Fidel Kastro – O sukobu sa Kinom

AP Photo/Marty Lederhandler, File

Govor komandanta Fidela Kastra, generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Kube i predsednika Državnog saveta i Saveta ministara, povodom nacionalnog akta solidarnosti sa Vijetnamom i osude kineske agresije, održan 21. februara 1979. godine, 20. godine od pobede.

Sunarodnici,

Nije bilo predviđeno da imam reč na ovom aktu. Ja sam ovde došao isto kao i vi, da izrazim ličnu solidarnost sa narodom Vijetnama. (APLAUZ)

Drug Haime Krombet je vrlo dobro rezimirao (APLAUZ), ali kad su me već doveli na binu – mislim da je odluku o tome doneo voditelj – reći ću nekoliko reči.

Zapravo, trenutak u kojem živimo nije uobičajen. Mnogo smo se puta sastali. Mnogo je problema bilo u svetu u poslednje vreme, ali bez sumnje ovo je jedan od ozbiljnijih ako ne i najozbiljniji problem, pa zahteva duboko razmatranje.

Svakako, jedan od najodvratnijih činova, najkukavičkijih, najbednijih kojima smo imali priliku da svedočimo ikada – a biće teško da ga bilo koji drugi može prevazići – je ova agresija na Vijetnam. Ako su prethodni zločini bili ozbiljni, onda je ovaj najozbiljniji jer ovaj zločin ne potiče od kolonijalista, ili od japanskih imperijalista ili od francuskih kolonijalista, ili od američkih imperijalista, već potiče od zemlje koja se do pre nekoliko godina smatrala bastionom svetskog revolucionarnog pokreta, koja se smatrala socijalističkom zemljom, antiimperijalističkom zemljom, drugarskom zemljom revolucionarnog pokreta, zemljom – kao što smo više puta rekli – koja je sprovela revoluciju koju su svi narodi i progresivne snage sveta dočekali sa nadom.

Imperijalizam smo upoznali. Kolonijalizam smo upoznali. Ali nikada se nije moglo pomisliti da bi se ovo ponovo moglo dogoditi. To je najodvratniji slučaj izdaje međunarodnog revolucionarnog pokreta u istoriji čovečanstva.

Naravno, nećemo reći da je narod Kine taj koji je sproveo ovu izdaju. Nije kineski narod, ne može biti kineski narod. To je frakcionaška klika fašista koja se dočepala uprave nad kineskim narodom. (APLAUZ) Uistinu ne verujemo da je kineski narod sposoban da ovo učini. Ne verujemo u to! Još manje kada je u pitanju narod sa kvalitetima i revolucionarnim duhom kineskog naroda. Taj narod ni ne zna šta se događa u ovom trenutku.

Taj narod ne zna da Vijetnam u ovom trenutku trpi napad, da je Vijetnam pod invazijom. Taj narod varaju cinično mediji, radio, televizija i novine u rukama ove klike. Ali čak ni tako nije lako prevariti jedan narod. Zato se pitam zašto se do sada kineska uprava nije obratila narodu povodom ove agresije, povodom ove sramotne invazije koju sprovodi protiv naroda Vijetnama. Govore o vijetnamskoj agresiji protiv Kine. Vijetnamskoj agresiji na Kinu! Govore o kineskom kontranapadu.

Dobro, nema preterivanja u onome što sam rekao u vezi sa metodima koje koristi ova vlada. Treba dodati da se ne zna čak ni šta se događa unutar Kine. Ne zna se: problemi, unutrašnje podele, koja od frakcija određuje liniju u ovom trenutku, niti koje su odgovorne, koja od njih je odgovorna za ovaj rat i ovu neverovatnu avanturu. Iako bez sumnje, bez ikakve sumnje, onaj ko stoji stoji na čelu ovog niskog udarca, ovog zločina, odgovorni br. 1 deluje da je ova budala (SMEH), ova marioneta, ovaj bestidnik Deng Sjaoping. Jednom ga počistiše, pa se vratio. Opet ga počiste, pa se opet vrati. Ako ga opet budu počistili, opet će se vratiti. Može biti. Mi to ne znamo. Dugi niz godina se frakcije međusobno likvidiraju. Naprave čistku, rehabilituju se, opet naprave čistku, pa se opet rehabilituju sve dok ih kineski narod sve ne počisti jednom za svagda (APLAUZ). Ah! Oni su opasni, mnogo su opasni.

Drug Haime je ove večeri ukazao na ono šta je rečeno u “Granmi” (zvanično glasilo Komunističke partije Kube – prim. prev) povodom metoda, metoda koji doslovno podsećaju na fašističke metode, hitlerovske metode. I kako nas doslovno podseća ovaj događaj na onaj koji je otpočeo sličnu avanturu i završio kao svetski rat: na invaziju Poljske koju su izvršile hitlerovske trupe septembra 1939. godine. Potpuno isti slučaj.

Nakon toga su na svetlo izašli dokumenti, učesnici, oni koji su planirali ovu operaciju, čak su se snimili i filmovi koji objašnjavaju kako je uzrokovan taj incident, kako su nacisti iz zatvora izveli obične kriminalce, obukli ih u poljsku uniformu i kako su napali nemačku radio stanicu, te kako je neposredno potom pokrenuta invazija.

Danima se sprovode činovi kineskog zlostavljanja Vijetnama.

Ko ne poznaje Vijetnamce! Koliko su inteligentni, koliko su obazrivi, koliko su mudri Vijetnamci. (APLAUZ) Ko može zamisliti da je Vijetnam zainteresovan za sukob sa Kinom? Međutim, Kina sprovodi stotine provokativnih činova na granici.

Ali ovo nije plan od juče. Ovaj plan se razvijao dugo vremena. Sada je dokazan razlog za igrarije poput ping-ponga između Kineza i Amerikanaca, onih poseta Kisindžera Pekingu, Niksonovih poseta dok se pojačavala imperijalistička agresija na Vijetnam. Sve je to bio plan, sve je to bio manevar. Kineze zapravo nije zanimao nezavisni Vijetnam, jedinstveni i revolucionarni Vijetnam. Nimalo ih nije interesovao.

Podsetimo se kako su izvršili invaziju na ostrva koja pripadaju Vijetnamu dok je na jugu još postojala marionetska vlast. Dok su Jenkiji još bili tamo, nisu izvršili invaziju ni na koje ostrvce na jugu Vijetnama, ali kada su Jenkiji otišli, izvršili su invaziju jer se smatralo da ostrva obiluju prirodnim bogatstvima, da imaju nafte, itd. itd. Dok jug još nije bio oslobođen, a Jenkiji su se već povukli, napali su i okupirali ostrva koja pripadaju Vijetnamu. Ali potom su se okrenuli radu u Kambodži sa izgovorom da pomažu kambodžansku revoluciju. Pojavili su se u Kambodži i uspeli da preuzmu kontrolu nad pokretom koristeći se ljudima koji ih misu uslovljavali: neki od njih su bili Kinezi, drugi u vezi sa Kinezima, porodice Kineza, venčani sa Kinezima… Tako su preuzeli kontrolu nad revolucionarnim pokretom Kambodže.

Šta su tamo uradili? Pa eto, u ime revolucije, u ime socijalizma, uspostavili su jedan od najmonstruoznijih režima za koje znamo u poslednje vreme: raselili su gradove bajonetima. To ne znači da ne može biti neophodno evakuisati jedan grad u određenom trenutku, u određenoj situaciji, u slučaju preke potrebe. Revolucionarni metod je ubeđivanje naroda, masa, kada postoji stvarna potreba poput vojne ili bili kog drugog tipa koji deluje kao neophodna. Evakuisali su gradove bajonetima. Odvojili su članove porodice jedne od drugih, organizovali su ogromne koncentracione kampove. Čak su uspostavili i brakove… da li dekretom. Ne, ne, čudne stvari, mnogo čudne. Naređivali su pojedincima sa kim se moraju venčati. Obavezni brakovi. Sa druge strane razdvojili su muškarce od žena, dece od porodica i likvidirali gotovo sve tehničare u zemlji. Počinili su neverovatne masakre. To ceo svet zna. To nije ništa novo. Kaže se da je umrlo tri miliona osoba za dve i po ili tri godine. To je maoizam u praksi. To je bio maoizam, maoizam koji Kinezi nisu primenili čak ni u Kini, a primenili su ga u Kambodži. Bio je to pravi genocid. Nema vlade koja bi se mogla održati na tim osnovama. To je bilo potpuno nemoguće. Bila je to jedna politika iskorenjivanja sa jedne strane i opsade Vijetnama sa druge. Naterali su kambodžanske fašiste da izvrše agresiju na Vijetnam. Napadi su otpočeli sa juga, sa kambodžanske granice. Ima dokumentaraca na kojima se vide masakri desetine hiljada Vijetnamaca: muškaraca, žena, dece. Jedna od najbrutalnijih vlada, najkriminalnijih, najgenocidnijih vlada za koje znamo.

Moralo je pući jednog dana i puklo je. Nije održivo ni u Kambodži niti bilo gde drugde u svetu. Mislim da je jedna od najboljih stvari koje su se mogle desiti ikada, obaranje ove fašističke i genocidne grupe u Kambodži (APLAUZ). Poznata klika Pol Pot-Ieng Saraja, koju je počistio narod. Ta klika se srušila kao kula od karata na način koji ne samo da je značio oslobođenje Kambodže, naroda koji nije mogao da živi pod onakvim uslovima, već je značio takođe i neverovatni politički poraz za vladu Kine.

Američki imperijalisti koji su bili majstori pretvaranja i licemerja – kažem bili jer sada ima drugih koji su veći majstori od njih – digli su glas zbog, naravno, odnosa sa Kinom, približavanja između Kine i SAD, jer su oba režima bili zainteresovan za opsadu Vijetnama.

Vlada SAD koja je govorila o ljudskim pravima, čak i u njenom Senatu je došlo do predloga za međunarodnu intervenciju da bi se stao na kraj genocidu koji se odigravao u Kambodži. Štaviše, beskonačno puta je u međunarodnoj i u štampi SAD izašlo na videlo šta se događa.

Međutim, tek što se oborio taj genocidni režim, pokreće se svetska nasilna kampanja  protiv Vijetnama zbog vijetnamske solidarnosti sa revolucionarnim pokretom Kambodže, pokušavajući da predstave Vijetnam pred međunarodnim mnenjem agresorom, kao zemljom koja krši suverenitet drugog naroda. Pritom negirajući realnu činjenicu da je onaj režim neodrživ i da  ne može opstati. Sve je to bilo, ponavljam, veliki udar za kliku kineskog lidera. Od tog trenutka, agresije i provokacije protiv Vijetnama na granici se umnožavaju dok se gomilaju trupe. Ceo svet zna da je kineska vlada gomilala trupe na granici sa Vijetnamom.

U toj situaciji dolazi do posete Denga Sjaopinga Sjedinjenim Američkim Državama gde je ovaj cinik izjavio da se Vijetnam i Kuba moraju kazniti. To je rekao: da se moraju kazniti Vijetnam i Kuba. Amerikancima je rekao: Kubu vi kaznite. Pogledajte dokle smo stigli… dokle smo stigli.

Vlada jedne zemlje koja je obučavala pionire da bajonetom bodu lutku od slame koja predstavlja Niksona, SAD, imperijalizam. Tako je, samog Niksona. Oni su ubadali Niksonov slameni stomak. Da, da, stomak od slame, pionirima. Pre nego što su dali ovaj poslednji kolut.

Ta zemlja koja je slala onoliko telegrama revolucionarima po svetu. Milijardu Kineza – a ne, u ono vreme ih je bilo 800 miliona. Osamsto miliona Kineza ih podržava i uživaju njihovu solidarnost.

Naravno, vrlo brzo su se uočile neke čudne stvari u kineskoj upravi. Na primer u toku oktobarske krize kada je svet bio na ivici rata. U veoma ozbiljnoj situaciji, Kinezi su ćutali i bavili se manjim ratom protiv Indije, da joj otmu delić zemlje. Ali u tom periodu oktobarske krize su ćutali i nisu ni reč izustili.

Kasnije su počeli da daju izjave, da optužuju i da prave intrige u vezi sa celim problemom oktobarske krize.

Ali ko bi rekao da će ova zemlja od onomad, da će vlast de zemlje na kraju reći Jenkijima: treba kazniti Kubu i treba kazniti Vijetnam. To su bile izjave Deng Sjaopinga u SAD. Potom je u Japanu ponovio to za Vijetnam: treba ga kazniti.

Odjednom… danas se zna jer je jedan od tih internih biltena pao u ruke stranom novinaru koji ga je objavio. Dan nakon što se Deng Sjaoping vratio, sastao se sa Vojnom komisijom Komunističke partije Kine kojom upravlja. Sa njima je proveo tri-četiri dana, u baš se tu odlučilo ubrzano poslati pojačanje na granicu sa Vijetnamom i napasti Vijetnam. Odmah nakon povratka iz SAD.

O čemu je Deng Sjaoping razgovarao sa Bžežinskim? O čemu je razgovarao Deng Sjaoping sa Karterom? Da li je američka vlada znala ili ne, da li se upoznala ili nije sa kineskim planom agresije i invazije na Vijetnam? To je veoma bitno pitanje. Kako se objašnjava da je po povratku iz SAD okupio Vojnu komisiju i naredio invaziju na Vijetnam.

Sigurno je da se vlada SAD politički udružila sa političkom invazijom na Vijetnam; udružila se politički. Štaviše, jedan američki senator izjavio je da mu je Bžežinski rekao kako sada Vijetnamci moraju da se povuku iz Kambodže. Izjava. Vlada SAD, koja je nesumnjivo bila umešana u istoriju [sukoba] i koja se nesumnjivo pridružila ovoj avanturi Pekinga, smatra da Vijetnamci treba da se povuku iz Kambodže da bi se Kinezi povukli iz Vijetnama. Potom, od ove invazije načinili su zajedničku stvar američki imperijalisti i kineski vlastodršci. Načinili su zajedničku stvar od ove ludačke avanture. To je signal da koliko SAD toliko i Kina žele da ponovo uspostave genocidni režim Pol Pota u Kambodži. Politički cilj je ovo: napasti Vijetnam da bi se prekinuo svaki vid saradnje i solidarnost Vijetnama sa revolucionarnom vladom Kambodže, da se ponovo uspostavi genocidni režim i da se okruži Vijetnam ponovo sa obe strane, okružiti ga sa juga i za severa. To je politika SAD dok pere ruke od celog problema.

Kakav bezobrazluk! Način na koji se predstavio problem svetu, način na koji su ga predstavili Kinezi: Vijetnam je na njih izvršio invaziju, pa su oni izvršili kontranapad.

Ali dobro, makar su loše Hitlerove kalfe. Jer, da kažemo, Deng Sjaoping se ovim pretvorio, skoro pa, ne baš u Hitlera, ali u neku vrstu njegove karikature. Jer zna se već iz ovog internog biltena koji je objavljen, u njemu sve kaže: u koliko će sati napasti, kako će napasti na prepad, kako su izvršili artiljerijske i vazduhoplovne pripreme u 3:00 ujutru, kako će otpočeti invaziju. Ali u samom biltenu ne kriju gubitke koje su pretrpeli. Ne mogu ih prikriti jer kažu, kada je izašao bilten, dve vrlo interesantne, vrlo interesantne stvari: imali su oko 3,000 palih u svojim redovima. Isti broj koji su objavili i Vijetnamci. Nisu rekli, naravno, da su izgubili desetine tenkova. Takođe nisu rekli da su pretrpeli znatne gubitke položaja. Jedino što su rekli u biltenu je da nije bilo dobre koordinacije među naoružanjem, avijacijom i pešadijom, te kao posledica toga bilo je poteškoća u napredovanju. Tako reći, dok sa jedne strane govore kako su bili napadnuti i da se radi o kontranapadu, sa druge strane objavljuju interni bilten koji objašnjava sve što se dogodilo.

Ama kakav bezobrazluk, cinizam, kakva sličnost, kakva neverovatna sličnost sa Hitlerovim metodima! Ne samo zbog invazije jedne male zemlje, već i zbog načina na koji se svetu predstavlja ovaj problem.

Sada se stvorila jedna veoma opasna situacija, zapravo. Skočili su u ponor. Koje su im namere? Koliko su daleko spremni da idu? Kakav će biti rasplet krize? Koliko daleko će ići ova kriza da bi se zaustavila, s obzirom da su se bacili u ovu ludačku avanturu. Ludačku i opasnu.

Nije uzaludna ova solidarnost sa Vijetnamom, ova mobilizacija svih revolucionarnih i progresivnih naroda, svih onih koji vole mir u svetu. Da, mnogo smo puta učestvovali u aktovima solidarnosti i siguran sam da u svetu ništa nije bitnije od ove solidarnosti. (APLAUZ)

Neophodno je, neophodno je da se progresivne snage, da se narodi na svetu mobilišu da zaustave ovu avanturu, da zaustave ovu opasnost, da zaustave ovu ludost, budući da se ova situacija tiče celog sveta. Posledice avanture ovog tipa, bez preterivanja, mogu da budu kobne po svet. Jer Vijetnam se ne može spaliti tek tako. To je nemoguće. Onda tim arogantnim Mandarinima punim sebe, neće ostati drugog izbora do povlačenja, neće imati druge opcije od poraza. Neophodno je da se svetsko mnenje digne da izvrši uticaj, da utvrdi kočnicu za ovu avanturu koja može da odveze ceo svet u katastrofalni rat.

Ovo je trenutak da se definiše ceo svet koji sebe naziva revolucionarnim, za sve one na svetu koji se nazivaju naprednjacima (APLAUZ),  za sve one na svetu koji se nazivaju pristalicama mira. Jer ovo nije trenutak za oklevanje i dvosmislenost. Nije trenutak za tople obloge, nije trenutak da se Kina i Vijetnam posmatraju u istoj ravni u ovom širokom svetu. Ovo je trenutak da se pokaže ko je ko, ko je ko. (APLAUZ) Jer niko ko je pobornik mira, nijedan naprednjak, nijedan revolucionar ili neko ko se smatra revolucionarom u svetu, ne može prestati da osuđuje ovu zločinačku avanturu kineske vlade, na najenergičniji način.

Međutim, treba biti smiren. Upravo u trenucima najveće opasnosti po svet, neophodno je delovati hladnokrvno, s  najvećom smirenošću. To je odgovornost svih socijalističkih zemalja, naprednjačkih naroda sveta: delovati hladnokrvno i sa najvećom smirenošću. Nije trenutak da se gubi glava ni da se gube živci, jer nakon što se određeni događaji odviju, mogu otići unepovrat.

Neophodno je pobediti ovu avanturu, pobediti ovu ludosti. Mora se pobediti, mora se pobediti! (APLAUZ I UZVICI: Fidel! Fidel! Fidel!) Mora se izbeći da ovi ludi neofašisti, ova ludačka frakcija, tako je: neofašistička ludačka frakcija koja trenutno vlada Kinom, da bude po njenom i da uvuče svet u nuklearni rat. Neophodno je pobediti ih.

Mi moramo pažljivo posmatrati razvoj ovih događaja, da budemo u toku sa svim informacijama i svim vestima koje dolaze iz Vijetnama.

Nećemo preceniti moć Kine. Ne treba je preceniti. Takođe nećemo potceniti moć Vijetnama. (APLAUZ) Tehnički, sa vojnog stanovišta, sa svim svojim ludostima i svojim „kulturnim revolucijama“, svojim čistkama i samo čistkama, svojim rehabilitacijama i ništa više od rehabilitacija, kineska vojska tehnička zaostala u materiji naoružanja. Kineski tenk se ne može porediti sa onima koje ima Vijetnam. (APLAUZI I UZVICI) Kineska protivvazdušna raketa ne može se porediti sa vijetnamskom protivvazdušnom raketom. Kinesko protivvazdušno naoružanje se ne može porediti sa vijetnamskim protivvazdušnim naoružanjem (APLAUZI I UZVICI). Kineska artiljerija se ne može porediti sa vijetnamskom artiljerijom.

Puna su im usta priča o stotinama miliona [onih koji ih podržavaju], pa čak i do milijardu. No, nije tako lako povesti jedan narod u klanicu. Nije tako lako. Štaviše, vojniku treba motivacija. Nema sumnje da kada se kineski vojnik borio protiv reakcionarnih snaga u ratu za oslobođenje, da je bio izvrstan vojnik, hrabar vojnik. Nema sumnje da kada se kineski vojnik borio protiv američkih trupa u Koreji, da je bio izvrstan i hrabar vojnik. Imao je motivaciju. Suočio se sa imperijalizmom i imao je duboku revolucionarnu motivaciju. (APLAUZ) Pitam se koju motivaciju će ponuditi ovi fašisti kineskom vojniku da prkosi smrti i da li će kineski vojnik biti uvučen u bitku kao da je vojničić od olova, da ubija vijetnamske žene i decu, da uništava vijetnamske porodice, da čini genocidna dela. Sumnjam u borbeni moral tih vojnika što vrše invaziju na Vijetnam, koliko god pokušavali da ih obmanu. Povrh svega, na jedan Vijetnam koji neće sedeti skrštenih ruku, na jedan Vijetnam koji ima izvanredno borbeno iskustvo (APLAUZ), na jedan Vijetnam koji nije sam. (APLAUZI I UZVICI: NE!)

Monstruoznog li zločina protiv tog naroda. Koliko podviga, koliko heroizma je od njega zahtevano poslednjih decenija! Prvo su ih napali Japanci, potom francuski neokolonijalni ekspedicioni korpus, potom Amerikanci. Sada, na kraju: kineski okupator. U tim borbama su Vijetnamci stekli mnogo iskustva. Nema naroda na svetu koji bolje od naroda Vijetnama upravlja taktikom i strategijom u narodnooslobodilačkoj borbi. (APLAUZI) Nije isto revolucionarni rat što i genocidni rat.  Nije isto jedan revolucionarni rat poput kineskog protiv japanskog okupatora i reakcionarnih snaga, što i genocidni, zločinački rat protiv jednog hrabrog naroda koji brani svoju stvar, svoju otadžbinu, svoju revoluciju, svoju nezavisnost, svoje postojanje, kao što to brani narod Vijetnama. (APLAUZ)

Štaviše, Vijetnamci su mudri, znaju vrlo dobro šta rade i dokle mogu pustiti neprijatelja da prodre; kako boriti se protiv njega i kada, na koji način. Znaju oni šta rade. Ja vama kažem, imam bezgranično poverenje u ove kvalitete vijetnamskog naroda. (APLAUZ) Uprkos tome što ova neofašistička frakcija koja upravlja Kinom puni usta pričama o milijardama, nema ničeg čudnog u veličanstvenom porazu u Vijetnamu, ničeg čudnog nema. (APLAUZ)

Zbog toga kažem da su se ovi zločinci upustili u ludačku avanturu, u ćorsokak. Otuda dolazi i rizik ove situacije. Radi se zapravo o opasnoj situaciji, komplikovanoj situaciji koja zahteva smirenost i hladnokrvnost, ali, istovremeno i solidarnost i podršku Vijetnamu, kao i odlučnost. (APLAUZ)

Naše ubeđenje? Vijetnamci su pobedili Japance, Vijetnamci su pobedili Francuze, Vijetnamci su pobedili Amerikance koji su bili mnogo moćniji, neuporedivo moćniji od kineskih fašista (APLAUZ), a kada su Amerikanci okružili ovu zemlju nosačima aviona i hiljadama strateških aviona i bombardera, bili su pobeđeni. Naše je ubeđenje da će Vijetnamci pobediti kineski fašistički rat (APLAUZ). To je naše ubeđenje! Nema veze da li su ušli 10 ili 15 kilometara, malo više ili malo manje. Mnogo ih je ušlo, a znate i sami kako su izašli.

Naš narod treba da prati izbliza, ponavljam, događaje i da pazi na sve vesti. Naša štampa, naša televizija, naš radio, moraju se potruditi da pruže našem narodu elemente za procenu i da naš narod bude spreman za sve, za sve! (APLAUZ)

Krize nisu novost za nas. Prošli smo kroz Oktobarsku krizu pre nekoliko godina kada su u nas uperili nuklearne rakete, a ovde se niko nije brinuo. Štaviše, mislim da je narod tada bio mirniji nego ikad. (APLAUZ) Isto tako i sada: moramo biti spremni na sve. Ne znamo koliko će trajati ova kriza. Niko sada nije sposoban da predvidi kako će se odvijati situacija. Spremni na sve! (APLAUZI)

Uz našu solidarnost, informisanost, svest i smirenost. Uzviknimo glasnije nego ikad: „Živeo proleterski internacionalizam!“ (UZVICI: ŽIVEO!)

„Živeo hiljadu puta herojski narod Vijetnama!“ (UZVICI: ŽIVEO!)

„Domovina ili smrt!“

„Pobedićemo!“

(OVACIJE)

 

Source: http://www.cuba.cu/gobierno/discursos/1979/esp/f210279e.html

Ostavite komentar