Novi svetski poredak – koreni, pravila i budućnost

Foto: JH Magazine

Piše: Nemanja Božović

Henri Kisindžer je govorio da bi jedan međunarodni poredak mogao da funkcioniše on mora da ostavi dovoljno prostora za suprotstavljene nacionalne interese, iako treba da radi na tome da ih izmiri, ali nikako ne sme da ih ignoriše.[1] Suprotstavljeni nacionalni interesi su u tom smislu eufemizam za sve one probleme koji mogu nastati tokom postojanja jednog međunarodnog poretka. To znači da akcenat u efikasnom delovanju jednog međunarodnog sistema ne treba da bude stavljen na tome da sistem sam po sebi unapred otklanja ili predupređuje probleme, jer ih je nemoguće u potpunosti predvideti, nego akcenat treba da bude na kreiranju dovoljno efikasnih mehanizama unutar sistema koji će moći da amortizuju posledice bilo kog problema i time spreče da problemi vremenom narastu i uruše sistem iznutra. To dalje znači da je jedna od najvažnijih karakteristika međunarodnog poretka njegova fleksibilnost. Međutim, fleksibilnost je varljiva pošto nužno mora biti izbalansirana. Da bi se dobila izbalansiranost sistem mora da funkcioniše po dovoljno efikasnim pravilima koja dalje dovode do efikasnih mehanizama koji sprečavaju posledice nastalih problema. Ako sistem nema neophodnu fleksibilnost postaje rigidan i dobijamo Meternihov sistem koji je pokušavao da zaustavi točak istorije. Ako je, sa druge strane, sistem previše fleksibilan on gubi svoju strukturu i dobijamo Versajski poredak koji nije uspeo da stvori mehanizme kojima će mir biti održavan. U prvom slučaju nije ostavljeno nimalo prostora za moguće probleme, u drugom slučaju ostavljeno je previše.

No, nijedan poredak ne funkcioniše samostalno, nezavisno od država koje su ga stvorile i stoga je nužan preduslov za normalno funkcionisanje jednog poretka da ga se sve države pridržavaju i postupaju u skladu sa njegovim pravilima. To bi bio idealan scenario. Međutim, bilo koji međunarodni poredak je samo okvir koji uspostavlja relativna pravila igre u kojoj bi svakoj državi trebalo da bude dozvoljeno da igru igra po svojoj taktici. Ta taktika su zapravo interesi država koji predstavljaju jednu jako opasnu kategoriju. Na primer, interes jedne države nije ono što ona hoće da ostvari, već je interes ono zbog čega ta i ta država hoće da ostvari to i to. Time je interes neodvojivo povezan sa pozicijama koje u međunarodnoj politici grade države. Tvorac politike državnog razloga, kardinal Rišelje, govorio je da: “Stvar koju treba podržati i snaga koja će je podržati treba da budu u geometrijskoj proporciji.”[2] To možemo popeti na nivo političke maksime iz koje se vidi da svaka pojedinačna država u skladu sa svojom relativnom snagom i silom određuje svoje spoljnopolitičke ciljeve. To znači da ne može biti isti cilj Srbije i SAD jer cilj i snaga koja će ga podržati nisu proporcionalni. Ali šta se dešava onda kada dve velike sile, sa gotovo istim ili sličnim snagama za podržavanje interesa, imaju dijametralno suprotne ciljeve u jedno te istom regionu sveta?

To otvara konfliktno pitanje i jednu vrlo opasnu situaciju – tada dobijamo ukrajinsku krizu koja ima potencijal da uruši čitav međunarodni poredak. No, zapitajmo se zašto. Sa međunarodnim pravilima i sistemom garancija je isto kao i sa državnim granicama. Kada jedna granica pukne sve ostale postaju relativne i može se očekivati i njihovo pucanje jer garancije za njihovo održavanje više ne postoje. Isto se dešava i u međunarodnom sistemu. Ukoliko je on jednom izigran on postaje relativan i samo je pitanje vremena kada će ponovo biti izigran. S obzirom na to da ruski napad na Ukrajinu nije presedan postavlja se pitanje odakle onda baš ovoliko oštra reakcija na Skupštini UN kada nije bilo takve reakcije od 1991. godine.[3] Na sve to, imamo čak paradoksalnu situaciju, koja je pravno verovatno neostvariva, da se Rusija izbaci iz UN.[4] Ne treba zaboraviti da je Rusija međunarodno-pravni naslednik Sovjetskog Saveza, jednog od tvoraca UN i SB UN. To bi značilo da UN želi da izbaci iz svog članstva državu osnivača čime bi same UN prestale da budu ono što treba da budu. To je jako opasan scenario jer bi političkom Zapadu pružio mogućnost da svaki budući pritisak na Rusiju zaodene u međunarodno pravo i time stekne dodatni legitimitet, što bi značilo da Rusija protiv sebe ima međunarodnu zajednicu iz koje je izbačena i kojoj po prirodi stvari mora da se prikloni. Takav scenario doveo bi u pitanje legitimitet UN i najverovatnije bi se kriza dodatno produbila sa nesagledivim posledicama. Dakle, ovde se najmanje radi o ruskom napadu na Ukrajinu, najviše se radi o tome što je evidentno da politički Zapad pokušava da izoluje svog protivnika koji se nikako ne uklapa u međunarodni poredak uspostavljen 1991. godine čime dolazimo do zaključka da svaki protivnik Zapada može biti suočen sa istim pritiskom kao i Rusija. Ali, onda se može postaviti direktno pitanje – ako nikome nije dozvoljeno da ističe svoje interese nasuprot Zapadu, o kakvom mi međunarodnom poretku uopšte i govorimo?

Pre nekoliko godina predsednik Vladimir Putin je rekao da je “raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa XX veka.”[5] Iako se može pomisliti da je to emocionalna izjava, sentimentalna, izjava čoveka koji je doživeo raspad svoje domovine, kako je vreme prolazilo ispostavilo se da je Putin izgovarajući ovu rečenicu zapravo mislio da je raspad Sovjetskog Saveza izbacio čitav međunarodni sistem iz ravnoteže i da tu nema sentimentalnosti već čiste političke procene. Takav potres izazvao je tektonske promene i katastrofu kojoj danas prisustvujemo. Sa tim se može povezati i misao Henrija Kisindžera kada je rekao da: “Za svakom promenom karaktera entiteta od kojih se sastoji međunarodni poredak, neizbežno sledi period potresa.”[6] Problem je samo u tome što je nemoguće ustanoviti vremensku distancu nakon koje će potres uslediti. Bojim se da je, generalno gledano, Jaltinsko-potsdamski sistem izgubio fleksibilnost nakon raspada Sovjetskog Saveza i da se pretvorio u rigidno oružje političkog Zapada koji insistira na dominaciji liberalne demokratije, kao jedne “važeće i opšteprihvaćene” političko-ideološke paradigme koja uvek deluje u dva pravca – spoljnom i unutrašnjem. Na spoljnom planu liberalna demokratija radi na tome da integriše čitav svet u jedan sistem, kako bi, preko mehanizama transfera viška vrednosti, ekonomske eskploatacije, monetarne politike itd, nacije prvog sveta uvek ostvarivale svoje strateške interese nauštrb ostatka sveta[7]; dok na unutrašnjem planu liberalna demokratija stvara uslove koji omogućavaju spoljnu eksploataciju tako što iznutra podriva političke sisteme država i unosi krizu i nestabilnost, koje dalje vode diskreditaciji određenog režima u očima „međunarodne zajednice“. Taj režim onda prirodno teži da suzbije takve tendencije unutar države, čime po pravilu poseže za silom, i time gubi kredibilitet da vlada jer se ne ponaša u skladu sa normama i vladavinom prava, pretvarajući se u „totalitarni sistem“ kojem je nedostupivo da vlada. Time se izaziva spoljna intervencija u korist onih struja u državi koje su blisko povezane sa političkim Zapadom i time je scenario za predstavu postavljen. Međutim, kako je vreme prolazilo ispostavljalo se da svaka pukotina unutar sistema stavlja sve snažniji pritisak na njega, a da on polako gubi mehanizme efikasne amortizacije potresa i pretvara se u jednu krutu tvorevinu koja dozvoljava upotrebu sile kada god se određeni problem pojavi. Upotreba sile je bila ograničena u SR Jugoslaviji, Iraku, Libiji, Avganistanu i mnogim drugim zemljama, ali je sada nemoguće da bude ograničena jer bi njena upotreba izazvala konfrontaciju sa nuklearnom supersilom. Zato se poseglo za ekonomsko-političkim sankcijama kao vidom pritiska čime je situacija u Ukrajini ne amortizovana, nego je dodatno doliveno ulje na vatru i prostor za normalno funkcionisanje međunarodnog poretka osetno sužen, do te mere da će se nakon ove krize verovatno postaviti logično pitanje – da li međunarodni poredak i sistem uspostavljen nakon Drugog svetskog rata uopšte i postoji?

 

[1] Kisindžer, Henri, Diplomatija, Kosmos, Beograd, 2017.

[2] Kisindžer, Henri, Diplomatija, Kosmos, Beograd, 2017.

[3] https://princip.info/2022/03/02/srbija-poklekla-pod-pritiscima-i-glasala-za-osudu-ruske-intervencije-u-un/?fbclid=IwAR3a9XjFi6A4Q6dFN79XkRc0dlblBfq-NX5tEDBK919IMYzRiv-6w-XCIY0

[4] https://www.defenseone.com/threats/2022/03/its-effectively-impossible-kick-russia-out-un-there-are-other-options/362673/

[5] https://www.youtube.com/watch?v=nTvswwU5Eco

[6] Kisindžer, Henri, Diplomatija, Kosmos, Beograd, 2017.

[7] Više o tome pogledati na sledećim linkovima:

https://princip.info/2020/05/18/arturo-giljen-prepreke-za-akumulaciju-kapitala-u-nerazvijenim-zemljama/

https://princip.info/2017/12/21/arghiri-emmanuel-marksisti-nejednaka-razmena/

https://princip.info/2019/10/28/samir-amin-globalizacija-je-imperijalizam/

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.