Teorijsko-ideološke rasprave o prirodi i funkcionisanju imperijalizma ne predstavljaju nikakav novitet na marksističkoj levici. Kako razumeti imperijalizam i da li mu dodeliti mesto primarne protivrečnosti istorijskog kapitalizma pitanje je oko koga su se dešavala najznačajnije podele i sukobi komunističkih i antiimperijalističkih pokreta dvadesetog veka. Ako se tome pridoda ogromna ideološka zbrka nastala padom Sovjetskog Saveza, videćemo da su danas reči kapitalizam i imperijalizam izgubile značajno na svojoj ceni. Svaka vojna agresija i upotreba sile, od strane levih liberala, percipira se kao očigledan dokaz imperijalnih politika velikih država protiv malih. Kako je ovakvo tumačenje nedoraslo marksističkoj analizi kapitalističkog imperijalizma, njegovo značenje moramo tražiti drugde. Pakistanski komunista Taimur Rahman u svom govoru na antiimperijalističkoj konferenciji u Lahoru daje upravo marksističko-lenjinističko tumačenje termina „imperijalizam“ kroz primere Rusije i Kine.

Termin imperijalizam potiče iz starog Rima, kada su stvorili imperiju — njihovo prostiranje preko Mediterana, njihova dominacija nad Mediteranom. To je bilo Rimsko carstvo i odatle potiče sam termin.

Dakle, to ne znači nužno da ako neka zemlja, recimo Pakistan, zauzme deo Avganistana, ili deo Indije, ili obrnuto, Indija zauzme deo Pakistana — što se često dešava — da je to samo po sebi ono što se podrazumeva pod imperijalizmom.

Ono što se podrazumeva pod imperijalizmom jeste globalna imperija. Imperija tipa one koju smo videli kod Rimljana. Imperija tipa one koju smo videli kod Britanije tokom 19. i 20. veka. Imperija tipa one koju smo videli kod Francuske, koja se prostirala preko Severne i Zapadne Afrike, pa sve do Indokine. Imperija tipa one koju smo videli kod Holanđana, koja se prostirala sve do Indonezije. O ovakvim globalnim imperijama govorimo.

Drugi ratovi mogu se voditi između različitih zemalja, ali da li te zemlje i ratove koje vode treba smatrati globalnim imperijama? Ne, apsolutno ne. To svakako nije ono što je Lenjin podrazumevao, niti su marksisti tradicionalno tako razumeli imperijalizam.

Kada, na primer, Lenjin govori o imperijalizmu u svom čuvenom delu Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, on veoma jasno identifikuje grupu zemalja. Kaže da postoji šačica zemalja koje su uspele da globalno dominiraju — one dominiraju čitavim svetom. Uključuje i Japan, jer je Japan, naravno, osvojio Mandžuriju, Koreju, sve do Burme itd, i predstavljao je pravu imperiju. Govori o šačici takvih zemalja i čak uključuje Rusiju u tu kategoriju imperijalnih zemalja. To su Britanija, Francuska, Nemačka, Holandska imperija, Japanska imperija i tako dalje.

Dakle, ako sada Indija i Pakistan ratuju oko Sindura, Kašmira ili bilo čega drugog — da li je to imperijalistički rat? Ne. To je rat između dva postkolonijalna društva. To je regionalni rat. Užasni rat, koji ne bi trebalo da se događa, ne opravdavam ga, potpuno sam protiv njega, ali to ne znači da je Indija postala globalna imperija.

Zato moramo razumeti sledeće: prva stvar koju moramo razumeti o imperijalizmu jeste da on podrazumeva silu koja predstavlja globalnu imperiju. To je suština.

Dakle, hajde da ovo stavimo u kontekst onoga što se dešava sa Rusijom i Kinom. U toku je rat u Ukrajini. Svi to znaju. Postoji optužba protiv Kine da je na neki način imperijalistička sila. Odbacujem obe ove tvrdnje — da se Rusija i Kina mogu okarakterisati kao imperijalističke sile.

Pogledajmo poslednjih 40 godina kineske istorije. Koliko je ratova Kina zaista započela? Odgovor je: nijedan. Poslednji rat koji su vodili bio je sa Vijetnamom 1978. godine, i opet, potpuno sam protiv onoga što je Kina uradila Vijetnamu u odbrani Pol Pota i kambodžanskog režima. Ali da li je to bio rat za globalnu imperiju? Nije. Bio je to rat između dve komunističke države, dve komunističke partije i dva društva kojima su upravljale komunističke partije. Veoma loše, veoma užasno, nema sumnje u to. Ali to je bio poslednji rat.

Poslednjih 40 godina nisu vodili nijedan rat. Koliko nas može da kaže da je neka vlada srušena operacijom promene režima koju je sprovela Kina? Koliko nas može pokazati na neku zemlju i reći da su u tom društvu kontrarevolucionari i ekstremni reakcionari bili podržani od strane Narodne Republike Kine i da su zbacili određenu vladu? Kina je uglavnom krajnje pragmatična. Nju ne zanima ko je na vlasti. Sarađuje praktično sa svakim ko je na vlasti. Čak sarađuje i sa Talibanima, što smatram neukusnim, ali eto.

Dakle, okarakterisati Kinu kao imperijalističku silu znači zaboraviti da Kina, iako u Pakistanu izvozi mnogo kapitala i izvozi kapital i na druga mesta, pre svega jeste neto uvoznik kapitala. Nije neto izvoznik kapitala. Dakle, to se ne uklapa u Lenjinovu definiciju. Drugo, Kinom ne dominira finansijski kapital. Kao što je drugarica Radhika rekla, Kinezi zapravo kontrolišu tržište, država kontroliše tržište, Narodna banka zaista kontroliše bankarski sistem, a ministarstvo finansija kontroliše čitav kreditni sistem Kine. Strane banke posluju u Kini, ali njihov sopstveni finansijski sistem potpuno je pod dominacijom države. U Kini ne postoji finansijska kapitalistička oligarhija. Većina kineskih milijardera nalazi se u tehnološkom sektoru i drugim industrijama. Dakle, nema neto izvoza kapitala i nema finansijske oligarhije kakvu smo viđali drugde.

I treće, što je najvažnije, Kinom i dalje dominira komunistička partija. Ako mogu da dodam, iako se ne slažem sa mnogim stvarima koje ta partija radi, ona je ipak komunistička partija koja je proizašla iz stotinu godina borbe. To je partija koja je potpuno izmenila klasnu strukturu te zemlje, raskinula sa sopstvenom istorijom i sprovela najveću revoluciju koju smo videli u Aziji, a zatim se suočila sa problemom industrijalizacije društva. To je bilo veoma nerazvijeno društvo, proizvodne snage nisu bile naročito razvijene, a ipak su pronašli način da se pozicioniraju unutar tokova kapitala i tehnologije tako da taj tok iskoriste za razvoj proizvodnih snaga. Ono što su postigli nije ništa manje od čuda.

Molim vas da se setite da kada Karl Marks govori o Engleskoj u Manifestu komunističke partije, on ceni buržoaziju zbog njenog velikog doprinosa razvoju proizvodnih snaga, koji otvara put novom tipu društva. A ipak mi, kao marksisti, ne možemo da cenimo komunističku partiju koja radi upravo to — razvija proizvodne snage na način koji postavlja temelje za napredniju fazu socijalizma. Koliko je to čudno?

A sada veoma kratko o Rusiji. Znam da oduzimam mnogo vremena. Opet, sistem u Rusiji je veoma drugačiji. Oni uopšte nisu neto izvoznici kapitala. Možete li navesti neku veliku rusku banku? Ne možete, jer ruskim finansijskim sistemom u osnovi takođe dominira državna banka Rusije. Njime zapravo ne dominira privatni kapital. Kao drugo, vidimo veoma mali izvoz kapitala. Zapravo je suprotno — postoji bekstvo kapitala, što je nešto sasvim drugo od investiranja u inostranstvu, i od početka rata u Ukrajini to bekstvo kapitala je ogromno.

Uz to, vidimo da je Rusija veoma specifično društvo. To je društvo koje je doživelo socijalističku revoluciju, izgradilo socijalističku državu, a zatim doživelo kontrarevoluciju. I sada očekujete od mene da poverujem da je imperijalizam, koji ima istoriju dugu 300 godina, koja prethodi čak i industrijskoj revoluciji — zapravo kolonijalizam postavlja temelje za uspon industrijskog kapitalizma u Engleskoj itd. — da je Rusija za svega nekoliko godina razvila funkcionalnu buržoaziju? Iskreno, oni ni nemaju funkcionalnu buržoaziju kao takvu. Ako pogledate industrijsku infrastrukturu Rusije, videćete da ne postoji kohezivna buržoaska klasa. Postoji kleptokratija. Oni samo prodaju sve što su nasledili iz sovjetske ere i tako zarađuju novac. Oni zapravo ne proizvode mnogo, a Rusija uglavnom zarađuje prodajom nafte i gasa. To je izvoznik sirovina. To teško da predstavlja naprednu ekonomiju u današnjem kontekstu.

Dakle, u ovim okolnostima rekao bih da je rat u Ukrajini zapravo izraz ruske zabrinutosti zbog činjenice da su neonacisti preuzeli Ukrajinu, povezali se sa NATO-om i govorili NATO-u: „Dajte nam nuklearno oružje.“ A mi poznajemo istoriju. Od Napoleona Bonapartea do Drugog svetskog rata, Ukrajina je uvek bila pravac kroz koji je Rusija bila napadana. Zato je to za njih veoma ozbiljno pitanje.

Zato su rekli: „U redu, narodne republike, region Donbasa, tamo ćemo poslati naše trupe u specijalnu vojnu operaciju.“ Možda to nije bilo najbolje rešenje, i ja sam kritičan prema tome. Ali da li je to imperijalizam? Moj odgovor je ne. Ako bih to nekako okarakterisao, rekao bih da je to pokušaj zaštite nacionalnog suvereniteta od širenja NATO-a ka istoku.

Dakle, za kraj, ovo je možda jedno od najvažnijih pitanja na koje levica na međunarodnom nivou mora da odgovori, jer ako pogrešno odgovorimo na ovo pitanje napravićemo iste greške koje smo pravili u prošlosti — greške ultralevičarstva. Ljudi sede u jednom uglu i govore: „Oh, Sovjetski Savez je užasan. Kina nije uradila ništa vredno. Vijetnam je imao potencijal, ali nije ništa postigao. Mi smo tako čisti i moralno superiorni, osuđujemo i kritikujemo svakoga i ni sa kim ne sarađujemo“, itd. A rezultat tog ultralevičarstva jeste samo izolacija. Sjajno je akademski, jer možete reći: „Kritikujem svakoga i sve“, ali kada je reč o praksi, o menjanju sveta, onda moramo jasno razumeti gde se nalazi centar svetske kontrarevolucije.

Centar svetske kontrarevolucije jesu NATO i Sjedinjene Američke Države. Ako izvršimo revoluciju u Pakistanu — a izvršićemo je — videćete da to neće biti Kina i Rusija koje će podržavati kontrarevolucionare u Pakistanu. Znate vrlo dobro ko će to biti, jer smo to već videli u Avganistanu. Videli smo ko je podržavao vojne diktature i verske fundamentalističke pokrete u Pakistanu. To je bio NATO. To je bio Zapad. Kapitalistički Zapad — isti oni ljudi koji su nas kolonizovali 200 godina i koji ne žele da budemo oslobođeni.

Kina nije naš neprijatelj. Rusija nije naš neprijatelj. Mi znamo koje su sile i moći održavale naše kolonijalno ropstvo. To je bila naša borba juče. To je naša borba danas i to će biti naša borba sutra — da oslobodimo naše društvo od tih kolonijalnih sila. Hvala vam puno.