Gabrijel Garsija Markes – Neko dira ove ruže

Foto: Reuters

Pošto je danas nedelja, a kiša više ne pada, hoću da odnesem buket ruža na groblje. Buket crvenih i belih ruža koje ona gaji da bi okitila oltar i napravila vence. Jutro, tužno zbog tmurne i iznenadne zime, podsetilo me je na ono brdo gde stanovnici sela ostavljaju svoje mrtve. Brdo je golo, nema ni jednog jedinog drveta na njemu. Tako je pusto da vetar nema šta da uskovitla osim mrvica proviđenja koje se sležu čim vetar stane. Pošto je kiša prestala, a podnevno sunce osušilo blato na padinama, mogao bih svratiti do groba u kojem počiva moje detinje telo, koje se već raspalo i saživelo s puževima i korenjem.

Ona kleči pred svojim svecima, obuzeta molitvom otkako sam se primirio posle prvog pokušaja da priđem oltaru i pokupim najrumenije i najsvežije ruže. Mislio sam da ću uspeti: ali lampica koja je počela da treperi trgla ju je iz zanosa. Odmah je podigla glavu i bacila pogled na stolicu u uglu, a osećam da je mislila: „Opet onaj vetar”, jer je stvarno nešto krckalo oko oltara i cela prostorija se za trenutak zatalasala, kao da se uskomešao talog uspomena koje su se godinama tu slegale. Reših da sačekam sledeću priliku jer je ona i dalje bila budna. Dok je posmatrala stolicu, mogla je osetiti šum mojih ruku pored njenog lica. Sad moram da sačekam trenutak kada će se povući u susednu sobu i prileći da odspava uvek istu i nepromenljivu nedeljnu siestu. Možda ću tad uspeti da se iskradem s ružama i da se vratim pre nego što ona ponovo uđe u sobu i sedne da posmatra onu stolicu.

Prošle nedelje bilo mi je mnogo teže. Morao sam da čekam skoro dva sata, koliko je njoj trebalo da se udubi u molitvu. Dugo se vrtela po sobi s ružama pre nego što ih je stavila na oltar. Zatim je izišla u hodnik i skrenula prema susednoj sobi. Znao sam da je otišla po lampu. Kasnije je prošla pored vrata. Kad sam je ugledao u svetlosti hodnika, njenu tamnu široku haljinu i ružičaste čarape, učinilo mi se da gledam istu onu devojčicu koja se pre četrdeset godina nagnula nad mojim krevetom i rekla: „Otkad su mu stavili štapiće, oči su mu otvorene i tvrde.” Izgledala je isto, kao da se vreme zaustavilo tog davnog avgustovskog dana, kada su je žene dovele, pokazale leš i rekle: „Plači. Bio ti je kao brat.” Ona se naslonila na zid i poslušno počela da plače. A nije se još ni od kiše osušila.

Ima već tri-četiri nedelje kako pokušavam da se prikradem ružama, ali ona je budno čuvala oltar. Za dvadeset godina, koliko je provela u ovoj kući, nije nikada tako ljubomorno pazila na ruže kao tada. Prošle nedelje, kada je otišla po lampu, uspeo sam da odaberem najlepše ruže. Nikada nisam bio bliže ostvarenju svojih namera nego u tom trenutku. Ali kada sam mislio da pođem prema stolici, čuo sam njene korake u hodniku, tako da sam morao na brzinu da vratim ruže na oltar. Istog trenutka se ona pojavila na vratima, držeći lampu u uzdignutoj ruci. Imala je tamnu haljinu i ružičaste čarape, ali lice kao da joj je bilo obasjano otkrovenjem. Tada nije ličila na ženu koja već dvadeset godina gaji ruže u bašti, već na devojčicu koju su one avgustovske večeri odveli u sobu da se presvuče. Posle četrdeset godina vraćala se s lampom u ruci, ali ostarela i ugojena.

Moje cipele još su bile prekrivene slojem blata, mada su se dvadeset godina sušile pored ugašenog ognjišta. Jednog dana sam otišao da ih uzmem. To se dogodilo pošto su zatarabili vrata, skinuli hleb i grančicu aloje iz dovratka i odneli nameštaj, sve osim one stolice u uglu kojom se koristim od tada. Znao sam da su ostavili cipele da se suše i da su ih zaboravili kada su odlazili. Zato sam rešio da ih uzmem.

Ona je došla mnogo kasnije. Toliko je vremena prošlo da se miris mošusa potpuno pomešao s mirisom prašine i sitnim, suvim zadahom buba. U kući nije bilo nikoga osim mene. Sedeo sam u uglu, čekajući. Naučio sam da razlikujem šum drveta koje truli od lelujanja vazduha koji se pod teretom godina slegao u zatvorenim sobama. Tada se pojavila ona. Stajala je na vratima držeći u ruci kofer i zeleni šešir, a na sebi je imala haljinu koju nije skinula od tog dana. Bila je mlada. Nije još počela da se goji, niti su joj čarape bile zategnute oko članaka kao sada. Kada je otvorila vrata, ja sam bio pokriven prašinom i paučinom, a u nekom uglu ćutao je zrikavac koji mi je pevao dvadeset godina. Ali, uprkos svemu, paučini, prašini, zrikavcu, koji je iznenada zaćutao, i uzrastu pridošle žene ja sam u njoj prepoznao devojčicu koja je onog olujnog avgustovskog dana pošla sa mnom u štalu da tražimo ptičja gnezda. Dok je stajala na vratima, s koferom i zelenim šeširom, činilo mi se da će početi da vrišti i govori ono što je rekla kada su me našli u štali, kako ležim na leđima u travi, čvrsto držeći gredu koja se odvalila sa srušenog stepeništa. Dok je otvarala vrata, šarke su škripale, a s tavanice je padala u naletima gusta prašina, kao da ju je neko odvaljivao udarcima čekića. Zastala je na pragu mraka. Trenutak kasnije zakoračila je u sobu i rekla: „Dete… dete!” kao da je htela da probudi nekoga ko spava. Ja sam ukočeno sedeo na stolici ispruženih nogu i nisam se pomaknuo.

Mislio sam da je došla samo da vidi sobu, a ona je ostala da živi u toj kući. Provetrila je sobu, a učinilo mi se kao da je otvorila kofer iz kojeg je izbio stari miris mošusa. Ostali su odneli nameštaj i odelo, a ona je ponela samo mirise koje je posle dvadeset godina vratiila na svoje mesto. Doterala je mali oltar koji je sad izgledao isto kao ranije. Njeno prisustvo, samo njeno prisustvo, bilo je dovoljno da se obnovi sve ono što se nemilosrdno vreme godinama trudilo da uništi. Od tada spava i jede u susednoj sobi, a ostalo vreme provodi ovde u nečujnom razgovoru sa svecima. Po podne ima običaj da sedne na stolicu za ljuljanje pored vrata. Sedi, krpi stvari i uslužuje one koji dođu da kupe cveće. Uvek se ljulja kad kupi stvari. A kada neko dođe po buket ruža, zavuče novac u presavijenu maramu zavezanu oko struka i ravnodušno kaže: „Uzmite one koje se nalaze na desnoj strani. One levo su za svece.”

Dvadeset godina je provela u toj stolici, krpeći stvari, ljuljajući se, posmatrajući stolicu u uglu kao da ne pazi onog dečka s kojim je provela mnoge dane svog detinjstva, već oduzetog unuka koji sedi u tom uglu od dana kada je baba napunila pet godina. Kad sagne glavu, pokušaću da priđem ružama. Ako uspem, otići ću na brdo, ostaviću ih na grobu, a zatim ću se vratiti na svoju stolicu da čekam dan kad se ona neće pojaviti na vratima i kad će samo tišina dopirati iz susedne sobe.

Taj dan biće drukčiji jer ću ja morati da iziđem i javim nekome da žena koja gaji ruže i živi sama u onoj oronuloj kući, moli da dođu četiri čoveka da je prenesu na brdo. Tad ću ostati da samujem u sobi. Ali ona će biti zadovoljna. Uvek je mislila da nedeljom duva vetar koji dira njene ruže na oltaru. Tada će znati da to nije bio vetar.

 

Izvod iz: Marquez, G.G. & Vidaković-Petrov, K. (1980) Oči plavog psa. Beograd: Rad
Prevod: Krinka Vidaković Petrov
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar