Edvard Kardelj – О problemima socijalnih razlika

Edvard Kardelj snimljen nakon hapšenja u beogradskoj policiji 1930. godine.

U diskusijama u vreme рriрrеmа za konferenciju često sаm čuo tezu da tгеbа, pre svega otkloniti uzroke socijalne diferencijacije i socijalпih гazlika. а ne koncentгisati se na ublažavanje i lečenje posledica. S takvom tezom se u načelu, naravno, slažem. Međutim, pod dva uslova: naime, uz takav zahtev treba reći, рrvо, koji su to konkretni uzroci i na koji način i kojim sredstvima ih је moguće eliminisati i, drugo, da li је reč о uzrocima koje је stvarno moguće eliminisati već sad ili u jednoj dugoročnoj perspektivi. Ako ova dva uslova nisu ispunjena, onda može i toj tezi vеоmа lako da se desi – što se sa sličnim tezama veoma često dešava da postane izgovor za to da se ništa ne učini, odnosno da sve ostane ро stаrom. S društvenim uzrocima različitih pojava ponekad је tako da je moguće prstom ukazati na njih, pa i eliminisati ih, ako ljudi to hoće, ali ima i takvih koji će još dugo vremena uticati na odnose među ljudima.

Čini mi se da su teze koje su pred nama, kao i predloženi zaključci, težili tome da se – koliko je to uopšte moguće i koliko je potrebno za ovu konferenciju koja se , na kraju krajeva, bavi praktičnom politikom, a ne teoretskim raščiščavanjem stvari – približe takvom cilju.  Pri tome bih rekao da se slažem sa mišljenjima da bi zaključke ili teze na temu uzroka bilo moguće još usavršiti. Međutim, ponavljam, u tom slučaju je stvarno potrebno dati realan prikaz uzroka i predloga, а ne ostati samo na kritičkim primedbama о tome da lečenje posledica ne znači ništa ako ne otklanjamo uzroke. Naime, prosečan čovek ćе takve opšte primedbe tumačiti kao pokušaj da se politički problemi socijalne diferencijacije i socijalnih razlika prvo podvedu pod razne teoretske forrnule i definicije, i njima zamagle, а onda skinu sa dnevnog reda. Na taj način bi se, u stvari, već unapred onemogućila neophodna društvena akcija koju Savez komunista otpočinje podstiče i usmerava ovom konferencijom.

Osim toga, problematika о kojoj је reč ima i svoju drugu stranu. Ponekad је, naime, teško utvrditi uzroke, jos teže ih је otklanjati; а često se oni uopšte ne mogu otkloniti, bаr ne u dogledno vreme. То sigurno važi i za problem koji је danas nа dnevnom redu. Međutim, da li to treba da znači da је zbog toga nešto manje značajna i potrebna društvena akcija usklađivanja i usmeravanja kao i svesnih korekcija tokova stihije, kojom bi se otklanjale određene negativne posledice objektivnih uzгоkа, iako danas i u doglednoj budućnosti još nismo u stanju da u celini otklonimo te uzroke? Prema toj logici, isto tako ne bi imalo nikakvog smisla da se društvo zakonima i kažnjavanjem bori protiv krađe, ubistva i sličnih nehumanih postupaka. Nije teško nabrojati сео niz uzroka zašto ljudi kradu. Međutim, svaki razuman čovek zna da ćе proteći još mnogo vremena pre nego što ćе društvo biti u stanju da otkloni uzroke zbog kojih ljudi kradu. Ali to ne znači da krađu ne treba sprečavati i suzbijati.

Ovim želim da naglasim samo to da rukovodeće progresivne socijalističke snage nikako ne smeju same sebe osuditi na pasivnost u rešavanju određenih problema socijalnilh razlika, koje је moguće rešiti odgovarajućim sredstvima društvene prakse, samo zbog toga što postoje i što ćе još dugo postojati uzroci koji ćе stvarati i reprodukovati materijalne i društvene pretpostavke za nastajanje socijalne diferencijacije i razlika. То, dakle, niје problem koji bismo mogli rešiti na ovoj konferenciji ili na deset drugih konferencija, već је to zadatak socijalističkih snaga u celoj istorijskoj epohi borbe za preovlađivanje klasnog drustva, odnosno u celoj epohi prelaska iz kapitalizma u socijalizam. Svi problemi koji su danas bili postavljeni na dnevni red moraju biti, prema tome, i ubuduće stalno prisutni u svesti svih ljudi koji se bore za socijalističke društvene odnose i humanističku viziju budućnosti radnog coveka.

Međutim, da ne bismo govorili samo u obliku uopštenih tvrdnji, dozvolite mi da upozorim na karakter nekih glavnih uzroka pojava koje nazivamo socijalnom diferencijacijom, odnosno socijalnim razlikama u užem smislu.

Prvi uzrok је, svakako, društvena podela rada na sadašnjem stepenu razvitka proizvodnih snaga. Mislim da ćе taj uzrok još dugo delovati u budućnosti, tako da u vezi sa današnjim diskusijama о socijalnoj diferencijaciji gotovo i nema nikakvog smisla govoriti о njemu. Jer na njega trenutno veoma malo možemo uticati. Ne bismo bili samo utopisti već i neistorijski dogmatičari kada bismo mislili da је moguće eliminisati taj uzrok u periodu koji možemo predvideti.

Sledeći i za sadašnje prilike verovatno veoma značajan uzrok ili izvor socijalпih razlika i diferencijacija jeste sam tržišni karakter naše privrede. Iako se odnosi u našoj socijalističkoj tгžišnoj privredi bitno razlikuju od odnosa u kapitalističkoj tržišnoj privredi, ipak niје nikakva tajna da se raspodela dohotka na našem tržistu ne odvija sаmo na osnovu raspodele prema radu već na tu raspodelu utiču i brojni drugi momenti, kao što su ekstradohodak, renta, položaj u društvenoj reprodukciji itd. Međutim, iako је tako, ipak se postavlja pitanje da li taj uzrok, to jest tržišnu privredu, možemo otkloniti, ako nе već sutra, onda bar u doglednoj budućnosti? Mislim da to nе možemo učiniti ako ne želimo da se vratimo na državnovlasnički i državnonajamni sistem privređivanja i odnosa između ljudi koji, sem toga sto bi nas društveno-istorijski vratio nazad, stvarno ne rešava ni probleme socijalne diferencijacije, već ih samo uvećava.

Sledeći uzrok koji bi se mogao pomenuti jeste društvenoistoгijska neizbežnost proizvodnih odnosa koji se zasnivaju na principu – svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovom radu. Naravno, pri tome treba uzimati u obzir da u nas ni takvi odnosi nisu dostignuti. U vezi s tim uzrokom hteo bih da naglasim da kriterijumi za merenje radnog udela, odnosno doprinosa, nisu objektivno i automatski dati, već su u velikoj meri istorijski uslovljeni i u poslednjoj instanci о njima odlučuju sami ljudi. Pri tome se u svakodnevnoj praksi ljudi često odlučuju pod pritiskom iпteresa različitih društvenih slojeva, а i konkretnih ekonomskih situacija. Na primer, ako plate stručnog osoblja u radnim organizacijama budu suviše niske, ti kadrovi ćе odlaziti na rad u Nemačku. Treba se, dakle, upitati da li ćemo onda ukinuti slobodu putovanja u inostranstvo ili ćemo morati računati sa ovom činjenicom, odnosno uzimati u obzir da živimo u svetu koji utiče na nas. Prema tome, takvim svojim postupcima ljudi i sami postaju subjektivni izvor produbljavanja socijalnih diferencijacija i razlika. Međutim, zar je moguće zbog takvih pojava na sadašnjem stepenu razvitka pгoizvodnih snaga ukinuti takve proizvodne odnose koji se temelje na raspodeli prema radu, а da se nе vгatimo na sistem pгeživelih dгžavnosopstveničkih odnosa i na sistem političkog apsolutizma, ili pak nа takvu prinudnu uravnilovku koja bi destimulisala čoveka za njegov rad? Očigledno to nije moguće. Ali moguće је sredstvima društvene intervencije i usmeravanja uticati nа to da se subjektivno odlučivaпje u takvim prilikama usmeri na sistematsko smanjivaпje socijalnih razlika.

Uzrok pomenutih diferencijacija је i činjenica što је celokupan sistem društvene reprodukcije jos uvek u velikoj mеri otuđen od neposrednog pгoizvođača, odnosno radnog čoveka, to jest što se svakodnevnim podruštvljavanjem akumulacije а time i minulog rada istovгemeno reprodukuje i otuđivanje viška rada od radnika. Na taj način se opredmećeni ili, kao što kažemo minuli rad koji se kao društveni kapital koncentriše vаn rаdnе organizacije pojavljuje nasuprot гаdnika kao samostalпa ekonomska i dгuštvena snaga koja daje ekonomsku i političku moć onim centrima koji upravljaju tom otuđenom vrednošću. О tome ću kasnije detaljnije govoriti. Sem toga, otuđenost radnikovog tekućeg rada od njegovog minulog rada povećava mogućnosti da se ostvaruju lični dohoci koji nisu stečeni radom, već ličnim položajem u sistemu društvene reprodukcije ili nisu u skladu sa dгuštvenim merilima гaspodele ргеmа radu.

Međutim, u vezi sa ovom pгvom temom postavljam pitanje: da li možemo preko noći u celini eliminisati taj protivrečan odnos koji је istovremeno јеdаn od veoma značajnih uzroka – ро mome mišljenju čak glavni – socijalne diferencijacije i razlika u našoj zemlji? Iako је to, po mome mišljenju, danas realan, ра i centralni zadatak socijalističke društvene akcije, jpak se on ne može izvršiti »preko nоći«. Ustavnim amandmanima formulisali smo i neka оsnоvnа sredstva i puteve роmoću kojih moramo гešavati ovaj рrоblеm. Međutim, to ipak nijе ргосеs koji je moguće realizovati od danas do sutra, već ćе potгajati niz godina. Čak i оndа kada u načelu bude rešen problem otuđivanja minulog rаdа od radnika, jos uvek ćе ostati рroblem odnosa između rukovodećih funkcija udruženog гаdа i pojedinačnog radnog čoveka, оdnоsnо problem između kolektivnog upravljanja koncentrisanim društvenim kapitalom i individualnog interesa radnog čoveka. Međutim, taj uzrok još dugo nećemo moći da otklonimo iz jednostavnog razloga što nije moguće ukinuti ni rukovodeće funkcije u udruženom radu niti neizbežnu koncentгaciju društvenog kapitala bez koje је i nemoguće zamisliti bilo kakav napredak proizvodnih snaga.

Ali, svesna akcija socijalistčkih snaga može uspešno delovati i treba da deluje tako što ćе se svi faktori u sistemu рrоširenе reprodukcije sve doslednije ponašati kao instгument samoupravno organizovanog radnog čoveka, а ne kao njegov gospodar.

Objektivna neophodnost ličnog rada u pojedinim oblastima društvene pгoizvodnje i društvenog stvaranja u našim današnjim prilikama tгžišne privrede jednostavno dovodi nе samo do socijalne diferencijacije i razlika već i do stvarnih ekscesa, do bogaćenja pojedinaca. Međutim, da li možemo u nas ukinuti lični rad na sadašnjem stepenu razvitka projzvodnih snaga? Ро mome mišljenju, to nije samo nemoguće, јег bismo na taj način omeli normalan razvoj proizvodnje i proizvodnih snaga, već čak smatram da takav rad danas još uvek imа premalo mogućnosti za razvitak. Lično sam ubeđen da ćе u budućnosti – naravno, u promenjenim društvenoekonomskim odnosima i drukčijem karakteru ličnog rada – taj rad dobiti još veći značaj, razume se, uz dalji tehnološki napredak i porast produktivnosti rada i uz istovremeno otklanjanje svih nesocijalističkih odnosa u toj oblasti. Čak u slučaju da je ovo moje mišljenje u pogledu budućeg razvoja pogrešno, sumnjam da bi iko ko trezveno razmišlja dopustio mogućnost da naše društvo jednostavno treba da spreči ili čak zabrani lični rad. Međutim, ako је tako, da li društvena inteгvencija koja nastoji da postigne određeno usklađivanje u toj oblasti i unese korekture u kretanja u njoj i koja sprečava posledice, kao što је bogaćenje na tuđi račun itd., ima zbog toga nešto mаnji značaj i da li је treba potcenjivati?

Dalje, jedan od veoma značajnih а, verovatno, najznačajniji uzroka socijalnih diferencijacjja i razlika jeste određena suprotnost između fizičkog i umnog rada, koja još uvek – svuda, а ne samo u nаs – postoji. Upozorio bih samo na jednu konkretnu manifestaciju te suprotnosti koja је sasvim praktičnog karakteгa. Školarinu na univeгzitetu odnosno obrazovaпje studenata u ogromnoj većini snosi radnička klasa, koja izdvaja znatan deo svog minulog rada odnosno viška rada u tu svrhu. То је, naravno, neizbežno, jer na taj način radni ljudi investiraju u znanje koje spada u najznačajnije proizvodne snage. Međutim, pogledajmo kome se u svakodnevnoj praksi isplate ove investicije. Radnicima se one isplate samo onoliko koliko stručni ljudi dolaze u fabrike, radionice, ustanove i druge radne organizacije – ne samo svojim školskim svedočanstvima već stvarnim znanjem i kvalifikovanim radom – doprinose modernijoj tehnologiji, većoj produktivnosti rada i na taj način i većem dohotku radne organizacije i svih radnika u njoj. Međutim, u nas još uvek dominiraju nekakve cehovske tendencije da rad treba nagrađivati, pre svega, prema školskom svedočanstvu umesto da se, doduše, uvažava i svedočanstvo – kao legitimacija za pristup radu – ali da se ipak, pre svega, priznaje stvarno znanje koje neko pokaže u svakodnevnoj radnoj praksi. No od takvog cehovskog načina nagrađivanja stručnih radnika prosečni radni čovek, kako fizički, tako i sposoban intelektualni radnik, ima stvarno samo ekonomsku štetu. Istovremeno, takav pristup raspodeli Iičnog dohotka produbljava suprotnosti između intelektualnog i fizičkog rada i na taj način se svrstava među ozbiljnije faktore socijalne diferencijacije, rеkао bih i određenog raslojavanja same radničke klase, јеr smatram da је i radna inteligencija sastavni deo radničke klase.

Bez obzira na to, postavlja se pitanje: da li je moguće preko noći otkloniti taj uzrok, to jest suprotnost između fizičkog i umnоg rada, а da se kvalitativno ne podigne produktivnost društvenog rada odnosno radnog čoveka? То, naravno, nije moguće. Međutim, moguće је odlučnije se suprotstaviti različitim konkгetnim negativnirn tendencijama koje vode raslojavanju radničke klase na osnovu te suprotnosti.

Меđu uzroke socijalnih diferencijacija zacelo spada i određena protivrečnost između funkcija vlasti i rada, bez obzira na to da li je reč о funkciji državne vlasti ili о autoritetu u procesu rada odnosno u poslovnom procesu. Što se vise takve funkcije pretvaraju u centre samostalne političke i ekonomske moći, to vise mogu postati izvor veoma opasnih socijalnih diferencijacija u budućem razvitku socijalistickih odnosa.

Postavlja se pitanje da li možemo elimiпisati sistem vlasti. da li možemo otkloniti takozvane autoritativne funkcije u radnom i poslovnom procesu, odnosno funkcije koje zahtevajи ličnu odgovornost, а istovremeno i samostalnost, ра, ako hoćete, i određeni autoritet? Onaj ko bi ustvrdio da је to moguće učiniti u današnjem svetu, očigledno ne bi bio samo anarhist već i glupak, ukoliko, naravno, pri tome nema neke skrivene političke računice. Međutim, da li to, s druge strane, treba da znači da zbog toga nema nikakvog smisla ili da је samo od sekundarnog znаčаја intervencija socijalističkog društva, pre svega njegovih najpгogresivnijih snaga, u borbi protiv tendencija da pojedini društveni slojevi, grupe ljudi ili pojedinci – na osnovu svog, doduše, neophodnog položaja u sistemu vlasti odnosno u procesu rada – prisvajaju veći udео iz ukupnog društvenog prihoda nego što im pripada prema njihovom radnom udеlu, ili pak da prisvajaju vlast nad ljudima? То је, očigledno, neprihvatljivo, iako moramo istovremeno biti svesni da је u borbi sa ovim pojavama reč о dugoročnijem istorijskom procesu. Rezultati borbe u ovoj oblasti verovatno zavise, pre svega, od toga kojim tempom ćеmо biti sposobni da prevazilazimo sistem otuđivanja minulog rada od radnog čoveka, i od toga u kojoj meri ćе celokupan sistem vlasti postajati instrument samoupravno organizovanog radnog čoveka. Јasno је, рrеmа tome, da se moramo latiti i sredstava pomoću kojih društvo sprečava ili otklanja određene posledice pomenutih društvenih nužnosti.

I u našem društvenom sistemu postoji, naravno, сео niz uzroka koji su, doduše, više sekundarnog značaja, ali koji ipak isto tako utiču na pojavu socijalnih difeгencijacija i razlika. Mislim na probleme koji se javljaju, recimo, u sistemu raspodele dohotka, u kreditnom sistemu, poreskom sistemu i svemu onome о čemu se govori u tezama i zaključcima ove konferencije. Međutim, tu mislim i na određene socijalne razlike i probleme koji se javljaju u sistemu finansiranja različitih socijalnih službi, dečje zaštite, zdravstvene zaštite i slično. Ove vrste uzroka ukoliko su to uopšte uzroci, а ne posledice – možemo i moramo jos bгžе otklanjati, i čini mi se da ćе današnja konferencija dati snažan podsticaj u tom pravcu.

Na kraju ove teme treba upozoriti nа još jedan aspekt ovog pitanja. Sve dok u društvu bude postojala ekonomska nejednakost, kao nužnost kојu nameće dostignuti stepen razvitka proizvodпih snaga, i sve dok ljudi budu živeli u takvim prilikama da se njihove potrebe nе pokгivaju ni zadovoljavajuće ni jednako, dotle ćе se i ljudska priroda izražavati u raznim оbliсimа doduše opravdane borbe za bolji položaj, ali i sebičnog upinjanja da se postignu materijalna dobra, sve do takvih ekscesa kao što su krađa, korupcija itd. S obzirom na to da društvo ne može preko noći ni otkloniti ekonomsku nejednakost i nedovoljno podmirivanje potreba ni izmeniti čovekovu prirodu, postavlja se pitaпje da li ćе se društvo pomiriti sa takvim negativnim pojavama, ili ćе se, pored toga što ćе dalje ulagati nарorе u oblikovanje i učvrščivanje društvene svesti na osnovu međusobne odgovoгnosti i solidarnosti radnih ljudi, istovremeno i boriti pгotiv konkretnih pojava kгađe, korupcije i dгugih načina pгisvajanja rezultata tuđeg rada. Na prvu mogućnost očigledпo niko ne misli, јеr inače, ne bismo tako jednodušno postavili temu о socijalnim diferencijacijama i razlikama na dnevni red današnje Konferencije. А ako је tako, onda i рrоblеm odnosa izmedu uzroka i posledica treba postaviti realno, а ne apstraktno, to jest nе smemo potcenjivati ono što је moguće učiniti, zbog toga što nije moguće učiniti sve. То ne znači ništa drugo do sukobiti se sa konkretnim pojavama, onakvim kakve se javljaju danas u našem društvenom životu, to jest odgovarajućim sredstvima sprečavati ili uklanjati uzroke gde је to moguće ili naknadnim sredstvima otklanjati i korigovati posledice gde је to izvodljivo ili ih bаr ublažiti tamo gde niје moguće učiniti ni jedno ni drugo. Јedino na taj način stupamo u realnu društvenu akciju koja ćе mobilisati radne mase, а njihova saradnja u rešavanju ovih ргоblеmа daće joj роtгеbnu moć.

Ako bismo, ргеmа tome, isticali u prvi рlаn pitanje uzroka, а potcenjivali konkretne predloge za akciju u rešavanju ovih pitanja koje pružaju zaključci predložeпi ovoj konferenciji i koje је, bez sumnје, moguće još usavršiti, onda bi to značilo da potcenjujemo takvu akciju. U tom slučaju ćemo i dalje knjiški raspravljati о tome kako društvo treba odozgo prema dole da popravi samo sebe, odnosno kako da otkloni uzroke koje, u stvari, ne može otkloniti. А to znači, dalje, da ćemo ostati samo na rečima i dobrim željama i na sadašnjem stanju stvari. I obrnuto bitka za оdlučnо sprovođenje ovih predloga i inicijativa znači da se pomeramo sa mrtve tačke i da ćemo na taj način dati podsticaj za јаsniju orijentaciju u pogledu otklanjanja glavnih uzгоkа ovih društvenih procesa sa kojima se sada sukobljavamo, а da pri tom nećemo zapadati ni u iluzije, ni u »lov nа veštice«, ni u demagoške apele ili nezadovoljstva, što se u društvu kada је reč о takvim pitanjima veoma često manifestuje. Zbog toga mislim da naši zaključci ne bi smeli da se rasplinu u mnoštvo гaznih značajnih, manje značajnih i čak sitnih рrоblеmа, tako da nа kraju uopšte ne bismo znali kојu bolest, u stvari, lečimo ili hoćemo da lеčimo.

 

Edvard Kardelj, Izlaganje na Тгеćој konferenciji Saveza komunista Slovenije,
18 novembra 1971. godine. u Ljubljani.
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar