Ernst Bloch – Izrugivanje i omražene slike želja, dobrovoljno humoristične

Uloži li neko prvom prilikom stotine miliona u
to da se svi crnci okreče belom uljanom bojom
ili od Afrike napravi četverougao, neka me ne čudi.
– G. Freytag, Novinari

Rečca ali

Mnogočemu se neumesno smejemo, što nije veselo. Za svakim koga prati smola rado se smejuljimo, pa ako je pametan, čini to i sam. Tu nalazi mesto naročito neduhovite, ali upadljive vrste zabave. Kako li je veselo što je neko izgubio ključ, pa zbog toga kasni. Da se neko ne može rešiti kijavice, svi prepričavaju i dočekuju kao dobru šalu. Tu smejanje služi tome da se stvar umanji, učini sporednom i gotovo takvom kao da je nema. U drugu ruku, razveseljuje, i samo je smešno, da neko može stvari što mu nisu po volji, ili obično ne odgovaraju drugima, preokrenuti onako na svoju, malim prstom, tako reci unutrašnjim. Bilo bi lepo da ide, ali i to da ne ide izaziva smeh. Otuda poslovica: Kad ne bi bilo rečce ali, mnogi bi bili milioneri. Ili: Kad bi želje bile konji, mnogi bi prosjak jahao. Ta je poruga tačna, pa ipak je u njoj još i mnogo toga što začuđuje, jos više onoga sto ubrzo postaje sumnjivim. Jer s naročitom se ljubavlju ovako veseli ton širi onamo gde deluje samo još podrugljivo i posprdno. Širi se na racun anticipiranja uopšte, na račun neuobičajenoga. Tako se, možda, smejao već i pračovek kad mu je koji sanjar hteo dočarati kako se meso može, i jednom će se zasigurno jesti pečeno. Maštarije su to, na protivničkoj su im strani uvek smejači. Stvar je ta vetar, i kao svaki će se vetar razvodniti. Nije, doduše, tako sa svakim vetrom, ali purgar to rado čuje.

»Pomodne stvari sve zajedno nisu nizašta«

S te se strane novo izvrgava ruglu ponajlakše, najradije. Njegovi donosioci smetaju, jer čovek se tobože navikne na sve, takođe na loše. Neuobičajeno je za malograđanina vazda zlatni rudnik šale i nesklonosti; to je u vezi s njegovim nesigurnim samozadovoljstvom. Komičar će slobodno izlanuti da su novi ženski šeširi strašila; prema tom se receptu onda kuva i vari smešnost budućnosti. Ali tome, dakako, valja dodati da se koreni ovako sazdane dosetke pokazuju u posve drugoj klasi i u vrlo starim vremenima. Od toga živi dosetka, živi odbojnost purgara, da on to i ne zna, i jedino je zluradost izrasla u samom njemu. Ni seljak ne troši ono sto ne poznaje, on je za to imao valjani razlog dok mu je novo dolazilo od vlastelina ili iz grada, koji su seljaka pljačkali. To se u seljaka, kao stečeno svojstvo, dugo održalo, to ga je navelo da se, polazeći od posve druge osnovice, saglasi sa malograđaninom u poviku: Pomodne stvari sve zajedno nisu nizašta. A drugi razlog počiva, dapače, u vrlo starom, gotovo arhetipski uvreženom strahu od novotarije: u praznoverju kao preostalom sastojku iz davno prošlog magijskog vremena. Nakon što su u Poljskoj bili uvedeni železni plugovi, a sledila je loša žetva, seljaci su to pripisivali železu i vratili se drvenom plugu. Proizilazi: u dobra stara vremena, u drveno, kameno, bronzano doba železa nije bilo, pa kasniji materijal ne valja za navade baštinjene odande. Isto tako: obrezivanje se u svih plemena u kojima je uobičajeno kao poslednji ostatak ljudske žrtve primitivaca izvodi drvenim ili kamenim nožem; hramovi prastarih bogova zemlje nisu se smeli graditi ili popravljati železnim alatom. Tome je srodno, a preneto je s kamenih noževa na svešteničku kastu: u Rimu su plebejci tek kao poslednje stekli pravo na dužnost sacerdosa, koje su do tada pridržavali sebi samo patriciji. A rimokatolički bog razume ipak samo latinski; misa na nemackom bila bi tu isto što i železo za staru majku zemlju u davnih poljskih seljaka: izazov, strahota. Tako u očima praznoverja sve novotarije nose oznaku: od njih nema blagoslova. I slojevi zaostali i iz raznih vremena analogno upotrebljavaju ostatak starog straha protiv budućnosti koja im ne odgovara. Neuobičajeno tu je u svakom obliku tuđinsko, takvim se ono, uz upadljivi protuudarac želji za iznenađenjem, izvrgava ruglu.

Le Neant; Un autre monde

Smelijom biva šala kad se sama bezobrazno gradi nečim novim. Kad se čak igra s tamnim u tome i izaziva škakljivu jezu. Škakljivo u njoj svagda označuje da tu nešto nije u redu, to jest uobičajeno. Vrlo se rano teatar čarolija iskazao s magijom, ne samo kako bi je demistifikovao, nego kako bi postigao da u publici padne kuriozna, komična sena i na tehnički čudesno. Slika želje da se prekorače stare granice time se, pored ostaloga, umanjuje do zbijanja šale sa senzacijom; komedijaš može učiti pronalazača. Ovamo spadaju trikovi s vatrom: umetnost hodanja po užarenom uglju, gutač plamena, bljuvač plamena. Powel the Fire-Eater ispekao je 1762. na svojem jeziku biftek, stavivši ispod njega užareni ugalj; jezik je bio premazan nekim nepoznatim zaštitnim sredstvom. Ovamo spadaju optičke iluzije, pre svega rad s refleksima ogledala, koje su dokazane od šesnaestog veka. Benvenuto Cellini izveštava 0 fantomima što su za trajanja neke predstave u Koloseumu bili projicirani na dim; za to upotrebljena ogledala bila su uvezena u Rim s dvora tatarskih kanova. Od toga se sačuvao trik da se delovanjem ogledala žive osobe puštaju neka iščeznu i zatim ponovo pojave: »Le Neant« na Montparnasseu daje još danas predstave u kojima ljudi, takođe stvari, što su netom stajali na bini netragom nestaju i zatim se ni iz čega vraćaju u tu-bitak. Tobin i Pepper konstrulrali su 1865. »The Cabinet of Proteus«, u kojemu su se muškarci i žene ponovo pojavljivali preobraćeni: goli u ljubavnoj postelji ili s pokajničkom košuljom na lomači. Ali »Le Neant« na Montparnasseu, ne deluje li kao da je tako davno pre Sartrea hteo obezvređivati i rugati se: Svekoliki je napredak napredak u – ništa.

Nešto takvo pogotovo ne izostaje gde se novo na preterani način prikazuje u slikama. Humoristički listovi već sto godina crpe građu iz toga kako će čovek izgledati za sto godina. Poruga je to jača što se sam izrugivač nađe na većem čudu sa svojim naslikanim budućim sablastima. Tada se karikatura zacelo može vinuti u visinu koju jedan šaljivi list nužno ne može dosegnuti. U tom je smislu značajna slikovnica groteska s tekstom iz devetnaestog veka, kad je budućnost tehničke romantike postala neizvesnom: Grandvilleov »Un autre monde« (1844); autor je tri godine kasnije umro u ludnici. Tu se iz starog sveta preseda u jedan novi, a opis životnih običaja sto ih donosi to presedanje meša se s vedrim scenama na granici pakla. Na naslovnoj se stranici obećavaju: »Transformations, Visions, Incarnations, Ascensions, Locomotions … , Metamorphoses, Zoomorphoses, Lithomorphoses, Metempsycoses, Apotheoses et autres choses.« Nisu održana sva ta obećanja, ali se svejedno diže zavesa pred jednim zamršeno-utopijskim sojem. Tu su prerađeni ljudi, dvojedi, spreda i straga nose zubala glave i grabe. Oruđe se odavno osamostalilo, to su golemi insekti od železa, njihovi su ekstremiteti klešta ili krakovi poluga, glava kovački bat što kuje kimajuci. »Concert a la vapeur« pišti, šumi, zveči bez ljudi i, povrh toga precizno; sve instrumente tera para, gotovo su i sama postala parnim strojevima; oscilirajuća klipnjača s rukom na sebi izigrava dirigenta. Tehnizirane su i »Mysteres de l’infini«: Jupiter, Saturn, Zemlja, Mars povezani su železnim mostom; most se prikazuje osvetljen plinskim svetiljkama velikima kao omanji Mesec. Baudelaire je o Grandvilleu i njegovim crtežima rekao: »To je bolešljivi literarni mozak, vazda neutaživo žleljan ilegitimnog ukrštanja vrste … Taj je čovek s nadljuskom smelošću protrajao svoj zivot da bi popravio stvaranje sveta.« Ali pre će, i jedino, biti tačno da je on bio talenat koji slika tehničke Gargantue i tom šalom goni svoj užas. Svaka od tih slika karikira, preterano izobličuje sredstva što ljude usrećuju tehnikom. Na palači pravde budućnosti piše kao aksiom: »Les crimes sont abolis, il n’y a plus que des passions« – ozbiljan vrhunac u poruzi što se odupire utopijskom besmislu. Toliko Grandville i njegovo proročanstvo; jedan šizofreni malograđanin, jedan značajni užas tehničke fantazije tu se prenajeo Proteja ili takođe Prometeja, od toga mu je pozlilo. Pri čemu ionako svaka neobičnost, nosi sa sobom deo šale kao svoju naopaku stranu; što se, dapače, dalo primetiti na mnogim proizvodima nadrealizma. Izvan nadrealizma daje se to ponajbolje dokazati na paklenskim montažama, »Paradisi voluptatis«, Jeronima Boscha, čije Nouveautes promiskuiteta sa španjolskog dvora bejahu skupljene jedino za volju razveseljivanja. Ne posve bez srodstva s tim pojavljuje se i osobito šaljivi užas u preteranoj Grandvilleovoj porodici proteza kao užas u kojem ujedno izbijaju i ludilo i zabava. Teško je tome doskočiti; veselost, i sama frivolna, spasava od one osame što biva demonskom, u koju čovek, i kasnije stroj, mogu izvitoperiti svet, šala spasava od krajnje neprirodnosti ili nezdravosti apstraktnih bastardnih figura što se ipak daju prikazati, spasava od carstva sena tehničkog bluda, crne utopije. Ali u tim je senama objektivno ujedno i šala: kao odjek »grotesknog koje i jezički i stvarno potiče iz pećine ili podzemnog sveta, kao otac ili brat jednog smeha što ne sme izostati upravo u paklu. Ponešto se od toga pojavljuje u spomenutim karikaturama, stravičnim karikaturama tehnike i njenih proteza. Sa zluradim ili posprdnim snom teskobe, punim straha pred tehničkim izazovom i onim što on zaziva. Na jednoj se Grandvillcovoj slici otvaraju na nebu oči sto tek zirkaju kroz veđe; najstrašnija poruga nije, dakako, zaboravila goleme bombardere budućnosti i atomsku bombu.

Aristofanove »Ptice« i kule u oblacima

Ruganje novome tera se naveliko kad postoji nalog. Nalog vladajuće klase protiv nezadovoljstva koje zahvata sve oko sebe i njegovih slika. Tada se traže nazdravičari starim vremenima, i mnogo pre nego što će novo oduvati romantički, oni po njemu udaraju satirički. Po sebi je politička satira nesumnjivo bliža potlačenoj klasi negoli posedničkoj, kojoj pod starost ide dobro i u tome se hoće održati. Tako je poruga sicilijanskog mima živela naskroz u narodu, pa i staroatički komediografi nisu videli samo u usta narodna nego i u srce, kad su izvrgavali smehu na sredu iznešeni javašluk. Ali reakcija u vreme i posle nesretnog Peloponeskog rata postigla je da se poruga sve više okretala protiv samih onih koji znaju više, a nipošto protiv zastareloga. Pri čemu se u demosu promišljenim sredstvima mobilizovala i mržnja malogradjanina, upravo mržnja protiv neuobičajenoga i njegova oblika. Prva je politička satira bila, u skladu s tim, reakcionarna, bila je usmerena tacno protiv utopija; njen meštar: Aristofan napravio je nekoliko svojih ponajboljih komedija na račun revolucionarne nade. Jedna se komedija zove »Ekleziastkinje«, izrugivala je plan o pravu glasa za žene i o zajednici dobara; druga se zove »Ptice« i ruga se socijalističkoj utopiji uopšte. Čak se i njen nadimak »Kule u oblacima« (Nefelokokkygia) doslovno svodi na »ptice« kao i mnoštvo humorističkih žanr-slika, pa se otada pod tim misli takozvana država budućnosti. Dva Atenjana sugerišu pticama da osnuju grad u oblacima, ne bez namere da i sami odlete onamo. Jedan: Peisthetair (Savetoljub) drži zebama, senicama, lastavicama »huškački govor«, podučava ih kako su nekoć one umesto bogova vladale svetom i trebaju ponovo vladati. Drugi: Euelpid (Dobronad) glupo i doslovno veruje u osnivanje grada u vazduhu, u Nefelokokkygiju visoko gore, između neba i zemlje, tako da kontroliše oboje. Ptičja država treba biti carstvom slobode: odgoj i moral onde su prognani, vlada »priroda«. Vođa se zbora, sasvim u smislu prednosti »prirode« pred »postavkom«, kao sto ju je učilo sofističko prosvetiteljstvo, obraća gledaocima:

Ko bi s nama ptičicama,
Svoje dane buduće
Provodio pun veselja,
Poziv mu je upućen.
Sve što zakon zabranjuje
U vas kao poročno,
U nas je u carstvu ptica
Baš lepo i kreposno.

Ali kako je lepo i kreposno to prirodno, pokazuje se tako što Aristofan uključuje jednog drugara koji sve što mu dođe pod ruku uprlja. I razmatra se zakon, u savršenoj pakosti, genijalnoj strategiji klevetanja te komedije, »prema kojem pripada slava onomu ko obesi ili ujede oca«. Tako se tu čitav socijalni san želja pojavljuje kao mešavina zločina i lakrdije; njegova »priroda« sama nema podloge, osim magičnog oblaka. Čudno je samo kako se lepi grad u oblacima, taj refleks svih dalekih ostrva sreće, najpre literarno pojavio posredstvom medija poruge.

Veselo preterivanje: Lukijanova “Vera historia«

Od davnine se priča o boljem životu tako da je negde već bio. I, tuđinske stvari mogu izgledati kao nešto što je bolje, budući da su u najmanju ruku druge vrste i nepoznate. Oblik u kojem se o nečemu takvom izveštava jest putopis ili pak priče na Sindbadov način. I bajke su o državi često odabirale taj oblik; ta značajno je da zemlja sreće leži negde daleko. Nu dalekom ostrvu, u nekom južnom moru; čuda o kojima se odande izveštava namerno se ne daju proveriti. Najveselija je poruga toj vrsti laži Lukijanova »Vera historia«, u njoj je takođe jedan model Mlinchhausena. Gottfried Bilrger preuzeo je odavde nekoliko priča gotovo doslovno, a Thomas Morus, koji je Lukijanov dijalog bio preveo, nije zbog toga prezao pred tim da svoju Utopiju takođe započne s mornarskom gatkom. I Rabelaisovim je predivnim slikama divova (u Pantagruelovim ustima – svet od dvadeset i pet nastanjenih kraljevina, ne računajući pustinje i široki morski pojas) uveliko bila na korist »Vera historia«; a Rabelais je i jedini od svih nadmašio Lukijana u takvoj groteski, i to renesansnom dimenzijom. Pukom je izrugivaču Lukijanu, u društvu što silazi, što ga razara skepsa, veličina utopijske poruge nedostajala potpuno; pa ipak se on onda, zahvaljujući svojoj skepsi, zakleo upravo bezbrižnom elementu koji se nije laćao ničega do čudesnih priča. Ne bez toga, kao što posve često biva kod ironije, da se fabuliranje ismejavalo sve dok ga nije kopirala i sama poruga i premašila ga. Tako je Lukijan dao jedno probrano, gotovo i samo utopijsko fantaziranje o nepostojećemu, posve lako, posve bezbrižno, kao da je i sam stanovnik ostrva sreće. On hoće, kao što kaže njegov slavohlepni uvod, nasledovati velike lašce, na čelu s Odisejem, ali i pesnike, filozofe, istoričare i nadasve pisce geografskih legendi. On naročito izvrgava ruglu fabulante poput Antonija Diogena, koji je ništa manje nego u 24 knjige obradio »Čuda s onu stranu Tule.« Lukijan o tim pojavama kaže:

»Ja im ne prebacujem njihovu sposobnost laganja; ali me iznenađuje da nisu prezali ni pred kojim otkrićem. Budući da želim sudelovati u svetu pisaca i lažaca, a ne mogu izveštavati o činjenicama (jer ništa me značajno nije zadesilo), unapred kazujem ono jedino istinito, naime da ću pripovedati laži. Tako počinjem, dakle, s onim što nisam ni video ni čuo, još i više, pišem o stvarima što se nisu nikada dogodile niti bi se mogle ikada dogoditi.«

Ovako, eto, Lukijan, i sam još ismevajuci mogućnost svojih vlastitih zemalja iz mašte, jedri s pedeset drugih lažaca dalje od Herkulovih stubova. Poznati svet ostaje otraga (ukoliko se od vremena do vremena ne odrazi u Mesecu, obešenom ogledalu Zemlje). A u nepoznatom je svetu sve za čim Tantal žudi, a Zeus uskraćuje. Lukijan je upotrebio motive iz svog sirijskog zavičaja, i oni će se kasnije ponovo naći u Hiljadu i jednoj noći, primerice u priči o Sindbadu moreplovcu. Tu je jedna vrsta ptice Rok, tu je golema riba što guta Lukijanov brod i još je tu mnogo drugih sjajnih grozota. Uz to će se naći motivi alkohola, motivi »Vinograda« što ponovo iskrsavaju tek u srednjevekovnim putnim legendama, slikama otkrića. Jer na ostrvu s one strane Herkulovih stubova putnik će ugledati goleme tragove nogu, Herkulovih i Dionizijevih. I sledeći njih stići će do reke kojom protiče vino, s ribama što omamljuju, sa ženama na obali koje su delimično preobražene u čokote pa tako dvostruko opijaju. Po drugoj strani, Lukijan propisuje stanovnicima Meseca za piće tečni vazduh, 1700 godina pre nego što je napravljen, dok u prostoru između Meseca i zvezde Danice (kako bi ludorija ipak ostala u pravu) pauci kolosi razapinju prohodno tkivo. Ali najčudnovatije je ovo: Brod laži na plovidbi Atlantikom putuje navlastito da bi se saznalo, doslovno: »šta je granica okeana i kakvi ljudi prebivaju na njegovoj suprotnoj obali.« To je jasnije od čuvenog Senekinog proročanstva da će pojas okeana jednom biti razderan, ali predskazanje o suprotnoj obali Atlantika našlo se, eto, u jednom podrugljivom spisu 0 laganju i fantaziranju. Zacelo: stigne li tako i istinoljubivi pripovedač u koji čudesan grad, on ga i opet prikazuje bljutavim od samih čarolija, pa čudesna zemlja uopšte postoji samo jos kao nemogućnost. Utoliko lukijanovsko daje čak posve dobar, naime veseli antidoton protiv pesnika koji lažu, čak protiv Munchhausena, koji utopizuju. Pa ipak je jedno kad neki Munchhausen prigodice, da bi uzvisio svoje lovačke priče, takođe i utopizuje, a drugo kad utopista poseže za čudesima s putovanja da bi svoje srećno ostrvo svojski kolorizovao. Razlozi se u obojice do temelja razlikuju, tako kao što su metodski različita Miinchhausenova vetropirstva i bajke o sreci jednog Thomasa Morusa. Čak i najapstraktniji utopista nije imao na umu ništa nemoguće, nego same mogućnosti, ma kako da je s istinitom pričom o njima stajalo jako loše i da je izostajala. Nema reke kojom protiče vino, ali pretičak, za sve, kojega isto tako nema, iz vesele laži odmah prelazi u najveseliju zadaću.

Dobrovoljno-humoristične slike želja

Najzad, ima i brzopletih snova što veruju u novo, a ipak mu se smeju. Čine to dobrovoljno, ne trebaju nikoga ko bi im se rugao izvana, humorističkima se već rađaju. I to upravo stoga što se ono čega u njima ima zapanjujući nekamo premešta, s budućnošću na sve strane, u koju se ne veruje kao istinitu. Neobično veselo nudi se za takvu igru stvaranje promenjenih živih bića. Nožem je to izveo Maurice Renard u romanu groze »Docteur Lerne«, što se odnosi na zamenu mozgova. Neki lekar stavlja teleće mozgove u lavlje glave, majmunske mozgove u ljudske glave i obratno. Tako on preinačuje i meša vrste, vlastiti mu nećak divlja u nekom biku u kojeg je presadio mozak tog nećaka. Davno pre taj je zločinacki lekar sam sebe ubio i svoj mozak inplantovao u glavu nekog velikog naučnika, pa sada živi u njegovom telu i dostojanstvu. Ako je to želja za porugom medicini, onda ta poruga doista živi ipak tek kod Villiersa de l’Isle-Adam u romanu o Edisonu »L’Eve future«, nekoj vrsti sajamskog šatora s mehaničkim morskim devicama, ali zaista živima. Pripoveda se tu kako jednu ženu stvara (pretvara) Edison, sam američki čudotvorac. Pronalazač izrađuje za lorda Ewalda skupocenu imitaciju Alicije, lordove vrlo lepe ljubavnice, imitacija je jos lepša zahvaljujuci tehnički dodatoj duši jednog višeg ženskog bića. Čista kovina, namirisana put, nove zagonetke mikrofona, fonografa, elektricne struje (»L’Eve future« izašla je 1886) sjedinjuju se u »Automate-electrohumaine«. Što su započeli umetnici automata u rokokou, pa Spalanzani u »Hoffmannovim pričama«, tu se, tako reći, dovršava; jer nova Olympia više nije lutka, nego faktički ideal žene. Unatoč Edisonu, linija zacelo nije moderna, sam plan: virgo optime perfecta čak je antički. Na magični se način misli na nju u mitu o Pygmalionu, i Afrodita beše milostiva kiparu, oživevši bezgrešnu, nikakvim organskim jadom ometanu statuu.

I dalje, vraćajuci se u komično: u jednom sačuvanom fragmentu šale M. Terencija Varra o rimskom naučniku, o »Oslobođenom Prometeju«, titan posle svog oslobođenja otvara fabriku ljudi od koje Zlatna cipela, bogataš, naručuje devojku »Od mleka i najfinijeg voska, što ga skupljaju miletske pčele«. Šala je, uostalom, ista kao i u romanu o Edisonu, i njenom metom ostaje stari homunkulus koji je samo odmah uzgojen kao sintetička devica. Pravim je novim putem na polju električno-utopijskog humora krenuo tek H. G. Wells u svojoj »Time-Machine«. Taj je stroj i što se tiče pripovetke o njemu uspeo mnogo bolje negoli kasnije Wellsove limunadski-liberalne bajke o državi. Vremenski stroj ne vozi ni levo ni desno, nego jedino po crti vremena napred i natrag, kao osovini prostora što više nije imaginarna. Pronalazač se u laboratoriju uspinje u neviđeno vozilo, namešta ručicu u položaj za budućnost. Oko njega nastaje noć, naime noć što će doći, nastaje sutrašnji dan, za jedan sat počinje sledeća sedmica, nastaje buduća zima i leto, sa sve se većim brojem okreta stroja pojavljuju oni još samo kao refleksi belog i zelenog. Juri se kroz decenije, vekove. Napokon vozač zaustavlja motor u krajoliku koji će – na istom mestu u prostoru gde je njegova soba – biti takvim u 802 701. godini. Onde susreće posve bezazlene ljude, zaostale na stepenu dece, oni pevaju, plešu, pletu cvetne venčiće; ali pod zemljom su nastanjeni Morlaci, lepljivo-crnoputa stvorenja daleko više inteligencije. To su nekadašnji proletcri, a cvetni su ljudi bogataši oglupeli u dokoličarenju, njih sada Morlaci drže kao stada stoke, kao živu zalihu mesa. Vozač kroz vreme vraća se iz 802 701. godine, prebrodivši kojekakve opasnosti, svojim sadašnjim prijateljima, s cvetom u ruci što se ne može naći na čitavoj sadašnjoj Zemlji. On obećava da će odgonetnuti tajnu stroja čim isproba putovanje njime i u drugom smeru vremena, prošlom. Ali s tog se putovanja, uverava Wells, vozač više nije vratio, bilo da se naselio u diluviju, bilo da je, dospevsi još dublje u prošlost, pao žrtvom kojeg Ihtiosaura.

Toliko ta zanimljiva šala, virtuozno svira na popularnom pojmu vremena, manje virtuozno na popularnom poimanju purgara prema kojem će, »budući da se čovek ne menja«, klasa biti još i posle stotina hiljada godina. Klasa dokoličara gore, iako postala jestivom, radnici dole, iako s jedino preostalom inteligencijom, inteligencijom stvorenja iz kanala. Ali posve reakcionarno zavrsava poslednji, totalni portret Morlaka koji je, povrh Wellsa, dao jos i Aldous Huxley, s ironičnim šekspirskim naslovom: »Brave New World«. U njemu budćnost nastavaju ljudi koji imaju jedino reflekse, čisti, bez osećaja, nesentimentalni, podeljeni u refleksne skupine robota i vođa. Individui su dokinuti, društvo funkcioniše kao stroj s komandnom pločom, i ta je idiotska slika želje koju Huxley pripisuje komunistima ili fašistima, što je njemu navodno svejedno, tako reći vapijući komična. Od nje treba da se čovek tako kida od smeha te više uopšte ne zna razlikovati monopolistički kapitalizam od podruštvljenja sredstava za proizvodnju. Tako je liberalna buržoazija postala nesposobnom za utopijski humor; njena se igra svršava u grozi i gluposti. Sposobna je, kao što pokazuje individualni agitator Huxley, samo još za ubistvo nade i anti-utopiju. Držimo se stoga »L’Eve future«, naročito »Time-Machine« dokle ona ostaje tehničkom, i srodnih humoresaka. Upravo je u socijalizmu mesto dobrovoljno-humorističnim slikama želja prave, buduće vrste; one će, štoviše, moći da u njemu oblikuju sopstveni veseli rod spisateljstva, rod penušavih projekata. Kad jednom počne započinjati malo zlatno doba, mnoga će se slika želje moći preuveličati, ali više nijedna karikirati.

 

Izvod iz: Ernst Bloch, DAS PRINZIP HOPFNUNG, 1959
Izdato: Bloch, E., Šarinić, H., & Petrović, G. (1981). Princip nada. Zagreb: Naprijed.
Prevod: Hrvoje Šarinić
Priprema i adaptacija: Princip.info

 

Ostavite komentar