Tradicija gradnje vrtova u Japanu, odnosno baštovanstva je razvijana više od hiljadu godina i ona je svojevrsan izraz kulture Dalekog istoka.

 

 Treba se podsetiti da se japanski arhipelag sastoji od dugog uskog niza ostrva; više od 75 procenata japanske kopnene mase pripada planinama, dok je ostali deo zemlje komponovan od stepenastih zakošenih dolina i uskih priobalnih zaravni. Topla morska klima i česte kišne padavine kreiraju vlažnu, maglovitu klimu koja podžrava bogatu i raznovrsnu floru. Sve ovo je uticalo na stvaranje karakterističnog japanskog vrta.

Postoji nekoliko tipova vrtova: za šetnju, “stil shuju” – vrt čiju glavnu odliku predstavlja staza koja vodi od jedne do druge tačke gde postoje mnoga mesta pogodna za meditaciju, i gde se vrt posmatra iz središnje građevine s naglaskom na stvaranju brižno komponovane scene koja podseća na sliku i može dugo da se gleda; vrt za zabavu – “stil funa asobi” (čamac za uživanje) – koncentrisan oko ribnjaka kojim su se dvorjani vozili čamcima i vrt za zadovoljstvo, “stil kaiju” (mnogo zadovoljstva) – u kojem se razni vrtovi, najčešće čajni, konstruišu oko središnjeg ribnjaka, i tako se dočaravaju promene prizora.

Postoje i različite varijante navedenih stilova. Imamo “vlažne vrtove” i “zelene vrtove”- sa vodenim površinama i zelenilom, ali isto tako postoje i potpuno suvi vrtovi kao što je poznati tip “kare sansui” – “vrt bez drveća” ili “suvi pejzaž”. Taj vrt se naziva zen vrt ili poznat je i kao “kansho-niwa”.

Zen vrtovi su prvobitno bili smešteni jedino u unutrašnja dvorista zen manastira ali su zbog svoje lepote i jednostavnosti bivali prihvaceni širom Japana, a od 20. veka i širom sveta. Zen vrt predstavlja duhovnu repliku sveta, “suvu baštu” našeg uma i odnosa prema njegovim večnim principima. U manastirima služe za smirivanje duha i uvođenje u meditaciju.

Zen vrt podleže strogim pravilima uređenja – uvek se sastoji od ograđenog, plitkog “bazena” ispunjenog sitnim šljunkom, određenog broja stena ili krupnog kamenja, i retko biljkama (uglavnom mahovinom). Šljunak (nikad se ne koristi pesak) simbolizuje vodu, i zbog toga se SVAKOG DANA preoblikuje specijalnim grabuljama u šare koje podsećaju na talase, stenje raspoređene po vrtu predstavlja zemlju (a često i samo ostrvlje Japana), a zbog trećeg elementa, vazduha (ili kosmosa) – uvek vrt mora biti na otvorenom, bez nadstrešnica. Mogu se upotrebljavati i biljke, ali su u konceptu cele priče – nebitne.

Svi mi koji nemamo vrt na otvorenom možemo napraviti kućnu varijantu istoga. Mnogi će pomisliti da ovom pragmatičnošću banalizujemo celu ideju, ali nemojte dozvoliti da forma pokvari suštinu.

Potrebna vam je plitka drvena kutija koju trebate izlakirati i koja bi stajala na četiri male drvene noge. Kutiju, slično kao i kod velikog vrta treba da ispunimo sitnim šljunkom (idealno bi bilo jako sitnim i od granita). Osim šljunka, koji formira vodu, obavezan deo su i stene, koje simbolizuju ostva, dugovečnost i zdravlje. Biraju se lično, sopstvenom rukom i tradicionalno je da se uzimaju bar dve, jedna koja simbolizuje kornjaču a druga ždrala, jer te dve životinje predstavljaju simbol dugovečnosti. Moguće je i napraviti ostrvo od grupacije kamenja.

 

Trebaju vam još grabulje i ravnjača, od drveta ili bambusa. Ako sa gornje strane postavite staklo, izgubićete treći element vrta – vazduh, ali dobićete prelep sto u kome je u unutrašnjosti pravi umanjeni zen vrt!