U svojoj najnovijoj knjizi ‘’U privrednom ratu – politika sankcija Zapada i njene posledice: primer Rusije’’, austrijski istoričar i publicista Hannes Hofbauer na upečatljiv i argumentovan način razotkriva dvostruke standarde Zapada u vođenju ekonomske i spoljne politike. Iako je fokus knjige pre svega na Rusiji i savremenim sankcijama koje su prema njoj uvedene, autor kroz niz primera pokazuje da takva praksa ima dublje istorijske korene i da nije izolovan slučaj.

Kraći odlomak posvećen Iranu, koji prenosimo, iako obimom skroman, pruža dovoljno materijala za sažetu, ali značajnu retrospektivu odnosa Sjedinjenih Američkih Država i Irana. Upravo je takav kontekst važno imati u vidu danas, kada se aktuelni sukobi često pojednostavljeno personalizuju kroz lik i politiku Donalda Trumpa. Iako je odgovornost aktuelnog predsednika nesporna, ovakav pogled podseća da on nije izolovan fenomen, već pre izraz kontinuiteta jedne dugogodišnje i agresivne spoljne politike koja prevazilazi pojedinačne administracije.

Desetine hiljada uhapšenih, hiljade ubijenih. Iranska tajna policija SAVAK, progonila je tokom 60ih i 70ihgodina prošlog veka i u korenu gušila svaku političku opoziciju u Iranu. Nije se smelo dozvoliti da neki socijalistički i nacionalistički pokreti ugroze Šahov režim.

U avgustu 1953. izabrani premijer Mohamed Mosadek, uz podršku američke i britanske tajne službe, oboren je sa vlasti i izveden pred sud, jer se usudio da nacionalizuje najvažniji resurs zemlje – naftu. Spor je bio vođen oko „Anglo-persijske naftne kompanije“ (APOK), u kojoj je britanska vlada imala 51% vlasništva. APOK je između dva svetska rata iransku naftu eksploatisao pod gotovo neverovatnim uslovima. Ocu šaha Reze Pahlavija koji je vladao od 1941. do 1978. Britanci su u svom kolonijalnom stilu izašli u susret. APOK je Iranu prodavao 4% poreza na promet, a 1933. je sa njim sklopio ugovor o „koncesiji“na 60 godina. Kada su britanski vlasnici odbili da dogovoreni procenat prati povećanje eksploatacije nafte, Mosadekova vlada je 1954. nacionalizovala britanske naftne monopoliste. Posle puča izvedenog 1957. predsednik iranske Vlade dospeo je prvo na robiju a onda je osuđen na kućni pritvor u kojem je ostao do kraja života. Preduzeće za eksploataciju nafte ponovo je došlo pod britansku kontrolu ali mu je ime sad promenjeno u „Britiš Petroleum“ (BP).

Toliko o kratkoj predistoriji „Islamske revolucije“ koja je 1978. oborila Šahov režim i osnovala Islamsku republiku. Šah Mohamed Reza Pahlavi pobegao je 16. januara 1979. iz zemlje i sklonio se u Sjedinjene Američke države. Zahtev novih islamističkih vlasti u Teheranu da im se preda monarh odgovoran za hiljade političkih ubistava, podržali su studenti verni Ajatolahu Homeiniju u novembru 1979, tako što su okupirali američku ambasadu u Teheranu. Pokušaj da se američki taoci oslobode, koga su američki vojnici izveli, „Operacija orlovi nokti“ doživeo je krah u pustinji. Posle toga, u maju 1980, Vašington je započeo privredni rat protiv Islamske republike. Od tada su Sjedinjene države a zatim i Evropska unija ovu zemlju obasule sankcijama i blokadama. U to spada zamrzavanje državne i privatne imovine, zabrana ulaska (čak i prisustvo na sednicama Ujedinjenih nacija), trgovinski bojkot i pre svega sekundarne sankcije protiv evropskih partnera koji su odbili da se priključe prinudnim merama Sjedinjenih Američkih država.

Ove sekundarne sankcije posebno su drastično pogodile francusku glavnu banku „BNP Paribas“. Pošto je francuski bankar ignorisao američki embargo protiv Irana, a takođe i embargo protiv Kube i Sudana, krajem juna 2014. izrečena mu je kazna od 8,9 milijardi dolara. Američki ministar pravde, Erik Holder tom prilikom pokazao je veliku radost: “Mi smo tu banku pozvali na odgovornost“, rekao je. „To je snažan signal svim institucijama koje posluju u Sjedinjenim državama da se neće trpeti ilegalno postupanje.“

Posle nekoliko nedelja pregovaranja sa američkim pravosuđem Francuzi su popustili pod pritiskom koji je njihovu banku isključio sa američkog tržišta. Direktor „Paribasa“ Žan-Loran Bonafe, ponizio se pred američkoim ministrom pravde i rekao „Mnogo žalimo zbog učinjenog propusta.“ U slučaju odbijanja poslušnosti francuskom bankaru su pretile i lične sankcije. Najveća kazna za nepoštovanje sankcija Sjedinjenih država iznosiala je 30 godina robije. Onaj ko jednom dospe na nišan Službe za kontorlu inostrane imovine (OFAC), koja vašingtonskom ministarstvu podnosi različite uredbe za uvođenje privrednih sankcija, mora da savije glavu, da popusti pod pritiskom i zamoli za oproštaj.

Protiv suverenog, od transatlantskih interesa nezavisnog Irana Vašington se bori svom silom. Kao što su činile tokom 50ih godina prošlog veka, kada je njihov neprijatelj bio Nacionalni front Mohameda Sabeka, i 80ih godina prošlog veka kada je neprijatelj bila Islamska država pod vođstvom islamskih mula, kad su Iranom harale tajne službe i privredni ratovi, tako su Sjedinjene države istom žestinom i 2000ih vodile vodile borbu protiv ekonomske i tehnološke nezavisnosti ove zemlje. Tokom 2006e, počele su Sjedinjene države da torpeduju iranske trgovinske i finansijske veze u svetu. Kao argument služilo im je navodno finansiranje terorizma od strane iranskog ministarstva inostranih poslova. To je dovelo do stanja u kome velike zapadne osiguravajuće kuće „Lojd“, „Mjunih Re“ i „Alijans“, više ne sklapaju ugovore sa iranskim brodarskim kompanijama.

Uz optužbu za podržavanje terorizma, kojom se opravdavaju privredne sankcije uskoro su došle i glasine da Teheran pravi atomsku bombu. Prelomni trenutak bilo je otvaranje nuklearne elektrane u Bušeru u avgustu 2010. Američke vlasti su odmah izrazile sumnju da razvoj nuklearne energije mogu upotrebiti za proizvodnju platonijuma i za – tajno – stvaranje programa za proizvodnju atomskog naoružanja. Da bi se ovo sprečilo, sa Teheranom je posle višegodišnjih pregovora sklopljen sporazum po kome se Iran obavezivao da će dozvoliti kontrolu Agencije za atomsku energiju, smeštene u Beču i da će samim tim svoja istraživanja ograničiti na mirnodopsko korišćenje atomske energije.

Pored Irana, ovaj sporazum su potpisale Sjedinjene Države, Francuska, Velika Britanija, Rusija i Kina, a potvrdio ga je i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija svojom rezolucijom 2231 (2015). Sjedinjene Države su za vreme administracije Baraka Obame posle toga ukinule sankcije Iranu. Kada je dužnost predsednika preuzeo Donald Tramp ponovo je iz Bele kuće počeo da duva hladan vetar. Tramp je još tokom izborne kampanje pao pod uticaj izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koji je nuklearni sporazum sa Iranom od početka smatrao izuzetno opasnim i koji je Iran prikazivao kao terorističku državu. Na dan 8. maja 2018. došlo je do raskida nuklearnog sporazuma i do uvođenja novih privrednih sankcija Teheranu. Na snagu su odmah stupile i sekundarne mere protiv evropskih firmi. Iznad trgovinskih veza koje su sa teškom mukom ponovo uspostavljene i iznad prvih inostraniih investicija koje je nuklearni sporazum omogućio iznenada je ponovo visio Damoklov mač Vašingtona. Privredni embargo obuhvatio je sledeće oblasti: banke i osiguravajuća društva, čitav energetski sektor (nafta, gas, petro hemija, automobili, luke, brodogradnja, pomorski saobraćaj i druge oblasti. Cilj Trampove politike bio je izgladnjavanje Irana i rušenje Iranskog režima. Masovni protesti do kojih je došlo u septembru 2022. u Iranu, nisu bili dovoljni da se smeni vlast.

Reakcija Evropske unije na novi američki privredni rat protiv Irana i na njihovo dejstvo na iznova uspostavljene evropsko-iranske veze bila je iznenadjujuća, mada je ostala bez rezultata. U zajedničkom saopštenju Visokog predstavnika za spoljnu politiku Federike Mogerini, ministra spoljnih poslova Francuske, Nemačke i Velike Britanije iz avgusta 2018. Vašingtonu je upućena sledeća poruka: „Duboko žalimo što su Sjedinjene Države, polazeći od svog povlačenja iz Nuklearnog sporazuma sa Iranom, iznova uvele sankcije toj zemlji. Kao što je Međunarodna organizacija za atomsku energiju u 11 svojih izveštaja potvrdila, Nuklearni sporazum se sprovodi i ispunjava svoj cilj, naime da garantuje da iranski program i dalje služi isključivo u mirnodopske svrhe […] mi smo odlučili da zaštitimo evropske privredne aktere koji u Iranu posluju u skladu sa pravom Evropske unije i Rezolucijom 2231. Saveta bezbednosti UN. Stoga je 7. avusta na snagu stupila uredba Evropske unije kojom se preduzeća Unije, koja posluju u skladu sa zakonom, izuzimaju od dejstava eksteritorijalnih sankcija Sjedinjenih država […] Održavanje nuklearnog sporazuma sa Iranom jeste pitanje poštovanja mešunarodnih sporazuma i međunarodne bezbednosti.

Evropska unija i njene najvažnije zemlje članice bile su odlučne da zaštite preduzeća koja deluju u Iranu „od dejstva eksteritorijalnih sankcija“. To pomalo podseća na 1982. godinu kada je Evropska zajednica odbacila američke privredne sankcije uvedene protiv Sovjetskog Saveza. Te 1982. Brisel je uspeo da se uspešno suprotstavi, ali mu 2018. to nije pošlo za rukom.

Spasavanje nuklearnog sporazuma sa Iranom doživelo je neuspeh kao i pokušaj privrednog samopotvrđivanja Evropske unije.

Mada je Evropska unija nastupila sa velikim elanom i – malim – finansijskim sredstvima , ona nije uspela da se izbori sa sekundarnim sankcijama Sjedinjenih Država. U svojoj uredbi 2271/96, Evropski savte je podržao pojedince i preduzeća koji su se suprotstavili sankcijama Sjedinjenih država uvedenih protiv Irana. Bila je to dalekosežna odluka Brisela, usmerena protiv Donalda Trampa. Paketom pomoći vrednim 50 miliona evra, načinjen je pokušaj da se podrežu iransko-evropski projekti i time se prevaziđu pretnje Vašingtona da će takva preduzeća i pojedinci biti isključeni sa američkog tržišta i novčano kažnjeni. Međutim, to se pokazalo kao suviše malo, kao kap u moru. Propao je pokušaj Francuske i Nemačke da za iranske poslove uvedu poseban mehanizam plaćanja, nezavisan od američkog dolara. Sve ove mere nisu bile dorasle pritisku Amerike, čiji je privredni rat protiv omrznute vlade počivao na bezbroj zakonskih osnova kojima su raspolagali i raspolažu svi predsednici velikih sila.

Početkom 2024. spisak sankcija koje je EU uvela Iranu ima više stranica i obuhvata desetine propisa. Udruženja, preduzeća i privredne komore dobile su zadatak da objave te spiskove i da o njima obaveste svoje članove.

Iran se nije priključio transatlanskim antiruskim sankcijama već se približio evroazijskom-kineskom prostoru. Od 1. januara 2024. on je postao zemlja članica BRIKS-a.

Prevod: Princip Info