasa (ili saveza klasa ili frakcija klasa) koje poseduju državnu moć u funkciji njihovih klasnih ciljeva, i 4) proletarijat mora doći do državne moći kako bi uništio postojeći buržoaski državni aparat i, u prvoj fazi, zamenio ga drugačijim, proleterskim, državnim aparatom, a onda u kasnijim fazama pokrenuo radikalni proces uništenja države (kraj državne moći i svakog državnog aparata).

Ono što bismo, u ovom pogledu, predložili kao dodatak „marksističkoj teoriji” države već se u njoj nalazi. Ali nam se čini da čak i sa ovim dodatkom, ova teorija ostaje delimično deskriptivna, iako sada sadrži kompleksne i diferencijalne elemente čije se funkcionisanje i delanje ne može razumeti bez posezanja za daljim dodatnim teorijskim produbljivanjem.

Državni ideološki aparati

Dakle, „marksističkoj teoriji” države mora se dodati nešto drugo. Ovde moramo napredovati oprezno po terenu na koji su, u stvari, marksistički klasici davno stupili, ali pri tom nisu sistematizovali u teorijsku formu odlučujući napredak koji su implicirala njihova iskustva i postupci. Njihova iskustva i procedure bili su načelno ograničeni na teren političke prakse. Klasici marksizma su, u stvari, u svojoj političkoj praksi tretirali državu kao kompleksniju realnost nego što je dato u definiciji „marksističke teorije države”, čak i kada joj je nešto pridodato, kao što smo mi učinili. Oni su prepoznali ovu kompleksnost u praksi, ali je nisu izrazili u teoriji.1

Pokušaćemo da shematski predstavimo ovu teoriju. U tu svrhu, predlažemo sledeću tezu. Kako bi se teorija države unapredila neophodno je uzeti u obzir ne samo razliku između državne moći i državnih aparata, već i drugu realnost koja je očigledno na strani državnog (represivnog) aparata, ali ne sme biti izjednačena sa njim. Nazvaćemo ovu realnost odgovarajućim pojmom: državni ideološki aparati.

Šta su državni ideološki aparati (DIA)? Njih ne treba mešati sa državnim (represivnim) aparatima. Setimo se da u marksističkoj teoriji, državni aparati (DA) sadrže: vladu, administraciju, vojsku, policiju, sudove, zatvore itd, koji sačinjavaju ono što ću dalje nazivati državnim represivnim aparatima. „Represivni” indicira da državni aparat u pitanju „funkcioniše putem nasilja” – bar u krajnjoj liniji (jer represija, to jest, administrativna represija ne mora imati fizičke forme). Nazvaćemo državnim ideološkim aparatima određen broj realnosti koje neposredni posmatrač vidi u formi određenih i specijalizovanih institucija. Predlažemo empiričku listu koja će očigledno morati biti detaljno ispitana, testirana, ispravljena i reorganizovana. Sa svim rezervacijama koje implicira ovaj zahtev, možemo za sada smatrati sledeće institucije državnim ideološkim aparatima (redosled nije od posebnog značaja):

– religijski DIA (sistem raznih crkvi),
– obrazovni DIA (sistem raznih „škola”, javnih i privatnih),
– porodični DIA2
– pravni DIA3
– politički DIA (politički sistem, uključujući razne partije),
– sindikalni DIA
– informacioni DIA (štampa, radio i televizija itd),
– kulturni DIA (književnost, lepe umetnosti, sport itd).

Rekli smo da se DIA ne smeju mešati sa državnim (represivnim) aparatima. Sta čini razliku?

Kao prvo, jasno je da dok postoji jedan državni (represivni) aparat, postoji i mnoštvo državnih ideoloških aparata. Čak i ako pretpostavimo da postoji, jedinstvo koje konstituiše ovo mnoštvo DIA kao korpus nije odmah vidljivo. Drugo, jasno je da dok jedinstveni državni (represivni) aparat u celosti pripada javnoj sferi, dotle je mnogo veći deo državnih ideoloških aparata (u njihovoj očiglednoj raspršenosti) deo privatne sfere. Crkve, partije, sindikati, porodice, neke škole, veći deo štampe, kulturnih dešavanja itd, jesu privatni.

Prvu primedbu možemo zanemariti za trenutak. Ali neko će dovesti u pitanje drugu, pitajući nas sa kojim pravom smatramo za državne ideološke aparate institucije koje, najvećim delom, nemaju javni status već su jednostavno privatne institucije. Kao svesni marksista, Gramši je već predupredio ovu primedbu na jednom mestu. Razlika između javnog i privatnog je razlika unutar buržoaskog prava i validna u (podređenim) oblastima u kojima buržoasko pravo izvršava svoju „moć”. Područje države mu izmiče jer je ona „iznad prava”: država, koja je država vladajuće klase, nije ni javna ni privatna. Upravo suprotno, ona je preduslov za svaku razliku između javnog i privatnog. Isto se može reći i za državne ideološke aparate. Nije bitno da li su institucije u kojima se realizuju „javne” ili „privatne”. Ono što je bitno je način na koji one funkcionišu. Privatne institucije mogu savršeno „funkcionisati” kao državni ideološki aparati. Dovoljno detaljna analiza jednog od DIA to pokazuje.

Ali sada o onome što je suštinsko. Ono što razlikuje DIA od državnih (represivnih) aparata je sledeća osnovna razlika: državni represivni aparati funkcionišu putem „nasilja”, dok državni ideološki aparati funkcionišu putem „ideologije”. Možemo pojasniti stvari korigujući ovu razliku. Kazaćemo da, pre svega, svaki državni aparat – bilo represivni, bilo ideološki – „funkcioniše” i putem nasilja i putem ideologije, ali sa jednom vrlo bitnom razlikom koja čini imperativom potrebu da se državni ideološki aparati i državni represivni aparati ne mešaju. Ta razlika je činjenica da državni (represivni) aparati funkcionišu većim delom i uglavnom putem represije (uključujući fizičku represiju), dok putem ideologije funkcionišu sekundarno. (Ne postoji čisto represivni aparat.) Na primer, vojska i policija takođe funkcionišu putem ideologije kako bi osigurali svoju sopstvenu koheziju i reprodukciju, i po tome što predlažu „vrednosti” spoljašnjoj sredini.

Na isti način, ali obrnuto, bitno je reći da sa svoje strane državni ideološki aparati većim delom i uglavnom funkcionišu putem ideologije, ali takođe sekundarno funkcionišu putem represije, čak iako je u krajnjoj liniji – ali samo u krajnjoj liniji – ovo vrlo ublaženo i skriveno, čak simboličko. (Ne postoji čisto ideološki aparat.) Tako škole i crkve koriste primerene metode kažnjavanja, isključivanja, odabira itd, kako bi „disciplinovali” ne samo svoje pastire već i svoja stada. Isto važi i za porodicu… Isto važi i za DIA kulture (cenzura, između ostalog) itd.

Da li je neophodno dodati da ovo određenje dvostrukog „funkcionisanja” (većim delom, sekundarno) putem represije i putem ideologije, u skladu sa tim da li je u pitanju državni (represivni) aparat ili državni ideološki aparat, pojašnjava da se mogu načiniti veoma izričite ili prećutne kombinacije između igre državnog (represivnog) aparata i državnog ideološkog aparata? Svakodnevni život nam daje bezbroj primera za ovo, ali oni moraju biti detaljno proučeni ako bi trebalo da stignemo dalje od ove puke opservacije. Ipak, ovo zapažanje nas vodi ka razumevanju onoga što konstituiše jedinstvo prividno raznorodnog korpusa DIA.

Ako DIA „funkcionišu” uglavnom putem ideologije, ono što ujedinjuje njihovu raznolikost upravo je ovo funkcionisanje, dokle god je ideologija putem koje funkcionišu uvek već ujedinjena, uprkos svojoj raznolikosti i kontradikcijama, pod vladajućom ideologijom, koja je ideologija „vladajuće klase”. S obzirom na činjenicu da „vladajuća klasa” u principu poseduje državnu moć (otvoreno ili češće putem saveza između klasa ili delova klasa) i stoga ima na raspolaganju državni (represivni) aparat, možemo prihvatiti činjenicu da je ova ista vladajuća klasa aktivna i u državnom ideološkom aparatu dokle god je vladajuća ideologija ta koja je realizovana u državnom ideološkom aparatu upravo u njegovim kontradikcijama. Naravno, jedno je delati u skladu sa zakonima i dekretima u državnim (represivnim) aparatima, a drugo „delati” kroz posredovanje vladajuće ideologije u državnim ideološkim aparatima. Moramo do detalja proučiti ovu razliku – ali ona ne može prikriti realnost duboke istovetnosti. Koliko nam je poznato, nijedna klasa ne može posedovati državnu moć tokom dužeg perioda vremena, a da ne ostvaruje hegemoniju nad državnim ideološkim aparatima i kroz njih.

Potreban nam je samo jedan primer i dokaz za ovo: Lenjinova zabrinuta potreba da revolucionira obrazovni državni ideološki aparat (između ostalih), kako bi omogućio sovjetskom proletarijatu, kad je osvojio državnu moć, da obezbedi budućnost diktaturi proletarijata i prelazak na socijalizam.4 Poslednji komentar nam omogućava da shvatimo da državni ideološki aparati nisu samo razlog već i mesto klasne borbe, često žestokih oblika klasne borbe. Klasa (ili savez klasa) na vlasti ne može vladati u DIA tako lako kao u državnim (represivnim) aparatima, ne samo zato što su stare vladajuće klase sposobne da zadrže jake položaje tokom dužeg vremena, već zato što otpor eksploatisanih klasa može pronaći sredstva i prilike da se tu izrazi, bilo upotrebom njihovih kontradikcija ili osvajajući borbene položaje u njima.5

Odredimo bliže naše primedbe. Ako je teza koju smo predložili osnovana, onda nas vodi nazad do klasične marksističke teorije države i precizira je u jednoj tački. Tvrdimo da je neophodno praviti razliku između državne moći (koja je u posedu…) sa jedne strane i državnog aparata sa druge. Ali dodajemo da državni aparat sadrži dva korpusa: korpus institucija koje predstavljaju državni represivni aparat, sa jedne strane, i korpus institucija koje predstavljaju korpus državnih ideoloških aparata sa druge. Međutim, ukoliko je ovo slučaj, mora se postaviti sledeće pitanje, čak i u sumiranju naših komentara: koji je tačno značaj uloge državnih ideoloških aparata? Na čemu se zasniva njihova važnost? Drugim rečima: čemu odgovara „funkcija” ovih državnih ideoloških aparata koji ne funkcionišu putem represije, već putem ideologije?

O reprodukciji proizvodnih odnosa

Sada možemo odgovoriti na naše centralno pitanje koje je ostalo nerešeno tokom izlaganja: kako se obezbeđuje reprodukcija proizvodnih odnosa? …

 

Isečak iz: Luj AltiserIdeologija i državni ideološki aparati
Karpos-2009., prevod s francuskog Andrija Filipović
Priprema – Princip.info

 


  1.  Koliko nam je poznato, Gramši je jedini koji je odabrao put kojim mi idemo. Imao je „posebnu” ideju da se država ne može svesti na državne (represivne) aparate, već da uključuje, kako je rekao, određen broj institucija „civilnog društva”: crkvu, škole, sindikate, itd. Gramši, nažalost, nije sistematizovao svoja naslućivanja, koja su ostala u stanju fragmentarnih beleški. (Videti: Gramsci, Oeuvres Choisies, Ed. Sociales, str. 290, 291 (n. 3), 293, 295, 436. Videti: Lettres de la Prison, Ed. Sociales, str. 313).  

  2.  Porodica očigledno poseduje i druge „funkcije” pored onih DIA. Utiče na reprodukciju radne snage. U različitim načinima proizvodnje ona je jedinica proizvodnje i/ili jedinica potrošnje.  

  3.  „Pravo” pripada i državnom (represivnom) aparatu i sistemu DIA.  

  4.  U patetičnom tekstu iz 1937. Krupskaja povezuje istoriju Lenjinovih očajničkih pokušaja sa onim što ona vidi kao njegov neuspeh.  

  5. Ono što je rečeno u ovih par reči o klasnoj borbi u DIA je očigledno daleko od detaljnog ispitivanja problema klasne borbe. Kako bi se pristupilo ovom pitanju, dva principa se moraju imati na umu: Prvi princip formulisao je Marks u Predgovoru za Prilog kritici političke ekonomije: „Pri posmatranju ovakvih prevrata (društvene revolucije, prim. L. A.) mora se uvek razlikovati materijalni prevrat u ekonomskim uslovima proizvodnje, koji se može konstatovati sa tačnošću prirodnih nauka, od pravnih, političkih, religijskih, umetničkih ili filozofskih, ukratko ideoloških oblika u kojima ljudi postaju svesni tog sukoba i rešavaju ga borbom”. Klasna borba stoga se izražava i odvija u ideološkim formama te stoga i u ideološkim formama DIA. Ali klasna borba se proteže daleko izvan ovih formi, i upravo zbog toga što se proteže izvan njih, borba eksploatisanih klasa može se sprovesti u formama DIA, te tako okrenuti oružje ideologije protiv klasa na vlasti. A ovo putem drugog principa: klasna borba se proteže izvan DIA jer je ukorenjena na drugom mestu a ne u ideologiji, u bazi, u proizvodnim odnosima, koji su odnosi eksploatacije i konstituišu osnovu klasnih odnosa.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.