Zločini nemačkog okupatora nad civilnim stanovništvom Beograda poslednjih dana okupacije

Uporedo sa teškim borbama na potezu od Narodne skupštine prema palati „Albanija” i Narodnom pozorištu, nemački okupator je uništavao i pljačkao stambene objekte i javne zgrade i ubijao civilno stanovništvo u delu grada od Trga Republike prema Kalemegdanu. Najmasovniji zločin okupatora iskusili su stanari zgrade u Ulici Vase Čarapića 22, gde su ubijene 23 osobe. Nemački vojnici su 18-19. oktobra primorali stanovnike zgrade u Ulici Vase Čarapića 22 da siđu u podrum, nakon čega su minirali zgradu. Tom prilikom ubijen je 21 stanovnik ove zgrade i dve prolaznice koje su se sklonile u zgradu kako bi se zaštitile od uličnih borbi.

O ovom zločinu izvestila je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 1945. Na osnovu saopštenja Državne komisije poznata su imena 21 stanara zgrade (od 6 do 49 godina starosti) stradalih u miniranju. Takođe, u saopštenju komisije pominje se da su „u istoj zgradi poginule jedna žena i njena kćerka od tri godine. One su se u podrumu našle slučajno, sa ulice, te ih niko nije znao po imenu. Jedino se doznalo da je muž te žene bio poslastičar, a da je i on nastradao negde prilikom borbi za oslobođenje grada.” U saopštenju se ističe da su nemački vojnici „sa uperenim revolverima oterali u podrum” stanare zgrade, „zatvorili i zaključali podrumski kapak i nakon toga minirali zgradu”. Napominje se da je „u drugom delu podruma iste zgrade bilo takođe sklonjenog građanstva” kojima su nemački vojnici namenili istovetan kraj. „Ali za ovaj odvojeni deo zgrade bila je nameštena zasebna mina – oko 300 kilograma ekrazita. Pukim slučajem, prilikom eksplozije prve mine, neki odvaljeni komad zgrade pao je na fitilj između njenog gorućeg dela i pripremljene mine i prekinuo ga. Na taj način, eksplozija mine je izostala, a devet ljudi ostalo je u životu. Docnije su ih izvukli kroz jedan uzan podrumski prozorčić.”1 Napominjemo da na ovoj lokaciji ne postoji nikakvo spomen-obeležje koje bi podsećalo na navedeni zločin.

U izveštaju Državne komisije navodi se da su nemački vojnici minirali zgradu hotela „Makedonija” u Ulici Vase Čarapića 24, neposredno pored minirane zgrade na broju 22. „Susedna zgrada br. 24 u Vasinoj ulici, stari hotel ’Makedonija’, takođe je rano ujutro, 19. oktobra miniran na taj način što su Nemci eksploziv uneli kroz provaljeni izlog štamparije Baronek sa Kraljevog trga [danas: Studentski trg] i celu štampariju posejali minama. Najveći deo zgrade je porušen, ali srećom ljudskih žrtava nije bilo, jer je 11 stanara bilo sklonjeno u zapadnom delu zgrade u podrumu.” Na Studentskom trgu u produžetku ulice Vase Čarapića, nemački okupator je poslednjih dana okupacije zapalio nekoliko stambenih i javnih zgrada. U saopštenju Državne komisije ističe se kako su nemački vojnici 18. oktobra 1944. zapalili stambenu zgradu na Studentskom trgu 20 „dok su se stanari nalazili u podrumu, pa su ostali živi samo zahvaljujući tome što su na vreme osetili da kuća gori, te izleteli kako je ko stigao na ulicu pod paljbom mitraljeza i bacača.” Takođe, zapaljena je i stambena zgrada na Studentskom trgu 22. Isto tako, nemački vojnici su 18. oktobra 1944. minirali stambene zgrade na Studentskom trgu 6 i 8. „Pre nego što će minirati zgrade 6 i 8, nemački vojnici su obili zaključanu kapiju kuće br. 8, gde su se bili sklonili stanari susedne prizemne kuće br. 6, upali unutra sa dva velika sanduka mina koje su počeli odmah montirati, a stanarima naredili da siđu svi u podrum. Tek na molbe nekih stanara, koji su znali nemački, zločinci su odveli ove ljude – oko 70 lica – u Feldkomandu, gde su ih zadržali izvesno vreme, a potom oterali prema Savskoj padini. Jedno lice zadržali su u Feldkomandi i za njegovu sudbinu se ne zna. Zgrade su porušene do temelja.”2 Feldkomanda je bila smeštena u zgradi današnjeg Etnografskog muzeja na Studentskom trgu.

Nemački vojnici su poslednjih dana okupacije minirali i stambenu zgradu na Studentskom trgu 9 i zapalili zgradu Univerziteta (današnja zgrada Filološkog fakulteta) na Studentskom trgu 3, kao i zgradu Kolarčevog narodnog univerziteta na Studentskom trgu 5 (izgoreli su međusprat, prvi i drugi sprat Kolarca, dok su parter i dvorana sačuvani zahvaljujući tome što su borci 1. proleterske brigade ugasili požar u zgradi). U ovom delu grada, okupator je planirao da izvrši miniranje i drugih zgrada, ne štedeći živote stanara koji su se našli zatečeni između dve vatre.

U tekstu u jednom od prvih brojeva obnovljene Politike, navodi se kako je berberin Đura Petrović iz Ulice kralja Petra 54 „spasio oko 250 osoba iz susedne zgrade u Ulici Zmaja od Noćaja.” Na inicijativu berberina Petrovića „hrabri ljudi probijali su zidove između pojedinih zgrada, prenosili žene i decu preko dasaka postavljenih na prozorima kuća pod kišom kuršuma i eksplozijom granata, izlažući svakog trenutka svoj život opasnosti i tako uspeli da ih spasu iz podruma i zgrada koje su gorele.”3 Okupator je u ovom navratu zapalio i šestospratnu zgradu u Ulici Zmaja od Noćaja 11.

„Što su se borbe više bližile svome završetku, i što je njihov otpor bio bezizgledniji, nemački vojnici bivali su sve svirepiji prema civilnom stanovništvu koje se sklonilo u podrume, nenaoružano. Rano ujutru, oko 6 časova, oni su nagrnuli u kuću u Zmaja od Noćaja ulici. Zaključane kapije nisu za njih bili prepreka. Oni su razbili, bacivši na onu u zgradi br. 9 ručne bombe, a na onu iz br. 13 koja je bila masivnija, naleteli tenkom i provalili je. Upali su u kuće i divljački stali obijati pojedine stanove, tražeći vino, rakiju i isterujući još preostale stanare skoro bez odela u podrum. Pritom su sistematski, da bi požar sigurno progutao zgradu i ukućane, potpaljivali stvari u pojedinim stanovima. Stanari iz ovih zgrada spasli su se u poslednjem času probivši zid i prebacivši se u Višnjićevu ulicu. Spasli su samo gole živote, ostavši bez igde ičega, bez nameštaja, namirnica i najnužnijeg odela.”4

Na osnovu saopštenja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, doznajemo da su nemački vojnici 15. oktobra 1944. namerno granatirali zgradu u Ulici cara Uroša 6. U saopštenju se ističe da su nemački vojnici „došli kod sopstvenika zgrade i naredili mu da sa svim stanarima ide u podrum iz koga niko ne sme izlaziti. Naredba je odmah izvršena. Celog tog dana, kao i naredna dva dana, više puta su u kuću dolazile slične patrole i pretresale kuću od podruma do tavana. I kad su se uverili da su u zgradi samo žene, deca i starci, ispalili su na kuću devet granata iz topa na Kalemegdanu.” Nemački vojnici su 17. oktobra 1944. provalili u zgradu u Ulici Tadeuša Košćuška 26. „Kapija je bila zaključana kad su se čuli jaki udarci. Pre nego što je nastojnik zgrade Milenko Antonijević stigao da otvori kapiju nemački banditi su je već sekirama razvalili i jurnuli uz stepenište. Vikali su da je iz kuće pucano na njih. Naredili su ukućanima da niko ne sme izaći na ulicu jer će u suprotnom odmah biti streljan. Na ovo su se stanovnici zgrade malo umirili, misleći da je opasnost prošla, jer su se zločinci uverili da iz kuće nije pucano. Međutim, malo posle toga, iz stana u parteru počeo je da se diže plamen uz stepenište i požar se naglo širio. Svet se našao u neprilici i očajanju: ako izađe na ulicu biće streljan, ako ostane u kući naći će smrt u plamenu. Iz zapaljene zgrade razleteli su se krici i dozivanja u pomoć. Srećom, stanovnici susedne zgrade pritekli su u pomoć: iz dvorišta su namestili neke stepenice i stolove, te kroz prozore, uz najveću opasnost, izvukli nesrećne susede iz zapaljene kuće.”5

Živojin Dimitrijević, krojač sa stanom u Ulici Zmaja od Noćaja, nakon oslobođenja svedočio je o ubijanju stanovnika u delu grada oko Studentskog trga i Ulice kneza Mihaila. „Na dan 18. oktobra 1944. godine bio sam uhvaćen, za vreme oslobađanja Beograda, od Nemaca i odveden u prodavnicu radio aparata ’Minerva’, u Knez Mihajlovoj ulici br. 33, gde sam zatekao jednog civila-Srbina za koga sam saznao docnije, da je to bio Dragiša Mitrović, advokat iz Beograda. Da je u pitanju bio Dragiša Mitrović saznao sam u toku saslušanja koje su vršili dva nemačka oficira uz pomoć dva podoficira, dok su dva vojnika bili na vratima radnje. Jedan od ovih oficira govorio je srpski, ali rđavo, dok je jedan od podoficira govorio vrlo dobro, te verujem da je bio folksdojčer. Dragiša je bio od ovih Nemaca osumnjičen kao komunista. To znam po tome što je nemački oficir, koji je govorio rđavo srpski, vikao na pokojnog Dragišu: ’Ti si komunista, priznaj, zašto ne priznaješ, materijal dokazuje’, držeći jedan letak u ruci. Pri tome oni su Dragišu tukli rukama i nogama pošto ovaj Dragiša nije hteo da prizna. Posle saslušanja oni su se savetovali i ja sam iz onoga zaključio da će oni Dragišu da streljaju. Po završenom saslušanju naredili su Dragiši da se okrene vratima, na zadnjem delu radnje, što je on i učinio. Kada je Dragiša okrenuo glavu, podoficir koji je govorio dobro srpski i koji je verovatno bio folksdojčer udario ga je kundakom revolvera u lice, a kada je Dragiša jauknuo ovaj isti podoficir opalio mu je metak. Dragiša je posle prvog metka pao potrbuške i u tom položaju je ostao… Za vreme moga sprovođenja od mesta gde sam bio uhvaćen od strane Nemaca, kao i docnije, video sam nekoliko leševa ubijenih Beograđana, i to: jedan muški leš i to mlađeg čoveka, koji je mogao imati oko 30 godina, preko puta Mitića, pred Mitićevim magacinom u Knez Mihajlovoj ulici; dva kod radnje braće Vukoičića u Knez Mihajlovoj ulici, i to jedan blizu ugla Uskočke i Knez Mihajlove, a drugi pred samom radnjom (muški i ženski leš). Pored toga video sam nekoliko leševa u Rajićevoj ulici, ali da li su to bili muški ili ženski leševi ne mogu da kažem pošto sam ih u prolazu video. Isto tako bilo je nekoliko leševa u Univerzitetskom parku – tu je bilo pet do šest leševa i to muških. Ovi leševi bili su leševi mlađih ljudi. Trojica od njih bili su odeveni u odelo Obnovaca (pripadnici Nacionalne službe rada za obnovu Srbije, nap. aut.). Ovi leševi nalazili su se u onom delu parka koji se nalazi preko puta Feldkomandanture, odnosno bivše Beogradske berze i Trgovačke komore.”6

Zadržavajući se duže u delu Dušanove i donjeg Dorćola koji gravitira ka Kalemegdanu, nemački vojnici su pred povlačenje spalili određeni broj stambenih zgrada. „U Dušanovoj 2 i 10 zapaljene su zgrade i to neposredno. U Banatskoj 56 Nemci su od 15. do 17. oktobra imali borbeno uporište, a prilikom povlačenja zgradu su upalili.” Takođe, nemački vojnici su prilikom povlačenja prema Kalemegdanu, zapalili zgradu Prve muške gimnazije, koja je delom izgorela. Zabeležene su paljevine i pojedinačna ubistva stanovnika Beograda u ulicama smeštenim na Savskoj padini. Možda najkarakterističniji primer dogodilo se u Ulici Gavrila Principa 51. „U zgradi u Bosanskoj 51 Nemci su pokazali redak primer divljaštva. Mladi Gaja Graovac, sin vlasnika kuće Mihaila, poginuo je dan ranije od šrapnela. Njegovo telo ležalo je u roditeljskom domu, kad su se pojavili nacisti i počeli da pripremaju paljenje zgrade. Roditelji su pokušali da iznesu leš svoga sina iz kuće da bi ga docnije mogli pristojno sahraniti. Nemci im to nisu dozvolili, već su ih izbacili iz kuće. Malo zatim, kuća je izgorela, a sa njim i telo nesrećnog Gaje Graovca, na oči roditelja.”7

Prema službenim podacima u Beogradu je oštećeno ili srušeno preko polovine od oko 25.000 zgrada. „Za sve vreme rata, uključujući sva bombardovanja i borbe za Beograd, porušeno je, delimično izgorelo i lakše oštećeno 12.749 zgrada, dakle nešto više od polovine. Sasvim je razrušeno 1.287, delimično razoreno i izgorelo 2.592, a lakše oštećeno 8.870 zgrada. Treba naglasiti da je samo od nemačkog bombardovanja stradalo 9.365 zgrada. U ogorčenim borbama za oslobođenje Beograda, nastradalo je, zahvaljujući velikoj obazrivosti sovjetske i naše komande 140 zgrada; od toga je samo 14 zgrada potpuno uništeno.”8 Može se opravdano pretpostaviti da zgrade koje je uništila ili oštetila nemačka vojska poslednjih dana okupacije nisu uvrštene u ovih 140 oštećenih i uništenih zgrada.

 

Milan Radanović – OSLOBOĐENJE Beograd, 20. oktobar 1944.
Priprema: Princip.info

 


  1. Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 212-214.  

  2. Исто, стр. 215-216.  

  3. „Избезумљени Немци рушили су и палили без обзира најлепши део Београда”, Политика, XLI, 11802, Београд, 25.11.1944, стр. 3  

  4. „Злочиначко уништавање Београда и свирепо убијање Београђана”, 20. октобар. Недељни лист Јединственог народно-ослободилачког фронта Београда, II, 5, Београд, 6.1.1945, стр. 9.  

  5. Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 216-218.  

  6. AJ, DK, 101, 381, 322, Zapisnik o saslušanju svedoka Živojina Dimitrijevića, krojača iz Beograda izvršen na dan 24. aprila 1945. godine u II rejonskom povereništvu Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Beogradu  

  7. Злочиначко уништавање Београда и свирепо убијање Београђана”, 20. октобар. Недељни лист Јединственог народно-ослободилачког фронта Београда, II, 5, Београд, 6.1.1945, стр. 8. Prema dostupnim podacima, u ovom delu grada nemački vojnici su poslednjih dana okupacije ubili sledeća lica: Stevan Marjanović, trgovački pomoćnik sa stanom na Zelenom vencu 3, Stevan Prokin, sa stanom na Zelenom vencu 2; Đorđe Marković, krojač sa stanom u Kosmajskoj 33, Dragoljub Milovanović sa stanom u Balkanskoj 28 (AJ, DK, 110, 381, 52; AJ, DK, 110, 381, 68; AJ, DK, 110, 381, 268; AJ, DK, 110, 381, 730)  

  8. Александар Видојковић, „Рад на рашчишћавању београдских улица”, 20 октобар. Недељни лист Народног фронта Београда, II, 34, Београд, 27.7.1945, стр. 9.  

Ostavite komentar