Kauzalna povezanost filozofije i politike – pouke iz prošlosti i pravci u budućnosti

Piše: Nemanja Božović

Iako se može činiti tako, istorijska nauka sama po sebi nije samo analiza ili zapis o skupu, ili sledovima događaja koji se nižu jedan za drugim, to je kompleksna disciplina u kojoj se filozofija, politika, ekonomija, geografija i mnoge druge grane nauke proučavaju sa tolikim stepenom ozbiljnosti da se od istoričara očekuje ne samo puko nabrajanje događaja i datuma nego njihovo definisanje, objašnjavanje i analiza. S tim u vezi učenje istorije i njeno proučavanje, makar i na najpovršnijem nivou, zahteva nekakvu vrstu analize. Time dolazimo do toga da je analitika neophodna u istorijskoj nauci. Međutim, istoričari nisu pod istim pritiskom kao politikolozi ili profesionalni analitičari jer ne pokušavaju da otkriju šta će se desiti ili šta se trenutno dešava, nego šta se desilo, koristeći manje-više slične metode. To, međutim, ne znači da istoričari ne mogu razmišljati u kategorijama budućnosti jer im to dozvoljavaju opšti obrisi istorijskih dešavanja koji su u manjoj ili većoj meri slični. Zato ljudi podležu utisku da se istorija ponavlja, što nije sasvim ispravno, ali nije ni fundamentalno neispravno. Recimo, zanimljivo je posmatrati određene istorijske paralele kada je propast raznih Imperija u pitanju. One gotovo sve propadaju na sličan način jer u jednom momentu svog postojanja dolaze u fazu stagnacije koja pasivizuje celokupni društveni razvoj, dovodi do smanjenog obima razvoja unutrašnje dinamike a ona ima teške posledice na političku, ekonomsku i vojnu strukturu Imperije koje redovno počinju da padaju pod pritiskom tereta svog postojanja. O tome je detaljno pisao Pol Kenedi u svom znamenitom delu “Uspon i pad velikih sila”, pa se ne bih previše zadržavao na tome.

Ono što se u sagledavanju prošlih događaja, takođe, može primetiti, a što ima veze i sa sadašnjicom i budućnošću, jeste to da su filozofija i politika u dubokoj međusobnoj vezi i jedna na drugu utiču na neobično snažan način. Filozofija u ovom smislu nije shvaćena kao jedan konkretan pravac, već kao jedan apstraktni prostor pojmova, teorijskih fenomena, koncepcija, ideja, iz kojeg svaki pojedinac, organizacija ili pokret može crpeti izvor svog filozofskog opredeljenja i u skladu sa njim postupati. Postupanje po filozofskim idejama, pritom, mora da dobije nekakve obrise, strukturu, okvir, a kada filozofija dobije okvir ona se pretvara u politiku. Jer politika je praktična primena filozofske koncepcije, ona je poluga kojom se ideali izabranog filozofskog izvora ostvaruju u praktičnoj realnosti. Bez politike filozofija ostaje samo misaona radnja koja se odvija u umu pojedinca bez mogućnosti da se ikada ostvari u stvarnosti. Recimo, misliti o idealima komunističke ideje, čitati dela klasika, razvijati u svom umu dublje teorijske postavke, a voditi život suprotno idealima o kojima mislimo i razmišljamo ne znači ništa drugo do pretvaranje da smo nešto što bismo voleli da budemo, a ne umemo u sebi da savladamo ono što trenutno jesmo. Isto je i sa političkim strankama, grupacijama, udruženjima građana, nevladinim organizacijama i sl. Tako su filozofija i politika u kauzalnoj povezanosti. To znači da će slabo razumevanje filozofije nužno odvesti u rđavu političku primenu filozofske zamisli. Filozofska struktura koja nije dovoljno čvrsta, stabilna, čija konstrukcija nije otporna na udarce, doživeće kolaps pod svojim teretom i pritiskom koji je njena primena izazvala spolja. To se dešava onda kada je filozofska baza jednog političkog pravca nestabilna, što, sa druge strane, može biti posledica nekoliko faktora. Recimo slabog razumevanja filozofije od strane ljudi koji žele da deluju u skladu sa njom, nedovoljnom razvijenošču jedne filozofske teorije, istorijskim okolnostima koje ne pogoduju primeni određene filozofsko-političke koncepcije itd… Takva situacija dogodila se 1985. godine kada je Mihail Gorbačov započeo proces “demokratizacije” i “otvaranja” sovjetskog političkog sistema. Stavljam te termine pod znake navoda jer oni nisu bili neprisutni unutar samog sistema, već je Gorbačovljeva reforma bila u zapadnjačkom duhu, pod pritiskom istorijskog trenutka i složenih okolnosti (vojnih, političkih i ekonomskih). Ispostavilo se da on sam nije imao dovoljno jasnu viziju kako će nešto postići. On je imao jasan pogled na to šta želi da postigne, ali nije imao baš jasan pogled kako to da postigne. To “kako” je na kraju odigralo ključnu ulogu. Ono je poremetilo filozofsku bazu na kojoj se izgrađivala sovjetska politika što je za posledicu imalo razbijanje političke strukture zemlje. To je na koncu dovelo do unutrašnje destabilizacije i na kraju kraha čitavog sistema, što je eklatantan primer kauzalne povezanosti filozofije i politike.

Nešto slično dešava se i u ovim sudbonosnim trenucima. Mere koje EU sprovodi protiv Rusije, zajedno sa SAD-om i “međunarodnom zajednicom”, otkrivaju ono što evropski političari uporno pokušavaju da sakriju – da je unutar EU došlo do krize organizacije koja je odavno prevazišla svoj istorijsko-razvojni zenit i koja suštinski igra drugorazrednu ulogu u međunarodnoj politici. Nezamislivo je verovati da rusko rukovodstvo nije unapred računalo na širi paket sankcija koje će uslediti nakon intervencije u Ukrajini. S tim u vezi sasvim je izvesno da je ruska privredna i ekonomska baza unapred pripremljena za takav udar. To znači da ove sankcije na duge staze verovatno neće oštetiti Rusiju u dovoljnoj meri da ona odustane od svojih interesa, iako je izvesno da će ispočetka izazvati određeni potres.[1] Uvođenjem sankcija EU u rešavanju ukrajinskog pitanja ispunjava svoj politički limit i može samo nemo da posmatra kako će razvoj situacije ići u korist Rusije. Sa druge strane, Rusija, sasvim izvesno, EU ionako smatra za drugorazrednog činioca u politici. NATO je neprijatelj broj jedan i ona sila sa kojom Rusija ima prvorazredni problem. Međutim, zapitajmo se zašto NATO, uprkos davnom insistiranju Ukrajine, nije tu državu primio u svoje članstvo? Čak i onda kada Rusija nije bila spremna da vojno odgovori na to kao što je sada, nego se ograničavala na retoriku odmazde i neke druge maglovite vojne pretnje koje su više imale psihološki, nego realni efekat.

Pre svega, prema izjavama Jensa Stoltenberga i situaciji unutar NATO-a pre samo mesec dana, izgleda da je NATO u operativnom pogledu beskorisna gomila oružja i birokrata, jedna organizacija koja se odavno nalazi u dubokoj filozofskoj krizi iz koje ne može da izađe jer se već 30 godina aktivno postavlja pitanje da li je to ofanzivan ili defanzivan savez i koja je uopšte njegova svrha. Ta podvojenost posmatranja NATO-a uticala je i na njegovu strukturu iznutra pošto se predstavnici Alijanse uporno trude da nas ubede da oni jesu defanzivna organizacija, ali nikako pritom da nam objasne od koga se to NATO brani kada je protivnik protiv kojeg je on i stvoren odavno prestao da postoji. Ta nedoslednost u idejnom objašnjenju postojanja NATO-a samo nam ukazuje da oni sami dobro znaju šta hoće da budu ili šta su postali, ako to nisu oduvek i bili, ali ne mogu nikako da savladaju istorijski paradoks svog postojanja. Da bi opravdali tu svrhu oni su počeli da izmišljaju svoje protivnike i da se šire i uvlače nove države u svoje članstvo, ali su time, pored neospornih kratkoročnih dobitaka preuzeli na sebe obaveze koje se mogu ispostaviti kao dijagnoza teške bolesti NATO pakta. Na šta tačno mislim? Pođimo od najaktuelnijeg pitanja Ukrajine. Ona de iure nije član Alijanse, ali je od 2014. godine praktično istočna predstraža NATO-a i samo ukrajinsko rukovodstvo imali je prilike da se uveri šta to znači.[2] No, ostaje pitanje zašto NATO nije u svoje članstvo prihvatio Ukrajinu i zašto to neće ni učiniti. Dva su razloga tome. Recimo, da je NATO prihvatio Ukrajinu za svog člana dugoročno bi morao da se obaveže na ispunjavanje odredbe osnivačke povelje NATO-a kojom se napad na jednu od članica saveza smatra napadom na sve iza čega sledi zajednička vojna intervencija u cilju zaštite. To je inače ideološka potpora NATO lobistima koji uporno drve da je to odbrambena organizacija. Preuzimanje tako riskantne obaveze od strane NATO-a prema Ukrajini u ovom scenariju kojem prisustvujemo značilo bi da NATO ima obavezu da zarati protiv Rusije. Sigurno je da bi ta kalkulacija ušla i u ruski račun, ali je izvesno da bi se isto što se desilo pre neki dan desilo i u slučaju da je Ukrajina u NATO-u, jer pitanje bezbednosti ruskih granica i ruske teritorije nije pitanje oko kojeg se pregovara jer je ono u suštini egzistencijalno. Tada bi se pokazalo isto ono što je pokazao rat 1999. godine – da je unutrašnja kohezija NATO-a prisutna jedino u zgradi organizacije gde sede birokrate i nigde drugde. Od 1999. godine NATO u punom kapacitetu nije bio uključen ni u jednu operaciju u svetu, ne zato što nije hteo ili nije imao potrebe, nego zato što bi se pred svetom ogolila istina da je on praktično nefunkcionalan savez kojem je nemoguće da uskladi vojne akcije svih njegovih članova u okviru jednog cilja. Uključivanje u ukrajinski sukob NATO je izbegao iz istog razloga. Bilo kakav angažman protiv Rusije doveo bi do potpunog kolapsa čitavu organizaciju jer bi se vrlo brzo ispostavilo da rat protiv Rusije zbog Ukrajine nije vredan života nijednog mađarskog, češkog, španskog vojnika, i time bi sam NATO izgubio svrhu svog postojanja i doživeo bi imploziju isto kao što ju je doživeo protivnik protiv kojeg je NATO bio i uperen.

Tako dolazimo do zatvaranja kruga sa početka priče. Očigledno je da su institucije Evropske unije, njena politika, sama svrha njenog postojanja, kao i mehanizmi po kojima funkcioniše NATO, dovedeni pod veliki znak pitanja jer je pogrešna filozofija širenja i NATO-a i EU razorila filozofsku bazu na kojoj se gradila njihova politika.[3] Duboka politička kriza izbegnuta je do sada samo stoga što se pred NATO i EU nije postavio ovako težak zadatak koji bi ih doveo pred ogledalo realnosti. Izvestan slom ukrajinskog otpora dovešće do pregrupisavanja u Evropi jer će Rusija nakon toga nastupati sa jače i drugačije pozicije. Time se konstelacija snaga u Evropi radikalno menja i Makron, Angela Merkel i Džo Bajden potpuno su u pravu kada kažu da više ništa neće bizi isto. S tim u vezi, nedavna izjava Marije Zaharove[4] koja je upućena Finskoj i Švedskoj nagoveštava dve stvari: 1. Da Rusija ima dovoljno samopouzdanja da nastupa sa oštrijom retorikom u spoljnoj politici. To znači da je njena privredno-ekonomska baza dovoljno snažna da izdrži potrese novih sankcija, a da njema realpolitička moć ne doživi bitniji udar; 2. Izgleda da je Ukrajina samo jedna od problematičnih tačaka u ukupnim zapadno-ruskim odnosima, i da će slamanje NATO režima u Ukrajini biti samo prva stanica u kompletnom neutralisanju bilo kakve pretnje po Rusiju koju bi mogao izazvati NATO. To znači da je verovatno da će se u budućnosti, i to skoroj, otvoriti pitanje prisustva NATO trupa i na Baltiku i Istočnoj Evropi. U tom slučaju NATO bi bio pred dilemom da li da reaguje u skladu sa svojim zadacima i odredbama osnivačke povelje, ili da prihvati ruski zahtev da se teritorije pod njegovom kontrolom vrate na stanje pre 1997. godine što bi suštinski značilo da bi NATO prihvatio da se raspadne. Takva situacija ostavlja samo dve mogućnosti – da se reaguje ili ne reaguje. Bilo kakvo reagovanje odvelo bi svet u novi težak rat, ali bi NATO opstao jedan period. Nereagovanje bi značilo trajan gubitak pozicije izgrađene nakon 1991. godine i de facto raspad NATO-a kao vojno-političkog faktora. S tim u vezi ne bi bilo važno šta bi želela komanda NATO-a, već je pitanje da li bi, ioanko rđava kohezija, izdržala dodatna neslaganja koja bi sasvim sigurno izbila jer bi vojni kontigenti svih članova Alijanse morali da uđu u rat protiv Rusije i time rizikuju sopstevni opstanak zbog prestiža i uloge NATO-a. Time se otvara strukturna kriza organizacije koja može imati samo jedan ishod.

Nepotrebno i gramzivo širenje NATO-a i EU[5] dovelo je obe organizacije u bezizlaznu situaciju jer su na sebe navukle obaveze koje po svojoj prirodi nisu deklarativne nego su realne. Širenje je u kratkoročnom pogledu donelo izvesne političke i ekonomske koristi, ali je dugoročno proizvelo krizu kojoj sada prisustvujemo, i krize kojima ćemo, izvesno, tek prisustvovati. NATO i EU paničnom antiruskom kampanjom pokušavaju da održavaju u redu ono što je već počelo da se dezintegriše. Novi uspon Rusije i njena snažnija pozicija nakon sukoba u Ukrajini, pod pretpostavkom da se sada već izgledna pobeda i ostvari, produžiće životni vek NATO-a jer će on ponovo, nakon trideset godina, dobiti protivnika zbog kojeg mora da postoji. Ali to, sa druge strane, ne znači da je njegova struktura snažnija. Naprotiv. Ona je u proteklih trideset godina nepovratno izmenjena i s obzirom da prirode NATO pakta i Rusije nisu međusobno kompatibilne sukob dve ideje je neizbežan. No, ovoga puta, NATO je od dva protivnika u daleko slabijoj idejno-ideološkoj poziciji.

Ne treba zaboraviti da Ukrajina može biti samo početak potpune promene geopolitičke sitaucije u svetu[6] jer su u igri prestiž i pozicije, dva izuzetno važna pokretačka faktora spoljne politike bilo koje države. Naročito spoljne politike velikih sila i onih država koje se kotiraju kao regionalne sile sa tendencijom jačanja. Na kraju, kako je to mnogo ranije primećivao Edvard Gibon: “Ne postoji ništa neprirodnije od toga da Imperija brani svoje udaljene granice.” Za razliku od Berlinskog zida, Rusija danas brani svoje granice. NATO i EU svoje ne brane u Briselu, Parizu ili Berlinu, nego u Kijevu, Talinu, Viljnusu i Rigi. Za istoriju se može reći da je učiteljica života, a ako nas ona ičemu uči uči nas da ne postoje jednom date i nepromenljive okolnosti. Ovoga puta, o tome se više misli u Briselu nego u Moskvi!

[1] https://www.rt.com/russia/551304-russia-sanctions-big-isolate/?fbclid=IwAR3LaFFBVwGFIA7jRtUDn74m7CUb9INHYjV1dvBbsUfX61wnLTjzELu5sFQ

[2] https://www.rt.com/russia/551257-zelensky-ukraine-nato-weakness/?fbclid=IwAR0gcDoPZzO4QXs-bHTuaUM6V-_p0JOd39rGJwb4FKD4W0lmhR08Aat-pvg

[3] https://www.rt.com/news/551225-nato-expansion-lead-conflict/?fbclid=IwAR2evK2uSySYZHcPTqTw5TtA6dBIOpy-1ASGx-vF_kTWsteFd_xQHdIUPoY

[4] https://www.danas.rs/svet/zaharovapridruzivanje-finske-ili-svedske-nato-bi-izazvalo-ozbiljnu-reakciju-moskve/

[5] https://rs.n1info.com/svet/sta-je-henri-kisindzer-napisao-2014-godine-o-ukrajinskoj-krizi/?fbclid=IwAR0OArzCrnNKZ–4K0aFG-gVSJDgwCKgmKlV5psqNp9yBEZFPW2R6QgXtA4

[6] https://russian.rt.com/world/news/971979-politika-ukraina-vuchich