Imanuel Valerštajn – Ograničene mogućnosti preobražaja unutar kapitalističke svetske ekonomije

“Zavisnost” predstavlja najnoviji eufemizam na dugoj listi takvih termina. Nema sumnje da je njegova prvobitna namena bila kritička. Taj termin sam po sebi je proizašao iz “srtrukturalističkih” teorija latinskoameričkih naučnika, a svrha mu je billa da opovrgne teorije “modernizacije” i ,,razvoja” i gledišta “monetarističke” politike. Andre Gunder Frank odredio je njegove intelektualne izvore i njegova ograničenja u jednom nedavnom borbenom saopštenju pod naslovom “Zavisnost je mrtva: živela zavisnost i klasna borba”.

Živimo u jednoj svetskoj raširenoj kapitalističkoj ekonomiji, u takvoj ekonomiji koja je u šesnaestom veku svoj konačni oblik poprimila kao evropska svetska ekonomija i dospela do toga da u devetnaestom veku geografski obuhvati ceo svet. Kapitalizam kao sistem proizvodnje za prodaju na tržištu radi sticanja profita i prisvajanja ovog profita na osnovi individualne ili kolektivne svojine, može jedino da postoji – a može se reći i da ga iziskuje – u jednom svetskom sistemu u kome se političke jedinice ne podudaraju sa granicama tržišne ekonomije. To je omogućilo onima koji prodaju da izvlače određenu korist iz odnosa snaga kojima raspolažu na tržištu kad god one postoje, ali im je istovremeno omogućilo da traže, kad god im je to potrebno, da se umešaju političke jedinice kako bi se tržište izmenilo u njihovu korist. Daleko od toga da bude sistem slobodne konkurencije svih prodavaca, to je takav sistem u kome konkurencija postaje relativno slobodna samo kada je ekonomska prednost gornjih slojeva tako jasno izražena da nesputano delovanje tržišta služi da ojača postojeći sistem stratifikacije.

Ovim se ne želi reći da nema promena pozicija. Sasvim suprotno od toga! Postoji neprekidno i uočljivo kretanje među grupama ekonomskih činilaca u smislu imanja različitih pozicija u hijerarhiji proizvodnje, profita i potrošnje. A postoje takođe i trajna dugoročna kretanja i promene u strukturi kapitalističkog svetskog sistema, takva kretanja na osnovu kojih možemo predviđati da će unutrašnje prortivrečnosti kapitalizma kao sistema dovesti do njegovog kraja u dvadeset prvom ili dvadeset drugom veku. Važna stvar za današnje generacije, i za teoretičare i naučnike, kao njihov kolektivni intelektualnl izraz, jeste da odrede opcije koje su na raspolaganju u savremenoj situaciji prema modelima koje možemo raspoznati u istorijskoj prošlosti. Kada je reč o ovom zadatku najvažniji i najtrajniji zahtev predstavlja pojmovno razjašnjenje, a kako život teče dalje i kako se javljaju nova iskustva, mi učimo, ako smo dovoljno mudri, da odbacujemo i preformulišemo delimične istine naših prethodnika i da razotkrivamo ideološko mračnjaštvo samoživih nosilaca bogomdanih stečenih privilegija.

Godine 1945-1970. bile su period izuzetnog opskurantizma na svim poljima istraživanja, a afrička istraživanja bila su u tom pogledu tipična. Liberalna ideologija preovladavala je u svetu društvenih nauka, odražavajući laku i neospornu ekonomsku hegemoniju Sjedinjenih Drzava. Ali, liberalizam je doživeo teške dane – gotovo najviše na području analize “razvoja”. Ako je popuštanje hladnoratovske polarizacije 1960-ih godina primetno smanjillo političku pregovaračku moć afričkih država, pocetak ekonomske recesije i smanjenja efektivne tražnje na svetskom planu u 1970-im godinama verovatno će sasvim potisnuti afričke aspiracije s obzirom da se oni koji se nalaze na vrhu svetske gomile međusobno bore da tu i ostanu. U 1960-im godinama afrički naučnici počeli su da bivaju zabrinuti zbog “rasta bez razvoja”. Postaje jasna mogućnost da u 1970-im i 1980-im godinama ne bude ni rasta ni razvoja.

Da bi se ova pitanja razumela, moramo razmotriti strukturu svetske ekonomije, njene ciklične oblike, uključujući i sadašnju konjunkturu, kao i načine na koje se može promeniti položaj određenih država u okviru ove strukture. Verujem da će ovo objasniti “ograničene mogućnosti preobražaja unutar kapitalističke svetske ekonomije”. Struktura svetske ekonomije kao jednog jedinstvenog sistema počela je poslednjih godina da se sve više analizira u smislu predstave o jezgru i periferiji, jedne predstave koja se povezuje s raspravom o “zavisnosti”. Tako je došlo do toga da se tvrdi, na primer, da zemlje “trećeg sveta” nisu “nerazvijene” nacije, već ,,periferne kapitalističke” nacije. Ovo je mnogo jasnija terminologija, ali ona, na žalost, vodi ka daljoj zbrci ako se nema jasno na umu jedinstvenost svetskog sistema. Ikonicoff tvrdi, na primer, da periferne kapitalističke ekonomije ,,dejstvuju na osnovu ekonomskih zakona i razvojnih činilaca koji se jasno razlikuju od onih u ekonomijama koje bi se mogle nazvati modelom “klasičnog kapitalizma”. Ovo je tako jedino zbog toga što je naš model “klasičnog kapitalizma” pogrešan,. jer ni u šesnaestom veku a ni danas jezgro i periferija svetske ekonomije nisu bile odvojene “ekonomije” sa dva odvojena “zakona”, već jedan kapitalistički ekonomski sistem sa različitim delovima koji obavljaju različite funkcije.

Onog trenutka kada se prizna jedinstvo ovog sistema, dolazi se do toga da se postavlja pitanje da li je koncepcija dvomodelnog sistema adekvatna. Jasno, ostaje mnogo toga neobjašnjenog, pa smo tako posmatrali nastanak takvih termina kao što su “subimperijalne” države (vidi Marini, 1969) ili “nacije koje se nalaze između” (vidi Galtung, 1972). Oba ova termina meni izgledaju bez mnogo smisla, s obzirom da stavljaju naglasak na samo jedan aspekt njihove uloge, od kojih je svaki važan, ali po mom mišljenju nije od ključnog značaja. Ja ih radije nazivam poluperiferne zemlje, da bih podvukao osobine zbog kojih su te zemlje hendikepirane u postojećem svetskom sistemu. Važnija je, međutim, potreba da se objasni složenost uloge koju poluperiferne države igraju u okviru ovog sistema, a takođe i činjenica da ovaj sistem ne bi mogao funkcionisati ako ne bi bio tromodelan. Pre ovog objašnjenja, nužno je da se detaljnije razjasni još jedna činjenica. Kapitalistički sistem se sastoji od vlasnika koji prodaju radi profita. Činjenica da ovde vlasnika predstavlja grupa pojedinaca umesto jedne jedine osobe, ne predstavlja pri tom nikakvu razliku. Takvo svojstvo se već odavno pripisuje akcionarskim kompanijama. Ono se sada mora takođe pripisati i suverenim državama. Jedna država, koja kolektivno poseduje sva sredstva za proizvodnju, predstavlja jednostavno jedno kolektivno kapitalističko preduzeće sve dotle dok ostaje – kao što su, u stvari, sve takve države trenutno i prinuđene da ostanu – učesnik na tržištu svetske kapitalističke ekonomije. Nema sumnje da takvo “preduzeće” moze imati različite modalitete interne podele profita, ali to ne menja njegovu suštinsku ulogu koju ima u odnosu na druge učesnike koji deluju na svetskom trzištu. Preostaje, naravno, da se raspravi u kom delu svetskog sistema se nalaze “socijalističke države”.

Kapitalistički svetski sistem ima potrebu za jednim polufernim sektorom, iz dva razloga: jedan je prvenstveno politički, a drugi je političko-ekonomski. Politički razlog je vrlo jasan, otvoren i u priličnoj meri elementaran. Sistem zasnovan na neravnopravnom nagrađivanju mora neprekidno da bude zabrinut zbog političkog bunta potlačenih elemenata. Polarizovani sistem, u kome postoji jedan mali deo stanovništva sa visokim statusom i visokim prihodima, nasuprot relativno homogenom delu stanovništva sa niskim statusom i niskim prihodima, koji uključuje ogromnu većinu jedinki u tom sistemu, vodi vrlo brzo ka formiranju klasa fur sich (za sebe) i akutnoj dezintegracionoj borbi. Glavno političko sredstvo kojim se takve krize otklanjaju jeste stvaranje srednjih sektora, koji su skloni tome da o sebi razmišljaju prvenstveno u smislu da su bolji od nižeg sektora, a ne da su gori od višeg sektora. Ovaj očigledni mehanizam, koji deluje u svim vrstama društrvenih struktura, služi istoj funkciji i u okviru svetskih sistema. Ali, postoji još jedan razlog za potrebu jednog poluperifernog sektora, koji proističe iz osobenih potreba ove vrste društvene strukture, a to je kapitalistički svetski sistem. Postojanje mnoštva država u okviru jedne jedinstvene ekonomije ima dve prednosti za prodavce koji teže za profitom. Prvo, odsustvo nekog jedinstvenog političkog autoriteta onemogućava bilo koga da normativno reguliše opšta htenja ovog svetskog sistema i da time eventualno suzi kapitalistički oblik proizvodnje. Drugo, postojanje državnih mehanizama omogućava kapitalističkim prodavcima da organizuju i uspostavljaju veštačka ograničenja u delovanju tržišta koja su im često potrebna.

Ali, ovaj sistem ima i jednu nepogodnost za prodavce. Državni mehanizmi mogu odražavati i druge pritiske, a ne samo pritiske koje vrše oni koji prodaju proizvode na tržištu (na primer, i pritiske onih koji prodaju rad). Ono do čega redovno dolazi u zemljama koje pripadaju jezgru jeste dejstvo cehovskog principa koji u stvari, podiže nivo nadnica. Na to upravo ukazuje Arghiri Emmanuel kada kaže: “Vrednost radne snage, što se tiče njenog određenja, predstavlja jednu veličinu koja je, u neposrednom smislu, etička; ona ja ekonomska samo na jedan posredan način, kroz posredovanje svog moralnog i istorijskog elementa, koji je sam po sebi određen, u konačnoj analizi, ekonomskim uzrocima” (1972, :str. 120). Povećanje nadnica u zemljama jezgra, zajedno sa povećanim ekonomskim nepogodnostima vodećih ekonomskih proizvođača, s obzirom na konstantan tehnološki progres, kao i najkrupnije investicije u kapitalna dobra koja brzo zastarevaju, a u koja ulažu upravo vodeći proizvođači – vodi ka jednom neizbežnom opadanju komparativnih troškova proizvodnje. Sposobnost da prebacuju kapital iz nekog vodećeg sektora koji je u opadanju, u sektor koji je u usponu, predstavtlja za individualne kapitaliste jedini način da prežive posledice cikličnih poremećaja u vodećim sektorima. Zbog toga moraju postojati sektori sposobni da izvlače profit iz kretanja spirale odnosa između nadnica i produktivnosti u vodećem sektoru. Ti sektori su ono što mi nazivamo poluperifeme zemlje. Kada one ne bi postojale, kapitalistički sistem bi se brzo suočio sa ekonomskom krizom, isto tako kao što bi se suočio i sa političkom krizom. (Uzgred rečeno, kako bi ovo premeštanje kapitalnih investicija delovalo u jednom svetskom kapitalističkom sistemu, koji bi bio sastavljen isključivo od preduzeća u državnom vlasništvu, predstavlja zanimljivo pitanje, ali ipak ne takvo pitanje koje bismo bili trenutno pozvani da analiziramo).

Za koju zemlju možemo reći da je poluperiferna? Čak ako i prihvatimo tromodelni sistem, bilo bi previše pojednostavljeno ako pred očima ne bismo imali činjenicu da svaki strukturni sektor sadrži države sa različitim stepenom političke ili ekonomske snage. Osim toga, svaki sektor sadrži neke države koje teže da pređu (ili da ne pređu) iz jedne strukturne pozicije u drugu (i kod kojih je takav prelazak verodostojan) i druge države koje su se trenutno ukopale na onom mestu na kome se nalaze. I pored svega toga, važno je da se detaljno objasne izvesne karakteristike na osnovu kojih se definiše neka poluperiferna država u odnosu na državu u jezgru ili na perifernu zemlju. Ako o razmeni između jezgra i periferije jednog kapitalističkog sistema mislimo u smislu razmene proizvoda koji u sebi sadrže visoke nadnice, i proizvoda koji sadrže niske nadnice, onda kao rezultat toga dolazi do “nejednake razmene”, po koncepciji Emmanuela, u kojoj jedan radnik sa periferije mora da radi više časova, na jednom datom nivou produktivnosti, da bi dobio proizvod koji je jedan radnilk u zemlji jezgra proizveo za jedan čas. I obrnuto. Takav sistem je nužan za ekspanziju svetskog tržišta ako prvenstvenu brigu predstavlja profit. Bez nejednake razmene ne bi bilo unosno proširivati obim podele rada. A bez takvog proširivanja, ne bi bilo unosno održavati kapitalističku svetsku ekonomiju, koja bi se onda ili dezintegrisala ili se vratila u oblik neke redistributivne svetske imperije. Proizvodi koji se razmenjuju u okviru ove “nejednake razmene” predstavljaju jednu funkciju svetske tehnologije. Ako je u šesnaestom veku periferna Poljska prodavala svoju pšenicu, da bi dobavila tekstil iz Holandije kao zemlje jezgra, u svetu koji postoji sredinom dvadesetog veka periferne zemlje se često javljaju kao proizvođači tekstila, dok zemlje jezgra izvoze pšenicu, a takođe i elektronsku opremu. Stvar je u tome da ne smemo bilo koji proizvod poistovećivati sa nekim strukturnim sektorom svetske ekonomije, nego, umesto toga, posmatrati modele nadnica i marže profita na određenim proizvodima u određenim trenucima vremena, kako bismo razumeli ko šta čini u tom sistemu.

U jednom sistemu nejednake razmene, poluperiferna zemlja nalazi se u međuprostoru u pogledu vrste proizvoda koje izvozi i u pogledu nivoa nadnica i marže profita koje poznaje. Osim toga, ona trguje ili teži da trguje u oba pravca, u jednom obliku sa periferijom, a u suprotnom obliku sa jezgrom. U ovome i leži posebnost poluperiferije kako u odnosu na periferiju, tako i u odnosu na jezgro. Dokle god se, u bilo kom datom trenutku, neka zemlja jezgra ili neka periferna zemlja može angažovati na tome da ostvaruje što je moguće uravnoteženiju razmenu, za nju je to bolje u apsolutnom smislu, dok je za jednu poluperifernu zemlju često u interesu da smanji spoljnu trgovinu, čak ako je i uravnotežena, s obzirom da jedan od glavnih načina na koji se može povećati ukupna marža profita jeste da se osvoji što veći procenat svog domaćeg tržišta za svoje domaće proizvode. Ovo, opet, vodi ka drugoj jasnoj i izraženoj karakteristici jedne poluperiferne zemlje. Neposredni ili trenutni interes države kao političkog mehanizma u kontroli tržišta (unutrašnjeg i međunarodnog) ovde je veći nego u zemljii jezgra ili perifernoj zemlji, pošto poluperiferne države ne mogu nikada zavisiti od tržišta do te mere da maksimiraju, kratkoročno, svoje marže profita. Može se zapaziti da ,.politizovanje” ekonomskih odluka najbolje dejstvuje u poluperifernim zemljama u trenucima aktivne promene statusa, među kojima postoje dva slučaja: 1) stvarni prodor iz statusa periferne u poluperifernu zemlju, i 2) jačanje već uspostavljene poluperiferne države do tačke kada može polagati puno pravo na pripadništvo jezgru.

Političke ekonomije različitih delova svetske ekonomije pokazuju izrazite razlike modela u raznim trenucima dugoročnih ciklusa svetske ekonomije. To su prilično ubedljivo utvrdili ekonomski istoričari koji su krajem 1920-ih godina počeli pisati da je tokom jednog dugog perioda evropska svetska ekonomija (a, barem od devetnaestog veka, i čitav svet) prošla kroz niz sistematičnih ekspanzija i opadanja. Moralo bi biti jasno da kada se sistem u celini nalazi u ekonomskoj krizi, neki njegovi delovi mogu da plate veću cenu u svom relativnom položaju, kao rezultat sukoba koji nastaje nastaje iz pojačane preraspodele koja prati ekonomsko opadanje. Ali šta to znači za nacije sa poluperiferije i periferije? Da li svetska ekonomska kriza znači njihovu propast ili njihovo spasenje? Kao što se može i pretpostaviti, odgovor na ovo pitanje nije lak. Očigledno je, kao jedno opšte pravilo, da postoji veći pritisak za preraspodelu uloga i ekonomskih dobiti u svim sistemima u trenucima ekonomskog opadanja nego u trenucima ekspanzije, s obzirom na to što u trenucima ekspanzije čak i grupe koje su manje nagrađene ne mogu ostvariti apsolutnu ekspanziju u nagrađivanju, dok u trenucima privrednog opadanja čak i oni koji su najviše nagrađeni dolaze u opasnost apsolutnog opadanja; u ovom poslednjem slučaju jedan od načina da se održi ravnomernost u apsolutnom nagrađivanju jeste da se traži povećanje u relativnom nagrađivanju. Ovaj opšti uzor primenjuje se takođe i na svetski sistem. Pritisak koji se vrši da se izmene uloge i nagrađivanje može imati dva različita izlaza: jedan je cirkulacija grupa koje igraju različite uloge, pa otud ono što za jedne znači povećanje, za druge znači opadanje. Drugi način je preraspodela nagrađivanja među različitim ulogama u jednom egalitarnijem pravcu. U okviru modernog svetskog sistema, veliki deo istorijskih promena opravdavan je u ime ovog drugog cilja, ali do sada je stvarnost većine takvih promena značilo ono prvo. Jedno fundamentalno objašnjenje sastoji se u tome da okvir svetskog kapitalističkog sistema na kritičan način ograničava mogućnost preobražaja sistema nagrađivanja unutar njega, s obzirom da je nejednakost nagrađivanja fundamentalna motivaciona snaga delovanja ovakvog sistema kakav je sada izgrađen.

Da budemo sasvim konkretni; teorijski nije moguće da se sve države istovremeno “razvijaju”. Takozvani “jaz koji se širi” nije neka anomalija, već jedan neprekidni osnovni mehanizam delovanja svetske ekonomije. Naravno, neke zemlje mogu se ,,razvijati”. Ali, one koje su u usponu čine to na račun onih koje su u opadanju. Preostali deo ovog teksta biće, zapravo, posvećen ukazivanju na neke mehanizme koje koristi manjina koja se u datim trenucima nalazi u usponu (ili padu) u pogledu svog statusa u okviru svetske ekonomije.

Postoji jedan alternativni sistem koji se može izgraditi, sistem socijalističke vladavine u svetu, u kome princip koji upravlja ekonomijom ne bi bilo tržište, već umesto toga, optimalno korišćenje i raspodela izvora, posmatrano u svetlosti kolektivnog prihvatanja postavke o suštinskoj racionalnosti. Ovo kažem ne radi toga da bih dalje razvijao misao o tome kako bi jedan takav budući sistem, kada bi postojao, mogao da deluje, već da naglasim da nacionalizacija ili podruštvljavanje svih proizvodnih preduzeća unutar granica nacionalne države nije, niti teorijski može biti dovoljan uslov za definisanje jednog socijalističkog sistema, čak ako cela nacija i prihvata socijalizam kao svoj cilj. Sve dok ove zemlje ostaju deo kapitalističke svetske ekonomije, one nastavljaju da proizvode za ovo svetsko tržište na osnovu istih principa kao i bilo koji drugi proizvođač. Čak ako bi svaka zemlja u svetu i dopustila samo državnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju, svetski sistem bi i dalje bio kapitalistički sistem, mada bi nesumnjivo politički parametri bili drugačiji od ovih kakvi su danas. Da budem sasvim jasan. Ja ne sugerišem da nije od značaja da li neka zemlja prihvata kolektivnu svojinu kao određenu političku potrebu proizvodnje. Potezi preduzeti u ovom pravcu predstavljaju rezultat niza progresivnih istorijskih kretanja u kapitalističkoj svetskoj ekonomiji i sami po sebi predstavljaju glavnu motivacionu snagu za dalje promene. Isto tako, na bilo koji način neću da sugerišem nepromenjivost kapitalističkog sistema. Ja samo sugerišem da ideološka namera nije sinonim za strukturnu promenu, da jedini sistem u modernom svetu za koji se može reći da ima oblik proizvodnje jeste svetski sistem, i da ovaj sistem u tekuće vreme (ali ne i večno) jeste kapitalistički po svom obliku.

Važno je da se probije ideološka ljuštura ako hoćemo da uočimo razlike između onih zemalja na periferiji koje teže da po svojoj ulozi postanu poluperiferne, zatim onih zemalja koje se nalaze na poluperiferiji i teže da se pridruže jezgru, kao i onih zemalja u jezgru koje se bore protiv opadanja svoje ekonomske pozicije. Zaokret kome se poslednjih godina poklanja najviše pažnje, jeste zaokret da se iz stanja periferije pređe u poluperiferno stanje, mada se o tome obično raspravlja apstraktno, kao da je u pitanju zaokret da se s periferije pređe u Jezgro? Ali, to nije zaokret kakav je, u stvari, učinjen. Zemlje se nisu kretale, niti se sada kreću, u tom pravcu da od prvobitnih izvoznika proizvoda, u koje su ugrađene niske nadnice, postanu u osnovi izvoznici proizvoda u koje su ugrađene visoke nadnice. Umesto toga, neke se kreću iz prethodnog obrasca ka onom u kome postoji sektor sa visokim nadnicama koji proizvodi deo onoga što se apsorbuje na unutrašnjem tržištu, ali je i dalje u izvesnom zavisnom odnosu u pogledu drugog dela nacionalne potrošnje. Suštinska razika između poluperifernih zemalja kakve su danas Brazil i Južna Afrika, i poluperifernih zemalja kakve su Severna Koreja ili Čehoslovačka, verovatno je manja u pogledu ekonomske uloge koju svaka od njih igra u svetskoj ekonomiji, nego što je politička uloga koju one igraju u sukobima među zemljama jezgra i pravcima njihovog izvezenog viška vrednosti.

Moramo krenuti od jasnog shvatanja da sve periferne zemlje, u bilo kom datom trenutku, nisu u jednakom položaju da polažu pretenzije o promeni svog statusa. Kao što Reginald Green donekle potišteno ističe: ,,Dostizanje dinamike na putu do nacionalne kontrole ekonomije i njenog razvoja mora započeti od postojećeg strukturnog i institucionalnog položaja, kako teritorijalnog tako i međunarodnog” (1970). Mi znamo, ako se osvrnemo unazad u istoriju, da su neke od perifernih zemalja promenile svoj status, a da druge nisu. Na sastanku UNCTAD-a u Santjagu, 1972. godine, podvučeno je, između ostalog, da u mnogim pitanjima postoje različiti interesi različitih zemalja “trećeg sveta”. Ujedinjene nacije utvrdile su listu ,,najzaostalijih” siromašnih zemalja, od kojih je šesnaest u Africi (oko polovine svih afričkih država), osam u Aziji i Okeaniji i samo jedna (Haiti) u Latinsikoj Americi. Nije jasno da li će političke odluke o realokaciji svetskih izvora, kao što su odluke za koje se zalaže Grupa 77 zemalja, u stvari, mnogo doprineti da se promeni relativni status ovih “najzaostalijih” zemalja (vidi Colson, 1972). Činjenica da neke zemlje u tome uspevaju a neke ne, predstavlja stalni izvor zagonetki za mnoge autore. Na primer Cardoso i Falleto, u svojoj raspravi o populizmu u zemljama Latinske Amerike kao određenom obliku izvlačenja koristi iz svetske ekonomske krize, zapažaju da su ovi pokreti bili u nečemu uspešniji od drugih. Dok u nekim zemljama oni vode jedino ka “itenzivnoj oligarhijskoj kontroli p0ljoprivredno-izvoznih grupacija, obično poprimajući autoritarno-militarističke oblike”, u drugim zemljama oni su doveli do “otvorenije višeklasne” vladavine i, shodno tome, do veće industrijalizacije. Oni objašnjavaju te različite rezultate kao posledicu različitih planova o dominaciji koji su uspeli da prevladaju u svakoj od ovih zemalja (Cardoso i Faletto, 1969). Ovo liči manje na objašnjenje nego na ponovno ukazivanje na ovu pojavu.

Na sličan način, Green zapaža ograničenja “teze o osnovnom proizvodu”, sugerišući da ona nije u stanju da objasni zašto je “dinamični spoljnotrgovinski izvozni sektor” sa “prekomernom tražnjom” uspeo u Kanadi i Skandinaviji, ali je na drugim mestima doveo do “fosilizacije” (1970, str. 280). On sugeriše da je ključno pitanje kako zemlje ,,mobilišu i usmeravaju tokove potencijalnih izvora iz ovih enklava ka stvaranju nacionalnih obrazovnih, institucionalnih i proizvodnih kapaciteta da se stvori dinamika razvoja šira od one koju imaju prvobitne izvozne jedinice” (str. 293). Nema sumnje da ovo još jednom podrazumeva neki nepoznati element u jednačini i pretpostavlja da je sve zemlje mogu rešiti. Nije li, pre, slučaj da samo manjina perifernih zemalja može u neko dato vreme da se uklopi u svetsko tržište koje je u ekspanziji ili da osvoji deo tržišta koje je u opadanju? Oni koji u tome uspevaju, naravno, manifestuju svoj “uspeh” zahvaljujući ovom nepoznatom “ekstra sastojku”. Čini se da bi bilo korisnije da se pogledaju moguće alternativne strategije u svetlosti činjenice da samo jedna manjina može “da uspe” u okviru svetskog sistema kakav on jeste, pa da se onda potraži univerzalni recept. Može nas, naravno zaplašiti etika jednog takvog izbora – mene i jeste – ali to bi nas jedino vodilo tome da postavimo pitanje mogućnosti nekog radikalnijeg sistemskog preobražaja, a ne da tražimo neki reformistički univerzalni lek.

Postoje u osnovi tri strategije: 1) Strategija da se iskoristi prilika, 2) strategija da se razvija po pozivu, 3) strategija oslanjanja na sopstvene snage. One su, sigurno, različite, ali možda (nažalost) manje različite nego sto to proklamuju njihovi protagonisti. Pod pojmom iskoristiti priliku mislimo jednostavno na činjenicu, da se, u trenucima opadanja svetskog tržišta, kada je tipična pojava da nivo cena primarnih proizvoda iz perifernih zemalja pada znatno brže nego nivo tehnološki razvijenijih industrijskih izvoznih proizvoda iz zemalja jezgra, vlade perifernih država suočavaju sa problemima platnog bilansa, povećanja nezaposlenosti i smanjenja državnih prihoda. Jedno od resenja je “supstitucija uvoza” koja teži da ublaži ove teškoće. Stvar je u tome da se “iskoristi prilika”, zbog toga što to obuhvata agresivnu državnu akciju koja se koristi prednošću oslabljenog političkog položaja zemalja jezgra i oslabljenog ekonomskog položaja domaćih protivnika takve poliilike. To predstavlja jedno klasično rešenje i objašnjava, na primer, ekspanziju industrijske aktivnosti u Rusiji i Italiji krajem devetnaestog veka, Brazila, Južne Afrike i Meksika u predvečerje velike ekonomske krize 1929. godine. U nekoj ratnoj situaciji pod uslovom da su razaranja nešto ograničenija i da se “obnova” sprovodi agresivno, može se pružiti ista “prilika”. Nije li to bio slučaj sa Severnom Korejom u 1950-im godinama? (Vidi Kuark, 1963) U svakom od ovih slučajeva imamo posla sa relativno snažnim perifernim zemljama, takvim zemljama koje su već imale izvesnu malu industrijsku osnovu i koje su bile u stanju da u nekom povoljnom trenutku prošire ovu osnovu. Kao što kaže Theotonio Dos Santos: “Sposobnost da se reaguje pri suočavanju sa ovim (ekonomskim) krizama zavisi u velikoj meri od unutrašnjeg sastava zavisnih zemalja. Ako imaju kakav vrlo značajan komplementarni industrijski sektor, on može iz krize izvući koristi na sledeći način: u toku krize izvozni sektor je oslabljen, uvoz se smanjuje, a njegova cena ima tendenciju porasta zbog finansijske krize koja dovodi do devalvacije nacionalnih valuta … Na taj način, posledica toga je podsticanje nacionalne indrustrije, koja ima jedno relativno važno tržište, visoke prodajne cene i slabu međunarodnu konkurenciju; ako ovaj sektor ima neke neisikorišćene kapacitete, on ih može odmah iskoristiti, a uz povoljnu politiku države, može koristiti postojeće male količine deviznih sredstava da jeftino uveze mašine, s obzirom da višak proizvodnje u zemljama koje imaju dominantan položaj u indrustriji uzrokuje da njihove cene relativno opadaju” (1971, str. 737).

“Iskoristi priliku” kao određena strategija nosi i neke svojstvene probleme, s obzirom na to što industrijski razvoj navodi ove buduće poluperiferne zemlje da uvoze kako mašine tako i poluprerađene reprodukcione materijale iz zemalja jezgra, zamenjujući u suštini staru zavisnost novom vrstom zavisnosti, iz koje “nijedna zavisna zemlja nije dosad uspela da se oslobodi” (Dos Santos, 1971, str. 745). Ovaj problem je znatno ozbiljniji danas nego 1930-ih godina, a još mnogo više nego u prethodnim stolećima, zbbog svetskog nivoa tehnologije. Merhav je tvrdio da ono što on naziva “tehnološka zavisnost” neminovno vodi, sa jedne strane, nastajanju monopolističke strukture, s obzirom da je obim proizvodnje, koji se mora prihvatiti da bi se uveli moderni metodi vrlo velik u odnosu na obim početnog tržišta; sa druge strane, ova tržišta će se praktično proširiti samo putem dohotka ostvarenog investiranjem, pošto se veliki deo kapitalnih dobara mora uvesti. Osim toga, i sama monopolistička struktura će ograničiti obim investicija. Tako ova dva efekta jačaju jedan drugog. Osim toga, takvi (nacionalni) monopoli stvaraju se “čak i u onim industrijskim granama u razvijenim zemljama koje su po svojoj strukturi bliže konkurentnosti” (Merhav 1969, str.65). Na taj način, uprkos industrijalizaciji, “investicije su manje nego što bi mogle biti sa postojećim izvorima”.

Nacionalni politički savez “razvojnog populizma” je, osim toga, podložan unutrašnjim pretivrečnostima u zemljama koje se zasnivaju na privatnom preduzetništvu, s obzirom da on obuhvata jedno privremeno približavanje i okupljanje industrijske buržoazije i urbanih  radnika na planu traženja izvesnih oblika državne akcije, ali kada su jednom ove akcije pokrenute, onda te dve grupacije imaju suprotne interese u pogledu visina nadnica. Zbog toga Marini sugeriše da održavnje na okupu jednog takvog “razvojnog saveza” zavisi od: “mogućnosti održavanja carinske politike i monetarne politike koja omogućava, na račun poljoprivrednog sektora i drugih tradicionalnih sektora, istovremeno preplitanje ritma industrijskog opadanja i povećanja nadnica – ako ne nekog značajnog porasta realnih nadnica, a ono barem povećanja apsolutnog broja pojedinaca iz širokih slojeva stanovništva koji se sve više uključuju u industrijski sistem” (1969, str. 107). Marini ukazuje na velike političke poteškoće u Latinskoj Americi da bi se takva politika održala u dužim vremenskim periodima. Ali, zar ovo podjednako ne važi i za istočnoevropske zemlje u toku poslednjih dvadeset godina, kada su sva preduzeća bila pod državnom upravom? Nije li kriza koja je u Poljskoj dovela Grejeka na vlast  rezultat sloma “razvojnog saveza” kojeg je prvobitno simbolizovao Gomukla? Nije li Gomulkino odustajanje od toga dovelo do oštrih radničkih nemira, s obzirom da su učinjene ustupke poljoprivrednom sektoru morali da plate urbani radnici putem svojih realnih nadnica? Tehnološka zavisnost plus unutrašnji politički pritisci iz poljoprivrednog sektora, imaju jedno moguće rešenje, kao što naglašava Marini. Govoreći o politici brazilskih vojnih krugova, koji su došli na vlast posle 1964. godine on kaže: ,,Na taj način, kako zbog svoje politike jačanja saveza sa krupnim zemljoposednicima, tako i zbog svoje politike integracije u imperijalizam, brazilska buržoazija ne može računati na takvo proširenje svog unutrašnjeg tržišta koje bi bilo dovoljno da absorbuje rastuću proizvodnju koja rezultira iz tehnološke modernizacije. Ne preostaje nijedna druga alternativa nego da se pokuša sa ekspanzijom prema spolja, pa se na taj način ona nužno okreće tome da za svoju proizvodnju dobije garantovano spoljno tržište. Niski troškovi proizvodnje, koje stvaraju postojeća politika nadnica i industrijska modernizacija, ukazuju na isti pravac: izvoz prerađenih proizvoda” (1969, str. 5-6).

Ova analiza, praktično nepromenjena , mogla bi se upotrebiti kao objašnjenje i za “politiku okretanja spolja” sadašnje južnoafričke vlade i njene pokušaje da ostvari neko zajedničko tržište u Južnoj Africi. U izvesnom manjem obimu, nije li to isto ono što je predstavljalo neuspešne pokušaje predsednika Zaira Mobutua da izgradi nove strukture ekonomske saradnje u ekvatorijalnoj Africi? Slika koja se na taj način stvara prikazuje pokušaj domorodačkog “razvojnog sektora” u jednoj perifernoj zemlji, da “iskoristi svoju priliku” i ojača industrijski sektor, te da na taj način postane poluperiferna zemlja. Tada vremenom, kao što smo sugerisali, kombinacija unutrašnjeg pritiska (poljoprivredni sektor) i spoljnog force majeure (tehnološka zavisnost) vodi ka oporavljanju buntovnih struktura i stabilizaciji novih ekonomskih struktura, tako da se razvoj “unutrašnjeg tržišta” koji je prvobitno bio projektovan napušta i zamenjuje se spoljnim tržištem, ali takvim u kome periferna zemlja u velikoj meri služi samo kao snabdevač onim proizvodima koji nisu vredni napora da se proizvode u zemlji jezgra.

Ali nismo li otišli dalje od scenarija “oporavljenog pobunjenika”? Možda i jesmo, s obzirom da sve savršenija i suptlnija tehnika razvijenih multinacionalnih korporacija omogućava svetskom sistemu da dođe do istog rezultata posredstvom onog što ja nazivam “poluperiferni razvoj po pozivu”. Čitav sistem neposrednog investiranja preko granica razvijao se delimično zbog cvetanja protekcionizma mlade industrije, a delimično i zbog nekih političkih ograničenja u pogledu razvoja preduzeća u zemljama jezgra (kao što je, na primer, antitrustovsko zakonodavstvo). Multinacionalne korporacije su brzo shvatile da poslovanje u saradnja sa državnom birokratijom ne stvara nikakve stvarne probleme. Jer, ove nacionalne vlade su najvećim delom slabe, kako u smislu onoga što imaju da ponude, tako i u pogledu svoje sposobnosti da utiču na sveukupni finansijski položaj spoljnjeg investitora. Kao što Hymer naglašava, vlade nerazvijenih zemalja nalaze se, u grubim crtama, u istom onakvom odnosu prema multinacionalnim korporacijama u kak:vom položaju stoje vlade federalnih država ili lokalni organi vlasti u Sjedinjenim Državama u odnosu na nacionalne korporacije. Dok vlada metropole može, putem oporezivanja, da se “izbori za deo viška koji stvaraju multinacionalne kompanije”, konkurencija među perifernim zemljama da ,,privuku korporativno investiranje guta njihov višak” (Hymer, 1972, str. 128). Zašto se, onda, nerazvijene zemlje međusobno takmiče da dobiju ove investicije? Zbog toga, kao što pokazuje primer Obale Slonovače i Kenije, što postoje izrazite prednosti ako se u ovoj konkurenciji pobedi, čak i pod nepovoljnim uslovima pod kojima se nudi takva pomoć za razvoj. Na primer, Samir Amin, koji je jedan od najglasnijih kritičara razvojnog puta kojim ide Obala Slonovače, ističe: “Do sada (1971) svako je u Obali Slonovače dobio ponešto od prosperiteta koji je postignut zahvaljujući stranom kapitalističkom preduzetništvu: na selu, tradicionalni plemenski poglavari, sada transformisani u plantažere, postali su bogatiji, a isto tako i radnici doseljenici (iz Gornje Volte), koji potiču iz tradicionalističke, zaostale, i vrlo siromašne sredine; u gradu, nezaposlenost je ograničena u poređenju s onim što već postoji u velikim urbanim centrima starijih afričikih država” (1971 b, str. 92). Nema sumnje, kao što kaže Amin, da je Obala Slonovače prevalila put od “primitivne zemlje kakva je bila 1950. godine” do “stvarno nedovoljno razvijene zemlje, dobro integrisane, kao i njen stariji brat, Senegal, u svetski kapitalistički sistem” (1971′ b, str. 93.). Nema takođe sumnje – sugeriše Amin – da su jedino Nkrumahovi panafrički predlozi ,,mogli omogućiti da se započne rešavanje istinskog problema razvoja” (str. 280). Ali Nkrumah, kao što znamo, nije preživeo. Stvarni izbor buržoazije Obale Slonovače nije mogao, prema tome, biti između puta Obale Slonovače i onog kojeg su preporučivali Nkrumah i Amin, nego između puta Obale Slonovače i puta Dahomeja. S obzirom na jedan takav izbor, izgleda da nema mnogo potrebe za daljim objašnjavanjem zašto su izabrali onako kako su izabrali (vidi moju raspravu, Wallerstein, 1971, str. 19-33).

Put napredovanja po pozivu izgleda da ima dve različitosti u odnosu na put “iskoristiti priliku”. Ostvaren u bliskoj ‘saradnji (ekonomskoj i političkoj) sa stranim kapitalistima, on znatno više označava pojavu trenutaka ekspanzije nego trenutaka opadanja. U stvari, takav “razvoj” kroz saradnju spremno se žrtvuje od strane zemalja jezgra kad god one same dožive bilo kakve ekonomske teškoće. Drugo, on stoji na raspolaganju zemljama koje su imale manji prethodni industrijski razvoj nego one koje slede put “iskoristiti priliku”, ali on onda dostiže svoj vrhunac na znatno nižem nivou lake industrije koja služi kao supstitucija uvoza, nego na srednjem nivou teške industr1je, kakav je poznat u Brazilu ili Južnoj Africi. Mogla bi se izvesti ista analiza i u pogledu Kenije, osim činjenice da je sused Kenije Tanzanija, a u slučaju Tanzanije put ujamaa je uspeo da opstane i da zaista predstavlja prvorazredni primer trećeg puta razvoja jedne periferne zemlje, puta “oslanjanja na sopstvene snage”. Tanzanija je odlučna u tome da ne bude ,,žrtva zavere”, u pronicljivoj fazi Sfie (vidi Sfia, 1971, str. 580).

Jedna Greenova analiza puna simpatija za pokušaje Tanzanije (1970), počinje s pretpostavkom da će “u Africi zatvorena nacionalna strategija strukturnih promena u razvoju biti još teže primenijiva nego u Latinskoj Americi” i da će “ekonomska dekolonizacija i razvoj biti očajno spori, čak i ako formulisanje politike i njeno ostvarenje budu efikasni i ako budu postojala najbolja moguća spoljna ekonomska kretanja” (str. 284-285). Green završava opreznim zaključkom: “Iskustvo Tanzanije do danas (1969) pokazuje da čak i kratkoročno gledano jedna jasno utvrđena i brižljivo ostvarivana strategija razvoja, koja uključuje kao svoj cilj ekonomsku nezavisnost, može biti u skladu sa ubrzanom stopom ekonomskog, a takođe i društvenog i političkog razvoja” (str. 324). Prihvatimo da je Tanzaniji išlo prilično dobro. Možemo i aplaudirati, ali možemo li uopštavati savet? Mora se razmotriti nije li put Tanzanije bio moguć iz istog razloga kao i u pogledu Kenije i Obale Slonovače, to jest da je to put kojim ne idu sve periferne zemlje, već samo vrlo mali broj njih. U ovom slučaju i siromaštvo Tanzanije i njena retkost među afričkim režimima od velike su koristi za nju, jer se time znatno umanjuje spoljni pritisak usmeren na njenu ekonomsku politiku. Kapitalističke zemlje jezgra računaju s rizikom u pogledu Tanzanije, a takođe i u pogledu Kenije. Tanzanijski model oslanjanja na sopstvene snage izgledao bi mnogo ubedljiviji da ga je i Zambija s uspehom prihvatila. Upravo iz Istočne Evrope dobijamo, što je dosta zanimljivo, upozorenje malim zemljama koje se nalaze na granici puta oslanjanja na sopstvene snage. Mađarski ekonomista Bela Kadar, rezimira na ovaj način svoj oprez: “Nužnost sve većeg priklanjanja svetskoj dominaciji, a takođe i razvoj međunarodne saradnje, podrazumeva dalja ograničenja odluka o nacionalizaciji. To je jedna očigledna protivrečnost, pa ipak radi osiguranja nacionalnog razvoja, moraju se podneti žrtve u vidu podvrgavanja sve većem stepenu zavisnosti. Ovo je cena te koristi i nije uopšte sigurno da je suviše skupo plaćena. Mogli bi se navesti mnogi primeri koji pokazuju da prekomerna težnja za autarkijom i krajnjim protekcionizmom vodi do povećane spoljne ekonomske zavisnosti i do smanjivanja suvereniteta” (1972, str. 21).

Jedan od najpesimističkijih elemenata u analizi teškoća sa kojima se periferne zemlje suočavaju u transformaciji svojih država može se naći u Quijanovoj hipotezi o “marginalizaciji” masa. U literaturi o perifernim zemljama postoji jedno zajedničko stanovište da je, barem posle Drugog svetskog rata, postojao snažan priliv u gradove, što je delimično rezultat porasta gustine stanovništva u seoskim područjima, bez odgovarajuće narasle potrebe za radnom snagom, a delimično kao posredna posledica širenja obrazovanja i mogućnosti migracije, tako da takva migraciona kretanja postaju privlačna. Postoji, dalje, opšta saglasnost o tome da je ovaj urbani priiliv suviše veliki da bi se mogao apsorbovati u radnom zapošljavanju, pa, prema tome, stvara “nezaposlenost”. Quijano tvrdi da ovaj proces nije u okviru tog sistema povratan, s obzirom na to što ova povećana urbana radna snaga: “u pogledu potreba za zapošljavanjem u dominirajućim sektorima (perifernih ekonomskih struktura) koji su monopolistički organizovani, predstavlja višak; a u pogledu srednjih sektora koji su organizovani na principu konkurencije i koji su, shodno tome, karakteristični po stalnoj nestabilnosti ovih veoma krhkih i osetljivih preduzeća s vrlo perifernim zanimanjima, ova radna snaga je ploveća, Jer se mora povremeno zapošljavati, pri čemu nezaposlenost ili nedovoljna zaposlenost zavise od nepredviđenih situacija koje pogađaju ekonomski sektor” (1971, str. 335). Quijano suštinski ukazuje na istu pojavu o kojoj je Marx govorio ‘kada je ukazivao na “pauperizaciju’. Marx je istorijski pogrešio u pogledu Zapadne Evrope, ali to je u velikoj meri zbog toga što je on potcenio političko-ekonomske posledice jedinstvenosti svetske ekonomije. Pitanje marginalizacije, kao što primećuje Amin, sastoji se u tome da u perifernim zemljama nadnice ne predstavljaju “kako troškove tako i prihod koji stvara tražnja… nego, naprotiv, samo troškove, dok se tražnja nalazi negde drugde: spolja ili u prihodu privilegovanih socijalnih slojeva” (1972, str. 711). Zaključak koji možemoi zvući iz jedne takve hipoteze jeste da je na nacionalnom perifernom nivou taj problem relativno nerešiv. U najboljem slučaju, marginalizacija se može smanjiti kao u slučaju Obale Slonovače, na račun Gornje Volte, (između ostalih). Ali, to takođe ukazuje na jednu od dugoročnih protivrečnosti ovog sistema kakav postoji u današnje vreme: jednog dana će “tražnja” za ovim marginalnim radnicima biti, u stvari, potrebna da bi se održale stope profita. A kada do toga dođe, suočićemo se, na sličan način kao što se sada suočavamo, s pitanjem prelaska ka socijalizmu.

Pogledajmo sada, znatno kraće, zbog toga što je manje relevantan za Afriku, oblik po kome su poluperiferne zemlje činile istorijski prodor u jezgro. Koje su to zemlje? Engleska se izdigla iz poluperifernog statusa koji je imala još na početlru vladavine kraljice Elizabete i postala je član jezgra u vreme recesije u sedamnaestom veku. Sjedinjene Države i Nemačka sledile su jedan sličan put u devetnaestom veku. SSSR je na istom putu danas. Ali mnoge druge manje zemlje, kao što su Belgija i Švedska, uspevale su da se probijaju napred na tom putu, makar i do nešto manje spektakularnih visina, kao i Kanada, ali kod nje je to znatno neizvesnije u smislu ekonomske strukture. Ako dodajem Kanadu, postaje jasnije da i prilično “razvijene” zemlje mogu u izvesnoj meri biti i dalje podređene drugim zemljama u hijerarhiji svetske ekonomije. Ipak, bilo bi teško ubediti bilo koga u Kanadi ili, recimo, Sijera Leoneu, da ne postoje mnogo značajne razlike u načinu na koji se svaka od njih odnosi prema svetskoj ekonomiji, odgovarajućoj društvenoj i političkoj strukturi u okviru svake zemlje, kao i perspektivama neposredne budućnosti. Da bi se utvrdio stepen do kojeg su poluperlfeme zemlje danas u stanju da koriste mehanizme napredovanja u svetskoj ekonomiji, trebalo bi da pogledamo kako je ovaj klasični mehanizam delovao i kakvu su ulogu igrale razlike u nadnicama u strukturiranju svetske ekonomije. Šta u jednom nacionalnom društvu određuje opšti nivo nadnica, koji se tako izrazito razlikuje od zemlje do zemlje, a naročito izgleda da je uvek relativno visok u zemljama jezgra i relativno nizak u perifernim zemljama? Očigledno, neki dati poslodavac želi da plati najmanje što može za usluge koje unajmljuje sa datog tržišta rada, a unajmljeni radnik želi da dobije što je moguće veću nadnicu za svoj rad. Međutim, sa tačke gledišta širih društvenih snaga, koje se posreduju preko države, nivoi nadnica utiču i na spoljnu prodaju proizvoda (što je motiv koji vrši pritisak da nadnice budu niže) i na prodaju proizvoda na domaćem tržištu (što je motiv koji vrši pritisak da nadnice budu više). Osim toga, kolektivno organizovanje radnika dovodi i do zakonskog regulisanja i do konvencija, što u dato vreme osigurava dati minimum, sa očekivanjima koja su podruštvljena u psihi članova društva. Na taj način, kao što tvrdi Arghiri Emmanuel: “Bez obzira na uslove na tržišta, postoje nivoi nadnica koji su nemogući, zbog toga što su nezamislivi, u nekoj određenoj zemlji, u nekom određenom periodu vremena, za neku određenu rasnu ili etničku grupu najamnih radnika” (1972, str. 119).

Emmanuel dokazuje ovu tezu time da se upravo relativnom krutošću nacionalnih nivoa nadnica, zajedno sa tendencijom da se ujednače međunarodne marže profita, objašnjava nejednaka razmena u okviru svetske ekonomije. I pored svega toga, ta ista krutost omogućila je istorijski zaokret poluperifernih zemalja, koje, u stvari, imaju srednje nivoe nadnica, ka statusu zemalja jezgra. Problem proboja za neku poluperifernu zemlju sastoji se u tome da ona mora imati dovoljno veliko raspoloživo tržište koje bi opravdalo razvijenu tehnologiju, zbog čega ona mora proizvoditi po nižim cenama nego postojeći proizvođači. Očigledno, postoji veliki broj elemenata koji su ovim obuhvaćeni, a oni se međusobno prepliću na složen način. Jedan od načina da se proširi tržište za nacionalne proizvode sastoji se u tome da se kontroliše pristup ostalih proizvođača na ono tržište koje neka data država politički kontroliše, to jest svoje sopstveno: otuda zabrane, kvote, carine. Drugi način je da se prošire političke granice koje predstavljaju prepreku, putem ujedinjavanja sa susedima ili putem osvajanja. Ili, suprotno tome, umesto povećanja troškova uvoznih artikala, država može da vodi politiku snižavanja troškova domaće proizvodnje, čime istovremeno utiče i na domaće tržište i na spoljna tržišta. Subvencionisanje proizvodnje u bilo kom vidu jedan je od oblika preraspoređivanja nacionalnih troškova, tako da se u odnosu na artikal koji se subvencioniše efektivne cene drugih proizvoda relativno povećavaju. Smanjenje troškova proizvodnje preko smanjenja nivoa nadnica predstavlja mač sa dve oštrice, s obzirom da se time povećava prodaja u inostranstvu po cenu rizika smanjenja prodaje u zemlji, a to ima smisla jedino ako je platni bilans pozitivan. Četvrti način da se proširi tržište jeste da se poveća domaći nivo kupovne moći, koji treba, zajedno sa prirodnim komparativnm prednostima niskih ili nepostojećih transportnih troškova, da rezultira povećanjem prodaje u zemlji. Ako se to učini povećanjem nivoa nadnica, onda je to opet mač sa dve oštrice, ali u suprotnom smislu u odnosu na prethodni, jer znači povećanje prodaje u zemlji po cenu rizika smanjenja prodaje u inostranstvu. Konačno, država ili druge društvene snage mogu uticati na “ukuse”, prvenstveno domaćih potrošača, putem ideologije i propagande, te tako mogu proširiti tržište za svoje proizvode.

Očigledno je, osim toga, da je kritično ne samo nemati optimalne nivoe troškova, već imati i izvestan apsolutni obim tržišta. Pored toga, stalni napredak i razvoj tehnologije, koja uključuje mašine sa sve većim komponentama fiksnog kapitala, neprekidno pomera onu početnu stepenicu koju treba preći. Na taj način, mogućnost da neka država pređe iz statusa poluperiferne zemlje u status zemlje jezgra oduvek je bila stvar pravog žongliranja mnogih elemenata koji se kreću u različitim pravcima, da bi se na kraju postigla gotovo savršena mešavina. Na primer, mešavina elemenata koju je Engleska postigla u “dugom” šesnaestom veku uključivala je određenu kombinaciju seoske tekstilne industrije (na taj način nije bila izložena visokim troškovima nadnica koje su štitili cehovi u tradicionalnim centrima tekstilne proizvodnje kao što su Flandrija, južna Nemačka i sevema Italija), zatim poboljšanje poljoprivredne proizvodnje na obradivoj zemlji na jedinicama srednje veličine (obezbeđujući time istovremeno jomensku klasu potrošača i prognanu klasu skitnica i migranata koji su davali najveći deo radne snage za tekstilnu industriju), kao i svesnu odluku da se podstakne novo tržište jeftinog tekstila (,,novo sukno”), koje bi se prodavalo novom srednjem sloju zanatlija, manje imućnih trgovaca i bogatijih seljaka, koji su najviše napredovali u ciklusu ekspanzije svetske ekonomije Evrope. Nemačka je u devetnaestom veku takođe koristila prednosti jednog umerenog nivoa nadnica, zasnovanog na istorijskom nasleđu klase zanatlija koja je propadala, kako bi stvorila dovoljno veliko unutrašnje tržište, ali ipak uz takve troškove proizvodnje koji su bili dovoljni da se može konkurisati Britaniji, naročito u područjima na istoku i jugu, gde je imala prednosti u transportu. Ovo, međutim, nije jedina mešavina elemenata koja može uspeti. Postoji takođe pojava “belih doseljenika”, gde visoki nivoi nadnica prethode industrijalizaciji, a udaljeni su od svetskih centara proizvodnje (pružajući prirodnu zaštitu zbog visokih transportnih troškova uvoznih artikala). Još jednom Emmanuel ukazuje na ove stvari da bi razjasnio šta se dešava. On nas, naime, podseća da od pet doseljeničkih kolonija Britanije – Sjedinjene Države, Kanada, Australija, Novi Zeland i Južna Afrika, prve četiri imaju danas najviši dohodak po stanovniku u svetu, dok je Južna Afrika na nivou Grčke ili Argentine. Pa ipak, ona ima iste koloniste, iste veze sa Britanijom. “Samo jedan činilac bio je različit, naime, ono što se desilo sa domorodačkim stanovništvom. Dok je u ostale četiri kolonije bilo preduzeto totalno itstrebljenje domorodaca, u Južnoj Africi kolonisti su se ograničili na to da domoroce potisnu u geta aparthejda. Rezultat toga je da su u prve četiri zemlje nadnice dostigle vrlo visoke nivoe, dok je u Južnoj Africi uprkos selektivnim nadnicama koje su uživali beli radnici, prosečni nivo nadnica ostao relativno vrlo nizak, jedva nešto viši nego u nedovoljno razvijenim zemljama, a ispod nivoa Balkana,Portugala i Španije (Emmanuel, 1972, str. 125).

Mali su izgledi da se takav put visokih nadnica (visokih u odnosu na nadnice u vodećim industrijskim zemljama sveta) može lako ponoviti. Prvo, on zahteva posebne političke uslove (doseljeničko stanovništvo koje privlače, na prvom mestu, neposredne mogućnosti visokog standarda života), plus tehnološki nivo nekog prošlog doba, kada su svetske razdaljine bile od veceg značaja, a tehnološka zavisnost (o kojoj je prethodno raspravljano) od manjeg. Model dvadesetog veka je SSSR. Ali kakav je tačno ovaj model? Pre svega nemojmo zaboraviti da je Sovjetski Savez izgradio svoju strukturu na poziciji jedne zasigurno poluperiferne zemlje, Rusije, ali takve zemlje koja je, i pored svega, bila 1913. peti industrijski proizvođač u svetu (u apsolutnom smislu).  To uopšte nije bila država u kojoj je proces marginalizacije odmakao daleko. Drzava je stupila na scenu da održi industrijske nadnice na jednom srednjem nivou, a nivoe seoskih nadnica takvima da je postojala velika urbana rezerva radne snage. Najzad, mada ne i najmanje važno, SSSR je bio vrlo velika zemlja što mu je omogućavalo relativno dug period autarkičnosti. Pa i pored toga, dugotrajna zakržljalost njegovog unutrašnjeg  tržišta prouzrokovana nivoom nadnica, prinudila je Hruščova-Brežnjeva da izvrše reviziju ove politike, što je bio deo pripreme za buduću konkurenciju SSSR-a na svetskom tržištu kao izvoznika proizvoda prerađivačkog sektora. Ako je SSSR, sa svojom relativno snažnom predrevolucionarnom industrijskom osnovom, sa svojom čvrstom političkom kontrolom nad spoljnom trgovinom i domaćim nadnicama, i uz svu svoju ogromnu veličinu, i pored svega toga, ako hoćete, jedva uspeo da se uključi u jezgro svetske ekonomije, kakva onda nada postoji za poluindustrijalizovane zemlje, prave poluperiferne zemlje – kao što su danas Brazil, Čile ili Južna Afrika, da umemo tri politički različita primera – da u dovoljnoj meri prošire svoje tržište, prvenstveno unutrašnje, kako bi ostvarile preobražaj svoje uloge u svetskoj ekonomiji? Sve što je rečeno o ekonomskim procesima koji pogoršavaju sposobnost perifernih zemalja da manevrišu u svetskoj ekonomiji ukazuje, takođe i ovde, na pesimizam, osim jedne stvari, o kojoj još nismo raspravljali: o uticaju svetskog ekonomskog opadanja na ovu sliku.

Ako visoke nadnice predstavljaju takvu prednost u smislu nejednake razmene, zašto onda svako ne podigne nivo svojih nadnica, ili barem svaka država? Očigledno, zbog toga što je ta prednost takođe i funkcija niske apsolutne konkurencije (sem nivoa cena). Budimo sigurni, kapital će uvek oticati u područja visokih profita, ali on “teče”. Uvek postoji neko zaostajanje. Način na koji to deluje, u stvari, sastoji se u tome da kad god je položaj nekog proizvođača pogoršan zbog naraslih troškova proizvodnje, vremenom će uvek postojati tendencija. da se otkrije jedna nova specifična oblast koja iziskuje trenutno retku struku, koja “u međunarodnoj podeli rada u tom momentu nije ugrožena konkurencijom zemalja koje imaju niske nadnice” (Emmanruel, 1972, str. 145). A ovo je moguće zbog toga što mi društveno odobravamo izbor proizvoda koji su tehnološki izvodljivi. Ovaj proces, međutim, može najlakše da deluje u trenucima ekonomsike ekspanzije, kada je lakše stvarati nova tržišta za nove proizvode nego se boriti oko starih tržišta. Ali, u trenucima ekonomske depresije računica se menja. Kao što je ponovo postalo jasno u 1970-im godinama, zemlje jezgra su vrlo odlučne i energične u borbi oko starih tržišta. Kakav je uticaj neke takve borbe na mogućnost poluperifernih zemalja da se kreću ka statusu zemlje jezgra i perifernih zemalja, da se kreću ka statusu poluperifernih zemalja? Ubeđen sam da “klizavica” zemalja jezgra još i danas nudi povoljne prilike za poluperiferiju, ali su zato igledi periferije istovremeno još turobniji. U trenucima svetskih ekonomskih depresija, najslabiji segment svetske ekonomije, u smislu pregovaračke moći, na putu je da bude prvi istisnut. Relativno opadanje svetske proizvodntie smanjuje tržište za izvozne artikle perifernih zemalja, i to brže nego što opadaju cene njihovih uvoznih artikala. Periferne zemlje mogu se čak suočiti sa novim protekcionističkim barijerama za svoje izvozne artikle, s obzirom da druge zemlje teže da povrate ona područja proizvodnje za koja se nekad mislilo da su tako niske rentabilnosti da bi mogla biti vredna samo za periferne zemlje. Sasvim sigurno, samo mali broj perifernih zemalja koje imaju najjaču tehnološku osnovu može iskoristiti jačanje krize i podstaći supstituciju uvoza. Ali najveći deo periferije naprosto “stagnira”.

Ono što se desava na poluperiferiji prilično se razlikuje od toga. U svetskoj ekonomiji koja se nalazi u ekspanziji, poluperiferne zemlje su prosjaci koji traže “pomoć” od zemalja jezgra da bi osvojili jedan deo svetskog tržišta na račun drugih poluperifernih zemalja. Na taj način, postajući posrednik neke zemlje jezgra ta poluimperijalna uloga – ako i nije nužan uslov za ostvarivanje daljih ekonomskih dobiti – predstavlja barem najlakši put do toga. Nije dakle slučajno što su poluperiferne zemlje u ideološkom pogledu najglasniji eksponenti određenih Weltanschauunga (pogleda na svet) i što su upravo one najsnažniji kritičari loše prakse – drugih poluperifernih zemalja. Prema tome, sve dok se nastavlja ekspanzija, oblik ekonomskog prosperiteta proizvođačkih grupacija u poluperifernim područjima teče putem jačanja modela zavisnosti prema zemljama jezgra. Međutim, kada dođe do svetske ekonomske recesije, zemlje jezgra takođe osećaju potiskivanje i počinju da se bore jedne protiv drugih, pri čemu se svaka plaši “klizavice”. Sada poluperiferne zemlje mogu stupiti na scenu, s obzirom da ventili oduške za proizvode zemalja jezgra postaju relativno ređi. Pregovarački odnos između zemlje jezgra i poluperiferne zemlje se menja se tačno onako kako se menjao i pregovarački odnos između feudalca i kmeta u trenucima ekonomskog opadanja u srednjem veku, u korist donjeg sloja, omogućavajući mu da, kao deo nove razmene, ostvari neke strukturne, pa čak i institucionalne promene.

Bilo je mnogo reči o novom multipolarnom svetu 1970-ih godma. Uzmimo jednu takvu analizu i pogledajmo kakve implikacije ima na naš problem. Anouar Abdel Malek predviđa jedan period tripolarne miroljubive koegzistencije, u kome će se nastojati na održavanju ravnoteže između tri sektora: Evrope oko SSSR-a, Azije oko Kine, Amerike oko SAD, pri čemu se ovaj poslednji sektor širi u obliku trougla i obuhvata Okeaniju i Afriku juzno od Sahare. Ne ulazeći u raspravu o tome da li je ova osobena geografija tačna teško je ipak ne složiti se sa zaključkom koji iz toga izvlači Abdel Malek: “Svet ulazi jednim ubrzanim tempom u eru velike mobilnosti, gde će, paradoksalno, razvoj potencijala moći koje drže u svojim rukama glavne svetske države omogućiti izvestan dijalektički odnos između neutralizacije i poboljšanja položaja (valorizacije), znatno suptilnije nego što postoji danas, u čemu će brižljivo rasuđivanje od strane nacionalnih i revolucionarnih pokreta u zavisnom delu sveta omogućiti da se iskoriste prednosti optimalnih međunarodnih saveza u smislu da se ti savezi oživotvore, jer će oni najverovatnije poneti na svojim plećima ogromni autohtoni napor za oslobođenjem i revolucijom” (1971, str. 63-64). Ali, neće li ekonomske teškoće voditi ka povećanom razdoru među zemljama jezgra? Zanimljivo je – mi to tako jasno vidimo – da neće. Njih to navodi da ograniče svoj razdor kako bi se, svaka u svoje vreme suočila s teškim pregovorima koje mora voditi sa zavisnim poluperifernim partnerima. Nasuprot tome, možemo zapaziti nove pokrete ka stvaranju saveza između poluperifernih zemalja, koji će poprimiti politički oblik promena režima kako bi se stavili u položaj da mogu da stvore takve saveze. Ne može li se Aljendeov režim u Čileu posmatrati kao jedan takav napor? Ne može li se pogoršani odnos SSSR-a sa revolucionarnim snagama”, naročito u poluperifernim zemljama, posmatrati kao prosta posledica prelaska SSSR-a iz poluperiferne u zemlju jezgra, te otud i određena promena u njegovim interesima unutar okvira jedne kapitalističke svetske ekonomije?

Ko bi u Africi u sadašnje vreme mogao od poluperifernih zemalja da iskoristi prednost takvog trenda? Ne mnogo njih. Južna Afrika, na primer, pod uslovom da ostali deo Afrike bude spreman da posluži kao njeno tržište. Ali segregacionistička Južna Afrika naišla bi na politički otpor, dok crna Južna Afrika ne bi. Tako se može desiti da afrički kontinent ostane po strani ovog ciklusa u pogledu korišćenja izloženih prednosti za poluperiferne zemlje. Ali ako tokom sledećih dvadeset godina jedan broj poluperifernih zemalja, koristeći se mehanizmom državne svojine (u celini ili većim delom), zajedno sa jednim transnacionalnim, ideološki opravdanim savezom, uspe faktički da postigne neka jasna dostignuća, kako će to izmeniti svetsku ekonomiju? Oya dostignuća mogu u dobroj meri ići na račun nekih zemalja jezgra, ali takođe i na račun nekih perifernih zemalja. Da li Je to nešto više nego samo cirkulacija moći?  Ne, ako posmatramo to sa stanovišta nacionalne i svetske ekonomije. Ali da, ako posmatramo njegove političke posledice. Uspostavljanje sistema državne svojine u okviru kapitalističke svetske ekonomije ne znači uspostavljanje socijalističke ekonomije. To verovatno neće značiti poboljšanje ekonomske situacije većine stanovništva. To je samo jedna varijanta klasičnog merkantilizma. Ali, taj sistem ipak menja svetsku političku scenu, zbog toga što razjašnjava ulogu monopolističkog ograničenja koju vrši država u nejednakoj razmeni svetskog kapitalizma, te time dugaročno utiče na političku mobilizaciju onih snaga koje su nezadovoljne “ograničenim mogućnostima preobražaja u okviru sadašnjeg sistema.

Ako se političke promene opravdavaju ne zbog toga što postoje jasne ekonomske koristi za svetsku ekonomiju u celini, yeć zbog toga što one mnogo jasnije razotkrivaju protivrečnosti sadašnjeg sistema, koje se sastoje u nemogućnosti racionalnog maksimiranja društvenog dobra u njegovom okviru, onda moramo biti sigurni da, procesom opravdavanja sadašnjih promena, faktički ne stvaramo neke nove ideološke paravane. Ali, mi smo ove ideološke paravane stvarali pedeset godina. Poistovećujući državnu svojinu sa socijalizmom, doprineli smo jednoj ogromnoj zbrci koja je imala nepovoljne političke posledice. Zemlje sa državnom svojinom imaju, u stvari, niži životni standard nego zemlje u kojima preovlađuje privatno preduzetništvo, osim toga, socijalna nejednakost u ovim takozvanim socijalističkim zemljama i dalje je ogromna. Ne zbog toga što one imaju državnu svojinu, već zbog toga što susve do sada one bile u najvećoj meri poluperiferne zemlje u kapitalističtkoj svetskoj ekonomiji. Tokom dvadeset i pet godina liberalni reformisti zastupali su tezu o međunarodnoj pomoći kao glavnom sredstvu za prevazilaženje ekonomskih nepriliika nedovoljno razvijenih zemalja. Videli smo koliko malo je to pomoglo. Nismo li u opasnosti da upadnemo u istu zamku ako, koristeći nove izraze, stvorimo neki analogni levičarski mit da će se oslanjanjem na sopstvene snage prevazići, u bilo kom neposrednom smislu, zavisnost perifernih zemalja? Državna svojina nije socijalizam. Oslanjanje na sopstvene snage nije socijalizam. Ovakvi oblici politike mogu predstavljati razumne političke odluke koje preduzimaju vlade. To mogu biti odluke koje bi socijalistički pokreti morali prihvatiti. Ali, ako se i pojavi neka socijalistička vlada, ona neće ni po čemu ličiti na SSSR, Kinu, Čile, i Tanzaniju današnjice. Proizvodnja za upotrebu a ne za profit, i racionalna odluka o isplativosti (u najširem smislu reči) alternativnih upotreba, predstavlja jedan različit oblik proizvodnje, takav oblik koji se može uspostaviti samo u okviru jedinstvene podele rada kakvu predstavlja svetska ekonomija, koja zahteva jednu jedinstvenu vladu.

U međuvremenu, vratimo se Africi. Ono što razumni ljudi mogu učiniti jeste da iskoriste suptilnost brižljivog rasuđivanja, kao što sugeriše Abdel Malek, da se založe za promene koje su od neposredne koristi i da koordinišu svoju akciju sa drugima na planu dugoročne strategije koja će omogućiti fundamentalni preobražaj. Jedan korak napred ka brižljivom rasuđivanju znači reći popu pop, a bobu bob, merkantilizam je merkantilizam, a kapitalističko preduzeće u državnoj svjojini jeste kapitalističko preduzeće u državnoj svojini.

Dodatak

Verujem sada da su formulacije u ovom eseju nepotpune, i mogu dovesti do izvesne zbrke. Ja ovde ne razjašnjavam podrobno razlike koje postoje između poluperifernih država koje imaju socijalističke vlade, i onih koje ih nemaju. U narednom eseju (glava 5. u ovoj knjizi), o ovom pitanju raspravljam sasvim određeno.

 

Imanuel Valerštajn – Zavisnost u jednom međuzavisnom svetu:
Ograničene mogućnosti preobražaja unutar kapitalističke svetske ekonomije, gl. 4, 1979
Prevod: Teodor Olić
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar