V. I. Lenjin – O našoj revoluciji

Povodom memoara N. Suhanova

I

Prelistavao sam ovih dana Suhanovljeve memoare o revoluciji. Pada naročito u oči pedantizam svih naših sitnoburžoaskih demokrata, kao i svih delija II Internacionale. Da i ne govorimo o tome da su oni neobično plašljivi, da čak najbolji među njima kljukaju sebe raznim ogradama kad je reč o najmanjem odstupanju od nemačkog obrasca, da i ne govorimo o toj osobini svih sitnoburžoaskih demokrata, koju su oni dovoljno ispoljili u toku cele revolucije, pada u oči njihova sklonost ropskom podražavanju prošlosti.

Svi oni sebe nazivaju marksistima, ali marksizam shvataju do nemogućnosti pedantski. Ono što je u marksizmu odlučujuće oni apsolutno nisu shvatili, naime: njegovu revolucionarnu dijalektiku. Čak direktna Marksova ukazivanja na to da se u momentima revolucije traži maksimalna elastičnost oni apsolutno nisu shvatili, čak ni zapazili, na primer Marksova ukazivanja u njegovoj prepisci, ako se ne varam iz 1856 godine, kada je on izražavao nadu u spajanje seljačkog rata u Nemačkoj, koji može stvoriti revolucionarnu situaciju, sa radničkim pokretom, – čak to direktno ukazivanje oni zaobilaze i vrte se oko njega i pored njega kao mačak oko vruće kaše.

Celim svojim ponašanjem oni pokazuju da su plašljivi reformisti koji ne smeju da se udalje od buržoazije, a još manje da raskinu sa njom, i u isto vreme prikrivaju svoju plašljivost najbesmislenijim frazerstvom i hvalisanjem. Čak i čisto teoretski, kod svih njih pada u oči potpuna nesposobnost da shvate sledeću misao marksizma: oni su dosad videli određeni put razvitka kapitalizma i buržoaske demokratije u Zapadnoj Evropi. I eto, oni ne mogu da zamisle da taj put može biti smatran za obrazac mutatis mutandis1 samo sa izvesnim korekturama (potpuno neznatnim sa gledišta svetske istorije).

Prvo – revolucija koja je povezana sa prvim svetskim imperijalističkim ratom. U takvoj revoluciji morale su se ispoljiti nove crte ili modifikovane crte baš u zavisnosti od rata, zato što još nikad na svetu takvog rata, u takvoj situaciji, nije bilo. Mi vidimo da buržoazija najbogatijih zemalja još jednako ne može uspostaviti „normalne“ buržoaske odnose posle ovog rata, a naši reformisti, malograđani, koji izigravaju revolucionare, smatrali su i smatraju granicom (preko koje neće preći) normalne buržoaske odnose, pri čemu tu „normu“ shvataju krajnje šablonski i usko.

Drugo – njima je potpuno tuđa svaka misao o tome da se pri opštoj zakonitosti razvitka u celoj svetskoj istoriji nipošto ne isključuju, nego naprotiv pretpostavljaju, pojedine faze razvitka koje predstavljaju specifičnost bilo forme, bilo karaktera tog razvitka. Njima, na primer, ne pada na pamet čak ni to da Rusija koja stoji na granici zemalja „civilizovanih“ i zemalja koje ovaj rat prvi put definitivno uvlači u „civilizaciju“, zemalja čitavog stoka, zemalja vanevropskih, da je Rusija zato mogla i morala ispoljiti izvesne specifičnosti, koje se, naravno, nalaze na opštoj liniji svetskog razvitka, ali koje njenu revoluciju čine drugačijom od svih ranijih revolucija zapadnoevropskih zemalja i koje unose neke delimične novine kad se prelazi na zemlje Istoka.

Na primer, beskrajno je šablonski njihov argument koji su oni naučili napamet u vreme razvitka zapadnoevropske socijal-demokratije i koji se sastoji u tome da mi nismo dorasli za socijalizam, da mi nemamo, kako govore razna „učena“ gospoda među njima, objektivnih ekonomskih preduslova za socijalizam. I nikome ne pada na pamet da se upita: zar nije mogao narod koji je dočekao revolucionarnu situaciju onakvu kakva se stvorila u prvom imperijalističkom ratu, zar on nije mogao pod uticajem bezizlaznosti svoje situacije baciti se u borbu koja mu je otvarala kakve takve izglede da će izvojevati sebi ne sasvim obične uslove za dalji rad razvitak civilizacije?

„Rusija nije dostigla onu visinu razvitka proizvodnih snaga na kojoj je moguć socijalizam“. Sa tom se tezom sve delije II Internacionale, među njima, razume se, i Suhanov, šepure kao budala sa šarenom torbom. Tu neospornu tezu oni prežvakavaju na hiljadu načina, i njima se čini da je ona odlučujuća za ocenu naše revolucije.

No, a šta ćemo ako je specifičnost situacije stavila Rusiju, prvo, u svetski imperijalistički rat u koji su umešane sve koliko toliko uticajne zapadnoevropske zemlje, stavila njen razvitak koji se nalazio na granici revolucija Istoka, koje su počinjale i koje su delom već bile počele, u takve uslove u kojima smo mi mogli ostvariti baš onaj savez „seljačkog rata“ sa radničkim pokretom o kojem je kao o jednoj od mogućih perspektiva pisao takav „marksist“ kao Marks 1856 godine u pogledu Pruske?

Šta ćemo ako nam je potpuna bezizlaznost situacije, udesetorostručujući time snage radnika i seljaka, otvarala mogućnost drugačijeg prelaza ka stvaranju osnovnih preduslova civilizacije nego u svim ostalim zapadnoevropskim državama? Je li se zbog toga izmenila opšta linija razvitka svetske istorije? Jesu li se zbog toga izmenili osnovni odnosi osnovnih klasa u svakoj državi koja biva uvučena i koja je uvučena u opšti tok svetske istorije?

Ako se za stvaranje socijalizma traži određeni nivo kulture (ionako niko ne može reći kakav je taj određeni „nivo kulture“), zašto mi ne bismo mogli početi s tim da revolucionarnim putem izborimo preduslove za taj određeni nivo, pa tek onda, na bazi radničko-seljačke vlasti i sovjetskog poretka, krenuti dalje da stižemo druge narode.

16 januara 1923.

II

Za stvaranje socijalizma, – velite vi, – traži se civilizovanost. Vrlo dobro. No, a zašto mi nismo mogli prvo stvoriti kod nas takve preduslove civilizovanosti kao što je isterivanje spahija i isterivanje ruskih kapitalista, pa tek onda početi kretanje ka socijalizmu? U kojim ste knjigama vi pročitali da takve modifikacije običnog istorijskog reda nisu dopuštene ili nisu moguće?

Ako se dobro sećam, Napoleon je pisao: On s’engage et puis… on voit“. U slobodnom prevodu to znači: Prvo treba zagaziti u ozbiljnu bitku, pa ćemo posle videti“. Eto, mi smo i zagazili u oktobru 1917 u ozbiljnu bitku, a onda smo tek opazili takve detalje razvitka (s gledišta svetske istorije to su, nema sumnje, detalji) kao što je Brestski mir ili NEP itd. I sad više nema sumnje da smo mi u glavnome održali pobedu.

Naši Suhanovi, da i ne govorimo o socijal-demokratima koji stoje desnije od njih, i ne sanjaju da se drugačije uopšte ne mogu praviti revolucije. Naše evropske ćifte i ne sanjaju da će im dalje revolucije u zemljama Istoka, koje su kudikamo bogatije brojem stanovnika i koje se odlikuju kudikamo većom raznolikošću socijalnih uslova, servirati, nema sumnje, više specifičnosti nego ruska revolucija.

Nema zbora, udžbenik napisan po Kauckom bio je u svoje vreme stvar vrlo korisna. Ali vreme je već, ipak, da prestanemo misliti da je taj udžbenik predvideo sve oblike razvitka dalje svetske istorije. One koji tako misle bilo bi vreme proglasiti prosto za budale.

 

  1. januara 1923
    „Правда“ бр. 117, 30 маја 1923.
    В. И. Ленин, Сочинениа, изд. 3-е, т. XXVII, стр. 398-401.

Prevod: Zvonko Tkalec
Priprema: Princip.info

 


  1. S odgovarajućim izmenama – Prev.  

Ostavite komentar