Formiranje Ljotićevih oružanih odreda

Zbor u okupiranom Kruševcu organizovan od kvislinške vlade 16. avgusta 1943.

Sve do polovine septembra 1941. godine Glavni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije sa drugom Titom na čelu rukovodio je iz Beograda organizacijom i akcijama partizanskih odreda. Još u vreme dok se borba rasplamsavala i kad je počela da se stvara slobodna teritorija, naro- čito u zapadnoj Srbiji, drug Tito je, početkom septembra, odlučio da Centralni komitet KPJ i Glavni štab NOP odreda Jugoslavije iziđu iz Beograda na oslobođenu teritoriju i neposredno rukovode ustankom. Na dan 16. septembra, istog dana kada je Hitler izdao naredbu o gušenju ustanka u Jugoslaviji, drug Tito je ilegalno napustio Beograd. Preko Stalaća i Čačka došao je u Požegu, a odatle preko Kosjerića i planine Maljen u Štab Valjevskog partizanskog odreda. Stigao je 18. septembra u selo Robaje u Štab Kolubarske partizanske čete.1

U vreme kada je održavano Savetovanje u Stolicama 26. septembra 1941. godine, partizanski borci su vodili žestoke borbe u Srbiji. Već početkom oktobra bila je osloboćena teritorija koja se na zapadu i severu graničila Drinom i Savom, na istoku približno linijom Beograd—Aranđelovac—Kraljevo—Raška, a na jugu rekom Uvac, osim gradova Kraljeva, Šapca i Valjeva, koje su partizanski odredi bili opkolili. Na ovoj osloboćenoj teritoriji u Srbiji živelo je preko milion stanovnika.2

U jednom izveštaju iz tog vremena dr Harold Turner, šef Upravnog štaba komandanta u Srbiji, pisao je u Berlin da je stanje po njih u Beogradu i Srbiji nepodnošljivo i pored svega što se preduzima da bi narod bio miran i pokoran: „Svi politički pokušaji da se narod kanalizuje u jednom konstruktivnom pravcu i odvoji od komunista propali su i moraju biti odbačeni… Dobijam utisak da čak ni vest o kapitulaciji SSSR ne bi dovela do kapitulacije ovih bandita koji su žilavi kako se ne može zamisliti. Sem toga, njihova organizacija je ne može biti bolja. Ona bi se mogla izložiti kao klasičan primer najbolje tajne organizazcije. Mnogi bi od njih mogli da uče…”3

U takvim uslovima Dimitrije Ljotić je stao na stanovište da je jedno od rešenja za izlaz iz situacije da i on formira svoje oružane odrede za odlučnu borbu protiv ustanika. O tom planu Ljotić je obavestio nemačke okupacione vlasti i od njih tražio dozvolu.4 Na sednici Nedićeve vlade 14. septembra 1941. godine vodila se žučna rasprava, puna nervoze i neizvesnosti. Nedić i njegovi ministri došli su do zaključka da ne mogu da uguše ustanak i unište komuniste, kao što su u početku verovali i obećali okupatoru. Ministri su bili mišljenja da treba sve prepustiti Nemcima i da je najbolje da vlada podnese ostavku pošto je nemoćna dalje da se bori.5

Predstavnik Zbora na toj sednici Mihailo Olćan, ministar privrede, predložio je da se odmah priđe naoružanju pristalica Dimitrija Ljotića, od kojih bi se formirali dobrovoljački odredi. Olćan je tvrdio da će oni jedini biti garancija za ostvarenje želje i cilja Ljotića i Nedića i ostalih okupatorskih saradnika i da će ugušiti ustanak i uspostaviti „mir, red i rad“ u Srbiji. Dalje je izjavio da će u roku od dvadeset četiri časa biti u stanju da vladi stavi na raspolaganje petsto omladinaca, antikomunističkih boraca, iz Ljotićevog pokreta Zbor, koji će biti u isto vreme i jezgro za formiranje većih dobrovoljačkih jedinica.6 Nemačka okupaciona komanda se sa ovim predlogom brzo složila, jer je bila potpuno sigurna u iskrenost i vernost ljotićevaca. Posle ove sednice Nedićeve vlade, formirani su prvi Ljotićevi dobrovoljački oružani odredi i Srpska dobrovoljačka komanda (SDK) 15. septembra 1941. godine.7

Na poziv Dimitrija Ljotića, već prvog dana upisala su se kao dobrovoljci 234 člana Zbora. Drugog dana broj upisanih povećao se na nekoliko stotina, tako da je vladi Milana Nedića ubrzo stavljeno na raspolaganje „za čišćenje neposredne i bliže okoline Beograda snaga od 604 ideološki svesnih za borbu sa marksizmom do krajnosti rešenih, apsolutno pouzdanih dobrovoljaca.”8 Za komandanta Srpske dobrovoljačke komande, na predlog Ljotića, Nedić je postavio inženjerijskog pukovnika bivše jugoslovenske vojske Kostu Mušickog, bivšeg ađutanta kralja Aleksandra i kraljice Marije, za načelnika Štaba potpukovnika Radoslava Tatalovića, a za ađutanta geodetskog poručnika Miodraga Najdanovića. Upis Ljotićevih pristalica u dobrovoljce vršio se u Štabu SDK, koji se u prvo vreme nalazio u Ministarstvu privrede Nedićeve vlade, a zatim u Krunskoj ulici broj 12, gde je bio smešten i Glavni sekretarijat pokreta Zbor.9

O prijemu dobrovoljaca odlučivala je regrutna komisija, u čijem su se sastavu nalazili najodaniji ljotićevci. Primali su „samo ideološki svesne, nacionalno i moralno ispravne i fizički sposobne dobrovoljce, za koje daju garanciju najmanje dva člana pokreta Zbor.” Dobrovoljačka komanda istovremeno je preduzela akciju za prikupljanje dobrovoljaca i van Beograda, u unutrašnjosti. Kao pravilo važilo je da se dobrovoljci i iz unutrašnjosti primaju preko regrutne komisije u Beogradu.10

Uporedo sa upisom dobrovoljaca i formiranjem Ljotićevih oružanih odreda, popunjavao se i Štab Srpske dobrovoljačke komande koji je imao sledeću formaciju: komandant, pomoćnik komandanta, načelnik Štaba, pomoćnik načelnika Štaba, intendant, blagajnik i ađutant. Pri Štabu SDK postojali su i odseci — vaspitni i obaveštajni. Ovako formirana Srpska dobrovoljačka komanda počela je da radi 6. oktobra 1941. godine. Ovakva komandna struktura primenjivana je i u dobrovoljačkim odredima. Svaki odred imao je najčešće po tri čete, a svaka četa po četiri voda. Četa je sa četovođom i pomoćnikom, po pravilu, trebalo da ima 109 dobrovoljaca, a time i odred da broji 339 do 448 vojnika. Ali, ovako predvićena formacija, smatrali su ljotićevci, nije se mogla u potpunosti sprovesti kod svih odreda pošto su prilike zahtevale da se odredi što pre angažuju u borbi protiv ustanika, bez obzira na brojno stanje.11

Ljotićevi dobrovoljci bili su u stvari deo oružanih odreda vlade Milana Nedića, čiji je on bio i stvarni komandant. Vlada je formirala dobrovoljačke jedinice, imala nad njima komandu i kontrolu, davala im operativne zadatke, odrećivala njihovu dislokaciju, snabdevala ih oružjem, municijom i ostalom spremom, postavljala, unaprećivala i razrešavala starešine.12Što se tiče dobrovoljaca — kazao je Nedić na saslušanju posle rata — oni su se u samom početku diferencirali u dve grupe, ljotićevce, koji su bili pod komandom svojih oficira i dobrovoljce čiji su komandiri i komandanti iz redova bivše jugoslovenske vojske. Na ovaj način stvorene su tri komande: dobrovoljci – ljotićevci pod komandom tada pukovnika Koste Mušickog, žandarmerija pod generalom Stevom Radovanovićem i četnici pod komandom Koste Milovanovića Pećanca. Sve ove oružane snage bile su pod mojom komandom… Pomoću ovih trupa, pošto nemačkih trupa nije bilo dovoljno u Srbiji, ja sam počeo da zavodim red.“13

A kako je izgledao nedićevsko-okupatorski red videlo se po terazijskim vešalima, a kasnije se moglo videti i u Mačvi, Kraljevu, Kragujevcu, Banjičkom logoru, Sajmištu u Zemunu, Crvenom krstu u Nišu i drugim stratištima širom zemlje.

U Azotićeve dobrovoljačke odrede stupali su većim delom učenici srednjih škola i studenti, članovi Belih orlova. To su bili mahom slabi đaci i avanturisti, u najvećem broju iz gradova, i uglavnom iz imućnijih porodica, neprijateljski raspoloženih prema ustanku i komunistima koji su poveli narod u borbu za slobodu. U dobrovoljačkim odredima nalazio se i jedan, istina manji broj radnika, zanatlija, činovnika, seljaka i drugih zanimanja, kao i jedan broj izbeglica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Vojvodine, koji su kao članovi Zbora i Belih orlova i iz drugih pobuda stupali u ove kvislinške jedinice.14

Učenici srednjih škola koji su stupali u dobrovoljce primali su mesečnu platu od 2000 do 3000 dinara, a vreme provedeno u dobrovoljcnma priznavalo im se kao da su bili u školi. Ministarstvo prosvete Nedićeve vlade dodeljivalo je stipendije srednjoškolcima i studentima koji su se naročito istakli u borbama protiv partizana i omogućavalo im da nastave studije u nacističkoj Nemačkoj. U februaru 1942. godine poslato je šezdeset takvih dobrovoljaca na školovanje u Nemačku. Za druge učenike koji su takođe bili u dobrovoljačkim jedinicama organizovani su o državnom trošku specijalni tečajevi internatskog tipa pri Srpskoj dobrovoljačkoj komandi u Beogradu na kojima su po skraćenom programu slušali predavanja i polagali razrede, a dok su studentima dobrovoljcima priznavali semestre da bi mogli polagati ispite. Aktom od 10. februara Srpska dobrovoljačka komanda tražila je od Ministarstva prosvete da omladinci koji se nalaze kao dobrovoljci kod upisa na studije budu privilegovani. Naime, Srpska dobrovoljačka komanda je tražila da „nacionalne zasluge“ omladinaca-dobrovoljaca u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta i komunista budu osnovni kriterij prilikom utvrđivanja rang-liste za prijem studenata na univerzitet za koji se smatralo da će početi da radi od 1942. godine. Činovnicima koji su se nalazili u Ljotićevim oružanim odredima, kao i drugim kvislinškim jedinicama, Nedićeva vlada je još 15. oktobra 1941. godine donela uputstvo po kome se njihovo odsustvo sa radnih mesta smatralo opravdanim, a porodice su primale njihove pune plate.15

Kod izbora i postavljanja starešina u Ljotićevim dobrovoljačkim jedinicama važio je princip: ideološka izgrađenost i moralna kvalifikacija, a tek u drugom planu vojnička sprema i sposobnost. Kada se ovo ima u vidu, onda je razumljivo što su za komandante dobrovoljačkih odreda postavljani neki koji u vojsci nisu imali čin adekvatan njihovom komandnom položaju, ali su zato „ideološki i moralno bili potpuno izgrađeni.” Među oficirima bilo je aktivnih i rezervnih. Bilo ih je koji su od podoficira unapređeni za oficira.

U aprilskom ratu 1941. godine većina oficira članova Ljotićevog pokreta Zbor „izbegla” je zarobljavanje. Ipak, manji broj se našao u zarobljeništvu. Kako su ljotićevci u vreme formiranja svojih oružanih odreda oskudevali u starešinama, dali su spisak šefu Gestapoa dr Karlu Krausu „za 30 svojih drugova da ih puste što pre”, jer će kao „najbolji poznavaoci političkih prilika” u svojim mestima dobro doći za osnovni cilj ljotićevaca — borbu protiv ustanika i komunista.16 Ljotićevi dobrovoljci su nosili uniforme kao bivša jugoslovenska vojska. Na kapama umesto jugoslovenskog, imali su srpski grb, a na desnoj strani, na grudima, nosili su krst na kome se reljefno isticao lik „velikomučenika i pobedonosca Georgija (Svetog Đorđa) kako ubija aždaju”, a sada je to bio simbol „borbe protiv komunizma”. Ivicom u krug ovog krsta stajao je natpis: „S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu — Dobrovoljci.”

Dobrovoljački krst je, kako kažu ljotićevci, „bio izliven po uzoru na Kosovski krst, čime je bila izražena povezanost dobrovoljaca sa nacnonalnom prošlošću svoga naroda. A sveti velikomučenik i pobedonosac Georgije postao je i zaštitnikom dobrovoljaca koga su oni uzeli za svoju Slavu.”17 Dobrovoljci su uzeli krst za svoj znak i stoga što su sebe smatrali u velikom sukobu drugog svetskog rata hrišćanskom vojskom kojoj je od boga naloženo da se bori do potpunog uništenja „crvenih bezbožnika.” Kako je ovaj krst umnogome ličio na Hitlerov kukasti krst, svastiku, ljotićevci su se ljutili na „uvrede” koje im je narod nanosio, prebacujući im da u stvari nose na grudima nacistički krst.18

Sama ideološka „izgrađenost” i odlučnost dobrovoljaca da se beskompromisno bore protiv „komunista i ustanika” nije bila dovoljna i odlučujuća. I oružje je bilo bitan faktor. Snabdevanje dobrovoljaca oružjem, municijom, opremom i novcem vršila je Komanda srpske žandarmerije, a ona je to sve dobijala od nemačkog okupatora.19 Napredni i slobodoljubivi građani sa gnušanjem su osuđivali izdajnike koji su, dobijajući oružje od okupatora, ubijali one koji se bore za slobodu. Neki ljotićevci su pokušavali da obmanu javnost kako ih tobože Nemci ne snabdevaju oružjem. Tako je istaknuti ideolog Zbora Ratko Parežanin pisao: „Nisu Nemci izdržavali i snabdevali srpske dobrovoljce. Njih je, kao i ostale Nedićeve odrede, žandarmeriju, policiju i jedan deo četnika izdržavao srpski narod preko vlade generala Nedića.”20

Tako govore i pišu neki ljotićevci. Ali njih demantuju nemačka dokumenta, pa čak i svedočenja jednog broja ljotićevaca i drugi istorijski izvori. U ratnom dnevniku nemačkog vojnog zapovednika od 17. do 30. septembra 1941. godine, piše pod 19. septembrom: „Izdato 500 pušaka, 12 mitraljeza, 200 ručnih bombi, 32500 metaka srpskom Ministarstvu unutrašnjih poslova radi naoružanja drugih srpskih borbenih jedinica (Ljotić)”.21 Kosta Mušicki, komandant dobrovoljačkih odreda, na saslušanju 14. februara 1946. godine priznao je da su od Nemaca „dobili samo naoružanje i delove ubojne opreme.”22 Borivoje Karapandžić je pisao da su Ljotićevi dobrovoljci primali oružje i municiju od Nedićeve vlade „koji je to dobijao od Nemaca. Ispočetka su dobrovoljci svoje naoružanje povećavali plenom u borbi protiv komunista, ali docnije kada su postali pukovi, trebalo im je više oružja i municije. To se moralo tražiti od okupatora, te je i tu, pored niza drugih, neprijatnu ulogu vršila Srpska Vlada Narodnog Spasa.”23 Bura Dokić, ministar u Nedićevoj vladi, takođe je na saslušanju 29. januara 1946. godine kazao da su Nemci davali oružje za naoružanje kvislinških jedinica: „U ovom davanju prvenstvo su imali dobrovoljci, jer su Nemci u njih imali veće poverenje.”24 Nedićev oficir Petar Martinović Bajica pisao je da je Ljotićev pokret „koristio materijal okupatorski za borbu protiv komunista bez obzira gde su se oni nalazili na teritoriji Srbije.”25

Stupajući u Ljotićeve oružane odrede, dobrovoljci su polagali zakletvu „zaklinjući se Svemogućim Bogom na verno služenje Otadžbini i na odanost kralju Petru II” i da će se beskompromisno boriti protiv komunizma. Zakletvu su dobrovoljci polagali pred svojim starešinama i zastavom. Obred zakletve obavljali su sveštenici, članovi Zbora, koji su se nalazili u svim Ljotićevim jedinicama. Ovo je, u stvari, više potencirano zbog naroda da bi se videlo kako su ljotićevci pobožni i čuvari krune i monarhije, kao i da kod nemačkog okupatora postoji puno razumevanje za „srpsku nacionalnu stvar.”26

Da bi se postigla disciplina i što veća ideološka „izgrađenost” dobrovoljaca, na predlog Dimitrija Ljotića je pri Štabu Srpske dobrovoljačke komande osnovan Vaspitni odsek, čiji su osnovni zadaci bili da „kvalitetno ojačaju” dobrovoljačke redove i da „oživi nacionalnu svest u narodu koji se pod uticajem komunista i tuđe propagande nalazio u idejnom i političkom haosu.”27 Nosioci ovih ideoloških akcija bili su takozvani prosvetari. To su bili istaknuti antikomunistički protivnici koji su imali zadatak „da vaspitno-prosvetnim radom upoznaju dobrovoljce sa ciljevima međunarodnog komunizma” i da od njih „izgrade snažne duhovne, moralne i ideološke borce”, jer se „u sukobu sa politički i ideološki izgrađenim protivnikom, kakav je bio komunizam, drugčije uspešna borba nije mogla da vodi. Za borbu protiv komunizma, pored fizičkog, bilo je potrebno i duhovno oružje. I to: ovo poslednje pre negoli ono prvo.”28

Čete su imale vaspitače, a bataljoni i pukovi prosvetare. Šef Vaspitnog odseka pri Štabu Srpske dobrovoljačke komande bio je istaknuti antikomunistički protivnik novinar Ratko Parežanin, koji je, kako je sam kazao, „po redu bio 52. dobrovoljac” koji se odmah u početku među prvima prijavio.29 Za svoje pomoćnike i saradnike Parežanin je angažovao takođe žestoke protivnike komunista: dr Boka Slijepčevića, docenta Teološkog fakulteta u Beogradu, dr Dimitrija Najdanovića, profesora Teološkog fakulteta u Beogradu, Ratka Živadinovića, novinara i prvog sekretara Antikomunističkog komiteta u Beogradu, Jovana Barjaktarevića, profesora bogoslovije u Prizrenu, Vlajka Vlahovića, profesora bogoslovije na Cetinju i druge. Pukovski i bataljonski prosvetari bili su takođe poznati antikomunistički protivnici. Njih su činili uglavnom profesori, učitelji, sveštenici i studenti. Četni vaspitači bili su iz redova dobrovoljačkih jedinica koji su se istakli ne samo „poznavanjem suštine i ciljeva mećunarodnog komunizma” već i borbom protiv komunista „na bojnom polju.”30

Vaspitno-prosvetna služba među Ljotićevim dobrovoljcima bila je prožeta i verskom službom kojom je rukovodio verski referent pri Srpskoj dobrovoljačkoj komandi protojerej Aleksa Todorović, istaknuti protivnik komunizma i svake napredne misli. Sve dobrovoljačke jedinice imale su svoga sveštenika koji se brinuo o verskom životu među dobrovoljcima.31 Celokupna delatnost „prosvetara i vaspitača” u Ljotićevim dobrovoljačkim jedinicama, a i van njih, bila je zasnovana na „deset zapovesti” koje su bile „tumačene, razrađivane i u duše dobrovoljaca ulivane”, a čija je suština bila: pokornost okupatoru i bezrezervna borba protiv komunista.32

Sam Ljotić je od osnivanja odreda posvećivao veliku pažnju „ideološkom i duhovnom uzdizanju” starešina i vojnika. Neposredno pred polazak na terene gde će se fanatički boriti protiv partizanskih boraca, dobrovoljcima je njihova komanda saopštavala kroz proglas: „Vi više ne raspolažete svojim životima. Vi ste ih dali dobrovoljno Srbiji.”33

Pri Štabu Srpske dobrovoljačke komande formiran je i Obaveštajni odsek čiji je osnovni zadatak bio da prikuplja podatke o svim akci jama „komunista i partizana na teritoriji Srbije.” Ovaj odsek formirao je svoje obaveštajne centre u svim gradovima Srbije, u koje je odmah uputio specijalno obučene obaveštajne organe sa planom rada i zadacima. U svim dobrovoljačkim odredima bila su po dva do četiri obaveštajca u civilu, sa zadacima ofanzivne i defanzivne obaveštajne službe za operativne jedinice. Razvijajući svoju aktivnost, Obaveštajni odsek je uspeo da pridobije jedan broj „mladih nacionalnih boraca ideološki formiranih za novi poredak…” Šef Obaveštajnog odseka bio je prvo Zoran Vuković, agent Gestapoa, zatim Milivoje Jojić, koga je preporučio sam Vuković. Jojića je zamenio bivši aktivni podoficir Milisav Grujić, koji je na toj funkciji ostao do prve polovine 1944. godine, kada je na njegovo mesto došao kapetan Budimir Nikić. Na toj dužnosti Nikić je bio do druge polovine 1944. godine, pa je na zahtev Gestapoa i uz saglasnost Srpske dobrovoljačke komande otišao u Beč na „drugi važan zadatak”, a za šefa odseka došao agent Gestapoa potpukovnik Borće Bosić, raniji šef Obaveštajne službe Srpske državne straže.34

U dobrovoljačkim Azotićevim odredima postojala je i organizacija Beli orlovi koja je imala karakter mesnih organizacija omladine Zbora. Odredske organizacije koordinirale su delovanje sa organizacijama u mestima sedišta odreda i međusobno se pomagale. Tamo gde nije bilo mesnih organizacija, odredske su imale obavezu da ih formiraju. Članovi ove organizacije, pored propagande, bavili su se potkazivanjem i denunciranjem naprednih građana i bili u čvrstoj vezi sa organima Specijalne policije (Đorđe Kosmajac i drugi). Oni su takoće sastavljali spiskove aktivista i saradnika narodnooslobodilačkog pokreta i dostavljali ih policiji.35

Formiranjem Srpske dobrovoljačke komande stvorena je i intendantura koja je imala zadatak da snabdeva dobrovoljce i njihove porodice životnim potrebama (odelom, obućom, hranom, ogrevom, novcem). To znači da su dobrovoljci ubijajući borce za slobodu dobijali plate i vanredne nagrade. Dobrovoljci koje su ranili partizani dobijali su posebne nagrade.36 Prvi dobrovoljački odred formiran je 16. septembra 1941. godine uglavnom od dobrovoljaca radne službe. Za komandanta je postavljen artiljerijski poručnik Budimir Lj. Nikić, istaknuti član Zbora. Još istog dana po formiranju, odred je upućen da „pročisti okolinu Beograda od partizana” koji su prodrli do Grocke. Tu se sastao sa Nedićevim Sedmim odredom i „bratski dogovorio” o zajedničkim akcijama protiv partizana. Do prvog sukoba izmeću dobrovoljaca ovog odreda i boraca Kosmajskog partizanskog odreda došlo je 17. septembra kod sela Begaljice i Dražnja u blizini Grocke. Ljotićevci su sa zadovoljstvom pominjali ovaj sukob koji je po njima „bio odsudan za ceo dalji razvoj dobrovoljačkog pokreta.”37

Posle borbe kod Begaljice, dobrovoljci iz Prvog odreda nastavili su akcije na prostoru Grocka-Umčari. U svim zauzetim mestima održavali su antikomunističke zborove i postavljali svoje seoske straže. Njihova obaveštajna služba je imala zadatak da utvrdi brojnu snagu i namere partizana na prostoru Ralja – Mladenovac — Smederevoka Palanka — Grocka. U borbi protiv partizana, ovaj odred je, zajedno sa Pećančevim Torlačkim odredom vojvode Pavla Štole, jurišao 24. septembra na logor u planinskoj kući kod sela Dražnja. Sutradan je napao i utvrđeni logor Gročansko-podunavske čete Kosmajskog partizanskog odreda kod sela Šepšina, gde su ubili četvoricu partizanskih boraca, a i sami su, prema sopstvenom priznanju, imali veće gubitke u ljudstvu.38

Odlučnost i svirepost Ljotićevih dobrovoljaca, koje su pokazali već u prvim borbama, nisu mogle da izmaknu vojničkom oku nemačkih generala i komandanata. Tako dr Harold Turner, šef Upravnog štaba komandanta Srbije, u referatu koji je 21. septembra poslao komandantu Jugoistoka feldmaršalu Vilhelmu fon Listu posebno ističe da se na „srpske dobrovoljce” može gledati sa punim poverenjem: „Dobrovoljci iz Ljotićeve grupe, koji su se stavili na raspolaganje novoformiranim policijskim snagama i koji su — što se dokazalo — dali izvanredne rezultate, mogli bi i dalje vršiti akciju čišćenja između Beograda i Gradišta, pošto se ovde radi o borbi za uništenje komunista.”39

Posle ovih akcija, Prvi dobrovoljački odred odlazi u Smederevo. Zadatak mu je bio da „obezbedi grad i očisti ceo smederevski kraj od partizana.” I zaista, odred je odmah pristupio „čišćenju sela od sumnjivih elemenata”, postavljao svoje straže i sprovodio „vaspitnu akciju”, propagirajući fašističku ideologiju.40 U prisustvu Dimitrija Ljotića i drugih saradnika okupatora, Prvi dobrovoljački odred je 8. oktobra položio zakletvu u Smederevu. Obraćajući im se, Ljotić je naglasio da imaju posebno značajnu ulogu jer idu u „krstaški pohod” protiv komunista koje moraju uništiti.41

Drugi dobrovoljački odred formiran je takođe 16. septembra. Bio je stacioniran u Beogradu i uglavnom vršio ulogu dopunske komande. Obučavani su u rukovanju oružjem, a i ideološki „uzdizani” novopridošli dobrovoljci od kojih su i formirani odredi. Ovaj odred je obučio i formirao trinaest četa koje su služile za popunjavanje odreda. U svojoj kasarni na Dedinju, dobrovoljci ovog odreda položili su zakletvu 27. septembra, obavezujući se na bezrezervnu borbu protiv komunista. Osim borbi protiv partizana u okolini Beograda, dobrovoljci ovog odreda pomagali su i obezbećivali Ministarstvo Nedićeve privrede za ekonomsku pljačku naroda u Srbiji u korist okupatora.42

Treći dobrovoljački odred formiran je istog dana 16. septembra. On je zajedno sa Torlačkim četničkim odredom Koste Pećanca vodio 25. septembra borbe protiv boraca Kosmajskog partizanskog odreda na prostoru izmeću Dubone, Vlaške i Šepšina.43

Četvrti dobrovoljački odred formiran je 26. septembra od Ljotićevih pristalica iz Banata, pa je zato i nazivan Banatski odred. Prijavljivanje je vršeno u Petrovgradu, a zatim su odavde upućivani regrutnoj komisiji u Beogradu. Ovaj odred, kao i Drugi dobrovoljački odred, jedno vreme bio je u Beogradu.44

Peti dobrovoljački odred formiran je takođe 26. septembra, da bi već sutradan položio zakletvu. Njime je komandovao zloglasni Marisav Petrović. Ovaj odred zvao se još i „Šumadijski.”45

Šesti dobrovoljački odred, formiran takođe 26. septembra, bio je pod komandom kapetana Bogomira Boga Pavlovića. Odmah je upućen u Požarevac da „očisti” požarevački kraj koji je bio „inficiran od partizana.” U noći 28. septembra na dobrovoljačku kasarnu ovog odreda u Požarevcu napali su borci Požarevačkog partizanskog odreda i tom prilikom ranili dvojicu dobrovoljaca. Uz pomoć grupe Nemaca, dobrovoljci ovog odreda preduzeli su „čišćenje terena od partizana na prostoru Mlave i Petrovca.” Uporedo sa vojnim akcijama, održavali su zborove na kojima su napadali partizane i veličali snagu nemačkog okupatora.46

Sedmi dobrovoljački odred formiran je 3. oktobra. Bio je pod komandom Aleksandra Lazarevića, advokata iz Topole. Već sutradan je zajedno sa Trećim i Petim odredom otišao u Aranđelovac da „pročisti ovaj kraj, a naročito planinu Bukulju.” U toj akciji sukobio se sa partizanskim borcima kod sela Ranilovića.47

Osmi dobrovoljački odred formiran je 11. oktobra. Njegov zadatak je bio da „čisti” teren u prostoru Resave i Ravanice.48

Protiv partizanskih snaga koje su vrpšle sve jače pritiske u prostoru Lipovačka šuma — Umka, u neposrednoj blizini Beograda, angažovao se Ljotićev Četvrti dobrovoljački odred u prvoj polovini oktobra 1941. godine. Tako je 11. oktobra upućena 1. četa ovog odreda u selo Rušanj da u saradnji sa odredima žandarmerije, policije i Pećančevih četnika izvrši „čišćenje” Lipovačke šume. Za vreme bavljenja u Sremčici četa je vodila tri borbe protiv partizana: kod sela Meljaka, Lisovića i Guncata. U borbi kod Lisovića 28. oktobra ljotićevci su imali nekoliko poginulih i ranjenih, a takođe i partizani.49 U toku ovih borbi ljotićevci su uhvatiti dvadeset sedam seljaka koje su proglasili partizanima, a što je i bila njihova stalna praksa. Osim toga, dobrovoljci su nemilosrdno pljačkali narod: oduzimali hranu, odeću i druge vredne stvari.

Sedmi dobrovoljački odred je iz Aranđelovca nastavio operacije po okolnim selima, a 7. oktobra došlo je i do većeg sukoba sa partizanima. Jedno odeljenje ovog odreda stiglo je 8. oktobra u pomoć Četvrtom žandarmerijskom odredu Milana Nedića. Oni su se zajedno sa četnicima Koste Pećanca sukobili sa partizanskim snagama, koje su ih prisilile na povlačenje, kako to priznaju i sami ljotićevci.50

Nemačke, Ljotićeve i Nedićeve jedinice vršile su snažne pritiske na partizanski pokret i u istočnoj Srbiji, naročito zbog strateškog značaja ovog kraja za okupatora, a posebno zbog eksploatacije rudnika bakra u Boru. Šesti dobrovoljački odred, posle Požarevca, nastavio je „akciju čišćenja okoline” u saradnji sa nemačkom posadom.51

Peti dobrovoljački odred, posle borbe protiv partizanskih boraca 4. oktobra kod sela Ratkovca, dobio je u svoj sastav 3. četu Drugog dobrovoljačkog odreda. Po naređenju Srpske dobrovoljačke komande odred je, pod komandom Marisava Petrovića, krenuo u Kragujevac, gde je stigao 18. oktobra, tobože da spasava narod od Nemaca koji su se spremali da izvrše pokolj.52 Zbog deset poginulih i dvadeset šest ranjenih Nemaca, komanda okupatora u Kragujevcu odlučila je da strelja 2300 građana. Nemci su uz pomoć Ljotićevog Petog dobrovoljačkog odreda rano izjutra 20. oktobra otpočeli pretres i masovno hapšenje u Kragujevcu.53 Nemci i ljotićevci upadali su u kuće i izgonili građane. Ni škole nisu poštedeli. Kundacima su izbacivali đake iz klupa, kao i njihove nastavnike. Čak i decu — učenike petog razreda gimnazije.54

I dok su Nemci i ljotićevci vršili lov na ljude koje će uskoro streljati, grupa ljotićevaca, koju je predvodio Marisav Petrović, izvršila je na silu promene vodećih ljudi u opšitini i policiji, postavljajući svoje ljude, pripravne da verno služe okupatoru i izvrše sve njegove zahteve. Tako su za predsednika opštine postavili zloglasnog Strahinju Janjića.55

Uoči streljanja, u barake bivšeg artiljerijskog puka, gde su se uhapšeni gušili bez vazduha, vode i hrane, upadali su ljotićevci, a i sam Marisav Petrović, i uz saglasnost Nemaca puštali ljotićevce, nedićevce i ostale „nacionalno ispravne”, dok su sve druge, među kojima i đake, čekali kuršumi. Napredne nastavnike i profesore, od kojih su se mnogi nalazili tu sa svojim đacima, ljotićevci su cinički provocirali i vređali, govoreći im da su oni krivi za sve, jer su rđavo vaspitavali omladinu. Tako je Marisav Petrović, obraćajući se direktoru Učiteljske škole Miloju Pavloviću, rekao: „Ti Miloje Pavloviću, nisi dostojan da budeš spasen. Ti si deset generacija u svojoj školi vaspitavao u komunističkom duhu. Delo tvoga rada je današnjica!”56

Masovno streljanje u Kragujevcu otpočelo je izjutra 21. oktobra 1941. godine. Glavni dželat kragujevačkog pokolja bio je major Kenig. Njegovi dželati pobili su u Šumaricama, Erdoglijskom i Sušičkom potoku više hiljada ljudi, žena i dečaka od dvanaest, četrnaest i petnaest godina. Nemci su na gubilište izveli cele razrede gimnazije i streljali ih zajedno sa profesorima. Sve dragocenosti, novac i druge stvari koje su od streljanih oduzete, nemački komandant mesta dr Dimerman predao je na raspolaganje ljotićevcima: predsedniku opštine Strahinji Janjiću i sekretaru Nikoli Dobričiću, koji su sve što je bilo vrednije uzeli za sebe, a nešto podelili i sa svojim saradnicima.57 Sutradan posle streljanja, ljotićevci su išli od kuće do kuće i terali muškarce u zgradu Osnovne škole „Kralj Petar”, tražeći od njih da se upisuju u dobrovoljce. Neki iz porodica čiji su članovi bili uhapšeni upisivali su ove bez njihovog znanja, misleći da će ih na taj način osloboditi i spasiti smrti.58

Posle zločina u Kragujevcu, Peti dobrovoljački odred zajedno sa Trećim i Sedmim dobrovoljačkim odredom i uz pomoć nemačke artiljerije učestvovao je u napadu na partizane u Rači Kragujevačkoj od 24. do 26. oktobra. Usled velike nadmoćnosti neprijatelja, partizani su posle žestoke borbe morali da se povuku. U osvojenoj Rači Kragujevačkoj ostao je Treći dobrovoljački odred da vrši „čišćenje” terena u okolnim selima i propagira nemačku snagu i fašističku ideologiju.59

Osmi dobrovoljački odred je u saradnji sa Nemcima „čistio teren” i obezbeđivao prostor od partizana između Resave i Ravanice. Ljotićevci su svojim prisustvom obezbeđivali nesmetanu eksploataciju rudnika uglja, kao i funkcionisanje železničkog saobraćaja u korist okupatora. Za te izdajničke usluge nemačke vlasti su ih hvalile i izražavale puno poverenje u njihovu odanost i beskompromisnu borbu protiv partizanskih boraca.60

Deveti dobrovoljački odred formiran je 5. novembra. U njegov sastav ušla je četvrta četa Drugog dobrovoljačkog odreda i postala njegova Prva četa. Ova četa i Sedma četa Drugog odreda upućene su u Šabac preko Srema, gde su stigle 9. novembra. Od tada je Deveti dobrovoljački odred ostao u Šapcu, s tim što su njegovi delovi bili stacionirani kao posade u Lešnici, Bogatiću, Prnjavoru i Vladimircima. Protiv ovih Ljotićevih dobrovoljaca vodili su žestoke borbe borci Podrinskog partizanskog odreda.61

Okupator i kvislinzi započeli su veliku akciju protiv slobodne partizanske teritorije u požarevačkom okrugu. U ovom napadu učestvovali su: jedan nemački bataljon 741. puka 714. pešadijske divizije, Ljotićev Šesti dobrovoljački odred, dva Nedićeva odreda, šest četničkih odreda Koste Pećanca, jedan deo četnika Draže Mihailovića, kao i mađarska flota na Dunavu. Jače borbe voćene su 1. novembra između ljotićevaca i partizanskih boraca Požarevačkog odreda u blizini samog grada.62

Deseti dobrovoljački odred formiran je 29. oktobra u Kragujevcu. U njegovom sastavu su se nalazili ljotićevci iz Kragujevca i drugih šumadijskih mesta, zatim Kraljeva, a delom i iz Užica. Za komandanta je postavljen Miloš Vojnović — Lautner. Odred je najpre bio upućen u Kraljevo, a odatle u Vrnjačku Banju. Počeo je da „čisti teren” od partizana prema Čačku i dalje ka Užicu. Ljotićevci iz ovog odreda obezbeđivali su železnički saobraćaj na pruzi Vrnjačka Banja—Trstenik—Kraljevo, vodeći teške borbe protiv boraca Kraljevačkog i Kopaoničkog partizanskog odreda u periodu od 1. do 7. novembra 1941. godine.63

Jedanaesti dobrovoljački odred formirala je Srpska dobrovoljačka komanda 12. novembra. U njemu su se nalazili ljotićevci uglavnom iz jablaničkog kraja. Komandant odreda bio je Buro Perović, rezervni kapetan iz Gajtana. Štab odreda formiran je u Leskovcu, a dok je samo popunjavanje odreda bilo praćeno teškoćama, jer nisu mogli brzo da pronaću toliko izdajnika. Mećutim, ljotićevci to nisu priznavali, navodeći da do brzog formiranja odreda nije došlo zbog nedostatka oružja i odeće, a da je ljudstva bilo u dovoljnom broju. Ovaj odred je zajedno sa Prvim, Četvrtim i Dvanaestim dobrovoljačkim odredom vodio žestoke borbe protiv partizanskih boraca u jablaničkom kraju.64

Dvanaesti dobrovoljački odred formirala je 18. novembra Srpska dobrovoljačka komanda u Nišu. Za komandanta je postavila majora Nikolu Anđelkovića. Ovaj odred odmah po formiranju vodio je žestoke borbe protiv partizana. Njegov komandant izvestio je 4. decembra Srpsku dobrovoljačku komandu da se Nedićevi oružani odredi slabo bore, usled čega glavni teret borbe nose Ljotićevi dobrovoljci.65

Prema nemačkim dokumentima, do kraja novembra 1941. godine u svih dvanaest Ljotićevih dobrovoljačkih odreda bila su 4084 dobrovoljca, a ljotićevci navode da ih je bilo u odredima ukupno 3000.66

 

Isečak iz Stefanović, M. (1984). Zbor Dimitrija Ljotića, 1934-1945. Beograd: Narodna knj.
Priprema Princip.info

 


  1.  Jovan Marjanović: Draža Mihailović izmeću Britanaca i Nemaca, Zagreb — Beograd, 1979, 130.  

  2.  J. Marjanović: Ustanak i NOP u Srbiji 1941, Beograd, 1963, 237.  

  3.  3 AVII, Na, 23/2, k. 1, izveštaj upućen Ministarstvu unutrašnjih i Ministarstvu spoljnih poslova; Ovo Turnerovo mišljenje potkrepljuju i nemačke sluge. Tako Ratko Parežanin piše; „To su oni što od uha do uha šapatom šire vesti koje treba da pomažu rad na propasti svoje vlastite zemlje i svog rođenog naroda. Ratko Parežanin: Prljavi deo čaršije i pokvarena inteligencija, Naša borba, 3, 21. IX 1941, 2. Jel. Milosavljević je takođe pisao: „Komunisti u gradu predstavljaju istu opasnost kao i oni u šumi.” Naša borba, 3, 21. IX 1941, 6  

  4. AVII, Nda, 11/7, k. 50 A; Ratko Parežanin: Drugi svetski rat i Dimitrije V. Ljotić, Minhen, 1971, 456; Predrag D. Ivanović: n. d., 47; Petar Martinović — Bajica: Milan Nedić, Čikago, 1956, 160.  

  5.  Stancslav Krakov: General Milan Nedić, knj. 1, Minhen, 1963, 174; Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji (1941—1945), Klivlend (SAD), 1958, 90.  

  6.  AVII , NAV—N—T—501, 246/267—269; Milan Borković: KontrarevoluciJa u Srbiji — Kvislinška uprava 1941—1944, knj. I, Beograd, 1979  

  7.  A V I I , Nda, 2/4, k 153; Nda, 11/7, k. 50 A; B. Karapandžić: Graćap-
    ski rat u Srbiji…, 91.  

  8.  AVII, Ča, 1/1, k. 270, zapisnik o saslušanju Koste Mušickog; Nda, 2/4, k. 153; Stanislav Krakov: General Milan Nedić, I, 160.  

  9.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Ča, 1/1, k. 270, K. Mušicki; Boško Kostić: n. d., 50; AVII, Nda, 1/13, k. 153; S. Ivanić: Šta moramo brzo raditi, Naša borba, 16, 21. XII 1941, 2; B. Karapandžić: Građanski rat u Srbiji  

  10.  AVI I, Nda, 2/4, k. 153.  

  11.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 169. 10* 147  

  12.  Isto; Srpski dobrovoljci…, 10—12  

  13.  AVII, Nda, 16/7, k. 1, zapisnik o saslušanju Milana Nedića; Srpski dobrovoljci…, 14—15, 17.  

  14.  Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 171; R. Parežanin: n. d., 431—432; 456—457; B. Karapandžić; Graćanski rat u Srbiji . . . , – 27; Srpski dobrovoljci…, 35.  

  15.  A V I I, NAV—N—T—501, 256/1171—1172; Milan Borković; Kontrarevolucija u Srbiji . . . , I, 172—173’* Ratko Parežanin: n. d., 458;  

  16.  AVII , Nda, 11/7, k. 50 A  

  17.  AVII, Ča, 2/1, k. 270, Kosta Mušicki; Boško Kostić: n. d., 82; Ratko Parežanin: n. d., 459, 466, 471; Srpski dobrovoljci… 35  

  18.  Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji . 226  

  19.  AVII, NAV—N—T—315, 2242/64—65, legitimacija i dozvola za nošenje oružja; Nda, 11/7, k. 50 A.  

  20.  A V I I, Nda, 2/4, k. 153; Ratko Parežanin: n. d., 459—460.  

  21.  „Ausgabe von 500 Gewehren, 12 Maschinengewehren, 200 Handgromaten, 32.500 Schuss an serbischen Innenministerium, zvecks Bewaffnung weiterer serbischer KamDfeinheiten (‘Lotic)“. ( A V I I , NAV—N—T—501, 251/464-466)  

  22. m A V I I, Ča, 1/1, k. 270, Kosta Mušicki.  

  23.  Borivoje Karapandžić: Kontrarevolucija u Srbiji…, 233.  

  24. AV I I, Ča, 43/1, k. 270, zapisnik o saslušanju Bure Dokića.  

  25.  Petar Martinović Bajica: Milan Nedić . . . , 136.  

  26.  Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 170: Borivoje Karapandžić: Kontrarevolucija u Srbiji…, 226—7.  

  27.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Srpski dobrovoljci…, 47.  

  28. Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji…, 221.  

  29. Ratko Parežanin: n. d., 458, 467—468.  

  30.  Borivoje Karapandžić: Kontrarevolucija u Srbiji, 221—222.  

  31.  Srpski dobrovoljci…, 47; Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji…, 222; Ratko Parežanin: n. d., 468.  

  32.  Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji, 222-225; Srpski dobrovoljci…, 43—44; Ratko Parežanin: n. d., 465,467—468.  

  33.  Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji…, 91; Srpski
    dobrovoljci…, 45; Ratko Parežanin: n. d., 459, 461, 465; Naša borba, 3, 21. IX 1941, 4; Ratko Parežanin: Partizani” i dobrovoljci, Naša borba, 7, 19.  

  34.  AVII , Nda, 2/4, k. 153; AVII , Ča, 2/1, k. 270, Kosta Mušicki.  

  35.  AVII , Nda, 36/1, k. 154; Nda, 23/9, k. 61; Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 171.  

  36.  AVII, Nda, 9/1, k. 50; AVII, Nda, 2/4, k. 153.  

  37.  AVII , Nda, 13/7, k. 50 A; Naša borba, 5, 5. X 1941, 6; AVII , Nda, 2/4, k. 153; Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji…, 92—93; Boško Kostić: n. d., 50; Ratko Parežanin: n. d., 461—462; Srpski dobrovoljci…, 35.  

  38.  AVII , Nda, 42/5, k. 27; Nda, 2/4, k. 153; ACKSKJ, MG, 1587, Istorijat sela Šepšina; Boško Kostić: n. d., 50  

  39.  AVII, Na, 1/2, k. 27—II.  

  40.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji . . . , 233—234.  

  41.  Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji . . . , I 170.  

  42.  AVII , Nda, 2/4, k. 153; Obnova, 74, 29. IX 1941. 5.  

  43.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Naša borba, 5, 5. X 1941, 4.  

  44.  AV 11, Nda, 2/4, k. 153  

  45.  Obnova, 74, 29. IX 1941, 5.  

  46.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 169.  

  47.  AVII , Nda, 2/4, k. 153.  

  48.  Isto.  

  49.  AVII, Nda, 2/4, k. 153.  

  50.  Isto.  

  51.  IAUP , Nda, 2/4, k. 153.  

  52.  AVII , 2/4, k. 153; Boško Kostić: n. d., 57; Stanislav Krakov: General Milan Nedić…, I, 243; Muzej Kragujevca, neregistrovana MG, str. 1;  

  53.  36. NOR, 1 — 1, 551.  

  54.  Predrag D. Ivanović: Ko su ljotićevci…, 56; Srbija u ratu i revoluciji 1941—1945…, 130. Muzej Kragujevca neregistrovana graća, str. 42; Predrag D. Ivanović: Ko su ljotićevci…, 48—49.  

  55.  AJ — 110, f. br. 1837, dosije ratnog zločinca Strahinje Janjića; inv. br. 8676, izjava svedoka Negosave Kuzmanović, profesora iz Kragujevca, 15. II 1945; inv. br. 8677, izjava svedoka Radmile Jovanović domaćice iz Kragujevca, 14. II 1945; inv. br. 4252, zapisnik o saslušanju nemačkog agenta i tumača Ivana Gušića, 30. X 1944; Boško Kostić: n.d., 61—62; Stanislav Krakov: General Milan Nedić…, II, 352—353; Naša borba, 11, 16. XI 1941, 6—7.  

  56.  Zbornik dokumenata: materijali o oktobarskom pokold/ 1941. go- dine u Kragujevcu, Kragujevac, 1953, 19; Knjiga o Draži . . . , I, 149—150.  

  57.  AJ — 110, inv. br. 4252, zapisnik o saslušanju nemačkog agenta i tumača Ivana Gušića, 30. X 1941.  

  58.  Predrag D. Ivanović: Ko su ljotićevci…, 55.  

  59.  AVII , NAV—N—T—501, 246/643—644; NAV—N—T—312, 452/8037692, J. Marjanović: Ustanak i NOP u Srbiji…, 375.  

  60.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Borivoje Karapandžić: Graćanski rat u
    Srbiji…, 233—234.  

  61.  A U P , Nda, 2/4, k. 153.  

  62.   AVII , NAV—N—T—501, 246/643—644; Nda, 2/4, k. 153; Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945, knj. I, Beograd, 1957, 123; J. Marjanović: Ustanak i NOP u Srbiji 1 9 4 1 . . . , 381.  

  63.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Naša borba, 9, 2. XI 1941, 2; AJ — 110, f. br. 289, dosije zločinca Miloša Vojnovića Laut-
    nera; A V I I , NAV—N—T—501, 256/107; Naša borba, 14, 7. XII 1941, 7; Knjiga o Draži…, I, 313.  

  64.  AVII, Nda, 2/4 k. 153; Živojin Nikolić-Brka: Jugoistočna Srbija u revoluciji 1941—1945, Beograd, 1979, 116—117.  

  65.  Živojin Nikolić Brka: n. d., 103; A V I I, Nda, 2/4, k. 153.  

  66.  AVII, Nda, 2/4, k. 153; Milan Borković: Kontrarevolucija u Srbiji…, I, 168—169; Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji . . . , 219.  

Ostavite komentar