Kraj Gavrila Principa i njegovih saučesnika

Ćelije u kojima su boravili pripadnici Mlade Bosne. Foto: J. Hadžić

Ako drukčije neće da prizna, najpre ga treba podvrgnuti blažim mukama, et sic per gradus ad ima tenditur, i neka Bog da sreće vašem valjanom radu.” – Pismo Džemsa I sa uputstvima ispitivačima Gaja Foksa

Od trinaest zaverenika osuđenih na sarajevskom procesu 28. oktobra 1914. godine na vremenske kazne, petorica najmlađih (Čubrilović mlađi, Kranjčević, Popović, Stjepanović i Zagorac) izišli su iz zatvora živi. Od ostale osmorice, Perin je umro krajem 1914, Čabrinović, Kerović otac i sin, Milović i Grabež stradali su od tuberkuloze i rđave ishrane 1916, a Đukić je 1917. poludeo od gladi. Princip se najduže borio i bio je živ sve do nekoliko meseci pred propast Habsburške Monarhije. Umro je 28. aprila 1918. Jedna ruka bila mu je amputirana, a telo oslabilo haranjem tuberkuloze.

Tri glavna atentatora, Princip, Čabrinović i Grabež, poslati su na izdržavanje kazne izvan Bosne i Hercegovine, u Vojni zatvor u Terezinu, dok su ostala desetorica zaverenika prebačeni u Zenicu, najveći zatvor u Bosni i Hercegovini.

Princip, Čabrinović i Grabež napustili su Sarajevo 2. decembra 1914. U njihovoj pratnji bio je jedan žandarm iz Bosne, po narodnosti Srbin, koji je posle rata opisao taj putl. Mada neke delove te priče treba primiti s rezervom, ona ipak daje atmosferu prebacivanja. U pratnji su bila četiri žandarma, i atentatori su bili lancima vezani za svoja sedišta u specijalnom vagonu s navučenim zavesama. Glavni stražar bio je nemački narednik po imenu Hutner. Prema ovom izvoru, on je imao dosta razloga da se raduje zbog vesti koja je stigla u Sarajevo o novoj uspešnoj ofanzivi generala Potjoreka protiv Srbije, čija je 5. armija ušla u Beograd u isto vreme kad su Princip i njegova dva saučesnika sprovedeni u Terezin. Hutner je atentatorima saopštio tu vest i, prema priči bosanskog Srbina, Princip je odgovorio: „Srbija može biti okupirana, ali ne i pobjeđena; Srbija će jednog dana stvoriti Jugoslaviju, majku svih Južnih Slovena“2. Hutneru se ovaj odgovor nije svideo i upitao je Principa da li mu je žao što će svoje kosti ostaviti u tamnici. Bosanski Srbin priča da se Princip samo nasmešio i odmahnuo rukom, rekavši da je s tim računao. Hutner je, takođe, upitao Principa zašto je ubio nadvojvotkinju, majku troje dece, a ovaj mu je odgovorio: „Ko bi ubio majku između djece? Znam ja šta je majka djeci, jer je i ja imam. Slučaj je htio da se tako dogodi. Zrno ne ide uvijek kuda čovjek želi, i nju sam prvo pogodio. Nasloniše se jedno na drugo. On je kriv što je htio zarobiti i uništiti cio naš narod i sve Slovene.“3 Na dan 4. decembra uveče grupa je stigla u Beč na putu za Češku. Stanicu i perone blokirale su vojska i policija. Masa sveta čekala je atentatore. „Kad smo izveli atentatore iz vagona, svet je stao psovati lopove Srbe i Srbiju, i vikali su da atentatore treba pobiti. S mukom smo ih uveli u staničnu zgradu, gde smo s njima prenoćili u jednoj sobi na prvom spratu. Sutradan u ranu zoru krenuli smo dalje“.4

Terezin je bio stara tvrđava pretvorena u vojni zatvor, nekoliko milja udaljena od istoimenog grada. Tvrđava je bila od kamena i cigle, ispred nje je bio dubok jarak pun vode iz okolnih močvara, u koji se slivala i zagađena voda iz tvrđave. Vanjski zid bio je debeo više od metra, a unutrašnji su bili normalne debljine. Sve ćelije bile su sagrađene na svod. Kazamati su se sastojali od većih soba, u svakoj je bilo po dvanaest do četrnaest ljudi, dok su se samice nalazile između kazamata.

O prvim mesecima Principovog boravka u Terezinu nema podataka, ali su oni posle marta 1915. mnogo brojniji. Već 8. februara 1915. bosanska Zemaljska vlada predložila je Zajedničkom ministarstvu finansija da se preostalih devet zaverenika (Perin je umro u decembru 1914) prebaci izvan Bosne i Hercerovine. Zemaljska vlada je dala nekoliko razloga za ovu meru. Prvi razlog je bio „posledice rata“5. General Potjorek je u Srbiji pretrpeo težak poraz, izgubivši 150.000 ljudi. Na dan 15. decembra 1914. srpska konjica oslobodila je Beograd. U jednom kominikeu izdatom u Beču rečeno je da su se trupe Habsburške Monarhije povukle iz Srbije zbog poteškoća u snabdevanju, i da je car Franja Josif pristao da oslobodi Potjoreka zapovedničkog položaja, „na njegov lični zahtev, iz zdravstvenih razloga“. Neke srpske jedinice prešle su u Bosnu i Zemaljska vlada je smatrala da bi bilo sigurnije ako bi se svi sarajevski zaverenici prebacili izvan Bosne i Hercegovine.

Zemaljska vlada se, takođe, žalila da je čuvanje zatvorenika postalo veoma teško: „Broj stražara nije potpun, jer su zimi, zbog oštrog i neprijatnog vremena, mnogi svakodnevno bolesni.“6

Sledeći razlog bio je politička nepouzdanost stražara. U tom smislu Zemaljska vlada je izveštavala: „Sem toga, obim i intenzitet izdajničke aktivnosti u Bosni i Hercegoaini zahteva veću opreznost, a među stražarima ima dosta zemljaka osuđenih i ne može se biti siguran u pouzdanost svakog pojedinog stražara.“ Zemaljska vlada je naglašavala da bi izgnanstvo iz Bosne imalo da traje „do uspostavljanja normalnih prilika“.7

Zajedničko ministarsrvo finansija složilo se sa ovim predlogom, te su 2. marta Kranjčević, Đukić i Stjepanović stigli u Terezin, dok su Vaso Čubrilović, Kerović otac i sin, Milović i Popović poslati u Meleredorf, vojni zatvor u blizini Beča.

U isto vreme je Zajedničko ministarstvo finansija izdalo specijalne instrukcije zatvorskim upravnicima o načinu postupanja sa zatvorenicima: sobni zatvor, teška straža i nadzor. Zatvorenike treba držati odvojeno jedne od drugih i od drugih zatvorenika, a na njihove odnose sa vanjskim svetom pažljivo motriti. Da bi se ovo sprovelo u delo, potrebno je preduzeti odgovarajuće mere, i za neke od tih mera, kao što je povećanje broja stražara, treba tražiti pomoć od Vojne komande8. Ministarstvo finansija ovlastilo je zatvorske upravnike da preduzmu izvanredne mere da bi se ova naređenja izvršila.

Prve neposredne vesti o Principu, Čabrinoviću i Grabežu stigle su preko Kranjčevića i Čede Jandrića, austrijsiog oficira srpske narodnosti koji je bio osuđen na dve godine zatvora u Terezinu, navodno zbog izdajničie aktivnosti protiv države.

Jandrić je 1926. pisao da je ponašanje stražara bilo u skladu s propisima. Nije bilo fizičkog mučenja, ali su sami propisi bili brutalni, i, primenjeni, bili su dovoljni da obore i najzdravijeg zatvorenika9. Prema propisima habsburških vojnih zatvora, svaki osuđenik morao je da bude okovan okovima teškim deset kilograma. Premda je Ministarstvo rata naredilo da se za vreme rata skinu okovi zbog slabe ishrane kažnjenika, ova mera se protiv Principa i njegovih saučesnika i dalje primenjivala: Jandrić je isticao da je hrana koju su primali bila sasvim nedovoljna. Principu je bilo dozvoljeno da svakog dana, posle svih drugih zatvorenika, šeta dvorištem sam pola sata.

Kranjčević je, takođe, zabeležio da nije bilo fizičkog mučenja, ali se žalio da je hrana svakog dana bila sve gora, čisto rublje davali su im samo jedanput mesečno, a snabdevanje sapunom je potpuno prekinuto. Ćelije nisu zagrevane i voda u bokalima se smrzavala svake noći. Kranjčević je ovako opisao svoje stanje:

„Zatvorenici su mi pričali da je Ministarstvo vojno, odmah na početku rata, naredilo da se svima zatvorenicima skinu negve zato što je hrana slabija za vrijeme rata, te je zatvorenicima nošenje negava teže nego za vrijeme mira. Prema tome, izgleda da nas je upravnik opteretio negvama za svoje lično zadovoljstvo. Zbog negava sam navukao reumu… jer, onako neiskusan, nisam znao šta mi valja raditi. Prve zime ostavljao sam lanac od negava da noću visi van kreveta. Lanac je izvlačio toplotu iz tijela, i ujutro sam se budio sav promrzao, tako da sam jedva uspijevao da stanem na noge. Tada sam pokušao da i lanac uvučem pod pokrivač i da ga pred spavanje zagrejem rukama. Tada je sve ono gvožđe bilo noću toplo, nije me hladilo i nisam više ustajao promrznut. Toga sam se, na žalost, kasno sjetio.“10

Čabrinovića je prvog pogodila glad, hladnoća i samica. Za vreme suđenja i tokom prethodne istrage, on je bio veoma napregnut; ali tada je bar mogao da govori i da se brani, dok su u Terezinu došli dani i noći potpune izolovanosti, koji su za njega bili nepodnošljivi. Ni pre 28. juna 1914. Čabrinović nije bio dobrog zdravlja.

Krajem 1915, Čabrinovićevo zdravstveno stanje toliko se bilo pogoršalo da je prebačen u zatvorski deo bolnice broj 13. Lekari su konstatovali da je njegovo stanje neizlečivo i zatvorske vlasti su naredile da se Čabrinović vrati u zatvor da tu umre. Istog dana Čabrinovića je video Franc Verfel, poznati austrijski ekspresionistički pisac iz Praga, po- reklom Jevrejin, autor knjige Četrdeset dana Muse Daga. On je ovaj susret zabeležio u svoj ratni dnevnik, a neposredno posle rata napisao je Čabrinovićevoj sestri Vukosavi pismo u kojem joj je ispričao kako se susreo s njenim bratom11. Verfel je ovaj deo dnevnika objavio 1924. godine12. Pored književnih kvaliteta, Verfelov opis susreta sa Čabrinovićem ima posebnu istorijsku vrednost jer otkriva stroga, birokratska pravila vojnih zatvora u Habsburškoj Monarhiji. Njegova priča glasi:

„Ljubazni podoficir poziva me da pođem s njim u ćeliju za posmatranje u garnizonskoj bolnici. „Imaćete šta da vidite.“

Preko nekoliko rastočenih stepenika ulazimo u nekakvo predsoblje, koje je puno onoga bedno – maglovitog mraka što ispunjava sve vojne prostorije. Na jednom zatvorskom ležaju sede dva vojnika s bajonetima nataknutim na puške. Pred sivim vratima u pozadini –  probijena sa rešetkastim prozorčetom – stoji drzak narednik dojčmajster regimente. On s vremena na vreme diže kapak sa prozorčeta i priljubljuje svoje okorelo – preživelo lice uz šipke.

Moj kaplar mu prilazi, pozdravlja ga i pruža svoj službeni nalog:

– Čabrinović se vraća u tri sata.
– Znam već – odbija narednik, koji je isuviše samouveren a da neko naređenje ne bi već ranije znao.
– Sprema se, pseto!
– Je li to onaj Čabrinović – pitam ja – koji je izvršio atentat u Sarajevu?

Okrzne me potvrdno – prezriv pogled.

Zatim narednik otvara vrata ćelije.

U ćeliji je veoma svetlo. Svetlo, ali to je neka čudna žuta svetlost koja ne liči na sunčevu. Još pre nego što mi se oko prilagodilo pa razabire gotovo netaknut vojnički krevet, kaplar me obaveštava:

– Ubica nadvojvode Čabrinović prebačen je pre četrnaest dana iz tvrđave ovamo. Tuberkulozni otok žlezda. Neizlečivo. Danas će biti upućen u tamnicu. Mora da umre u terezinskim kazamatima, a ne u bolnici.

Vidim: neka bela, neizrecivo stanjena prilika pridržava se za gvozdeni krevet rukom koja svetluca fosfornim sjajem. Čini se da je sva odevena u svetinjski belo platno koje je tesno obavija. Ne ostavlja utisak obučenog kostura. Ne, mnogo pre bi se reklo da tu podrhtava neki slab zračak, da polako a vidljivo teče vazduh. Pri čudnovatom, veštačkom, žutom osvetljenju prostorije vidi se kako treperi neka utvara koja hoće da se raspline.

Čabrinović naslanja ruku na krevet, a nogama čini pokret čoveka koji stojeći hoće da navuče obuću. Ali on tiho i uporno staje u Ništa. Prekomerno šiljata kolena uspravljena su jedno pored drugog. Noge podrhtavaju ubrzano i u nekom oštrom uglu skretanja.

Moj kaplar, inače učtiv i žovijalan čovek, izbrecnu se na njega neshvatljivo zaošinutim rečima, piskavo, strašno, s nedostižne visine.

Neka duboka skrivena sila, kažem sebi, užasnim grlenim zvucima menja glas ovoga kaplara. Ne verujem da se ijedna od osoba što imaju posla sa onom senkom tamo može da otme toj sili. Niko s njim neće bolje postupati. Svi smo mi robovi i tuđe sudbine, one druge karme. – Mi moramo da igramo svoju ulogu sluge i glasnika onako kako nam je stavljena u usta, i nijedne reči – podsetnice nećemo biti oslobođeni.

– Ti si se ovde žalio na hranu — kaplarove reči probijaju se kroz svu osorljivost i postaju razgovetne. –  Dobio je dobru četvrtu dijetu – obraća se on meni. – Sad može opet da se vrati svojim loncima punim mesa.

Prema nama se, malo iskošeno, okreće blago, snežnobelo lice. „Ja se, molim, nisam žalio.“ Čabrinović to kaže dobrim nemačkim jezikom, s nekakvom sasvim ozarenom uljudnošću, jedino mu noge sad jače podrhtavaju.

Dvadeset mu je godina.

Na njegovom licu odjednam počinje da s naporom sazdaje osmeh. To ide veoma mučno, ali najzad je ipak tu. Odmah sam osetio: taj osmeh namenjen je meni, to je pokušaj da pokaže zajedničku ljudsku osobinu, kako se ja ne bih morao plašiti i stideti. Ali taj osmeh je u isti mah i pozdrav, pozdrav s onu stranu patnje, pozdrav treperave svetlosti duše koja svuda izbija iz razvaline njegovog izmrcvarenog tela i u mome tamnom čvrstam telu traži srodnu svetlost. – Za jedan tajanstveni trenutak prožima me, od srca naviše, neka moćna struja – i ja bih da se nasmešim, da osmehom premostim tu provaliju…

Ali nisam umeo da uzvratim pozdrav tog osmeha. I bolesnikovo lice gubilo je težinu, polako se vraćalo u svoju blagu, ozbiljnu i vedru uljudnost. Ja sam u toj prostoriji izgubio svoju slobodu, sudbina onoga čoveka koji je bio povod čudovišnog umiranja prisilila me je, strogo i nemilosrdno, da stojim pred njim protiv svoje volje i svoga ubeđenja.

Kao dečak, često sam se bavio ovom mišlju: Možemo li zamisliti najboljeg i najgoreg, najsrećnijeg i najnesrećnijeg čoveka? Ili i najbolji (bar u svojoj svesti) ima još pred sobom neizmernost boljih, a najnesrećniji neizmernost nesrećnijih? Tako da onaj najbolji i onaj najnesrećniji tako reći još jednako stoje u sredini?

To lice tamo u ćeliji, ta dobrota koja više nije čak ni bolna, ta koso nagnuta uljudnost, ta ozarena slabost, potresen, znao sam: – bilo je to čudesno, daleko lice onoga poslednjeg u nizu, onoga koji je istisnut iz sredine, koji stoji na krajnjoj ivici ljudskosti. Upravo onako kao na licu junaka, poznao sam u tim izgubljenim crtama lepotu i dostojanstvo ubitačne, nezamišljive usamljenosti onoga koji se nikad više ne može vratiti među ljude.

Čabrinović učini nekoliko koraka. Na nogama nije imao okove, a ipak je pošao sputanim koracima okovanog. Nad njim se prostirao tako uzvišen značaj da su za trenutak umuknuli i struganje čizama i nakašljavanje i muklo brbljanje dvojice stražara.

Da! Ovaj mladić bio je izabranik sudbine. U oblaku zavereničkih zakletvi, koračajući u dubokom snu s bombom u ruci, čekajući na uglu ulice zastavama iskićenom da izvrši podvig, odabran od strogih bogova (koji jedini znaju šta hoće), mesečar a potreban kao nota u nekoj melodiji, kriv – nevin, slučajan i predodređen poput karte aduta u nekoj velikoj igri.

Prva dva revolverska pucnja, ispaljena sa nesigurnog odstojanja, smrtonosno su pogodila prestolokaslednika i njegovu ženu. Desilo se ono što je neverovatno. Milijarde metaka prosviraće ne pogodivši cilj. Jesu li ubice ti što su ubijali?

I sad je tu stajao dečak u žutoj tuđoj svetlosti svoje ćelije, odbačeni i ogoleli rekvizit tragedije, nesvestan, ali po onom što mu je dodeljeno, jedan viši čovek; to jadno telo što popušta nije bilo samo žrtva tamnice i mržnje monarhije, svaki od miliona poginulih u ratu nemilosrdno ga je drobio pomalo. – Pa ipak, samo mladić, neko ko nije mogao da bude dorastao meri svoga stravičnog pozvanja, pasivan kao točak koji ne zna kamo se kotrlja.

Čudno mi se čini još i to što je na Čabrinovićevom bolnom licu izrasla brada kakvu poznajemo u nekih svetih ljudi na zemlji.

A onda se kaplar izbrecnu na njega: „Spremite se, hej, vi!“ Čabrinović opet pokuša da se nasmeši i zadrhta još strašnije. Nadzemaljski izraz njegovih ruku ja ne umem da opišem.

Docnije sam stajao u hodniku kraj stepenica što vode u predsoblje ispred ćelije za posmatranje. Bilo se okupilo mnogo sveta, jer vest da će sarajevski atentator biti odveden prodrla je u sve sobe vojne bolnice.

Ranjenici i nekoliko žena šetali su gore – dole.

Moj kaplar mi opet priđe i pokaza list na kojem je bilo označeno i od komandanta bolnice potpisom potvrđeno da je Čabrinović, „za dalje izdržavanje kazne sposoban“.

Neki šaljivčina dodao je crvenim mastilom: Sumnjiv – može pobeći!

Dvojica vojnika – bolničara donesoše transportna nosila. Tu i tamo pade iz stegnutog srca neka gruba šala. Jedan stariji trećepozivac, koji je već sutradan morao da se vrati na front, izvadio je lulu iz usta i rekao, ne pljunuvši prethodno kao što je inače činio: „Poslednja vožnja u šetnju!“

Vrata su se otvorila i ispred dvojice naoružanih vojnika sad je polako i sasvim malaksao, stepenik po stepenik, silazio Čabrinović, sa onim istim blagim ozarenim licem kao malopre, duboko i blagorodno utonuo u svoje misli.

Imao je na sebi vojnu kažnjeničku uniformu, šinjel i kapu od mrkog neljudskog cviliha, nogavice od strašne sargije. Pa ipak nisam mogao da se otmem utisku otmenosti, čak elegancije. Klecajući kolenima, prišao je nosilima.

– Niko da mu nije pomogao! – urlao je jedan poručnik, izobličen, stežući pesnice. Ali još pre toga je Čabrinović stuknuo pred nekim čovekom koji je hteo da mu pomogne, dižući rame uvis tananim taktom izgnanoga.

Tek sad se moglo uočiti da ovo lice nema boju umiranja ili groba, ne, bila je to neka uzvišenija, nepoznata, nadzemaljska boja, tuđa boja dalekog carstva mrtvih, belja od bele, pa ipak ne bela, ni plavkasta.

Polako je legao na nosila. Za trenutak se pojavio retko tanan nožni zglob koji je nekad, možda, pripadao preplanulom dečaku što se vešto verao po granju drveća u nekom blaženo – senovitom vrtu.

U tom trenutku sevnula mi je kroz glavu jedna rečenica kao neko najviše ozarenje, zahvativši sva moja čula. Sad su te reči mrtve i ja ih isto tako malo razumem kao što ih ni moji čitaoci neće razumeti. Ipak hoću da ih ovde navedem:

„Svekolika patnja je objektivna, svekoliki bol u boga.“

Srce mi je tako silno lupalo da sam nekoliko puta marao da dotrčim uza stepenice pa opet da sletim.

U međuvremenu su se ljudi tiskali bliže nosilima. U polutami ugledali su to lice bledoga sjaja i tu tanku plavu bradu.

Jedna seljanka vrisnula je histerično; čini se da je u Čabrinovićevom licu otkrila neku sličnost, jer ga je nekoliko trenutaka ukočeno gledala kao da vidi sablast, prekrstila se i srcerazdirno zaridala.

A tu su stajali izmešani mnogi ljudi: ranjenici, osakaćeni, zatrpani i tek spaseni, u svojoj odeći nagrizenoj zemljom i natopljenoj krvlju, mnogi usamljenici u svom zagušljivom kavezu, sa lulama i cigaretama u ustima, svak za sebe, svak u svojoj tamnici, ogroman zbir doživljaja i sudbina: prolećnih večeri, praznika žetve, jurišanja, samrtničkih balova… Ali još nije bio kraj. Od svih tih stvari bilo je njima i meni još štošta predodređeno.

Svi su gledali u smanjeno plemenito lice tamno –  spokojnih očiju tamo na nosilima. I grube duše zahvati tajna. Ljudi su stajali ukočeno, u stavu mirno, zbunjeni, kao da je neki starešina među njima. Jednom jagnjetu bila je nametnuta krivica. Ovo stvorenje više ništa neće primati, čak ni ljudsku smrt. I zato ih sve premaša.

Nagnuo sam se nad nosila. Hteo sam još jednom da nađem onaj astralni, pozdravni osmeh. Ali po crtama mladića sa otvorenim očima bez pogleda u njima, polegla je sada neka svetla nepomična ravnodušnost, koja je predstavljala još nešto uzvišenije od onog osmeha.

Čula se komanda. Ljudi su se povukli korak unazad. Bolničari su izgurali nosila. Preterano govorenje, smejanje, kašljanje, šaljenje razleglo se oslobođeno hodnikom. Nadzornik narednik odahu.“13

O Čabrinovićevoj smrti, 23. januara 1916. godine, ništa nije zabeležio nijedan očevidac. Ali u Kriegsarchiv-u u Beču ima nekoliko dokumenata u vezi sa zahtevom Krivičnog odeljenja sarajevske policije da se Čabrinovićeva glava odseče, sačuva i pošalje u Sarajevo14. Ovu neobičnu korespondenciju počelo je Krivično odeljenje sarajevske policije 13. februara 1916, kad je poslat telegram Vojnoj komandi u Lajtmericu pod čijom je nadležnošću bio Vojni zatvor u Terezinu. U njemu se traži da se Čabrinovićevo telo ekshumira, glava odseče i pošalje u Sarajevo „da bi bila izložena u muzeju“15. Sarajevska policija dodaje da će platiti sve troškove. Komanda iz Lajtmerica poslala je ovaj telegram Ministarstvu rata u Beč, koje je proučilo zahtev i donelo odluku da ne spada u njegovu kompetenciju pošto je Zajedničko ministarstvo finansija odlučilo da se Čabrinović prebaci u Terezin. Tako su svi dokumenti iz Ministarstva rata poslati u Zajedničko ministarstvo finansija, koje je, 13. aprila 1916, donelo svoju odluku, obaveštavajući Ministarstvo rata da zahtevu Krivičnog odeljenja sarajevske policije nije udovoljeno.16

Izgleda da se cela stvar time i završila, jer kad je Čabrinovićevo telo 1920. godine ekshumirano da bi se prenelo u Sarajevo, lobanja je nađena sa skeletom. Ipak, postoje dokazi da je sarajevska policija uspela da dobije lobanje nekih mrtvih članova bosanskih revolucionarnih organizacija. Godine 1920, kad je otvoren grob Bogdana Žerajića, koji je počinio samoubistvo posle pokušaja atentata na poglavara Varešanina 1910. rodine, njegova lobanja nije nađena17. Ona je bila izložena u Kriminalističkom muzeju, i 1919. uklonjena otuda i vraćena na mesto Žerajićevih posmrtnih ostataka. Glavni policijski istražitelj sarajevske zavere Viktor Ivasjuk služio se Žerajićevom lobanjom u druge svrhe. Ispitujući jednoga od mladih atentatora, Ivasjuk je naredio da Žerajićevu lobanju donesu u njegovu kancelariju, i stavio je u nju malo mastila, preteći optuženom: „Od svih vaših glava napraviću ove tintare“.18 Činjenica što Žerajićeva lobanja nije nađena u grobu s njegovim telom dokazuje tačnost ove priče. Bilo je glasova da je Ivasjuk uspeo da dođe do Đukićeve lobanje19, ali Đukićev grob nikad nije pronađen, te nije bilo načina da se proveri istinitost ove priče.

Princip se razboleo u isto vreme kad i Čabrinović. O njemu nema tačnih izveštaja iz prve godine njegovog tamnovanja. I Jandrić i Kranjčević govore uoptšteno ne pominjući pojedine datume. Kranjčević je opisao kako su mu na godišnjicu stupanja na presto Franje Josifa skinuti okovi, ali Princip je svoje nastavio da nosi. Čini se da je, uprkos velikom nadzoru, Princip uspevao da s vremena na vreme dobije vesti sa fronta. Jandrić spominje zatvorskog berberina, Čeha Štoka, kome je polazilo za rukom da Principu krišom preda Jandrićeve poruke u dršci četkice za brijanje20. S druge strane, čovek mora pretpostaviti da su se i same vlasti postarale da Princip bude obavešten o srpskom porazu u jesen 1915, kad su austrougarske trupe, uz pomoć jedanaest nemačkih divizija, napale Srbe koji su bili odbačeni trima velikim ofanzivama generala Potjoreka. U redovima srpske vojske harala je epidemija kolere i tifusa. U isto vreme, cela bugarska vojska napala je Srbiju s leđa i kralj Petar sa vojskom morao je da se povuče sa srpske teritorije preko albanskih planina.

Na dan 27. februara 1916. sarajevski list „Hrvatski dnevnik“ naveo je reči jednoga austrijskog činovnika koji je tvrdio da je Princip teško bolestan i da boluje od tuberkuloze kostiju. Opisao ga je kao čoveka upalih grudi, očiju duboko utisnutih u očne duplje, potpuno iznurenog i na izmaku snage. Bio je, navodno, u bolnici. Vest da je Srbija poražena i da je kralj Petar pobegao duboko ga je ražalostila, a kad je čuo da je Čabrinović umro, bio je sasvim skrhan.

Netačnost ove vesti može se proveriti bar u jednoj tački. Prema zvaničnoj Principovoj smrtovnici, on nije poslat u bolnicu u februaru, već tek u aprilu 1916. godine. Međutim, postoji jedan autentični dokument o Principovom zdravlju i mentalnom stanju na početku 1916. Od oktobra 1915. do juna 1916. dr Martin Papenhajm, poznati psihijatar, u to vreme docent a kasnije profesor Bečkog univerziteta, boravio je u Terezinu proučavajući slučajeve poremećaja nervnog sistema usled eksplozije zrna i razne abnormalne tipove. Dr Papenhajm je uspeo da uveri Principa da nije špijun i razgovarao je s njim četiri puta: 19. februara 1916, kad je Princip još bio u svojoj ćeliji, i 12. maja, 18. maja i 5. juna iste godine u bolnici broj 13 u Terezinu. Princip je slabo govorio nemački i dr Papenhajm je stenografisao njihove razgovore. Jedanaest godina kasnije, stenogrami su dešifrovani, kad je dr Papenhajm odlučio da ih objavi. On ih nije obradio, već ih je dao u gruboj formi u kojoj ih je zabeležio. U isto vreme dr Papenhajm je tražio od Principa da mu napiše dva teksta. Princip je udovoljio ovom Papenhajmovom traženju i ova dva dokumenta potvrđuju autentičnost njegovih razgovora sa drom Papenhajmom.

U prvom razrovoru Princip kaže da je celo vreme bio u samici i da su mu okovi skinuti pre tri dana. Potom je odgovarao na pitanja o svome detinjstvu, roditeljima, zdravlju: „Bio uvek zdrav. Ne zna za teške ozlede do atentata. Tada ozlede na glavi i svuda. Tada u nesvesti“21. Zatim je opisao svoje raspoloženje:

„U samici vrlo rđavo, bez knjiga, ničega za čitanje, ni s kim saobraćaja. Naviknut da uvek čita, najviše pati zbog toga što ne može da čita. Spava najviše 4 sata noću. Sanja mnogo. Lepe snove. O životu, o ljubavi, ne nemirne. Misli o svemu, naročito o odnosima u otadžbini. O ratu je nešto čuo. Jednu tragičnu stvar je čuo, da Srbija ne postoji. Njegov život uopšte težak, Srbija ne postoji, s mojim narodom sve gore. Sveteki rat ne bi izostao, od toga je nezavisan. Bio je idealist čovek, hteo je da osveti narod. Motivi, osveta, ljubav. Čitava omladina u takvom revolucionarnom raspoloženju. Govorili su o anarhističkim brošurama koje su podsticale na atentat.

Danas misli drukčije, misli da je socijalna revolucija u čitavoj Evropi moguća jer se stvari menjaju. Neće o tome pred profom više da govori.

S njim se rđavo ne postupa. Svi su prema njemu korektni.“22

Princip je ispričao dru Papenhajmu da je u januaru 1916. pokušao da izvrši samoubistvo, ne pominjući zašto.

„Priznao pokušaj samoubistva pre mesec dana, hteo da se obesi peškirom. Bila bi ludost imati neku nadu. Ima ranu na prsima i na mišici (fungus). Život kao moj, to je nemoguće. Onda oko 12 sati, nije mogao da jede, bio rđavo raspoložen, najedanput ideja – obesiti se. Kad bi imao priliku, on bi to učinio.

Misli na roditelje i sve, ne čuje ništa o njima, priznaje – čežnja. To mora kod svakoga da postoji.“23

Rebeka Vest je zabeležila da je Prnicip tri puta pokušao da izvrši samoubistvo24, ali podaci iz Terezina ne sadrže podatke o druga dva pokušaja. Mora da je ona računala ona dva Principova pokušaja neposredno posle nadvojvodinog ubistva, kao što je on sam priznao na suđenju. Najpre je pokušao da puca u sebe, ali su ga sprečili ljudi oko njega, nekoliko sekundi docnije uspeo je da u usta stavi fiolu sa otrovom, ali otrov je bio suviše slab.25

Dr Papenhajm je posetio Principa ponavo 12. maja 1916. kad je bio prebačen u bolnicu:

„On me odmah prepoznaje, pokazuje da mi se obradoaao. Od. 7. IV u bolnici. Uvek nervozan. Gladan je, ne dobiva dosta da jede. Usamljenost. Ne izlazi ovde na vazduh i sunce, u tvrđavi je išao da šeta. Nema više nikakve nade u svoj živog. Ne postoji ništa za njega u što bi se mogao nadati. Život izgubljen.

Pre đak, imao ideale. Što je bilo u vezi s njegovim idealima, sve porušeno. Moj srpski narod. Nada da se nešto može poboljšati, ali je ipak skeptičan. Ideal omladine, jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca, ali ne pod Austrijom. U nekoj državnoj formi, republici ili tako. Mislio, ako Austrija bude dovedena u težak položaj, da će onda doći revolucija. Ali za takvu revoluciju mora se pripremiti teren, stvoriti raspoloženje. Nije se ništa desilo. Atentatom se to raspoloženje može pripremiti. Već raniji atentati, atentatori su bili kao heroji za našu omladinu. On nije želeo da postane heroj. Hteo je samo da za svoju ideju umre.

Pre atentata čitao jedan Kropotkinov članak, šta mi možemo učiniti u slučaju socijalne revolucije sveta. Studirao, govorio o tome. Bio je uveren da je to moguće…

Ima dva meseca kako nije ništa čuo o događajima. Na sve ravnodušan, usled svoje bolesti i nesreće njegovog naroda. Žrtvovao je svoj život za narod. Nije mogao misliti da će ovakav svetski rat izbiti zbog jedne takve stvari. Mislili su, doduše, da svetski rat može izbiti, ali ne u ovom momentu.

Na traženje da piše o socijalnoj revoluciji, on piše na listu ovo što sledi. Kaže da dve godine nije držao pero u ruci. Prevodi: ,Mi smo u jednoj prilici govorili o društvu, o Kropotkinovom pitanju, koje je on postavio u Blagostanju za sve – ,Šta će raditi anarhisti u slučaju ako izbije socijalna revolucija’. Svi smo ovo više smatrali za frazu jednog starog anarhiste, negoli da bi on ozbiljno mislio da je jedna takva revolucija moguća, u to vreme; no mi smo ipak razgovarali o toj ,socijalnoj revoluciji’ i gotovo svi bili složni da je ona moguća, no prema našim uverenjima, da bi se pre u čitavoj Evropi među narodima…

Prekinuo ovde, pošto mu je bilo zlo. Misli su već… ja sam nervozan.

(Verujete li da je usluga?) Ne mogu verovati da je svetski rat posledica atentata; ne može se osećati krivim za nesreću, zato ne može da kaže da li je usluga. Ali se boji da je uzalud učinio.

(Nečitljivo pitanje). Naše generacije, većinom konzervativci, ali u narodu uopšte želja za nacionalnim oslobođenjem. Starije generacije nisu mišljenja da se onako izvede, kao mi mladi. U godini 78. mnogi Srbi molili cara i generale da ih oslobode od Turaka. Starije generacije pričale su o nekoj slobodi koja treba da se dobije legalnim putem od Austrije, mi ne verujemo u takvu slobodu.

Sunarodnici u Austriji, razume se, u teškom položaju. Ne veruje takođe ni da su Česi i Poljaci u boljem položaju. Čuo je i čitao da slovenskim narodima u Austriji ne ide dobro. Proganjaju ih. U Bosni i Hercegovini veleizdajnički procesi i iznimne mere. To je u Bosni bilo često. U Bosni premalo škola. U Srbiji više, deset puta toliko. U Beogradu šest gimnazija, u čitavoj Bosni četiri. Milion i 900 hiljada, svih konfesija.

Napisao ranije deset redova i jednu reč. Nastavlja posle ovog razgovora dalje. Zastaje više puta i razmišlja. Žali se sada sam da mu teško pada. Prestaje opet posle petnaestog reda.

Prevodi dalje:,… morao stvoriti takav odnos gde bi se izgladile suprotnosti među narodima; ali mi kao nacionalisti, premda smo čitali i socijalističkih i anarhističkih spisa, nismo se mnogo tim pitanjem bavili, jer smo držali da svaki od nas ima drugu dužnost, nacionalnu dužnost.’“ 26

Za vreme treće posete, 18.maja 1916, dr Papenhajm je zapisao:

„Rana gore. Gnoji jako. Izgleda jadno. Samoubistvo mu je nemoguće sigurnim sredstvom. ,Čekati do kraja…’

Rezigniran, ali ne mnogo tužan.

(Šta mislite?) Čas u filozofskom raspoloženju, čas poetično, jednom sasvim prozaično. Misli o ljudskoj duši. Šta je bitno u ljudskom životu, instinkt ili volja ili duh… šta pokreće čoveka?

Mnogi koji su s njim razgovarali misle da je on dete, veruju da su ga drugi inspirisali, samo zato što ne može da se izrazi, nije uopšte govornički obdaren. Uvek čitao i uvek u usamljenosti, nije mnogo debatovao.“27

Princip je nastavio da priča o zaveri, o ulozi Ilića, Grabeža, Čabrinovića, ponavljajući glavne detalje, kao i za vreme istrare i suđenja, i završavajući problemima revolucije, ali ovoga puta rezervisaniji prema dru Papenhajmu:

„Mislio da usled ponovljenih atentata može doći do ostvarenja onakve organizacije kakvu je Ilić želeo, onda opšta revolucija u narodu. Sada uviđa da revolucija, naročito u militarističkoj državi Austriji, ništa ne koristi. Šta sada smatra za ispravno, neće da kaže. Nema volje da o toj stvari govori. Postaje nemiran kad o tome govori.

Kad sam misli, onda je sve jasno, ali kad s nekim razgovara, onda nesiguran. Kad bi samo dva – tri dana imao nešto da čita, mogao bi se bolje izraziti. Ne govori ni s kim mesec dana, pa kad ja dođem, želi da priča o idejama, glavnim mislima.

Mislio da pripremi raspoloženje najpre među inteligentnim ljudima koji su za revoluciju i oslobođenje. A onda u masi. Mislio da će kroz to pažnja inteligencije biti privučena. Kao npr. Macini u Italiji pri oslobođenju Italije. Mislio da Kraljevina Srbija i Crna Gora treba da se ujedine.“28

Dr Papenhajm je Principa poslednji put video 5. juna 1916. Njegova zabeleška sasvim je kratka:

„Ruka se mora, ako doluste, amputirati. Njegovo obično, rezignirano, raspoloženje.“29

Nije jasno da li je dve poslednje godine života, od 7. aprila 1916. do 28. aprila 1918, Princip proveo u bolnici, ili je s vremena na vreme prebacivan u zatvorsku ćeliju. Kranjčević, koji je u terezinskom zatvoru bio od marta 1915. do polovine 1917, priča da Princip nije bio sve vreme u bolnici30. Kranjčević takođe naglašava da je postupak prema Principu i ostalim zaverenicima mnogo zavisio od upravnika zatvora. On se žali na prvog upravnika, „starog potpukovnika“, i hvali drugog upravnika, koji je bio „kapetan, Nijemac, koji je nastojao da se prema nama odnosi kao čovjek i koji nije smatrao za svoju dužnost da nam od suda određenu kaznu pooštrava“.31 Kranjčević kaže da novi komandir nije stavio Principa u okove kad se iz bolnice vratio u svoju ćeliju, verovatno u kasno leto 1916. Kranjčević takođe priča da je čak uspeo da dođe u neposredan dodir s Principom zahvaljujući nekolikim stražarima, naročito Čehu po imenu Karl Hrouška, koji je u miru bio gostioničar u Pragu. Evo kako Kranjčević opisuje taj susret:

»Gavro je bio bolestan i slabio je sve više, ali je duhovno ostao uvijek svjež. Bio je zadovoljan Hadži Lojinom ćelijom, jer mu je, reče, neobično drago da je on posljednji zatvorenik Austrije iz Bosne smješten u ćeliju prvoga zatvorenika. Jednom kada su mu bolovi bili dodijali, reče mi: ,Dok sam bio na slobodi, poboljevao sam, i čak sam krv pljuvao. A sada, u ovome jadu, bez hrane i bez vazduha, živim i nikako ne mogu da umrem, da se riješim ropstva. Nije se nadao da će živ dočekati kraj rata, ali nije očajavao, govoreći da je kraj Austrije siguran i da joj je on otvorio put u propast, pa mu je svejedno hoće li dočekati kraj rata.“

Kranjčević takođe kaže da je Principa mnogo obradovala vest da je Rumunija ušla u rat krajem avgusta 1916.32

Približavanjem zime 1916. godine položaj zatvorenika se pogoršavao, naročito zbog hladnoće. Princip je opet bio prebačen u bolnicu, a u njegovu ćeliju je premešten Grabež. Kranjčević je uspeo da se s njim sretne:

„Grabež je ležao slab i iscrpen. U licu nije izgledao toliko slab, te mi nije ni na kraj pameti bilo da je samrtnik. Reče da mu izgleda da mu je stomak popustio i oslabio, zbog čega ne može da prima hranu. Od toga je toliko oslabio da ne može ni da stoji ni da hoda. Rekoh mu da ne izgleda rđavo i da će ce oporaviti, jer i ja često patim od stomaka, pa to za neko vrijeme ppođe… te se oprostih, u nadi da ćemo se sjutra opet vidjeti i da ćemo imati na straži bolje vojnike, koji nam neće smetati… Međutim, sutradan je Trifko osvanuo mrtav u ćeliji. Umro je od iscrpljenosti uslijed stalne, dugotrajne gladi.“33

Godine 1916. i u Melersdorfu su umrla tri zatvorenika (Jakov Milović 16. aprila, Neđo Kerović 22. aprila, i njegov otac Mitar 1. oktobra), mada je Cvetko Popović zabeležio da uslovi u ovom zatvoru nisu bili tako rđavi kao u Terezinu. Zahvaljujući čehoslovačkom kapelanu koji se zvao Vilko Drabek, Popović je dobijao na čitanje knjige iz zatvorske biblioteke, a dolazio je i u dodir sa ostalim zatvorenicimaZ4. Vaso Čubrilović je opisao poslednje dane starog Kerovića, njegovog sina i Milovića. Stari Kerović ga je svaka tri meseca molio da napiše pismo njegovoj porodičnoj zadruzi, dajući podrobne savete o sezonskim poslovima. Smrt ga je zadesila iznenada. Milović je bio stalno bolestan. Kad je bio uhapšen, habsburški žandarmi tukli su ga kundacima i povredili mu bubrege. Jedan istočnopravoslavni sveštenik dobio je dozvolu da poseti Milovića pre smrti. Vaso Čubrilović je zamolio sveštenika, koji je po narodnosti bio Srbin, da mu kaže šta je razgovarao s Milovićem. „Pitao je jedino da li je tačno da je Srbija pobeđena?“ odgovorio je sveštenik35. Zagorac je u Plzenu živeo pod veoma teškim uslovima; dve godine mu nije bilo dopušteno da šeta po dvorištu.36

Potom je došao red na Lazara Đukića. Pošto je u Sarajevu bio osuđen s Principom, dva puta je morao da se suoči sa optužbama da je sudelavao u organizovanju kružoka u unutrašnjosti Bosne, i kazna mu je bila povećana. Đukić je docnije vraćen u Terezin, gde mu se stanje pogoršalo. Jednoga dana počeo je da priča svome stražaru da je 1912. pokušao da ubije cara Franju Josifa. Pomenuo je nekoliko imena, među njima i Kranjčevićevo, koji je odmah bio pozvan pred istražnog sudiju da odgovori na ove optužbe. Kranjčević je porekao, ali je bio suočen sa Đukićem. Kranjčević je opisao ovaj susret sa svojim starim prijateljem:

„Bio je blijed i sama kost i koža. Čini mi se, desno oko bilo je samo jedna velika krasta. Bilo ga je očajno pogledati. Isljednik reče da Lazar Đukić priznaje da je prikpreman atentat na Franju Josipa i da poziva i mene da priznam i reknem istinu.“37

Kranjčević je porekao da o tome bilo šta zna, i kad je suočen sa Đukićem, ovaj je takođe porekao da je to pričao. Ali zavera je stvarno postojala 1912. godine, i Kranjčević u svojim sećanjima, objavnjenim nekih četrdeset godina posle ovih događaja, kaže sledeće:

„Ni onda, a ni danas ne vjerujem da je Lazar Đukić bio pri punoj svijesti kada je govario o atentatu na Franju Josipa. Nedavno sam doznao da je to istina, ali meni nije bilo ništa poznato, pa ni danas ne mogu o tome ništa tačno reći, nego to moraju učiniti oni kojima je to poznato. Vjerujem da je Lazo bio na kraju svojih snaga i apsolutno neuračunljiv, pa je onako slab i jadan sastavio plan da pokrene novu istragu, zbog koje bi bio vraćen u istražni zatvar, možda i vraćen u Bosnu, gdje se nadao da će mu biti bolje.“38

Uskoro posle toga Đukića su poslali u prašku ludnicu, gde je umro 19. marta 1917. godine. Tajno je sahranjen i grob mu nikad nije pronađen.

Smrt cara Franje Josifa, 21. novembra 1916, i dolazak nadvojvode Karla, nećaka Franje Ferdinanda, na habsburški presto doveli su do izvesnog ublažavanja teških uslova pod kojima su živeli politički zatvorenici. Novi car i njegova supruga bili su svesni da se položaj Austro-Ugarske pogoršava i oni su želeli da sklope mir. Posredstvom brata carice Zite, princa Siksta Burbonskog, oficira u francuskoj vojsci, oni su stupili u dodir sa francuskom vladom.

Dok cu trajali pregovori, bečke vlasti su želele da se umile saveznicima, i u takvoj atmosferi je Danilo Dimović, Srbin iz Bosne, potpredsednik Sabora, iskoristio priliku da bude primljen kad cara Karla 19. juna 1917. i zatraži bolje uslove za političke osuđenike u Zenici39. Pre ovoga koraka, nekoliko južnoslovenskih članova bečkog Parlamenta postavilo je pitanje o postupku prema osuđenim srpskim političkim vođama iz Bosne i Hercegovine. Bečki socijalistički list „Arbeiter Zeitung“, u broju od 2. avgusta 1917, takođe je pokrenuo to pitanje pišući da su politički zatvorenici u Terezinu i Melersdorfu strogo izolovani od ostalih osuđenika, da leže u samicama, i da im sve do otvaranja poslednjeg zasedanja Parlamenta nije bilo dopušteno da primaju posete, čak ni najbližih rođaka. Jednom prilikom, pisao je list, brat jednoga od osuđenika došao je iz Bosne, ali je morao da se vrati ne videvši brata.

„Ovo je očigledno u suprotnosti sa zakonom kako je on izražen u Dekretu D 6 od avgusta 1914, za vojne zatvorenike, koji svakom zatvoreniku daje pravo da prima posete, u prvoj trećini kazne jedanput svakih osam nedelja, u drugoj trećini, svakih šest nedelja, a u trećoj, svake četiri nedelje. Usled boravka u samici i rđave ishrane, trojica od njih umrli su u Melersdorfu, Kerović otac i sin, i Milović, dok četvrti, Popović, u ovom trenutku leži u bolnici od tuberkuloze. Zatvorenici su nekoliko puta tražili da se njihova izolovanost okonča, ali bez uspeha. Ni onima koji su prebačeni u Terezin nije bolje. Trojica, Čabrinavić, Grabež i Đukić su umrli, trojica su još živi. Od njih, Princip neće dugo živeti. On boluje od tuberkuloze kostiju. U Terezinu je ležanje u samici ukinuto, ali u Melersdorfu dvojica koja su još živa – Čubrilović i bolesni Popović – do sada su držani u najstrožoj odvojenosti jedan od drugog i od ostalih zatvorenika, mada je pre dva meseca donet dekret da izdvajanje, kao i prisilne radove, treba ukinuti. Konačno, jedan izveštaj pominje da su u Melersdorfu Čubrilović i Popović premešteni u zajedničku ćeliju.“

U Kriegsarchiv-u u Beču postoji nekoliko dokumeenata koji bacaju više svetla na uslove tamnovanja u Terezinu i Melersdorfu. U januaru 1917. godine Ministarstvo rata je naredilo da se izvrši inspekcija. U terezinskom zatvoru bilo je 866 kažnjenika, od njih je dvadeset jedan ležao bolestan u zatvoru, a dvadeset četiri u gradskoj bolnici. Tokom 1916. umrlo je trideset sedam zatvorenika40. Ministarstvo rata je raspravljalo o tome da se okonča izolovanost Principa i njegovih saučesnika (Kranjčevića, Stjepanovića, Čubriloviića, Popovića i Zagorca), koji su u to vreme još bili u životu. Ministarstvo je, takođe, primilo molbu Petra Stjepanovića, sanitetskog natporučnika, koji je tražio da bude prebačen u ćeliju svoga brata, Cvijana Stjepanovića, u Terezinu, jer želi da spase brata s obziram na njegovo sve slabije zdravlje. Ministarstvo je rešilo da se „sa medicinskog gledišta, kao i s obzirom na duhovno i fizičko stanje zatvorenika, dozvoljava ukidanje sobnog zatvora“.41

Ministarstvo rata takođe je dalo svoju ocenu stanja Gavrila Principa i njegovih saučesnika:

„Dugo trajanje rata dovelo je do toga da su ovi zatvorenici držani preko dve godine u vojnom zatvoru, gde su neprestano ležali u samici. Otpornost zatvorenika, koja ni u kom slučaju nije bila velika, tako se smanjila nepovoljnim uslovima nege da je moguće prekinuti sa držanjem u samici; isto tako u pogledu njihovog dobrog vladanja i smanjene opasnosti od bekstva.“42

Na dan 13. septembra 1917. odlučeno je da se preživeli iz oba vojna zatvora (Princip, Kranjčević, Stjepanović, Popović, Čubrilović i Zagorac) pošalju natrag u Bosnu, u zenički zatvor. Ovo je i izvršeno. Svi zatvorenici izuzev Principa bili su premešteni. On je ostao u bolnici u Terezinu. Nije jasno kakav je razlog diktirao ovu odluku, da li je on bio suviše bolestan za putovanje ili je bio izuzet od ovoga naređenja. Prilikom prebacivanja njegovih drugova u Zenicu, desio se jedan incident. Njih su pratila osmorica vojnika nemačke narodnosti iz Beča. Izgleda da su se vojnici na izvestan način bratski ophodili prema zatvorenicima, i jedan od njih pisao je kući o tom događaju. Vojnici su bili uhapšeni i suđeno im je pred vojnim sudom .43

Podaci o detaljima Principovog fizičkog i duhovnog stanja posle njegovih razgovora sa drom Papenhajmom i Kranjčevićem sredinom 1916, veoma su protivrečni. Sekretar nadvojvode Franje Ferdinanda, Nikič – Bul, priča u svojim memoarima kako je posle rata čuo da je došlo do susreta između jednog austrijskog oficira iz visokih aristokratskih krugova u Beču i Principa. Oficir je pričao Nikič – Bulu da je „tokom svoga boravka u Terezinu Princip morao da ostane u samici i, štaviše, u neprestano mračnoj ćeliji… Niko ne može zamisliti šta to znači. Minuti postaju časovi, časovi postaju dani, a dani nedelje, štaviše, kao da je usled nedostatka svetlosti bila uklonjena svaka mogućnost da se vreme skrati radom ili pisanjem i čitanjem. Sem toga, tokom dana, Princip je lancima bio vezan za zid ćelije. Pod pretnjom najstrože kazne, nikom nije bilo dopušteno da se jednom jedinom rečju obrati osuđeniku. Razumljivo je što je pod ovakvim uslovima Princip tako brzo navukao tuberkulozu. Ova bolest tako je napredovala poslednjih nedelja njegovog života da je Princip u polusvesti visio u svojim lancima“.44

Nikič – Bul je dodao da mu je ovaj oficir pričao „kako se Princip muči u bezumnom kajanju i kako je vikao i molio da mu se oprosti“45. Oficir je kazao da mu je nesrećnik jecajući i iskidanim rečima pričao kako je bio primoran da izvrši to delo, i kako mu je taj čin bio opisan kao uzvišeno patriotski i kako je bio doveden u takvo doslovno fanatično stanje opijenosti da je na kraju sam došao do uverenja da će eliminisanje austrougarskog prestolonaslednika olakšati tlačenje domovine i osloboditi je jarma potčinjenosti“.

Ovo je jedini izvor koji tvrdi da se Princip odrekao svoga dela i da je pominjao da su ga izvesni podstrekači ubedili da sudeluje u zaveri. Nikič – Bul ne pominje ko su bili podstrekači, te stoga cela ova priča izgleda nepouzdana, jer da je Princip dao tako značajne izjave, nesumnjivo je da bi vlasti povele istragu i da bi cela stvar bila zabeležena u bečkim arhivama. Međutim, nema nikakvog traga da je takva akcija bila ikad preduzeta.

Nikič – Bulovu priču opovrgava nekoliko činjenica. Pre svega, Princip je umro u bolnici, a ne u zatvoru, i lanci su mu bili skinuti već 1916. godine. Jedan austrijski oficir, po narodnosti Srbin, Svetislav Gavrilović, bio je u bolnici s Principom u aprilu 1918. godine i on se seća jednog incidenta između Principa i generala fon Ruprehta, vođe grupe inspektora koja je ispitivala stanje u bolnici. Prema Gavriloviću, general fon Rupreht pokušao je da raspravlja s Principom o motivima ubistva, a Princip je odgovorio da je Austro-Ugarska osuđena i da će izgubiti rat.46

Lekari koji su lečili Principa od aprila 1916. do aprila 1918. ostavili su pouzdanije informacije. Pored dra Papenhajma, pominju se imena još četvorice lekara. Kranjčević pominje jednog lekara Jevrejina koji je bio osuđen na dvadeset godina robije zbog toga što je pomagao Česima da izbegnu vojnu službu izdajući im falsifikovana lekarska uverenja.

„On je obilazio Principa, koji je stalno pobolijevao, pa mu donosio po komadić čokolade ili kakvoga boljega jela, koje je dobijao od kuće. Kada je doznao da mu se vjerenica udala za drugoga, otrovao se, te je tako Gavro izgubio čovjeka koji ga je prilično pomagao.“47

Ovaj lekar mogao bi se zvati Levit. On i dr Mozel amputirali su Principu ruku. Oni su Principa sa „očinskom brigom negovali“.48 U Terezinu su bila još dva lekara koji su lečili Principa, dr Špatni i dr Marš. Ovaj poslednji je 1936, na osnovu dokumentarnog materijala iz bolnice, objavio svoja sećanja na Principa.

„Kada sam u leto 1916. počeo lečiti Principa na hirurškom odeljenju garnizonske bolnice u Terezinu, on je već bio kandidat smrti, živi leš: njegovo do kostiju sasušeno telo pokrivale su mnoge tuberkulozne rane u veličini tanjira.

Sigurno je Priicip još pre svoga hapšenja nosio u sebi klicu tuberkuloze, ali su dve godine tamnovanja u kazamatima terezinske tvrđave bile dovoljne da toliko rasplamte to žarište bolesti da se smrt bolesnika mogla očekivati u najkraće vreme. Ali valja učiniti priznanje službenim faktorima u terezinskom garnizonu koji su nosili odgovornost za Principov život, što su, čim su se pojavili prvi teški simptomi tuberkuloze, preneli bolesnika u garnizonsku bolnicu, u kojoj je imao istu negu kao i ranjeni ili bolesni vojnici. Nadzor je, doduše, bio veoma strog: jedan vojnik s nataknutim bajonetom stajao je u njegovoj sobi, dvojica su stajali pred vratima, a dvojica su držali stražu ispod prozora iako je pokušaj bekstva od strane bolesnika bio isključen, jer bi on jedva mogao da pređe dve stotine metara.

Uprkos strogoj zabrani ma kakvog razgovora s njim, ja sam ipak za vreme lečenja našao više puta prilike da s njim razgovaram kraće vreme. Njemu samome koji nije smeo da piše, čita, niti da ma s kim govori, bilo je pravo olakšanje kada je bar mogao da s nekim porazgovara… U razgovoru sa mnom on nikada nije žalio ono što je učinio, čak i da je mogao da nasluti strahovite posledice atentata – izbijanje svetskog rata. Na crtama njegovog lica počivala je gotovo svečana ozbiljnost: oči, koje su duboko ležale u svojim dubinama, izgubile su sjaj i plamen, i one bi zasjale na trenutak kad bi počeo da govori o oslobođenju naroda. Predan strpljivo svojoj sudbini, on se oprostio od svih zemaljskih stvari i svoj skori konac očekivao je sa stoičkom mirnoćom.

Na dobrom nemačkom jeziku pričao mi je mnogo o svojoj porodici i o svom kratkom životu, ali nikada nije spomenuo ljude iz Crne ruke, koji su ga, po mišljenju austrougarske tajne paolicije, naveli na to delo.

Za vreme dvogodišnjeg tamnovanja narasla mu je dugačka brada, tako da je izgledao za deset godina stariji. Kad su mu skinuli bradu, preda mnom se pojavilo jedno inteligentno, mladalačko lice, puno izražaja. Vitko i nežno, Principovo telo imalo je tipičan tuberkulozni habitus. Kao što sam već pomenuo, grudi su mu bile prekrivene velikim tuberkuloznim gnojnim ranama. Zglob u desnom laktu tuberkulaza je toliko bila uništila da se gornji i donji deo ruke morao da veže srebrnom žicom. Zašto je lekarima bilo zabranjeno da mu amputiraju donji deo ruke, koji više nije ničemu služio, ja sebi ni do danas ne mogu da objasnim.

Princip je obično svakog drugog dana dolazio u operacionu salu na previjanje. Pošto smo morali da previjamo gornji deo tela, ja sam za njegovo previjanje morao da utrošim više materijala no za pet ranjenih vojnika. Tuberkulozni proces rapidno je napredovao. Principovi dani bili su izbrojani.“49

Nema očevica poslednjih dana Principovog života. Ali sačuvana je njegova smrtovnica, Fusszettell, (Leichenschein). U njoj se kaže da je Princip umro 28. aprila 1918, u 6.30 posle podne, u sobi 33 zatvorenog dela terezinske bolnice broj 13. Kao uzrok smrti navodi se tuberkuloza kostiju.50

Princip je sahranjen tajno, u noći između 28. i 29. aprila. Do kraja rata niko, čak ni dr Špatni ni dr Mozel, nije znao gde je Princip sahranjen. Ali je jedan austrijski vojnik, po narodnosti Čeh, František Lebl, otkrio Principov grob. Sa četiri vojnika on je dobio naređenje da sahrani Principa na mesnom katoličkom groblju, sa instrukcijama da ne sme da otkrije gde se grob nalazi. Kad su vojnici došli na groblje, našli su već iskopanu raku nasred jedne staze. Pošto su spustili kovčeg, zatrpali su raku, uklonili sve tragove ukopavanja da bi sprečili da grob bude otkriven. Ali František Lebl je iste te noći načinio skicu groblja i Principovog groba. Poslao ju je svome ocu da je sačuva u slučaju da on bude poslat na front i tamo pogine. František Lebl je preživeo rat i po povratku odmah otišao u Terezin i na Principov grob stavio češku zastavu.51

Na dan 9. juna 1920. izvršena je ekshumacija Principovih ostataka. Među prisutnima bio je dr Mozel koji je amputirao Principovu ruku. Kad je grob otvoren, nađen je skelet s jednom rukom – dokaz da je František Lebl napravio tačnu skicu.

Principovi posmrtni ostaci, zajedno sa Čabrinovićevim, Grabežovim i ostacima drugih zaverenika koji su umrli u Terezinu, Meleredorfu, preneti su u Sarajevo, i tu sahranjeni u zajedničku grobnicu. U istu zajedničku grobnicu sahranjeni su i posmrtni ostaci Ilića, starijeg Čubrilovića i Jovanovića, kao i Žerajićev skelet.

Čovek kome je bilo povereno prebacivanje Principovih posmrtnih ostataka u Sarajevo otkrio je na zidu ćelije sledeće stihove napisane Principovom rukom, njegov poslednji pesnički pokušaj iz prvih meseci tamnovanja u Terezinu:

Naše će sene hodati po Beču
Lutati po dvoru, plašeći gospodu.52

Vaso Čubrilović tvrdi da je slične stihove zapisao još 1914. Marko Perin na svojoj porciji, u sarajevskom zatvoru:

„A grobovi naši s Bečom će se borit.
Po dvorima šetat i plašit gospodu,
I grobovi naši Evropi će zborit:
Jugosloven mora dobiti slobodu!“

 

Vladimir Dedijer
Dedijer, V. (1978). Sarajevo: 1914. Beograd: Prosveta.
Priprema: Princip.info

 

  1. Dangić, „S Gavrilom Principom od Sarajeva do Terezina“, Nova Evropa (26. Mart 1940).
  2. Ibid
  3. Ibid
  4. Ibid
  5. KA, 41-15-34.
  6. Ibid
  7. Ibid
  8. KA, 41-35-34, Finanzministerium Theresienstadt U. Mölersdorf.
  9. Č. Jandrić, „Smrt Gavrila Principa“, Politika (18. Mart 1926).
  10. Kranjčević, str. 127.
  11. Prema kazivanju dra Vukosave Čabrinović – Branisavljević.
  12. Werfel, „Tschabrinovitsch“, Die Neue Rundschau (Berlin, 2. Maj 1923).
  13. Ibid
  14. KA, 14 A 59-I-2, Strafl Schadel Präparterung – Kriminalbüro Sarajevo Ueberlassung.
  15. KA, 14 A 59 – 13 (16. Februar 1916)
  16. KA, 14 A, Finanzministerium, K. U. K. Kriegsministerium-u (13. April 1916). U Arhivu Bosne i Hercegovine takođe se čuva prepiska o ovom slučaju, Zemaljska vlada, Prä, 1916, 2.440.
  17. Žakula, Od Terezina do Sarajeva (Beograd, 1930), str. 11-12.
  18. Dr A. (pseudonim), „Bogdan Žerajić“, Nedeljni sarajevski list 7 dana (2. Jul 1953); P. Slijepčević, str. 206.
  19. Žakula, Od Terezina do Sarajeva, str. 206.
  20. Č. Jandrić, „Smrt Gavrila Principa“, Politika (8. Mart 1926).
  21. Dr Pappenheim, str. 701-702.
  22. Ibid, str. 702.
  23. Ibid, str. 703.
  24. Rebecca West, II, str. 155.
  25. Bogićević, str. 288.
  26. Dr Pappenheim, str. 703-5.
  27. Ibid, str. 705.
  28. Ibid, str. 706.
  29. Ibid, str. 292.
  30. Kranjčević, str. 126-129.
  31. Ibid, str. 126.
  32. Ibid, str. 132.
  33. Ibid, str. 135.
  34. Popović, „Prilog istoriji sarajevskog atentata“, Politika (5. April 1928).
  35. Prema kazivanju Vase Čubrilovića autoru.
  36. Zagorac, „Proljeće na robiji“, Narodna odbrana (6. Maj 1934), str. 289-290.
  37. Kranjčević, str. 139.
  38. Ibid, str. 139-140.
  39. Dimović, „Kod Karla Habsburga“, Politika (7. April 1922).
  40. KA, K. U. K. KM zu Ant r/I Nr. 3264.
  41. Ibid
  42. Ibid
  43. KA, 4 a .
  44. Nikitsch – Boulles, str. 226 – 227.
  45. Ibid
  46. Gavrilović, „Smrt Gavrila Principa“, Politika (20. Mart 1926).
  47. Kranjčević, str. 128.
  48. Dr Špatni, „Lutanje sarajevskih mučenika“, Češko slovo, prevedeno u Zvonu (9. April 1919).
  49. Dr A. Marsch, „Princip u Terezinu“, Die Zeit (Prag, 29. Jun 1937).
  50. Bogićević, Sarajevski atentat, Prilog.
  51. Löbl, „Tamnovanje i Srt Gavre Principa“, Zvono (14. Februar 1919).
  52. Trišić, str. 89.

 

Ostavite komentar