Jedna od najatraktivnijih glumica na Balkanu, popularna Višnja Obradović, razgovara sa nama o počecima, ostvarenjima, i planovima.

Rođena u Subotici? Odrasla u Novom Sadu?

Iz nekog razloga želela sam da se rodim baš u Subotici, a ne u Novom Sadu, što bi bilo najlogičnije, s obzirom na to da su mi oba roditelja iz Sremske Kamenice, nadomak Novog Sada. Zbog te moje odluke oni su morali otići na studije u Suboticu, tamo se upoznati i napraviti mene. Prvih šest meseci svog života sam živela u studentskom domu kao zvanični ilegalac. Zvanični, jer je bilo i onih nezvaničnih.

Odrasla sam na obroncima Fruške gore, u Sremskoj Kamenici. Jeste da me od Novog Sada deli samo Dunav, ipak nisam Novosađanka i Bačvanka nego Sremica. A to je velika razlika.

Prvi dodir sa glumom. Ko je zaslužan za otkrivanje talenta?

„Otadžbina“ i nastavnik srpskog jezika. Učeći napamet pesmu Đure Jakšića „Otadžbina“ shvatila sam da nema smisla da je govorim stih po stih, već da bi bilo mnogo ugodnije i za učenje, a i interpretaciju da govorim misao po misao. Tako sam „Otadžbinu“ hrabro izrecitovala na času potpuno drugačije od ostale dece. Misao po misao. To je moj nastavnik, čuveni Vasa Rajković, umeo da čuje i počeo je da mi daje sve ozbiljnije i sve duže pesme koje sam govorila kao da su lično moje. Tako sam pronašla način da preko tuđih misli kažem istinu o sebi. Ni do dana današnjeg nisam pronašla nešto uzbudljivije od toga.

Važila si za jednu od najboljih studentkinja Akademije umetnosti? Nakon toga usledilo je doškolovanje u inostranstvu.

Doškolovanja su se desila zato što je iz nekog razloga na Akademiji ubijena gluma u meni. Višnju glumicu sam poznavala pre akademije, ali je ona za vreme studiranja negde nestala, izgubila se. Ponovo sam je pronašla onda kada su mi konačno tražili da se igram, a ne da napravim scenu ili lik koji će biti savršeni, kada su mi tražili da pružim na sceni ono šta stvarno osećam, a ne ono šta su oni zamislili da bih ja trebala da osećam. Bilo je raznih zemalja i raznih glumačkih i plesačkih tehnika koje sam iskusila. Italija, Francuska, Engleska, Rusija… U nešto sam ušla dublje, nešto sam samo njušnula, ali sve to zajedno me sada čini onim što jesam.

Mnogo noći sam provela čekajući u redu ispred raznih ambasada. Zbog jednog pasoša popunjenog vizama pravila sam još jedan koji je takođe bio skoro popunjen. Ništa me nije sprečavalo da idem. Sve do trenutka kada su mi dali odbijenicu za Italiju. Iz inata prema sudbini i životu odlučila sam, mazohistički, da ću ostati u Srbiji. I tako počinje žurka zvana Srbijaaaaa!!!

Daleko si od „tipske“ glumice, o čemu svedoče raznolike uloge u pozorišnim predstavama. Koje uloge ti najviše leže?

Muške. Upisala sam Akademiju sa muškim monolozima i diplomirala sa muškom monodramom, pa to zviči kao logičan odgovor. No, šalu na stranu. Osećam se dobro u svakoj ulozi koja ima pravi problem. Problem čoveka, a ne muški ili ženski. Zapravo, uverena sam da mi leže razne uloge, ali mi ne leži da radim sa svim rediteljima. Posebno sa onim površnim, proizvoljnim i nesigurnim. Takođe, ne snalazim se u pozorištu spoljašnjih efekata koje danas sve više uzima maha. Na kraju krajeva, ko te pita kakve ti uloge leže, igraš šta ti daju da igraš. To je naš jadni glumački usud. Mi ne biramo, mi smo birani.

 

Osim serije „Mješoviti brak“, „Jagodići“, sve je više i filmskih ostvarenja?

Ne bih puno komentarisala ovu temu. Nisam ni u jednom klanu, ni pozorišnom ni filmskom, pa se po tome i vidi koliko me ima na malim i velikim ekranima. Ako sam nešto i snimala to je bilo ili po osnovu kastinga ili nekih srećnih susreta. Oni reditelji koji stalno rade samo sa istom ekipom, ni nemaju priliku da me pronađu. A oni koji nisu vezani samo za jedan krug ljudi, koji zaista tragaju za glumcima koji bi im odgovarali za neku ulogu, takvi me i nađu. „Zlatna liga“ se desila tako. Mladi reditelj Ognjen Isailović je bio dovoljno samouveren, svoj, slobodan i uporan. Takav čovek me je jedino i mogao naći. Sa ljudima kao što je on i ja, kao glumica, mogu napraviti nešto što je „Zlatna liga“. Taj kratki film je osvojio dosta nagrada, a naposletku i ja sam dobila nagradu za glumu na Cinema City festivalu. Takve, velike i značajne stvari, nastaju onda kad imaš hrabrosti da pratiš sebe i svoje srce bez obzira na sve prepreke.

Na takvom nivou angažovanosti koliko ti vremena ostaje za privatan život? Da li je teško traženim glumcima da se ostvare i porodično?

Postoji vreme za sve. Srećna sam što mi ova sezona u pozorištu protiče zaista burno i bogato. Pokrenuta mi je kompletna energija i osećam se dobro kada mnogo radim, ma koliko da sam umorna. Zbog tako intenzivnog rada, privatni život mi je takođe veoma intenzivan. Onda sam još srećnija kad dođem kući, vidim svog čoveka, porodicu, prijatelje, skuvam ručak ili izađem u grad. To mi dođe kao najlepša nagrada za rad i trud. Još uvek nemam decu, ali verujem da čovek može sve da uskladi kad želi. Ovaj odnos prema životu je na neki način moj štit. Od haosa u društvu i državi u kojoj živimo, opšte neorganizovanosti i letargije branim se snažnim fokusom na stvari koje volim. To me drži u životu. Inače, kad bih se obazirala na ovu divnu situaciju u našem društvu, verovatno bih odavno završila u najmanju ruku na nekoj drogi ili lekovima.

Dalji planovi?

U Srpskom narodnom pozorištu sam počela novu predstavu, „Molim, ostavite poruku“ u režiji Vide Ognjenović. Sledeće sezone nastavlja se rad na „Autobiografiji“ Branislava Nušića u režiji Predraga Štrpca. Takođe u toku sam rada na velikom internacionalnom projektu „Last blow“ u produkciji Odin tetra iz Danske, koji vodi reditelj Giuseppe L. Bonifati. To se radi kao work in progress, a premijera je planirana za 2015. godinu. U međuvremenu radim i kao gost sa trupom Alice in Wonderband na njihovim budućim projektima. Postoje još neki planovi, ali o tom potom.