Kulturni život u koncentracionom logoru Banjica

Foto: Muzej grada Beograda

Politička i kulturna delatnost banjičkih zatočenika bile su nerazdvojno povezane, jer su služile istom osnovnom cilju: jačanju morala, podizanju svesti i čuvanju čistote narodnooslobodilačkog pokreta. Po pravilu su obe ove delatnosti imale takođe iste nosioce — sobne kružoke, u kojima je pokretana većina inicijativa i ljudi animirani za učestvovanje u radu. Još jedna zajednička nit povezuje političku i kulturnu delatnost: sredstva rada, odnosno njihov nedostatak nagonio je zatočenike da se oslanjaju prvenstveno na svoju memoriju. U onim periodima kada je uneseno nekoliko knjiga u logor, brižljivo su skrivene na skrovitim mestima, dopunjavane s namerom da se stvore male priručne biblioteke. Naravno pod pojmom »biblioteka« podrazumevalo se nekoliko knjiga, među kojima je bilo i beletristike.

Forme delovanja bile su različite: od prepričavanja literarnih dela i predavanja iz raznih naučnih disciplina, zavisno od sastava ljudstva u pojedinim sobama, recitovanja zapamćenih stihova, najčešće rodoljubivih i revolucionarnih, do sastavljanja »vrabaca«, kratkih satiričnih strofa sa vaspitno-političkom sadržinom, do organizovanja i pevanja borbenih pesama. Naime, u večernjim predasima banjički zatočenici su nalazili načina da improvizuju sobne pozornice i da na njima priređuju skečeve, pa i neko ozbiljnije scensko delo kada su za njega imali prigodnog materijala i unutrašnjih snaga za izvođenje.

U onim danima kada se saznavalo za neku izuzetnu povoljnu vest — veću pobedu Saveznika ili partizana, uspešnu ilegalnu akciju ili politički događaj koji je nagoveštavao ofanzivu antifašističke koalicije — banjički zatočenici su davali oduška svom raspoloženju. Tada se znalo povesti i kolo uz svirku češljeva. U sobi smrti »šezdesetšestici« zabeleženo je, na primer, da je Steva Maksimović u jednom od tih radosnih dana igrao kolo uz frulu koju je od metle odeljao Milisav Dinić,1 a Svetomir Stojanović, beogradski skojevac, dobio je zahvaljujući nebudnosti policijskih agenata i ključara koji su pregledali pakete pikolo i harmoniku. Oko nje su se uveče okupljali u jednom uglu i tiho svirali i pevali.2

U sobi broj 9, još 1942. godine, dok su u njoj bile žene, jedna devojka poreklom iz Vojvodine igrala je španske igre ogrnuta šarenim maramama.3

Naravno, trenuci takve razdraganosti nisu bili česti zbog prozivki i odvođenja na stratišta. No, ni u tim trenucima nije se ostajalo bez odgovora. Posle pošte palim drugovima ponekad se zapevušilo ili su recitovani potresni rodoljubivi i revolucionarni stihovi, koji su u logorskom ambijentu dobijali posebne prizvuke. Recitovanje stihova zapamćeno je od prvih dana postojanja logora na Banjici. Jedna od ličnosti koja je dobro i rado recitovala stihove u prvoj okupacijskoj godini bio je sve do izvođenja na streljanje dr Petar Dragović. Zabeleženo je da je najrađe recitovao »Skite« i »Dvanaestoricu« ruskog pesnika Aleksandra Bloha.4

Uloga pojedinaca bila je velika u animiranju kulturnog života. Bivše zatočenice sobe broj 13, na primer, tvrde da je kulturni rad znatno unapredila Klaudija Zuhina, novinar. Kazivala je rado stihove Jesenjina i prepričavala sadržaj ruskih filmova koji pre rata nisu bili viđeni u Beogradu, pa su bili posebno atraktivni s obzirom na interesovanje koje je u to vreme vladalo za sve što se dešava u Sovjetskom Savezu.5

Tradicija recitovanja nastavljena je tokom celog zatočeništva u mnogim sobama u kojima je bilo ljubitelja poezije. Neki od njih znali su naizust veliki broj stihova domaćih i stranih autora. Jedna od poslednjih recitacija pred septembarsko streljanje žena 1944. godine izrekla je Srbijanka Bukumirović. Bili su to stihovi »Kako umire Dalmatinac«. Kao da se njima napajala, Srbijanka je s izuzetnom hrabrošću izašla iz sobe posle prozivke. Vujkovića i njegove trabante nazvala je fašističkim zmijama.6

Ipak su logorske priredbe s više učesnika i raznovrsnijim programom bile najrašireniji vid kulturnog rada i najomiljenija razonoda banjičkih zatočenika. One su bile svojevrstan ventil za provetravanje tamničke čamotinje i beznađa. Kao i druge interne delatnosti, priredbe su vremenom dobijale sve organizovaniji oblik. Od improvizovanih skečeva i kazivanja odlomaka iz pojedinih dela viđenih na pozornici, prelazilo se na gotovo sistematski rad u dramskim sekcijama. Pojedini komadi danima su pripremani i uvežbavani, pre nego što se »postave na scenu«. Postojali su i mali horovi, u kojima su takođe uvežbavane strpljivo muzičke numere za nastup na logorskoj pozornici.

Šta su priredbe značile za zatočenike na slikovit način je iskazala Nada Stanić, profesor, koja je 1942. godine boravila u sobi broj 9:

Sećam se dobro kako je naša ženska soba počela s radom. Prva nam se obratila radnica Milica (Mihaljica), žena u godinama, prilično neuka. Ona je počela da nam priča bajke o ćilimu koji leti. Ta bajka je izazvala u nama izuzetno raspoloženje. I mi smo posle toga govorili da nam treba čilim na kome se leti kako bi se mogle uzdignuti iznad banjičkih zidina.“7

Stihove za logorski »vrabac«, bez koga se nije mogla zamisliti tako reći nijedna priredba, pripremali su pismeniji ljudi u mnogim sobama. U »vrapcu« se aludiralo na političku i ratnu situaciju u zemlji i u svetu, ismejavala logorska uprava, ali takođe i mane pojedinaca u sobi, koji se nisu uklopili u zajednicu, na koje je vaspitni rad malo delovao, pa su pokazivali znake sebičnosti i malodušnosti.8

Skečevi su bili raznovrsni, najčešće improvizovani, a ponekad se i za njih pisao prigodan tekst. Jedan karakterističan primer, ponikao u smrtnoj sobi broj 66, a u raznim varijantama prikazivan i u drugim sobama, može se svesti na ovaj kratak sadržaj: u staroj uniformi, pribavljenoj iz logorske radionice, pojavljuje se zatočenik s kartonskom kacigom na glavi; na kacigi je nacrtan kukasti krst; on stupa čilo, ispršen je i nadmen, dok iza bine dopire glas: »Nemačka vojna sila 1941. godine«; prati ga pevušenje popularnog nemačkog marša »Lili Marlen«, zavesa ubrzo pada. Ponovo se diže uz glas s bine: »Nemačka vojna sila 1942. godine;« nemački vojnik s kacigom je već umoran, ali se još otima i prsi. U trećoj sceni on se već pojavljuje s uniformom pod miškom, pokušava da skine i sakrije kartonsku kacigu, unezvereno gleda levo-desno, a onda odnekud iskrsava grdosija (obično najkrupniji zatočenik) s petokrakom zvezdom na šajkači, hvata »Nemca« za vrat, diže ga u vazduh, a on se koprca nemoćno u njegovim rukama.9

Česti su bili i skečevi iz narodnog života, u kojima nejaki nadmudruju moćne. Nekad su imali dvosmisleno značenje. U jednom od takvih skečeva, na primer, sudija i branitelj vode dubiozan dijalog braneći i tereteći seljaka optuženog da je konjokradica. U dijalogu se zapravo aludiralo na postupke Specijalne policije i logorskih vlasti.10

U sobi broj 65 pripremani su takođe tekstovi za skečeve, sobni »vrabac«, čija meta je često bio sobni starešina Čeda Kuzmić, koji nije prezao ni od batinanja da bi nametnuo svoj autoritet, zatim je imitirana i prilagođena postojećim uslovima nekada popularna emisija »Vesele večeri« Radio-Beograda — mešanje radio-stanica. Pri tome su izvrgavani ruglu nemački izveštaji o uspesima na frontovima i Nedićevi govori »srpskim domaćinima«. Među uhapšenicima u ovoj sobi nalazio se i Milan Đurović, nejačak mladić s urođenom grbom. On bi se uspeo na vrat nekom snažnijem vršnjaku, dobio metlu umesto sablje i kada se zavesa podigne, vitlao s njom u donkihotovskoj pozi po vazduhu, pogađajući uvek u prazno. Ponekad bi držao govor »domaćinima« i pozivao ih u boj za slobodu, dok su pored njega spokojno, kako je zamišljeno, prolazili nemački vojnici. Neko je patetično uzvikivao da se vojvoda Draža Mihailović na belom konju priprema za pohod. Pohoda nije bilo, jer ga je »konj« zbacio s pleća, pa se vojvoda našao na podu.11

Ovakve parodične slike bile su neprekidno prisutne na pozornicama u mnogim banjičkim sobama. Posebno mesto u tom sklopu na prelazu iz 1941. u 1942. godinu imala je svojevrsna priredba, koja se uslovno može nazvati maskenbal. Taj naziv su joj, zapravo, dale same zatočenice iz sobe bro 16. O tom događaju postoje mnogobrojna svedočenja, koja se razlikuju u detaljima, ali se u osnovi mogu svesti na ovaj sled događaja: neko je u sobi došao na zamisao da se priredi »maskenbal«; užurbano su se od raznih otpadaka pravile maske; jedna zatočenica je vešto crtala likove na kartonskim kutijama od paketa, druga ih je isecala, treća lepila, četvrta pravila kapice, marame i šešire, a peta brkove i brade od vunenih restlova.

Krajem februara sve je bilo spremno. Plakat za maskenbal nacrtala je Olivera Ćuković (danas Burić), a tekst je napisala Zagorka Malivuk. Plakat je osmišljen i povezan sa stvarnošću, situiran u logorski ambijent. U pozadini je bio visoki zid sa mitraljeskom kulom na ćošku i s logorskom kapijom. U prednjem planu je bila nacrtana »marica« iz koje izlazi devojka kao balerina, s maskom preko očiju i poziva imaginarne goste da dođu na maskenbal za koji se prodaju ulaznice u Specijalnoj policiji i Gestapou. Sa strane je bio žandarm, koji jednom rukom dočekuje devojku, a u drugoj, iza leđa, krije pendrek.12

Bilo je i drugih crteža pripremljenih za taj događaj. U jednom uglu je bila Vujkovićeva karikatura, ispod koje je pisalo »portir«. Plakat je bio okačen iza vrata da ga ključar odmah ne bi primetio. Uveče su se pojavile maske. Julka Oreščanin, tekstilna radnica, uhapšena u Beogradu, koja je po nekim verzijama dala inicijativu za priređivanje maskenbala, pojavila se maskirana kao markiza. Natalija Dugošević i Neda Oklobdžija prerušile su se u Pata i Patašona, popularne predratne filmske komičare. Jelica Jerković prilično je vešto izradila kljun Paje patka. Dok je »maskenbal« trajao sobom su prolazili »pop« i »crkvenjak« i mahali kadionicom iza »policijskih agenata«. Zatim je počela igra uz muziku sa češljeva. Te večeri zatočenice su se zabavile i uspele bar na trenutak da zaborave teške dane koji su ih čekali. Već nekoliko dana kasnije streljana je Julka Oreščanin, zatim Natalija Dugošević i Zaga Malivuk. Neda Oklobdžija je puštena, da bi 1944. godine u leto, posle pada tehnike Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, bila ponovo doterana na Banjicu. Puštene su takođe Ivanka, Olivera i Mirjana Ćuković. Ali banjički maskenbal su zadržale u sećanju do danas.

Sve bi se završilo bez potresa — ključari nisu ništa primetili — da Julija Nešić nije posle maskenbala upakovala svoje rublje u ovaj plakat u želji da ga pokaže svojima. Tada još nije bilo zabranjeno slanje rublja kućama. Sredom, kada su stizali paketi, slalo se i rublje porodicama. Suprotno očekivanjima zatočenica surovi ključar Lala Kobiljski detaljno je pregledao paket i predao ga šefu logora. Vujković je pozvao tvorce plakata na saslušanje. Hteo je da dozna kakve poruke su na plakatu upućene izvan logora. Budući da batinanjem njegove optužbe nisu potvrđene, niti je došao do bilo kakve korisne izjave, Vujković je uz pogrde i psovke povikao: »Znam ja šta vi hoćete. Hoćete da se pohvalite vođama vaše komunističke bande da ste hrabre, da održavate moral i da se ne plašite

Posle saslušanja šef logora je dozvolio ključaru da kazni žene po svom nahođenju. Kobiljski im je naredio da se skinu gole, dovukao neki šmrk iz kupatila i polevao ih hladnom vodom. Ni Vujković nije zaboravio da na svoj način kazni »šesnaesticu«. Zabranio je primanje paketa. Svoju odluku obrazložio je ciničnim tvrđenjem da su žene odviše jele, malo se kretale, pa su zbog toga pobesnele.13

Novu 1943. godinu žene krivci Specijalne policije dočekale su već na spratu u sobama broj 37 i broj 38. I za tu novu godinu pripremile su iznenađenje. Vešto su skrojile i prišile na leđa Jelici Nikolić, papirna krila koja su se razvlačila kao harmonika. Zatim su na njih ispisivali slova koja su imala različite poruke kada se krila rašire i kada se skupe. Na raširenim krilima pisalo je »Srećna Nova godina!« A kada se krila skupe značenje se menjalo: »Živela sloboda!«. Ključaru Radovanu Gudelju, koji je uoči Nove godine dežurao pokazale su samo prvu varijantu — s raširenim krilima i dugo su mu se ulagivale, sve dok nije odobrio Jelici Nikolić da uz njegovu pratnju prođe kroz obližnje sobe na spratu. Svuda su je dočekivali uzvici odobravanja i smeh. Tek kada je obilazak soba bio završen Jelica je prvi put i pred ključarem spustila krila i on je jasno pročitao: »Živela sloboda!« Mehanizam koji su smislile odlično je funkcionisao. Ključar je uvideo da je nasamaren, ali događaj je zataškao i od bruke nije ni pomišljao da prijavi šta je doživeo. Rezignirano je zaključao vrata i bez reči izašao iz sobe.14

Sobne pozornice podizali su i ukrašavali posebni »dekorateri«. Najjednostavniji način je bio da dva zatočenika stoje kao stubovi i drže među sobom razapeto ćebe. Ali bilo je dovijanja i s kutijama od paketa, kanapom i ćebadima koji su zamenjivali zavesu. Dekorateri su svoj posao obavljali predveče, kada se najmanje strahovalo od iznenadnih upada ključara ili policijskih agenata.

Kada je u logor počelo uspešnije krijumčarenje knjiga, pristupilo se još ozbiljnijem učenju uloga i za takve drame kao što su »Mati« češkog pisca Karla Čapeka (igrana u »tridesetosmici«), Sremčeva »Zona Zamfirova« i »Ivkova slava« (igrane u »šezdesetšestici«), kazivani su odlomci Njegoševog »Gorskog vijenca«, zatim »Tristan i Izolda« (u »tridesetsedmici«) i slično.15

U »šezdesetšestici« prikazan je takođe igrokaz seljaka književnika Miodraga Jakovljevića, koji je bio zatočen u istoj sobi, poreklom iz takovskog kraja, gde je bio istaknuti učesnik u narodnooslobodilačkom pokretu. Pred jesen 1944. godine interniran je u nacistički logor Mauthauzen u Austriji, gde mu se gubi svaki trag, pa se pretpostavlja da je skončao u večito užarenim krematorijumskim pećima ovog danteovskog paklenog podneblja.16

U »tridesetšestici« prikazivana je »Hasanaginica«. Nevenka Tufegdžić, koja je igrala Hasan agu, kazala je mnogo godina kasnije o svojoj ulozi, ambijentu u kome se radilo i kostimima ovo:

»Kada su naše snage dotrajale, kada smo mislile da se ne može dalje, tražio se put kako da se održimo i izdržimo sve logorske užase. Mi smo znale za snagu i moć pozorišta. Znale smo isto tako da je ono veliki rizik, da nas mogu zadesiti mučenja, a možda i smrt, ali se nije smelo odustati. Naše šalvare nisu bile od brokata i svile. Bile su od logorskih ćebadi. Naši fesovi nisu bili od pravog filca, već od nekog starog šalčeta, koje je vešta ruka zatezala na kartonu za pakete i davala mu čak lep izgled. Kićanke smo pravile od baba Milojkinih čarapa… Naša koplja i sablje nisu bili od pravog gvožđa i čelika. I ona su bila od kartona, ali tako brižljivo izrađena da su ličila na prave. Naša publika su bile žene sa sela, bose, u nanulama, u izgužvanom odelu… Mi nismo smele imati buran aplauz. Umesto toga čuli su se jecaji i primećivala uzbuđenja koja je bilo teško gledati.. .«17

I probe i priredbe morale su da budu izvođene krišom, uz veliku opreznost, da ih ne pokvari logorska uprava. Ipak se tako uporan i sistematski rad nije mogao potpuno zatajiti. Bilo je raznih iznenađenja sa težim i lakšim posledicama, ali nijedno od njih nije navelo zatočenike da obustave započeti rad.18

Posebna briga priređivača bili su kostimi. U pojedinim komadima trebalo je glumiti i muške i ženske uloge. U takvim slučajevima često je vršena razmena »rekvizita«. U sumrak bi se spuštao iz muških soba kanap ka nižem spratu gde su se nalazile žene. Za kanap su bila privezana odela koja su mogla da posluže ženama za muške uloge. Zauzvrat, one bi namesto tog zavežljaja pričvrstile na kanap haljine i druge potrebe za pozornice u muškim sobama. Novi prtljag je »logorskim liftom« krenuo sada uzbrdo, sprat više. Ovaj način razmene stvari i obaveštavanja koristio se i u drugim prilikama. Ponekada su krojači koji bi se zatekli u sobi vršili prekrajanja odela da bi bila podesna za glumce. Preko slobodnjaka nabavljani su i delovi nemačke ili italijanske uniforme za skečeve u kojima su žigosani fašizam i domaća izdaja.

U programima su najčešće učestvovali omladinci i omladinke. Oni su i inače bili glavni nosioci svih logorskih akcija. Kasnije su u nekim sobama priredbe zagrejale i starije zatočenike. Bilo im je žao što im se ne dodeljuju uloge. Neki su se čak nametali, govorili da nisu prestari i da neće ustuknuti pred izazovima i opasnostima. A ranije su sa prilično skepse primali sve ono što je »jogunasta mlađarija« pripremala i stavljala na repertoar.

 U poslednjim mesecima okupacije logor na Banjici je postajao sve izrazitija celina, u kojoj su se brisale mnoge prvobitne razmirice, odnosi su postajali gotovo rodbinski, podvajanja je bilo sve manje. Pripreme za sobne priredbe bile su nešto što je stalno držalo u napetosti i iščekivanju i gledaoce i izvođače, što ih je odvraćalo od svakodnevnog sivila.19

Bilo je i profesionalnih glumaca, čiji nastup se iščekivao s posebnom znatiželjom. Među njima je bila Rosa Ćelić. Ona na ovaj način opisuje svoje doživljaje na banjičkoj pozornici:

»… Ja se naslonim na zid, oko mene se okupi mnogo žena i ja im igram razne uloge. One se tada sa mnom smeju i sa mnom plaču. Zaborave na Vujkovića i Krigera. Oni više nisu imali nad nama nikakvu moć… Zahvalna sam prirodi što mi je dala dar za glumu, jer sam u logoru primenila na najbolji način to svoje umeće i koristila drugaricama. S Nevenkom Tufegdžić sam ležala pod istim ćebetom. Noću sam još šaputala odlomke iz nekih komada. Ona je do­ šla na ideju da osnujemo pozorište u sobi. U pozorišni svet ušle su ubrzo Nada Vuksan, Zora Đurić, Mila Petrović, Boba Matejić i druge. Probe smo vršile ispod ćebeta i onda smo izlazile na scenu. Ali gotovo cela soba je bila angažovana u pripremama. Trebalo je izraditi kostime i izvršiti dekoraciju bine. Kroz pozorište smo doživele harmoniju. Do tada nismo bile svesne koliko je pozorište jako, koliko je svaka reč snažna i koliko glumac može da deluje na psihu ljudi… Igrala sam »Majku Jugovića«. Ponovila se istorija Kosova. Majku Jugovića poistovetila sam sa svim majkama, a nisam ni znala da sam tada već bila izgubila sina koji se nalazio u partizanima. Govorila sam, dakle, nesvesno i o sebi i o svom stradanju.«

 

Sima Begović – Izvod iz: Begović, S. (1989). Logor Banjica 1941-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju.
Priprema: Princip.info

 


  1. IAB BL 676, sećanje Dušana Milenkovića.  

  2. IAB BL 393, sećanje Svetomira Stojanovića  

  3. IAB BL, sećanje Nade Stanić.  

  4. IAB BL 251, sećanie Živana Stojanovića.  

  5. Stenografske beleške sa razgovora o pozorištu na Banjici, sećanje Nade Oklobdžije  

  6. Stenografske beleške o banjičkom pozorištu, sećanje Radmile Milošević, zatočenice u sobi br. 37.  

  7. Isto, sećanje Nade Stanić.  

  8. IAB BL 650, sećanje Andre Radosavljevića.  

  9. IAB BL 608, sećanje Miloša Radosavljevića  

  10. IAB BL 609, sećanje Mije Jovanovića  

  11. IAB BL 661, sećanje Milana Đurovića  

  12. Sećajući se ovog događaja bivše zatočenice su rekonstruisale po sećanju crtež 18. decembra 1981  

  13. IAB BL 207, 193, 637, 771, sećanje Jovanke Popović, Stanice Načević, Ivanke Ćuković, Nade Dimitrijević.  

  14. os Banjica, str. 174—176  

  15. »-Godišnjak grada Beograda«, knj. VIII, 1961, str. 384; Sećanja Radmile Milenković i Nevenke Karakašević.  

  16. IAB BL 663, sećanje Momčila Lukića Pavlovića »Bunarca«  

  17. Stenografske beleške s razgovora bivših zatočenika o banjičkim pozornicama održanog u Beogradu 1981.  

  18. Zabeležen  je  ovakav  slučaj:  jedne  noći  Vujković  je  naglo  banuo  u  »tridesetosmicu«  i  »dekorateri«  nisu  uspeli  da  sklone  ni  svoju pozornicu  od  ćebadi.  Napola  srušena,  ona  je  izazivala  još  veći  bes  Vujkovićev.  Drao  se:  »Vi  ste  poludeli,  ovo  je  kuća  smrti.  U  njoj  se  smrću kažnjava pevanje i recitovanje.« (Banjica, grupa autora, Istorijski arhiv Beograda, »Kultura«, Beograd 1967.  

  19. Stenografske beleške o pozorištu  

Ostavite komentar