Majkl Parenti – Levi antikomunizam

Foto: Screengrab

U Sjedinjenim Američkim Državama, već ceo vek, vladajuća klasa neumorno propagira antikomunizam, do te mere da je više počelo da liči na versku dogmu nego na političku analizu. Tokom hladnog rata, antikomunistički ideološki okvir mogao je svaki podatak o postojećim komunističkim društvima da okrene protiv njih. Ukoliko Sovjeti nisu želeli da pregovaraju onda su proglašavani za nepristojne i ratoborne; ukoliko su želeli da stvore kompromis onda je to proglašavano za njihov lukav plan kako bi nas naterali da spustimo gard. Kada bi se suprotstavili ograničenju naoružavanja, to bi predstavljalo njihove agresivne namere; ali kada bi podržali ugovore o naoružavanju, to bi bilo zato što su manipulativni i prevrtljivi. Ukoliko bi crkve u SSSR bile prazne, to bi ukazivalo na suzbijanje religije, ukoliko bi pak crkve bile pune, to bi bio pokazatelj narodnog bunta protiv ateističke ideologije režima. Ukoliko bi radnici otpočeli štrajk (kao što se često dešavalo) imali su dokaz njihovog otuđenja od kolektivističkog sistema; ukoliko nisu štrajkovali to je bio znak da su preplašeni i da su im uskraćene slobode. Oskudice u namirnicama ukazivale su na faličnost ekonomskog sistema; sva poboljšanja potrošnje značila su samo da su vođe želele da umanje nezadovoljstvo stanovništva kako bi mogli još više da ih tlače. Ukoliko bi komunisti u SAD imali važnu ulogu u borbi za prava radnika, siromašnih, crnaca, žena i drugih,  to bi odmah bilo predstavljeno kao prepredeno skupljanje podrške među obespravljenim grupama i sticanje moći za sebe. Objašnjenje kako se to dobija moć boreći se za prava nemoćnih nikada nam nije dato. Ono sa čim mi ovde imamo posla jeste nedokaziva dogma, toliko marljivo promovisana od strane vladajuće klase da je uspela da utiče na ljude različith političkih opredeljenja.

Pravoverni socijalizam protiv Socijalizma pod opsadom

Prevrati u Istočnoj Evropi nisu značili poraz za socijalizam jer socijalizam nikada nije ni postojao u tim državama, prema navodima nekih levičara iz SAD. Oni tvrde da komunističke države nisu ponudile ništa do više birokratizovanog, jednopartijskog „državnog kapitalizma“ i slične stvari. Zvali mi bivše komunističke države „socijalističkim“ to je samo pitanje definicije. Dovoljno je reći, da su oni ipak stvorili nešto drugačije u odnosu na prethodni – na profitu zasnovan kapitalistički svet – kao što su kapitalisti to brzo prepoznali.

Prvo, u komunizmu je postojalo manje ekonomske nejednakosti nego u kapitalizmu.  Povlastice koje su imali članovi partije i političke elite bili su skromni u odnosu na životne standarde i prihode korporativnih menadžera na Zapadu. Sovjetski lideri kao što su Juri Andropov i Leonid Brežnjev nisu živeli u tako raskošnoj vili kao što je Bela Kuća, već u relativno velikim stanovima koji prema projektima bili sagrađeni u blizini Kremlja za političke lidere. Imali su limuzine na raspolaganju (kao većina državnika) i pristup dačama gde su mogli da organizuju posete diplomata. Međutim, nisu imali neograničeno lično bogatsvo kao što poseduje većina predsednika SAD.

„Raskošan“ životni stil praktikovan od strane članova partije u Istočnoj Nemačkoj, često kritikovan od američke štampe, uključivao je 750 dolara godišnjeg džeparca i smeštaj u vikendicama sa saunama, sportskim terenima i bazenima na obodu Berlina koji su inače bile dostupne svim građanima. Takođe, imali su privilegiju da kupuju i robu koja je dolazila sa Zapada, kao što su farmerke, banane i japanska elektronika. Štampa iz SAD nikada nije ukazala na to da je i obični stanovnik Istočne Nemačke imao pristup javnim bazenima, teretanama, kupovini farmerica i elektronike (doduše, uobičajeno ne one koja je uvezena). Niti da je „raskošna“ potrošnja u Istočnoj Nemačkoj neuporediva sa imućnim životnim stilom praktikovanim od strane Zapadnih plutokrata.

Drugo, u komunističkim društvima, produktivne snage nisu organizovane zarad stvaranja kapitalia i obogaćivanja privatnika; državna svojina nad sredstvima za proizvodnju potisnula je privatnu svojinu. Pojedinci nisu mogli da unajme ljude i da tako akumuliraju ogromno lično bogatstvo zasnovano na tuđem radu. Ponovo, u poređenju sa Zapadnim standardima, razlike u platama i ušteđevinama između stanovnika bile su skromne. Razlika između onih koji zarađuju najviše i onih koji imaju najmanje plate u Sovjetskom savezu bila je pet prema jedan. U Sjedinjenim Državama, razlika u godišnjim prihodima između multimilijardera i radničke sirotinje bila je bliže 10.000 prema 1.

Treće, prioritet je stavljen na ljudske potrebe. Iako je život pod komunizmom ostavio dosta neostvarenih želja i iako usluge često nisu bile najbolje, komunističke države garantovale su svim svojim stanovnicima određen životni standard i bezbednost, što je uključivalo garantovano obrazovanje, zaposlenje, pravo na dom i zdravstvenu pomoć.

Četvrto, komunističke zemlje nisu nastojale da svoj kapital uguraju u druge zemlje. U nedostatku motiva za profitom i samim tim nedostatkom za stalnom tražnjom novih poslovnih prilika, nisu se  trudili da oduzimaju tuđu zemlju, da uzimaju radnike, da ulaze u tuđa tržišta i da uzimaju prirodne resurse slabijih država tj. nisu praktikovali ekonomski imperijalizam. Sovjetski Savez sprovodio je razmenu i pomoć na osnovama koje su bile povoljne za zemlje istočne Evrope, Mongoliju, Kubu i Indiju.

Svi gore navedeni principi sprovodili su se u svakoj komunističkoj državi do određenih granica. Nijedna od njih nije sprovodila slobodno tržište kao Honduras, Gvatemala, Tajland, Južna Koreja, Čile, Indonezija, Zair, Nemačka i SAD.

Ali pravi socijalizam, kažu (levi antikomunisti), bila bi radnička kontrola kroz direktno učešće umesto što je vode lenjinisti, staljinisti, kastroisti(?), ili drugi zlonamerni, gladni vlasti, zle birokrate koje su izdale revoluciju. Nažalost, ovaj pogled na „pravi socijalizam“ je neistorijski i opovrgljiv; on se ne može sprovesti kroz prava istorijska dešavanja. Upoređuje se ideal protiv nesavršene realnosti, i u takvom poređenju naravno da će realnost izgledati kao gora opcija. Zamišljaju kakav bi to socijalizam bio u nekom mnogo lepšem svetu od ovog, gde ne bi bila potrebna jaka državna struktura i bezbednosne jedinice, gde ništa od onoga što radnici naprave ne bi moralo da se uzme za obnovu društva kao i za odbranu od invazija i unutrašnjih sabotaža.

Čista socijalistička ideološka očekivanja ostaju nedirnuta u odnosu na postojaću praksu. Oni ne objašnjavaju kako bi se mnogobrojne funkcije revolucionarnog društva organizovale, kako bi se spoljnji napadi i unutrašnje sabotaže sprečile, kako bi se izbegla birokratizacija, kako bi se upravljalo oskudnim resursima, kako bi se različita politička pitanja rešila, kako bi se postavili prioriteti, i kako bi se sprovodila proizvodnja i distribucija. Umesto toga, oni nude isprazne parole kako će radnici sami posedovati i upravljati sredstvima za proizvodnju i kako će kroz kreativnu borbu doći do odgovarajućih rešenja. Nije ni čudo onda da će pravoverni socijalisti podržati svaku revoluciju osim one koja je uspešna.

Pravoverni socijalista ima viziju društva koje će stvoriti i biti stvoreno od novog čoveka, društvo koje će iz osnove biti toliko promenjeno da neće ostaviti nikakvu priliku za pogrešna dela, korupciju, kriminal, zloupotrebu državne moći. U takvom društvu neće postojati birokratija niti sebični interesi, ni nemilosrdni konflikti ili štetne odluke. Kada se realnost pokaže drugačijom i težom, neki na levici nastave sa osudom prave stvari i proglašavaju da se „osećaju izdanim“ od strane ove ili one revolucije.

Pravoverni socijalisti vide socijalizam kao ideal koji je uprljan komunističkom podmitljivošću, dvoličnošću i glađu za vlašću. Pravoverni socijalisti se protive sovjetskom modelu, ali u zamenu za njega ne nude druge staze kojim je moglo da se krene, a koje ne bi bilo zasnovane na njihovim razmišljanjima već na pravim istorijskim iskustvima. Da li je u ovakvom stanju stvari otvoren, pluralistički, demokratski socijalizam uopšte bio moguć? Istorijske činjenice ukazuju da nije. Kao što politički filozof Karl Šejms tvrdi:

Kako (levi kritičari) znaju da je suštinski problem bila „priroda“ vladajućih (revolucionarnih) partija a ne, recimo, globalna koncentracija kapitala koji uništava sve nezavisne ekonomije i uništava svaku nacionalnu suverenost? Zar nije ,,priroda“ vlasti baš odatle došla? Da li je ova „priroda“ bila odvojena od društva i zar društveni odnosi nisu imali uticaj na nju?… Hiljade primera se može naći koji ukazuju na to da je centralizacija moći bila neophodan izbor u osiguravanju i zaštiti socijalističkih odnosa. Na osnovu mojih opažanja (postojećih komunističkih društava), pozitivne strane „socijalizma“ i negativne strane „birokratije, autoritarizma i tiranije“  prožimale su suštinski svaku poru života.

Pravoverni socijalisti redovno krive samu levicu za svaki poraz koji je doživela. Njihova nagađanja su beskonačna. Pa tamo možemo čuti da je revolucionarna borba propala zato što su njihove vođe čekale previše dugo ili su delali prerano, da su previše plašljivi ili previše impulsivni, da su previše tvrdoglavi ili lakoverni. Čujemo da su revolucionarni lideri skloni kompromisu ili su avanturisti, birokrate ili oportunisti, rigidno organizovani ili nedovoljno pripremljeni, tirani ili nedovoljno jaki da budu pravi lideri. Ali uvek vođe greše zato što ne prepuste svoje puno poverenje „direktnu akciju“ radnika, koji očigledno mogu da izdrže i prevaziđu svaku prepreku samo ako im da odgovorajuće vođstvo prema kriterijumima određenim od levog kritičara. Nažalost, kritičari izgleda nisu u prilici da primene svoje genijalno vođstvo kako bi stvorili uspešan revolucionarni pokret u svojoj zemlji.

Toni Febo preispitao je ovaj „okrivi vođstvo za sve“ sindrom pravovernih socijalista:

Kada pametni, drugačiji, posvećeni i junaci kao što su Lenjin, Mao, Fidel Kastro, Danijel Ortega, Ho Ši Min i Robert Mugabe – i još milioni drugih heroja koji su ih pratili i borili se sa njima – svi završe na manje više istom mestu, onda je u pitanju nešto veće od prostog ko je koju odluku doneo na kom sastanku. Ili čak koje je veličine kuća u koju su otišli nakon sastanka… Ovi lideri ne nalaze se u vakumu. Nalaze se u vrtlogu. I sve ovo usisavanje, sila, moć koja ih vrti na sve strane vrti i muči ovu planetu već 900 godina. I kriviti ovu ili onu teoriju ili ovog ili onog vođu je pojednostavljena zamena umesto bilo kakve analize koju marksista (treba da napravi).“

Pravo govoreći, pravoverni socijalisti nisu u potpunosti bez neke specifične agende za izgradnju revolucije. Nakon što su Sandinisti zbacili Samozinu diktaturu u Nikaragvi, ultra-levičarske grupe u zemlji pozvale su na direktno radničko preuzimanje fabrika. Trebalo je da naoružani radnici preuzmu kontrolu nad proizvodnjom bez ikakvih menadžera, državnih planera, birokrata ili formalne vojske. Ovo zvuči neosporno privlačno ali ovakav radnički sindikalizam negira neophodnost državne moći. Prema takvom stanju stvari revolucija u Nikaragvi ne bi potrajala ni dva meseca protiv kontrarevolucije koju su finansirale SAD, a koja je razorila zemlju. Revolucija ne bi bila u stanju da sakupi dovoljno resursa da nahrani armiju, da uvede mere predostrožnosti ili da izgradi i koordiniše ekonomske programe i ljudske potrebe na državnom nivou.

Decentralizacija protiv Preživljavanja

Kako bi narodna revolucija uspela ona mora preuzeti državnu vlast i upotrebiti je kako bi (a) slomila kontrolu posedničke klase nad društvenim institucijama i resursima, i (b) izdržala reakcionarni kontranapad koji sigurno sledi. Unutarnja i spoljašnja opasnost koja visi nad revolucijom postavlja pred nju nepohodnost centralizacije državne moći koja nikome nije preterano po volji, ni Sovjetskoj Rusiji 1917. ni Sandistima u Nikaragvi 1980.

Engels daje drugi primer, Španije 1872-73. u kojoj su anarhisti uspeli da preuzmu vlast u nekoliko opština širom države. Na početku situacija je delovala obećavajuće. Kralj je abdicirao, a buržoaska vlada je mogla da okupi svega par hiljada loše opremljenih trupa. Ipak ova ološka skupina je preovladala jer se borila protiv individualnih opština. „Svaki grad je proglasio sebe za suvereni kanton i postavio je revolucionarni komitet.“ Engels piše. „Svaki grad je radio za sebe, naglašavajući da je najvažnije stvar odvajanje od drugih gradova a ne njihova saradnja, time isključujući bilo kakvu mogućnost ujedinjenog napada (protiv buržoaskih sila).“ To je bila „fragmentacija i izolacija revolucionarne snage koja je omogućila vladinim trupama da slome jedan revolt za drugim.“

Decentralizovana parohijska autonomija je groblje pobuna – to bi mogao da bude i jedan od razloga zašto nikada nije bilo uspešne anarho-sindikalističke revolucije. Idealno, bilo bi lepo imati samo lokal koji je radnički kontrolisan, samoupravni, sa minimalno birokratije, policije i vojske. To bi verovatno i bio razvoj socijalizma, da je socijalizmu ikada bilo dozvoljeno da se razvija nesmetano od kontrarevolucionarne subverzije i napada.

Neko bi prosto mogao da se seti da je između 1918-20, četrnaest kapitalističkih zemalja, uključujuči i Sjedinjene Države, napalo Sovjetsku Rusiju u krvavom ali neuspešnom pokušaju da zbace revolucionarnu Boljševičku vladu. Godine stranih invazija i građanskog rata samo su mogle da pojačaju boljševičko razmišljanje da su pod opsadom, njihovu potrebu za bespogovornim partijskim jedinstvom i represivnim državnim aparatom. Tako je u maju 1921. onaj isti Lenjin koji je ohrabrivao praksu unutrašnje partijske demokratije i koji se borio protiv Trockog kako bi sindikati imali što veći veći stepen autonomije, sada proglasio kraj radničkoj opoziciji i svakoj frakciji unutar partije. „Došlo je vreme“, izjavio je entuzijastično na Desetom partijskom kongresu, „da se stavi kraj opoziciji, da se stavi poklopac preko nje: dosta nam je opozicije.“ Otvorene diskusije i tendencije ka konfliktu unutar i van partije, zaključili su komunisti, stvaraju utisak podele i slabosti koja dalje poziva strašne neprijatelje na napad.

Samo mesec dana ranije, u aprilu 1921. godine, Lenjin je pozivao na veće radničko predstavništvo u centralnom komitetu. Ukratko, on nije postao anti-radnički već anti-opoziciono nastrojen. Baš tu se desila socijalna revolucija – kao i svaka druga – kojoj nije dozvoljeno da razvije svoj politički i materijalni život na nesputan način.

Do kraja 1920. godina, Sovjeti su se našli pred izborom između (a) kretanja ka još više centralizovanom sistemu sa planskom ekonomijom i prinudnom agrarnom kolektivizacijom i izuzetno brzom industrijalizacijom pod komandom autokratskog partijskog vođstva – put koji je izabrao Staljin, ili (b) da krenu putem liberalizacije, dopuštanjem političkih različitosti, veće autonomije za radničke sindikate i druge organizacije, otvorenije debate i kritike, veće autonomije između različitih Sovjetskih republika, dozvoliti privatno posedovanje malih poslova, nezavisnu agrarnu proizvodnju, stavljanje većeg naglaska na potrošačka dobra, i ulaganje manje truda u stvaranje akumulacije kapitala kako bi se stvorila jaka vojno-industrijska osnova.

Potonja opcija bi, verujem, stvorila humanije, komfornije i uslužnije društvo. Socijalizam pod opsadom bi stvorio put za radničko-potrošački socijalizam. Jedini problem jeste što bi zemlja rizikovala da ne bude sposobna da se odbrani od nacističkog napada. Umesto toga, Sovjetski Savez se upustio u rigoroznu, prinudnu industijalizaciju. Ovaj politički pravac se često pominje kao jedna od grešaka koju je počinio Staljin prema svom narodu. Sastojao se uglavnom od izgradnje, kroz jednu deceniju, u potpunosti nove, ogromne industrijske baze, najvećeg čeličnog kompleksa u Evropi, koji se nalazio istočno od Urala, baš u iščekivanju invazije sa Zapada. „Novac se prosipao kao voda, ljudi su se smrzavali, gladni i napaćeni ali gradnju su nastavili ne obazirući se na pojedince i sa takvim masovnm heroizmom koji nije viđen u istoriji.

Staljinovo proročanstvo da Sovjetski Savez ima samo deset godina da uradi ono što je Britanija uradila za vek ispostavilo se kao tačno. Kada su nacisti izvršili invaziju 1941. godine, baš ta industrijska osnova, sigurno pomerena hiljadama milja daleko od fronta, nastavila je da pravi oružje koje je konačno okrenulo ratnu plimu.  Cena ovog preživljavanja koštala je života 22 miliona sovjetskih stanovika koji su nestali u ratnim razaranjima čiji će efekti poremetiti Sovjetsko društvo u narednim decenijama.

Sve ovo ne znači da je svaka Staljinova odluka bila istorijski neophodna.  Potrebe revolucionarng preživljavanja nisu zahtevale bezdušna streljanja starih boljševičkih lidera, kult ličnosti vrhovnog vođe koji je svaki uspeh pripisivao sebi, gušenje partijskog političkog života kroz teror, gašenje debate po pitanju industrijalizacije i kolektivizacije, ideološku regulaciju intelektualnog i kulturnog života, masovne deportacije ,,sumnjičavih“ nacionalnosti.

Kontrarevolucionarni napadi uticali su i na menjanje drugih država. Sandistička oficirka koju sam upoznao u Beču 1986. izjavila je da Nikaragvanci „nisu ratnički narod“ ali da su morali da nauče kako da ratuju jer su bili suočeni sa destruktivnim ratom kog je finansirao SAD. Podsetila je na činjenicu da su rat i embargo naterali njenu zemlju da odloži mnoge socio-ekonomske planove. Kao i sa Nikaragvom, tako i sa Mozambikom, Angolom i brojnim drugim državama u kojima su SAD angažovale plaćenike da uništavaju farme, sela, bolnice, elektrane, da ubijaju i izgladnjuju na stotine hiljada ljudi – revolucionarna beba je udavljena u svom koritu ili je nemilosrdno iskrvarila do neprepoznavanja. Ova realnost zahteva da joj se da barem podjednako ako ne i više priznanja kao i svakom disidentu iz revolucionarnih društava.

Svrgavanje istočnoevropskih i sovjetskih komunističkih vlada bilo je pozdravljeno od strane mnogih levih intelektualaca. Sada će nastupiti demokratija. Narod će biti slobodan od komunističkog jarma i američka levica će biti slobodna od albatrosa postojećeg komunizma, ili kao što bi levičarski teoretičar Ričard Lihtman rekao, „oslobođeni od košmarnog Sovjetskog Saveza i demonske komunističke Kine.

Zapravo, kapitalistička obnova u istočnoj Evropi ozbiljno je oslabila brojne oslobodilačke pokrete širom Trećeg sveta koji su dobijali pomoć od Sovjetskog Saveza i donela je nove desničarske vlade koje sada sarađuju sa SAD i raznim kontrarevolucijama širom sveta.

Dodatno, svrgavanje socijalizma dalo je zeleno svetlo neobuzdanim eksploatatorskim impulsima zapadnih korporativnih interesa. Bez dalje potrebe da ubeđuje radnike da žive bolje nego njihove kolege u Rusii, i bez dalje potrebe da se ograničava zbog suparničkog sistema, korporativna klasa sada poništava sve one ustupke za koje se radnička klasa na Zapadu izborila tokom prethodnih godina. Sada kada je slobodno tržište, u svojoj najgadnijoj formi, izašlo kao pobednik na istoku, tako će izaći i na Zapadu. „Kapitalizam sa ljudskim licem“ biva zamenjen „kapitalizmom s licem monstruma“.  Kao što bi Ričard Levins rekao, „Tek u novoj bujnoj agresivnosti svetskog kapitalizma možemo videti šta su komunisti i njihovi saveznici uspeli da drže suzbijeno u zalivu“.

Pošto nikada nisu razumeli ulogu komunističkih sila u suzbijanju najgorih impulsa Zapadnog kapitalizma i imperijalizma i pošto su komunizam doživljavali kao neopravdano zlo, levi antikomunisti nisu očekivali sve gubitke koji su ih snašli. Neki od njih ih još ne razumeju.

 

 

Izvod iz: Michael Parenti, Black Shirts and Reds, City lights books, San Francisco 1997.
Prevod: Igor Babajić/Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Igor Babajić on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.