Kada prvi put čujete outlaw-blues-folk bend „Jimi Triple-B’s 666 Blues Band“, pozdravite se sa predrasudama koje gajite prema domaćim bluz bendovima. Ne, nećete čuti obradu „Mustang Sally“ sa ruskim akcentom, niti „Hey Joe“ prilagođen šumadijskim svadbama. U pitanju je jedan od onih autentičnih i progresivnih bendova, za koje s pravom koriste izraz „svetsko a naše“. Ispratili smo mini bluz festival u jednom od beogradskih klubova i, oduševljeni svirkom „Jimi Triple-B’s 666 Blues Banda“, zatražili intervju od Slobodana Đukića, frontmena benda.
Predstavi nam bend.
U početku je „666 Blues“ bio moj DIY solo projekat. Od prvog kontakta, još u osnovnoj školi, sa izvornom blues/country muzikom tipa Howlin’ Wolf, Muddy Waters, Bob Dylan, Johnny Cash, Sonny Boy, Leadbelly, Willie Nelson… postao sam njome prosto opčinjen. Ali tek negde 2008/2009. sam pomislio da sam možda nakupio dovoljno znanja i iskustva da probam nešto slično i sam da napišem. Pravio sam pesme za svoju dušu, snimao ih u gajbi lo-fi opremom i s vremena na vreme nešto okačio na MySpace. Nekim ljudima se to baš svidelo i dobio sam ponudu za izdavanje diska, koju sam, naravno, prihvatio.
Gde je izašao album?
„Jimi Triple-B’s 666 Blues“ – „s/t“ je izašao za nezavisnu izdavačku kuću iz Beograda, Incident Records 2010. godine. Kada je album izašao, ljudi su tražili da čuju to sve i uživo, pa sam „sklepao“ neku live postavu sa kojom je održana poluuspešna promocija u Beogradu. Jedini član iz te prve postave koji je bio iskreno „zagrejan“ da nastavi da se bavi bezobraznim i prljavim blues/country zvukom koji sam forsirao bio je Boris Usanović, moj dugogodišnji prijatelj i muzičar sa kojim sarađujem/sviram još od 2005. Boris i ja smo zajedno snimili drugi album „Devil’s Got My Number“ 2011. On je odsvirao na njemu cajon i perkusije, a ja sam ovoga puta, pored gitara, odsvirao i bas. Na albumu se kao specijalni gosti pojavljuju neverovatni Kizic, koji je napravio nekoliko hiphop/blues „interlude“ matrica i Adrijamajka na vokalima. Taj album domaći izdavači nisu hteli da izdaju uz obrazloženje da je „suviše avangardan“…
Kako ste to rešili?
Okačili smo ga na net i podelili ljudima kao „free download“ digitalno izdanje. Tada već kreću ozbiljniji pozivi/ponude za svirke. Imali smo sreće da smo veoma brzo našli idealnog basistu, koji ujedno mnogo dobro i peva, Ivana Stankovića Staneta. Tada, zima 2011/2012, nastaje trio „Jimi Triple-B’s 666 Blues Band“ koji i dan-danas funkcioniše.
Dakle, dva albuma?
Ne, prošle godine je snimljen novi, treći po redu album, pod nazivom „Black Crow Leads The Way“. Snimljen je uživo sa „overdabingom“ na vokalima i solo deonicama. Ima dosta zanimljivih gostiju i trebalo bi da se nađe u prodaji do jeseni…
Zvučite vrlo autentično…
Ono što sam želeo od početka da postignem sa zvukom je taj neki sirovi, prljavi, ogoljeni Howlin’ Wolf sa njegovih prvih snimaka, ploča Boba Dylana „Bringing All Back Home“, kao i Muddy Waters psihodelična faza, „After The Rain“ i „Electric Mudd“… Sve to izmešano sa outlaw country prizvukom i stavom koji najbolje dočaravaju npr. pesme Merle Haggarda „Honky Tonk Night Time Man“ i „The Only Hell Momma Ever Raised“ Johnny Paychecka. Sve su to neverovatno iskrene „pravo u facu“ ploče, neke su totalno autobiografske, tekstovi su skroz lični, ogoljeni i, u kombinaciji sa isto tako „golom“, prljavom, na momente mističnom „voodoo“ muzikom, dobija se prava „bomba“. Mislim da smo se sa poslednjim albumom dosta približili tome, prilično smo zadovoljni zvukom i „gruvom“ koji ploča nosi. Ja sam zadužen za tekstove i skoro svi su autobiografski. Mislim da u ovakvoj muzici nema mesta foliranju… To se odmah primeti, ne liči ni na šta i zvuči stvarno loše.
Šta dalje?
Snimili smo album „Black Crow Leads the Way“ i trenutno smo u pregovorima sa izdavačima oko njegovog izdavanja. Nadamo se da će se pojaviti u prodaji do jeseni. Novi album je, realno, jedan veći korak napred u svakom smislu. Mnogo je pomogao taj stvarno solidan broj održanih nastupa u poslednje dve godine. Ceo album, sa izuzetkom vokala, solo deonica i trubača, snimljen je uživo, „1, 2, 3…“ varijanta. Taj živi groove se baš oseća, to se ne može postići tehnikom klasičnog usnimavanja „instrument po instrument“. Što se tiče nastupa, to je ono u čemu najviše uživamo i što najviše forsiramo. Pored nastupa po beogradskim klubovima, trudimo se da posećujemo i ostale gradove. Svirali smo u Novom Sadu, Kosovskoj Mitrovici, Mladenovcu, Kragujevcu, Požarevcu, Svilajncu, Velikoj Plani… U Beogradu, pored ostalih poznatih jazz/blues mesta, imamo čast da budemo i stalna „postava” kultnog blues kluba „VOX” na Banovom brdu, tamo sviramo jednom mesečno.
Leave a Reply